Druga strana

Poruka koju Srbija nikada ne treba da zaboravi: Sotona i njegovih 78 dana

  

Praštati moramo, zaboraviti ne smemo

 

Sadašnja vlast Srbije, iz straha da ne naljuti mentore iz EU i NATO-a, od obeležavanja godišnjice početka agresije na Jugoslaviju napravila je predizbornu farsu u kojoj se narugala svim žrtvama rata i njihovoj rodbini. Umesto da jasno kažu da je NATO jedini krivac za taj rat i sve njegove žrtve, vlastodršci su mlako i uopšteno pozivali na mir i razumevanje kao da se agresoru izvinjavaju što nas je ubijao

 

Milan Malenović

 

Prva sirena koja je označavala vazdušni napad oglasila se u sumrak, nešto pre 20 časova 24. marta 1999. Bez odobrenja UN i bez ikakvog legitimnog osnova, počela je agresija NATO pakta, najsnažnijeg vojnog saveza u istoriji, na malu i oslabljenu Jugoslaviju. Rat koji je trajao 78 dana predstavlja najmračniji deo ionako mračnog dvadesetog veka.        

U 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila, među kojima i zabranjene kasetne bombe i projektili sa osiromašenim uranijumom. Stradalo je 2.500 ljudi, a više od polovine su bili civili,  među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika. Teško su razoreni infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, spomenici kulture, medijske kuće. Ondašnje vlasti štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a. Sadašnja vlast veruje da je šteta bila 29,6 milijardi dolara i ne traži nikakvu odštetu. Italijanski analitičari su izračunali da je za te pare moglo je da se spase 79 miliona gladnih ljudi!

Trinaest godina kasnije, srpske vlasti se ovog varvarstva sećaju samo kada je predizborna kampanja i samo u njenim granicama, dobro pazeći da ne naljute zločince koji nam ni do danas nisu oprostili što su nas ubijali. Zato ni ne čudi što je ovogodišnje sećanje na početak zverstava bilo sve drugo samo ne odavanje pošte nevino stradalima.      

Na dan 5. aprila 1999. u 21 čas i 48 minuta više projektila ispaljenih iz NATO bombardera uništilo je centar malog rudarskog gradića Aleksinca. Srušeno je ili teško oštećeno 700 civilnih objekata, zgrada Hitne pomoći je do temelja srušena, poginulo je 11 osoba, dok ih je preko 50 povređeno. U blizini mesta napada nije bila nijedna legitimna vojna meta.

Obeležavajući trinaestogodišnjicu početka agresije u Aleksinac je doputovao Boris Tadić, jedan od predvodnika politike evroatlantskih integracija Srbije, u pratnji Dragana Šutanovca, najgrlatijeg zagovornika ulaska Srbije u NATO pakt, i čoveka koji se samo koju nedelju ranije tajno sreo sa Vilijamom Vokerom, šefom OEBS-ove misije na Kosmetu iz 1999. godine, čiji su lažni izveštaji poslužili kao izgovor za početak napada. Teško je i zamisliti veće poniženje nastradalih Aleksinčana i njihovih rođaka.

U Beogradu su se vlasti u poslednjem momentu setile da se bliži godišnjica napada, kao i da tada počinje predizborna kampanja, pa su navrat-nanos sprovele konkurs za uređenje memorijalnog parka. Kako ne bi ispalo da Demokratska stranka svojim zapadnim gospodarima prebacuje bilo šta, park ispred ulaza u Glavnu železničku stanicu dobio je nešto što glumi spomenik, sa razvodnjenom definicijom: "Žrtvama ratova i braniocima otadžbine 1990-1999."

Shvativši o kakvoj se prevari radi, rodbina nastradalih je svojim telima sprečila Dragana Đilasa da položi venac na "spomenik".

Zašto je Đilas odlučio da baš 24. marta venac položi na spomenik svim žrtvama iz devedesetih, umesto kod memorijala Večna vatra na Novom Beogradu, koji je i podignut u znak sećanja na žrtve NATO agresije? Prvo, da bi opravdao milione potrošene iz gradske kase za jedno skaradno obeležje bez smisla i ukusa. Drugo, da ne bi posebno potencirao istinu da su nas ubijali oni koje on danas pomno sluša.

Nasuprot zvaničnim vlastima, kod Večne vatre se u organizaciji SNP-a 1389 okupilo više stotina Beograđana da odaju poštu žrtvama NATO-a. Među njima su bili Iv Bataj iz Francuske, Ernesto Mila iz Španije, Marina Aleksandrovna iz Rusije i mnogi drugi strani gosti. Sve je proteklo bez incidenta, osim što je policija privela trojicu učesnika zato što su spalili zastavu Evropske unije. Paljenje agresorskih zastava je zabranjeno, ali zato agresija nije kažnjiva.

Konačno poniženje nevinih žrtava stiglo je od Turističke organizacije Beograda. Oko podne 24. marta u beogradsko pristanište je stigao brod River Adađo, registrovan u Beču, sa 160 američkih turista. Hlebu, solju i domaćom rakijom na obali ih je dočekala od TOB-a organizovana grupa raspevanih i razigranih mladih u srpskim nošnjama. Na dan kada su pre 13 godina sunarodnici pristiglih starčića i starica započeli mučki napad na Beograd, niko se nije setio da im to makar i spomene, pa je dan žalosti snishodljivo zamenjen opijanjem, pesmom i igrom.

Danas bi Milica Rakić iz Batajnice imala 16 godina, da nije poginula tokom NATO agresije sedeći na noši u svom domu. Milan Ignjatović i Gordana Nikolić iz Vladičinog Hana bi, možda, sada bili u braku, da ih kao zagrljene maturante nije ubila agresorska raketa. Petnaestogodišnjoj Sanji Milenković su profesori predviđali sjajnu karijeru matematičara pre nego što ju je na Varvarinskom mostu stigao agresorski projektil.

Srbija lako zaboravlja svoje žrtve i svoje heroje, kao što je pukovnik Zoltan Dani, komandant 3. raketnog diviziona PVO, 250. raketne brigade, koji je jedini do sada oborio "nevidljivi" američki bombarder F 117a. Zato još mnogo brže prašta svojim krvnicima od čije milosti zavise današnji vlastodršci.