Pljačka

 

Kriminal za koje postoje dokazi: zašto nova vladajuća koalicija ne dira osvedočene pljačkaše Srbije

 

Šišanje ovaca na pašnjaku prve klase

 

Ogromna većina stanovnika Srbije nema dovoljno para ni za najosnovnije životne namirnice. Neki kupuju po dva tri jajeta, stotinak grama salame i deterdžent na merenje. Ljudi umiru od gladi u sred plodne Vojvodine, a narodne kuhinje dele samo jedan obrok dnevno. Nasuprot njima, Dragan Đilas je od trenutka dolaska na čelo Gradskog odbora Demokratske stranke, pa zatim na mesto gradonačelnika Beograda zaradio skoro milijardu dolara, kako pokazuju podaci iz Agencije za privredne registre, i to skoro isključivo poslujući sa javnim preduzećima u kojima na rukovodećim mestima sede ljudi iz DS-a.

 

Milan Malenović

 

 

Skoro da niko više ni ne primećuje vesti u medijima o smrti neke osobe u Srbiji usled izgladnelosti. To je, izgleda postalo uobičajena, svakodnevna scena. U velikim gradovima smo se navikli na prizore ljudi koji kopaju po kontejnerima tražeći nešto jestivo, a ni na selu, na žalost, situacija nije ni malo bolja.

   Poslednje dane svog života četrdesetsedmogodišnji Branislav Babić proveo je u svojoj kućici bez struje i vode, hraneći se travom iz dvorišta. Umro je od gladi i to ne u nekom zabitom selu gde je i Bog rekao laku noć, već u Kikindi, u plodnoj Vojvodini.

   Krajem septembra u medijima je osvanuo naslov „Nastradali radeći za 1.000 dinara i kilogram pasulja". Reč je o grupi nadničara koji su radili u selu Brzovik kod Kraljeva. Svo troje poginulih su imali 55, odnosno 56 godina, a najstarija među njima je bila jedna žena.

   Na težak nadničarski posao nateralo ih je ekstremno siromaštvo u kome su živeli. Poginuli Radomir Dejković je jedini radio u celoj porodici i to za nadnicu od 500 do 1.000 dinara. Neretko je umesto para uzimao nešto hrane, kilogram pasulja ili nešto sira, tek da ukućani ne pomru od gladi. 

 

Dve Srbije: jedna gladna druga nezasita

 

   Prosečna porodica u Srbiji na hranu troši 270 dinara dnevno, tvrdi zvanična statistika. Šta može da se kupi za te pare?  Ekspert u Privrednoj komori Srbije (PKS) Vojislav Stanković tvrdi da se nabavljaju najosnovnije životne namirnice: hleb, mleko, jogurt i neke jeftinije mesne prerađevine, dok je postrošnja mesa osetno pala.

   Potrošačka korpa je, opet po zvaničnoj statistici, teška 11.000 dinara. Koliko porodica u Srbiji ima tolika mesečna primanja? Istakavši da je statistika jedno, a realnost i potrošanja drugo, predsednica Centra za zaštitu potrošača Srbije (CEPS) Vera Vida je navela da sa 50.000 dinara mesečno može da živi pojedinac, pod uslovom da nije podstanar.

   Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna mesečna raspoloživa sredstva po domaćinstvu u drugom tromesečju ove godine u Srbiji su iznosila 50.061 dinara, znači upola manje od sume potrebne za takozvanu potrošačku korpu. Izdaci za ličnu potrošnju domaćinstava iznosila su 47.186 dinara, od čega je najveći udeo izdataka za hranu i bezalkoholna pića - 43,7 odsto.

   Srbija je skoro tri puta siromašnija od Evropske unije, pokazuju podaci Evropskog statističkog zavoda o ukupnom domaćem proizvodu po stanovniku. Na stanovanje, vodu, struju, gas i druga goriva na nivou Srbije odlazilo je 14,4 odsto ukupnih izdataka, 43,7 odsto mesečnog primanja plaćalo se za hranu, dok su izdaci za transport u Srbiji činili 7,9 odsto ukupnih izdataka.

