Postdemokratija

U Srbiji je neophodno overiti princip promenljivosti vlasti

 

Na popravni

 

Mada su rezultati poznati, još se ne zna ko je pobedio na izborima, ali se zna ko je poražen. Sa samo 23 procenata podrške među građanima, najveći gubitnici su Boris Tadić i vladajuća DS. Pobednici će biti poznati tek nakon druge runde predsedničkih izbora. Dakle, drugi krug je šansa za popravni i Tadiću, ali i nezadovoljnim glasačima kojih je očigledno najviše. O tome piše Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Kada vladajuća partija, sa sve predsednikom države na čelu, ne dobije potvrdu svoga rada ni od jedne četvrtine građana, to je neoboriv dokaz da je izgubila poverenje i izbore. Mogu oni sad da prave razne trgovine i koalicione gimnastike, pa i da proglase pobedu i ostanu na vlasti, ali to ništa ne menja na stvari. Ne mogu promeniti fakat da im je istekao rok trajanja i da kao svaka pokvarena roba, mogu samo dalje da truju organizam društva kojem su već sasvim oslabili imunitet.

Politika ipak nije sport i ne mogu se porediti, kao što to često čini bivši predsednik u želji da se dopadne naciji koja u sportskim uspesima nalazi jedinu utehu. U sportu se nikad ne može desiti to što se dogodilo na ovim izborima, da nema pobednika, a da ipak neko izgubi utakmicu. Još manje je u sportskom nadmetanju moguće da onaj ko postigne manje golova, posle utakmice postane pobednik, a i to se može dogoditi u našoj politici, da vlast formiraju oni koji su faktički izgubili na ovim izborima.

Dakle, mada nema pobednika, a nema ga jer niko nije osvojio dovoljno glasova da bi mogao da formira svoju vladu, ima gubitnika, i to više. Najveći su svakako Demokratska stranka i njen predsednik Boris Tadić, koji ju je poveo u ovu utakmicu sa mesta predsednika države, najavljujući pobedu i nastavak svoje politike. I upravo ta politika je doživela poraz, jer se ubedljiva većina birača izjasnila protiv nje, bilo da je glasala za nekog drugog ili bojkotovala izbore. O tome ko će ipak formirati vlast odlučivaće se u nadoknadnom vremenu između dva kruga predsedničkih izbora, a pitaće se, kao što sam najavio u prošlom broju, treći čovek, Ivica Dačić. Biće to vezana trgovina sa Tadićem i DS-om ili Nikolićem i SNS-om, za predsednika i za vladu, odnosno ko njemu i njegovoj koaliciji više ponudi u vladi biće predsednik države. Zato je predsednička trka neizvesna, mada ju je Tadić već izgubio.

Ako je neko odgovoran za politiku koja na ovim izborima očigledno nije dobila potvrdu, onda je to Boris Tadić, kao alfa i omega dosadašnje vlasti. Ako je ta politika izgubila, izgubio je i on kao apsolutni i neprikosnoveni vođa. Kad neko potroši dva mandata na samo jedan cilj, članstvo u EU, a ne ostvari ga i na kraju i sam prizna da nema šanse da ga ostvari ni u narednih pet godina, nema opravdanja ni da traži, a kamoli da dobije još jedan. Kad neko ima apsolutnu vlast osam godina i za to vreme se sve lošije živi, a traži još jednu šansu da bi "završio započeto", samo mazohisti mogu da mu je i pruže.

Predsednički izbori, koji ulaze u drugi krug, biće pokušaj Borisa Tadića da spase što se spasti može, mada su mu šanse realno male. Ako njegova partija nije dobila prolaznu ocenu, kojom bi logikom onda on mogao da je dobije? Ako su kažnjeni njegovi poslušnici i izvršioci, koji nisu nevini ali ni približno krivi, ni odgovorni kao on, koji im je bio i mama i tata, kako on misli da se provuče? Da je poštenja i pravde, predao bi drugu rundu bez borbe, ali pošto toga nema u politici, sve je na biračima.

Gledajući rezultate opštih izbora jasno je da većina građana želi promene, najviše zbog loših rezultata dosadašnje vlasti, a onda i zbog straha od onoga šta nas sve može snaći ako ta i takva vlast nastavi da upravlja ovom zemljom i našim sudbinama. Lično sam ubeđen da ako ovi isti nastave da vladaju, ulazimo u dugoročnu krizu neslućenih razmera. Poverovaće da su dobro radili, a arogantni i osioni kakvi su, pomisliće da su nezamenljivi i biće još bezobrazniji i bezobzirniji. A za vreme još jednog mandata pustili bi tako duboke korene koje bi posle bilo teško iščupati. O trenutnim i kratkoričnim posledicima možemo diskutovati i ako vlast preuzme opozicija, hoće li biti malo bolje ili malo gore. Ali na dugi rok, nema dileme da bi opstanak ove korumpirane i otuđene vlastele bio opasan po društvo i državu, već i zbog toga što bi principi odgovornosti i smenljivosti vlasti bili potpuno dezavuisani. A naročito zbog toga što bi još jedan mandat, umesto na razvoj, potrošila na novu pljačku kojom bi se nastojali obezbediti za vreme bez vlasti koje za njih neumitno dolazi.

