Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (5)

 

Veliki vezir

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Darko Tanasković

 

Spoljna politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine" trebalo bi da se operacionalizuje kroz nekoliko prioriteta, među kojima Davutoglu kao glavne navodi sledeća četiri. Na prvom mestu je, i koncepcijski, a i hronološki, aktivno postavljanje u odnosima sa susednim zemljama, kako bi se svi problemi koji u njima postoje i koji opterećuju bilateralne veze i ograničavaju manevarski prostor turske politike na regionalnom i globalnom planu sveli na nulu (zero problem policy).

Turska, prema shvatanju Davutoglua, mora prevazići paranoično osećanje da je opkoljena neprijateljima, i uspostaviti dobre odnose sa svim komšijama. Takvo psihološko i praktično preusmeravanje turske spoljne politike na kolosek dobrosusedstva ima racionalno opravdanje, jer je u zvaničnoj Ankari, naročito tokom devedesetih godina prošlog veka, u vreme eskalacije kurdskog separatizma i intenzivnog gerilskog delovanja PKK-a, neizvesne situacije u severnom Iraku, kao i produbljivanja sporova s Grčkom, Sirijom i nekim drugim zemljama, dok je na prostoru bivše Jugoslavije besneo građanski rat, zavladala psihoza zatvaranja prstena opšte zavere (kuşatma çemberi) protiv i oko Turske.

To raspoloženje bilo je naročito izraženo u vreme kada je, kao potpredsednik, a zatim predsednik vlade (1997-2002), na tursku politiku bitno uticao ugledni levičar-nacionalista, inače i cenjeni pesnik Bulent Edževit (1925-2006). O osećanju opkoljenosti kao o specifičnom širem geopolitičkom sindromu islamskog sveta pisao je, inače, i američki obaveštajac i analitičar Graham Fuler (v. G. Fuller, I. O. Lesser, A Sense of Siege: the Geopolitics od Islam and the West, 1995).

Valja napomenuti da je za utisak da prema Turskoj iz susedstva ne struje baš najbolja osećanja tada bilo realne osnove, ali turska politička misao uglavnom nije ispoljavala spremnost da razloge za takvo stanje potraži i u samokritičkom preispitivanju sopstvenog ponašanja. Umesto toga, prednost je data racionalizaciji u terminima teorije spoljne zavere, pri čemu se zalazilo i u predele fantastične kombinatorike. Govorilo se, recimo, čak i o postojanju srpsko-grčko-sirijsko-iranske zavere protiv Turske. Valja, u ovom kontekstu, navesti i krajnje odbojan stav svih turskih vlada, a i javnog mnjenja, prema Vaseljenskoj patrijaršiji u Fanaru.

 

Dirigovano dobrosusedstvo

 

Zvanična Ankara odbija da Drugom Rimu prizna vaseljenski status, a konstantinopoljskog patrijarha tretira isključivo kao verskog poglavara grčke zajednice u Turskoj, svedenoj na gotovo simboličan broj pripadnika. Patrijaršiji se na sve načine otežava duhovno delovanje, a i svakodnevno preživljavanje, iako se vaseljenski patrijarh Vartolomej I trudi da u svemu razumski prihvatljivom ispolji uzornu lojalnost prema turskoj državi, čijim se građaninom smatra. Uprkos mnogim apelima iz sveta, Bogoslovija na ostrvu Halkiju/Hejbeliadi ostaje zatvorena, kako bi se onemogućilo stvaranje obrazovanog pravoslavnog bogoslovskog kadra na teritoriji Turske, a zna se da, prema turskom zakonu, vaseljenski patrijarh mora biti turski državljanin.

