Postdemokratija

Varljivo izborno proleće

 

Srbija off-shore

 

Umesto afirmacije demokratije, prava i pravičnosti, izbori su demonstracija bezakonja i korupcije. Sve ono što je inače, makar formalno, zabranjeno i kažnjivo, dozvoljeno je u toku izbora. Na ove predizborne pojave ukazuje Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

   

Piše: Mile Isakov

 

Za vreme izbora Srbija postaje off-shore država, u kojoj se svi ponašaju po nekim posebnim pravilima, mimo svih zakona, propisa i normi. Off-shore kompanije posluju pod posebnim pravnim zakonsko-poreskim sistemom u kojem se ne ispituje poreklo kapitala i ko je njegov vlasnik, garantuje apsolutna tajnost podataka i vodi interno knjigovodstvo, bez obaveze predaje finansijskih izveštaja. Tako i u izbornoj kampanji u of-šor Srbiji, pojavljuje se ogromna količina novca, koja odlučujuće utiče na rezultate izbora, ali i kasnije ponašanje vlasti, a kojoj niko ne zna ni poreklo, ni vlasnika, koju niko ne proverava i o kojoj niko nikome ne podnosi račune.

I uopšte, u toku izbora može da radi šta ko hoće, da priča gluposti, da obećava, laže, kleveće i optužuje koliko god hoće, da falsifikuje i krade, sve što je inače zabranjeno i kažnjivo. U izbornom transu sve je dozvoljeno i niko nikad za to nije odgovarao, sve pod izgovorom da će to birači kazniti glasanjem. To je perfidna zamena teza, jer birači ne mogu i ne treba da rade posao pravosuđa.  

 

Prljavi novac

 

Kada otpočne izborna kampanja svi se zamajavaju spoljnim efektima, parolama i sloganima, izjavama, izgledom i stajlingom kandidata, njihovim putovanjima po celoj zemlji i slikanjima u najneverovatnijim situacijama i pozama. U javnosti se naširoko debatuje o tome ko će sa kime u koaliciju pre izbora, kao i o svim mogućim i nemogućim kombinacijama posle, kad se saberu glasovi, a niko ne primećuje kako se na očigled te iste javnosti partije razbacuju parama koje inače nemaju i koje ne bi smele da imaju, niti da troše za kampanju. Svima je poznato da malo jača kampanja partije košta između dva i pet miliona evra, a golim okom se može primetiti da one veće troše i znatno više, i niko se tome ne čudi, ne pita se odakle im i ne zahteva istragu tim povodom.

Svakako da novac koji dobiju za izbornu kampanju od države i eventualno sakupe od članarine i dobrovoljnih priloga, nije dovoljan ni za jedan mesec neprekidnog dodvoravanja narodu preko svih medija, a kamoli za tri meseca. Poznato je, naime, da su izbori jedina prilika kada novine, radio i televizijske stanice zarađuju, da neki samo od toga žive, a neki samo zbog toga i postoje, jer ionako skup reklamni prostor u izbornoj kampanji postaje skuplji nekoliko puta i ide ko alva. Stranke jednostavno ne pitaju za cenu.

Jasno je i odakle bi pare za kampanju mogle poticati. Najviše se uzima iz vlasti, na državnom i lokalnom nivou, gde se političke stranke ugrađuju u sve poslove o kojima odlučuju, od najvećih infrastrukturnih radova i nabavki do najsitnijih, koje javna preduzeća pod njihovom kontrolom izvode po gradovima i opštinama.

Javna je tajna da partijski direktori javnih preduzeća imaju obavezu da redovno finansiraju svoje stranke, a kad dođu izbori taj reket se više puta uvećava. Naravno, tu su i tajkuni, pa i srednji i mali privrednici, koji uredno plaćaju sve usluge koje im se čine nameštenim tenderima i drugim privilegijama. Kad dođu izbori, neki od njih dodaju još da bi na vlasti sačuvali one sa kojima imaju već uhodanu saradnju, a neki ulažu u one druge ne bi li se preko njih i sami dokopali najunosnijih poslova. Pojedine partije, koje zastupaju strane interese, dobijaju i pomoć iz inostranstva, direktno na ruke ili preko nekih nevladinih organizacija i raznih fondova za razvoj demokratije. Dakle, sve je nelegalno, protivzakonito i podložno krivičnoj odgovornosti. O moralnoj da i ne govorimo. Već na osnovu tih površnih saznanja, svima očiglednih i manje-više poznatih, moglo bi se zaključiti da su izbori neregularni.

Generalno, moglo bi se reći da sve naše nevolje počinju upravo sa izborima, u toku kojih se suspenduju sve najvažnije zakonske norme i demokratske vrednosti i vlast bira na osnovu nekih drugih parametara i razloga. Kako posle od nje da očekujemo da poštuje zakone i afirmiše demokratska pravila koja su za vreme izbornih radnji potpuno devalvirana. Kako, od onih koji su izabrani u uslovima bezakonja očekivati da red i zakon uvedu u svakodnevni život, sprovode i staraju se da budu poštovani od svih, da izgrade pravnu i pravednu državu. 