Sreća u nesreći je što ovo kod nas nije demokratska vlast, nego režim zasnovan na svemoći jednog čoveka, pa će se sve nedorečeno na opštim izborima moći dovršiti u drugom krugu predsedničkih. Ako bude srušen Boris Tadić, kao nosilac režima, pašće i ceo sistem. To smo već jednom uradili sa Miloševićem, pa dakle znamo da može i znamo kako. I on je tada požurio na prevremene izbore znajući da mu ističe rok trajanja, baš kao i Tadić, a posle njega i njegov režim se urušio. Prema tome nema razloga da i sada građani to ne prepoznaju i ne potvrde.

Prosto je zdravo, i za politiku i za društvo, pomoći da ode onome ko ne zna kad je vreme, kad je dosta. Naročito kad mu ne ide. Džaba su svi izgovori i opravdanja (onda sankcije, sada svetska kriza), kad ne ide, ne ide, i treba pustiti druge da probaju nešto drugačije. Tadić baš voli da pravi paralele politike sa sportom, a ne vidi da bi tu mogao i sam nešto da nauči. I najbolji treneri ponekad ne mogu da postignu željene rezultate pa se povlače ili bivaju smenjeni, a ekipa se preporodi čak i kad je preuzme slabiji stručnjak. Eto mu primer onog Di Matea, koji je upravo osvojio engleski kup i uveo Čelsi u finale Lige šampiona, pošto je samo privremeno preuzeo kormilo od izvikanog i skupo plaćenog Boaoša, kao što je to svojevremeno učinio i Grant kad je zamenio slavnog Murinja.

Ali, ako sport i nije pravi reper za poređenje, osvrnimo se oko sebe, pa ćemo adekvatnije primere pronaći upravo u politici i na izborima. U isto vreme kada smo mi glasali o tome da li da našem neuspešnom predsedniku poverimo i treći mandat ili ne, Francuzi su bez mnogo dilema uskratili poverenje svom predsedniku Sarkoziju i nisu mu dali šansu ni za drugi mandat, i to zbog mnogo manjih poteškoća koje su snašle Francusku, nego Srbiju. I što je još zanimljivije, pobedio ga je rezervni kandidat socijalista Olan, pošto je negativnom kampanjom koju mu je smestio upravo Sarkozi, još pre izbora eliminisan Dominik Stros-Kan. Nije mu, dakle, pomogla ni kampanja kontrasta, kako svoju kampanju protiv Tome Nikolića eufemistički naziva naš bivši predsednik.

Kad su građani nezadovoljni i kad reše, nema tu pomoći. I nema neke velike drame, prosto onaj ko ne ispuni obećanja i očekivanja, mora da ide. Dolazi neko drugi, da nešto promeni, pa opet tako ako bude trebalo. Važno je da se zna da onaj ko dobije vlast dobija i odgovornost, da to nije nikakva nagrada nego obaveza i da za sve greške i propuste postoje sankcije. Da postoji princip smenljivosti. Zato je važno da u Srbiji, koja se zaglibila, dođe do promena. Ako bude potrebe menjaćemo posle opet, ali mnogo lakše nego što bi to bilo moguće sa ovima, ako ostanu i ukopaju se još dublje u rovove vlasti. Naročito je važno da bude promenjen dosadašnji predsednik Tadić zato što je uzurpirao svu vlast i tako kršio Ustav, zato što se u sve mešao i tako poništio principe podele vlasti i odgovornosti, zato što je bio više predsednik stranke nego svih građana Srbije, i najvažnije - zato što uprkos svemu tome nije uspeo da obezbedi bolji život koji nam sada, posle svega, obećava.

Kako krivica, tako i zasluge za sve uspehe poslednjih godina pripadaju Borisu Tadiću. To su, kako je sam isticao u kampanji, pre svega status kandidata za Evropsku uniju, "Fijat" u Kragujevcu, auto-putevi i mostovi, mada ništa od toga nije urađeno u roku koji je obećao i ništa do kraja. Naime, kada je prethodni put išao na izbore tvrdio je da je kandidatura pitanje dana i da će do kraja tog njegovog mandata Srbija već biti punopravna članica EU, a mi smo tek sada dobili status kandidata, sa neizvesnim datumom za početak pregovora i još neizvesnijim šansama za članstvo.

Koliko onda vredi taj "uspeh"? "Fijat" je, po tvrdnjama Tadića od pre četiri godine, već trebalo da proizvodi 300.000 automobila godišnje, a sa njegovih traka u Italiji je tek ovih dana sišao prvi automobil koji bi trebalo da se sklapa u Srbiji. I niko ne zna kada će početi serijska proizvodnja i koliko će "fića" godišnje zaista biti pravljeno, a koliko prodavano. Od svega čime se bivši predsednik hvali, jedino su završena dva velika mosta, ali niko ne sme da kaže po kojoj ceni, pa ne možemo znati da li je skuplja dara nego mera. A izgradnja auto-puteva kroz Srbiju, već je legendarna priča bez kraja i konca, kao turske sapunice, što neodljivo priziva sećanja na narodnu pesmu o oranju drumova kraljevića Marka. Dok oni obnove staru traku puta, ona nova već mora na reparaciju, i tako ukrug, sve gde si tu si. Uglavnom, ni Koridor 10, koji je kao Milošević i Tadić već nekoliko puta svečano otvarao, još nije završen. Sve u svemu ništa posebno za hvalu i ništa što bi ga preporučilo za još jedan mandat.

Ako mu je najveći uspeh to što je Srbija postala kandidat za EU, onda i on sam treba da ostane kandidat. Ako je to mera Srbije pod njegovom vlašću, onda je i njegova.