Kao razlog za podozrenje prema Patrijaršiji ističe se postojanje nekakve navodne široke vizantijsko-pravoslavne konspiracije protiv Turske, na čijem je čelu vaseljenski patrijarh, što je više nego apsurdno. Ipak, u kontinuitetu negativnog stava prema Vaseljenskoj patrijaršiji nema bar zasad mnogo razlika između kemalističkih i desnih nacionalista, (pan)islamista i savremenih neoosmanista, posvećenih popravljanju relacija sa susedima, iako bi promena odnosa prema "prvom među jednakima" u pravoslavnom svetu sigurno naišla na povoljan odjek kod mnogih turskih komšija, a i u Evropi i u SAD. Tokom 2011. godine učinjen je pozitivan iskorak odlukom da se crkvama i verskim zajednicama vrati oduzeta imovina.

U svakom slučaju, opredeljenje za popravljanje odnosa sa svim susedima načelno se može oceniti kao logični i razumni segment Davutogluovog programa. U koordinatama tog novog pristupa susedstvu, a u skladu s njegovim širokim neoosmanističkim regionalnim definisanjem, turski ministar veruje da se može pronaći rešenje i za najteža otvorena pitanja, kao što su kurdsko, jermensko i kiparsko. Mnogi komentatori, čak i oni najdobronamerniji, sumnjaju u mogućnost da se linearnom ofanzivom dobrosusedstva takva kompleksna pitanja mogu lako i bez otpora privesti u luku svima prihvatljivih rešenja, jer su vitalni interesi pojedinih regionalnih partnera Turske baš u vezi s tim problemima različiti, pa i suprotstavljeni.

Politikolog Emin Gurses, iako sa simpatijama gleda na napore Erdoganove vlade da na svim poljima unapredi međunarodni položaj Turske, njenu spoljnu politiku definiše kao "pragmatični idealizam", ukazujući na neminovni raskorak između planova i rezultata koje na pojedinim pravcima objektivno može ostvariti (M. Kaynak, E. Gürses, Geleceđin Türkiyesi-Yeni Osmanlılar, Istanbul, 2011, 151). A. Akčakodža iz Evropskog političkog centra u Briselu, primećuje da bi Turska trebalo da pazi kako se ne bi "suviše zaglibila u nastojanju da bude sve, svima i svuda" ("Turkish Foreign Policy - Between East and west?", EPC Policy Brief, 10, 2009).

Osim toga, države i narode koji su predviđeni kao "objekti" aktivne turske regionalne politike dirigovanog dobrosusedstva s prizvukom naredbodavnog tona "starijeg brata", neće biti baš lako uveriti u prednosti prepuštanja zovu takve "strategijske dubine". Na ovo su upozorili i neki umereni turski analitičari, pa tako Semih Idiz preporučuje Ahmetu Davutogluu da "pažljivije bira reči", jer "se lekcije o oslobađanju od Turaka i dalje nalaze među prvim lekcijama iz istorije u školama na Balkanu i na Bliskom istoku" ("Davutođlu sözlerini daha dikkatli seçmeli", Milliyet, 12. 9. 2009).

Kad je o lekcijama iz istorije reč, nije neinteresantno pomenuti da je, protestno reagujući na usvajanje rezolucije o genocidu nad Jermenima u Parlamentu Švedske (11. 3. 2010), R. T. Erdogan rekao, pored ostalog, da "uloga parlamenta i političara nije da sude o istoriji nego da trasiraju put u budućnost na osnovu lekcija iz prošlosti" (V. Lalić, "Švedska priznala genocid nad Jermenima", Politika, 13. 3. 2010). Turski premijer gubi iz vida (karakteristični dvostruki standardi!) da o istoriji, kao što smo mogli izdašno osvedočiti, turski političari ne samo da sude, već na osnovu svog viđenja prošlosti izgrađuju državnu spoljnopolitičku doktrinu. Problem je samo u tome što neoosmanisti i oni koji to nisu lekcije iz prošlosti formulišu na nepodudarne, često i dijametralno oprečne načine. Upravo zato, ako zaista žele unapređivanje saradnje, bilo bi preporučljivo da zvaničnici "pripaze na jezik i slikovito izražavanje kad govore o nekim izuzetno osetljivim temama", a da se "više usredsrede na saradnju i zajedničku evropsku budućnost", sugeriše odlično obavešteni analitičar učinaka nove turske politike na Balkanu, Erhan Turbedar (E. Türbedar, "Turkey's New Activism in the Western Balkans: Ambitions and Obstacles", Insight Turkey, 13. 3. 2011, 147).