   Dok je potrošnja para za osnovne namirnice realno opala za u proseku čak 30 odsto (u pojedinim segmentima, kao na primer za kupovinu mesa i mesnih prerađevina se prepolovila) u odnosu na prošlu godinu, dotle je cena gradskog prevoza u Beogradu od 1. oktobra viša za 20 odsto. Za mesečnu karticu će zaposleni od sada plaćati 3.220 dinara, odnosno stotinak dinara dnevno. Da se podsetimo: na osnovne životne namirnice prosečna porodica troši 270 dinara dnevno, pa pošto statistička porodica ima tri člana, to znači da svaki dnevno pojede 90 dinara, a prevoz plaća 100 dinara?! Gde su tu logika i pravda?

   Osim ove, siromašne, bedne, gladne i ponižene Srbije, postoji i ona druga: raskošna, bogata, raskalašna i nezasita...

   Kompanije samo trojice političara iz Demokratske stranke su u periodu od 2005. do 2011. godine ostvarile prihod od preko milijardu dolara.  Tako su firme Universal Mccann i Mccann Erickson (100 odsto u vlasništvu Srđana Šapera) ostvarile prihode od preko 153 miliona dolara, firma Nova Communications (100 odsto u vlasništvu Nebojše Krstića) zaradila je preko 15 miliona dolara, a kompanije Multikom Group(25 odsto u vlasništvu Dragana Đilasa i 25 odsto u vlasništvu Milice Delević, Đilasove bivše supruge) i Direct Media (93 odsto u vlasništvu Multikom Group) prihodovale su preko 937 miliona dolara.

   Prihodi Multikom Group gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa su sa skromnih 50.000 dolara iz 2005. godine skočili za neverovatnih 250.000 odsto (dve stotine pedeset hiljada) na preko 120 miliona dolara u 2008. godini.

   Prihodi Universal Mccann Srđana Šapera su sa, takođe skromnih, 58.000 dolara iz 2005. godini porasli za ništa manje neverovatnih 39.500 odsto na 23 miliona dolara u 2011. godini.  Nova Communications u vlasništvu Nebojše Krstića, savetnika bivšeg predsednika Borisa Tadića, takođe beleži rast prihoda, ali od skoro skromnih 600 odsto u periodu od 2005. do 2011. godine. 

Klijenti koji su doneli takve astronomske profite firmama ovih političara nakon njihovog dolaska na vlast, uglavnom su državna preduzeća i državne institucije tada pod kontrolom Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, kao i tajkuni koji su političkim odlukama postali vlasnici najvrednijeg građevinskog zemljišta po nekoliko desetina puta nižim cenama od tržišnih.

 

 

Kao hrvatska "Fimi", i ovde se nešto dimi...

 

Način na koji se novac iz državnog budžeta i sa računa građana prebacuje na račune političara bez sumnje podseća na aferu Fimi-media u Hrvatskoj, međutim za razliku od Hrvatske u Srbiji izostaju akcije navodno nezavisnih tužilaštva i policije.

   Multikom Group (u vlasništvu Dragana Đilasa i i bivše mu žene Milice Delević) većinski je vlasnik preduzeća: Spark Event Promotion za promotivne aktivnosti, Sports ADD za knjigovodstvo, Big Print za štampanje i Frendee za trgovinu, dok produkcija Emotion, u kojoj je Multikom Group do nedavno bila suvlasnik sa 49 odsto, realizuje najskuplje televizijske programe koje emituje i državna Radio televizija Srbije. 

   Upravo je sprega između, svakom režimu odanog direktora RTS-a Aleksandra Tijanića i pomenutih političara iz Demokratske stranke, ovima potonjima donela milijardu dolara. Šema pljačkanja je veoma jednostavna: kompanije DS-ovih političara imaju monopol nad reklamnim prostorom RTS-a. Istovremeno, Radio televizija Srbije svoje dugove uglavnom namiruje kompenzacijom, odnosno u reklamnim sekundama.

   Kada poverilac odluči da iskoristi dobijene sekunde, nailazi na „tehnički problem": za njega nikada nema slobodnih termina, osim u najboljem slučaju u vreme kada skoro niko ni ne gleda televiziju. Onda mu neko „dobronamerno" došapne kako bi trebao da se obrati Đilasu ili Šaperu. U kompanijama ove dvojice poverilac dobija istovetni odgovor: „...Mi sekunde plaćamo u najboljem slučaju 40 odsto od njihove vrednosti...". To da li će nešto biti plaćeno 40 ili samo 10 odsto zavisi od prethodnih iskustava sa prodavcem, odnosno da li je on ranije već investirao u kampanju Demokratske stranke ili nije.