Prvo, kao što je već rečeno, suma koju partije potroše u izborima daleko premašuju njihove mogućnosti, ali i propisane okvire za te namene. Dakle, već na izborima sve partije koje pretenduju na vlast čine više ozbiljnih finansijskih prekršaja i krivičnih dela. Ima tu i krađe, i pranja novca, i podmićivanja, i ucena, i falsifikata, i najrazličitijih laži i prevara. A šteta koja nastaje nije samo u falš izborima, nego dugoročna. Partije i njihovi lideri tako se avansno zadužuju, zadužujući zapravo državu, jer će te njihove dugove vraćati sa pozicije vlasti iz državnih nadležnosti i na štetu budžeta i svih građana. Kakve su onda šanse onih koji nemaju takve veze i toliki novac, gde je tu ravnopravnost, može li se govoriti o fer i poštenim izborima.

 

Lažu, lažu te...

 

Posebna priča su laži, lažna obećanja, lažne biografije i lažne međusobne optužbe, falsifikovanje i krađa glasova. Laž i krađa su zabranjeni i kažnjivi uvek i svuda osim na izborima. Izbori su neko međuvreme u kojem ne važe ni zakoni ni propisi, ni moralne norme. U toku kampanje svako može da optuži svakoga za najteža dela, za izdaju nacionalnih i državnih interesa, za zloupotrebu položaja, za pljačku, za ubistva, za podršku ratnim zločinima, pa čak i za ratne namere i planove, a da za to niko ne odgovara, ni optuženi ako su krivi, niti oni koji optužuju ako se to ne dokaže.

A ne može se ni dokazati jer o tome se nikad ni ne povede istraga. Bio je samo jedan slučaj privatne tužbe, koliko se sećam, pri čemu se onaj koji je neosnovano optuživao na sudu branio izgovorom da je to uradio "u žaru izborne borbe". To bi onda trebalo da bude razumljivo i opravdano. Zato smo i ovog puta svedoci sličnih cinkarenja i kleveta, na osnovu kojih bi neko morao u zatvor, a znamo da će naprotiv, posle izbora svi ti najgore ocrnjeni biti ponovo ugledni građani, uvaženi političari, čak državnici, na vlasti ili u opoziciji, svejedno, baš kao i oni koji su nekoga neosnovano teško opanjkali. Ako to njima ne smeta, to je njihova stvar, ali država bi morala da reaguje, jer nije tu reč samo o tim pojedincima, nego o pravnom sistemu i regularnosti izbora, jer su na taj način kršeni zakoni ove zemlje, a građani svesno i namerno dovođeni u zabludu sa namerom da se utiče na rezultate izbora.

Mnogo je još primera kršenja ili izigravanja Ustava i brojnih zakona u izbornoj kampanji, ne samo u praksi nego čak i u samim izbornim pravilima. Slučaj predsednika države koji sa te pozicije vodi stranačku kampanju, zloupotrebljavajući i autoritet i resurse te funkcije, dobro je poznat javnosti, ali zvanično niko to nije čak ni doveo u pitanje. Suprotno zakonu o političkim strankama je i pravilo da partije, da bi se uključile u izbore, moraju ponovo da prikupe 10.000 potpisa, mada su to već uradile kada su upisane u registar stranaka. Za šta su političke stranke registrovane, ako ne za izbore?

Zahtevati od njih da pred izbore ponovo prikupljaju potpise, pored toga što je nezakonito, predstavlja i maltretiranje građana i iscrpljivanje samih partija, naročito manjih, sa očiglednom namerom da im se oteža ili sasvim onemogući ravnopravno učešće. Poseban nezakonit atak na njih je propis po kojem stranke koje na izborima ne dobiju i 10.000 glasova, moraju da vrate novac koji dobijaju od države za kampanju. Pošto male partije imaju i malo para, to bi ih potpuno finansijski uništilo, pa zato mnoge odustaju od izlaska na izbore ili se utapaju u veće, što je i cilj te pretnje. A sasvim je moguće da ne osvoje onoliko glasova koliko prikupe potpisa podrške i to ne svojom krivicom. Moguće je da su im podršku svojim potpisom davali i ljudi koji nisu ni imali nameru da za njih glasaju, samo sa namerom da im pruže šansu i da biračima omoguće veći izbor i konkurenciju. A, moguće je da se i njihove pristalice u poslednji čas odluče da glasaju za neku veću stranku kako bi doprineli njenoj pobedi.

Naravno, moguće je da su sa više para i reklame, drugi jednostavno bili ubedljiviji. Svejedno, broj osvojenih glasova nije i ne sme biti nikakav uslov. Svako ko prikupi propisanu podršku mora da ima pravo da se bez straha od poraza i odmazde kandiduje, makar samo zato da se i njegov glas čuje, da ponudi drugačije ideje, rešenja i ljude, bez obzira na to koliko će glasova osvojiti. Ovako, sve je izopačeno, čak i najplemenitije ideje o slobodi izbora i demokratskoj volji građana, o ustavom zagarantovanom pravu da biramo i da budemo birani.

Još jedan devijantan primer jesu propisi o nazivu izbornih lista, sačinjenom od ispraznih fraza i parola, sa akcentom na ime i prezime predsednika partije ili predvodnika koalicije. Jasno je čemu to služi, ali nije jasno šta znači. I šta se onda bunimo protiv despotije režima Borisa Tadića, kad tako i glasamo. Ne za partiju, ne za njen program i ljude koji treba da ga sprovedu, nego za parole i predsednika. Zašto se zakonom o izborima, suprotno Ustavu i društvenom uređenju, razvija kult ličnosti? Zato što su izbori of-šor zona i sve je off the record. Takoreći nezvanično.