 

Vizija ili iluzija

 

Druga odlika nove turske spoljne politike, u skladu s Davutogluovom koncepcijom, treba da bude njena multidimenzionalnost, odnosno diverzifikacija. Da bi ostvarila preduslove za delotvornu aktivnost u velikom prestrojavanju na globalnom planu za koje se smatra da će dovesti do i dalje nejasne konfiguracije "novog svetskog poretka", u čemu se veruje da ima neiskorišćenih potencijala, Turska se mora osloboditi zavisnosti od samo jednog planetarno relevantnog parametra, ma koji on da je. Praktično, to znači relativizovati, ali nikako i dovesti u pitanje svoju čvrstu vezanost za SAD i NATO, i više se otvarati prema Rusiji i Kini, uz deklarativno održavanje evrointegracijskog entuzijazma.

Već prvi komentari početnih uspešnih koraka u realizovanju takve diverzifikacije, naročito u Americi i u delu EU, nagoveštavaju teško prihvatanje Davutogluove postavke da se uspostavljanjem novih koloseka strategijskog partnerstva stvari ne dovode u pitanje. Neki je čak s visine ocenjuju kao naivnu (v. npr. M. K. Kaya, H. M. Karaveli, "Vision or Illusion? Ahmet Davutoglu's state of harmony in regional relations", Turkey Analyst, 2, 11, 5. 6. 2009), što bi se moglo pokazati kao krupna greška. "Tako je za sada, a u slučaju većih lomova, Ankara bi mogla zaigrati i samostalniju stratešku igru", upozorava politikolog Branko Radun ("Osmanlije ponovo jašu", Pečat, 89, 2009, 40).

Ako se prethodna dva prioriteta Davutogluove spoljne politike u koncepcijskom smislu mogu oceniti kao sadržinski, naredni bi, uslovno rečeno, bili metodološki. Davutoglu se zalaže za "novi diplomatski jezik", odnosno novi stil turske diplomatije, u koju bi bili mnogo više nego do sada uključeni i kompetentni stručnjaci različitih profila, a ne samo profesionalni diplomati. Samo proširivanjem kadrovske baze i obogaćivanjem ljudskih resursa spoljnih poslova moguće je podići ih na nivo zahteva diplomatije koja treba da valorizuje sve aspekte turskog državno-nacionalnog identiteta, od političkih i ekonomskih do kulturnih i duhovnih. Jasno je da se izvođenjem diplomatije iz ekskluzivnog zabrana Ministarstva inostranih poslova, što je sve donedavno bilo nezamislivo, pored proširivanja sfere njenih profesionalnih kompetencija, nastoji i napraviti breša u toj zatvorenoj kasti sklonoj unutrašnjem samoreprodukovanju, s kontinuitetom kemalističkog mentaliteta.

U operacionalizaciji nove spoljnopolitičke doktrine zasnovane na konceptu "strategijske dubine", njen glavni teoretičar zahteva i "ubrzavanje i intenziviranje ritma diplomatskog rada". Radi povećavanja efikasnosti diplomatskog angažovanja, naročito u domenu regionalne saradnje, Davutoglu preporučuje, i ličnim primerom štedro demonstrira, što veću pokretljivost, česte radne posete stranim prestonicama i pozivanje kolega iz inostranstva u Tursku. Turski ministar se neverovatno brzo prebacuje s jednog mesta zemljine kugle na drugo, što je danas opšta karakteristika shvatanja diplomatskih kontakata, čak i na visokom i najvišem nivou, kao neprestanog letenja, penjanja i silaženja na pokretnim stepenicama ili traci, a unutar jednog zatvorenog kluba politički često nesložnih, ali esnafski internacionalno solidarnih posvećenika. Tokom 2009. godine, turski ministri spoljnih poslova, najpre (do maja) Ali Babadžan, a od maja Ahmet Davutoglu, obavili su čak 93 zvanične posete stranim državama (v. U. Ulutaş, "Turkish Foreign Policy in 2009: A Year of Pro-activity", Insight Turkey, 12. 1. 2010, 2). Redovni trilateralni sastanci ministara inostranih poslova Turske, Srbije i BiH, koje je inicirao upravo Davutoglu, a u koje bi hteo da uključi i Hrvatsku, primer su te nove pokretljivosti i preduzimljivosti turske spoljne politike na Balkanu.

Iako analitičari i komentatori Davutogluovu spoljnopolitičku doktrinu gotovo po pravilu kvalifikuju kao neoosmanizam, turski ministar taj atribut odlučno odbacuje, što je takođe oduvek tipično za mimikrijski i apologetski diskurs neoosmanista, čak i u slučajevima pune očiglednosti. Posle neuobičajeno otvorenog puštanja na volju osmanlijskoj nostalgiji i neoosmanističkim projekcijama nove budućnosti Balkana u izlaganju na konferenciji "Osmansko nasleđe i muslimanske zajednice Balkana danas" (u Sarajevu, 16. 10. 2009), rezignirano, pa i ljutito komentarišući kritička reagovanja u kojima se njegov nastup naziva neoosmanističkim, "turski Kisindžer" ih je okarakterisao kao posledicu nerazumevanja ili zlonamernosti ("Yeni Osmanlılar sözü iyi niyetli deđil", Hürriyet, 4. 12. 2009). A u toj ponesenoj besedi bez presedana moglo se čuti, između ostalog, i sledeće: "U vreme osmanske države balkanski region je bio centar svetske politike u XVI veku. To je zlatno doba Balkana. (...) Osmanska istorija je istorija balkanskog regiona, istorija posebnog značaja balkanskog regiona u svetskoj istoriji. (...) To je bio osmanski Balkan. Mi ćemo obnoviti taj Balkan. Ljudi to zovu neoosmanskim. Zato ja ne upućujem na osmansku državu kao na spoljnopolitičko pitanje. Ono što ja naglašavam u naslovu jeste osmansko nasleđe. Osmanski vekovi Balkana su uspešna priča. Sada je treba obnoviti. (...)

Imamo više Bošnjaka koji žive u Turskoj nego u Bosni! Više Albanaca koji žive u Turskoj nego u Albaniji! Više Čečena koji žive u Turskoj nego u Čečeniji! Više Abhaza u Turskoj nego u Abhaziji! Zašto je tako - zbog osmanskog nasleđa. Za sve te različite narode na Balkanu, Srednjem istoku i Kavkazu, Turska je sigurno utočište, njihova domovina. Vi ste dobrodošli! Anadolija pripada vama, naša braćo i sestre! I mi smo sigurni da je Sarajevo naše! (...) Mi ćemo reintegrisati balkanski region, mi ćemo reintegrisati Bliski istok, mi ćemo reintegrisati Kavkaz na ovim principima regionalnog i svetskog mira, ne samo za sve nas nego za celo čovečanstvo. (...) Zbog tih istorijskih veza spoljna politika Turske nastoji da uspostavi red u svim ovim okolnim regionima, na Balkanu, Kavkazu i Bliskom istoku, jer, ako nema reda, mi ćemo platiti ceh. Za diplomate iz drugog dela sveta bosansko pitanje je tehničko pitanje. Za nas je to pitanje života i smrti. To je tako važno. Za nas je teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine jednako važan kao i teritorijalni integritet Turske.

Za Tursku je bezbednost Sarajeva jednako važna kao bezbednost i prosperitet Istanbula" (v. Pečat, 87, 30. 10. 2009, 18-20). Ako ovo nije paradigmatičan i uzoran neoosmanistički govor, onda šta je?! Ipak, Davutoglu, kao i svaki pravi neoosmanista, žustro poriče svoj vrišteći neoosmanizam. Glavni mu je argument da on taj naziv nije upotrebio. I to je tipičan manir negiranja postojanja neke pojave ili svojstva na osnovu toga što ih njihovi akteri ili nosioci ne imenuju kao takve. Na podudaran način se, recimo, među islamskim fundamentalistima u arapskom svetu poricalo postojanje fundamentalizma, jer na arapskom jeziku odgovarajuća reč ne postoji. Najzad su bili prinuđeni da i sami na arapskom skuju neologizam usuliyya, kalkiran prema internacionalizmu fundamentalizam.

 

Istorijsko zaleđe

 

Zapaljive poruke svog sarajevskog govora Davutoglu opravdava psihološkom potrebom da se "podigne moral Bošnjaka" koje je zatekao pokunjene i obeshrabrene, a nikako hegemonističkim pretenzijama. Kritičkim pominjanjem neoosmanizma želi se, navodno, izazvati strah zbog toga što se Turska aktivirala na prostorima svog "istorijskog zaleđa" (govoreći turski, Davutoglu je ovde, pomalo pruski, upotrebio germanizam hinterland), čime bi joj se htelo nametnuti osećanje krivice. A Turska samo oseća da se mora odazvati "istorijskoj odgovornosti" za sudbinu Balkana, što nikako ne znači da je opravdano istorijskim referencama u njegovim istupanjima pripisivati ideološku (= neoosmanističku) dimenziju.

Cilj turske politike je davanje doprinosa uspostavljanju trajnog i stabilnog poretka u okruženju. Pa, ako se govori o pax ottomana, onda pax ima značenje takvog poretka. Za to se Turska nikome neće ni pravdati ni izvinjavati, zaključuje teoretičar "strategijske dubine" i dosledni praktičar savremenog neoosmanizma, koji činjenicama i vlastitim rečima uprkos, dosledno tvrdi da to nije. Sve je manje onih koji mu veruju, ali ih još ima odviše koji misle kako im nekakav interes nalaže da se s njegovim neoosmanizmom pomire.

Bez obzira na to što turski zvaničnici odlučno odbacuju, pa i nadmoćno ignorišu opravdanost definisanja nove turske politike terminom neoosmanizam, kako vreme prolazi, postaje očigledno da im to sve više smeta, jer se rasprava o ovoj temi nezadrživo proširuje, a sam termin sa svim svojim konotacijama polako ulazi u upotrebu.

Tako je, recimo, ugledni francuski nedeljnik Le Nouvel Observateur (2365, 4. 3. 2010) zapazio da su agilnog turskog ministra spoljnih poslova u početku prozvali "turskim Kisindžerom", da bi ga kasnije sve češće nazivali "velikim vezirom" nove Turske. Boraveći prilikom Ramazanskog bajrama 2011. godine na Kosovu, Ahmet Davutoglu je našao za shodno da se baš na toj neuralgičnoj tački balkanskih protivrečnosti posebno osvrne na "neprihvatljivu etiketu neoosmanizma". Pri tome je u uobičajenu protivargumentaciju uneo i neke nijanse, uključujući i izvestan stepen razumevanja za određene rezerve koje balkanske zemlje mogu gajiti prema pojačanom angažovanju Turske u regionu, ali ih je odmah i okarakterisao kao "detinjaste", odnosno kao u neku ruku normalnu posledicu "nezrelosti" ovih država. Nije propustio da napomene kako pored ovog "detinjastog", postoji i zlonamerno i tendenciozno korišćenje izraza "neoosmanizam" radi podgrevanja antiturskih osećanja na Balkanu (Hürriyet Daily News, 28. 8. 2011).

 

                                               Nastaviće se