Na osnovu finansijskih izveštaja do kojih je došao Savet za borbu protiv korupcije ("Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji" Saveta za borbu protiv korupcije od 19. septembra .2011) kompanije u vlasništvu Multikom Group pružaju usluge državnim institucijama, između ostalih i onima koje se finansiraju iz budžeta grada Beograda, čiji je gradonačelnik upravo Dragan Đilas. Pa tako isključivo štamparija Big print pruža usluge Skupštini grada Beograda, gradskoj opštini Novi Beograd, većini beogradskih pozorišta, većini beogradskih muzeja, Turističkoj organizaciji Beograda, Biblioteci grada Beograda, Kulturnom centru grada Beograda, Domu omladine, Domu zdravlja Rakovica... 

 

 

Crna slika, 103 korisnika

 

 

Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, kompanije Dragana Đilasa takođe kontrolišu zakup najvećeg dela reklamnog prostora na nacionalnim frekfencijama, između ostalog na državnoj televiziji RTS, po ugovorima koje je generalni direktor Aleksandar Tijanić odbio da objavi uprkos zahtevima Saveta za borbu protiv korupcije, a zatim i rešenju državnog Poverenika za informacije od javnog značaja, po kome je on bio zakonski dužan da ih objavi.

 Umesto toga je Tijanić radije platio kaznu, ali ne sa svog, privatnog računa, već iz kase RTS-a koju pune svi građani Srbije.  Naplatom kazni iscrpljuju se ingerencije Poverenika i na redu je republička vlada, koja jedina može da natera poludelog direktora javnog servisa da poštuje zakon. Ona, međutim, ćuti i tako postaje sve očiglednije da su novi vlastodršci odlučili da se ubace u Đilasov posao i da sa njim ubuduće dele profit.

Takođe, dolaskom Dragana Đilasa prvo na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke, a potom i gradonačelnika Beograda, klijenti Multikom Group u datom periodu postaju i kompanije tajkuna koje su glavni investitori u kontraverznim odlukama Skupštine grada Beograda o prodaji građevinskog zemljišta po cenama koje su nekoliko puta ispod tržišnih vrednosti.

   Glavni klijenti Mccann Erickson (u vlasništvu Srđana Šapera) u datom periodu su državna kompanija Telekom Srbija, čiji generalni direktor je tada bio bivši savetnik predsednika Borisa Tadića i član Demokratske stranke Branko Radujko. Tu je i  UŠĆE Shopping Center, 100 odsto u vlasništvu Balkans Real estate b.v. tajkuna Petra Matića, čija kompanija je političkom odlukom praktično na poklon dobila 4,5 hektara najekskluzivnijeg gradskog zemljišta, a u klijente spadaju  i brojne druge, državne institucije i preduzeća.

Samo državna kompanija Telekom Srbija, prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, izdvajala je za marketing godišnje preko 30 miliona dolara, od čega je dobar deo završio na računima Mccann Erickson, odnosno Srđana Šapera.

 Prema istom izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, agencije Mccann Erickson grupe u datom periodu pružaju usluge i drugim državnim preduzećima i državnim institucijama, na čijem čelu su kadrovi Demokratske stranke, pa se na tom spisku nalazi čak 7 ministarstva (ministarstva za Nacionalni investicioni plan, poljoprivrede, spoljnjih poslova, ekonomije, rudarstva, zdravlja, socijalne politike), republičke agencije  za telekomunikacije, kao i one za lekove, zatim Građevinska direkcija, sam predsednik Srbije (čiji je Srđan Šaper savetnik), vlada Republike Srbije, druga državna preduzeća, pa čak i pojedine opštine na kojima je na vlasti Demokratska stranka, kao i gradski servisi u Beogradu, koji su takođe pod kontrolom Demokratske stranke,  na primer. JKP Parking Servis. Sve ukupno, preko 103 budžetska korisnika!

 Samo jedna kampanja za Ministarstvo zdravlja donela je preko 80.000 evra prihoda preduzeću Srđana Šapera!

 

 

Sve što su obećali narodu, narod im je omogućio da imaju

 

 

Firma Nova Communications je u vlasništvu Nebojše Krstića, a jedan od njenih najvažnijih klijenata je firma Su-Port (koja je, opet, 100 odsto u vlasništvu državne aviokompanije JAT Airways). Odbor direktora  Su-Port-a čine: Dušan Bajić (Liga socijaldemokrata Vojvodine), Vladimir Novicki (Demokratska stranka), Branislav Dilparić (Socijalistička Partija Srbije), Damir Kondić (Liga socijaldemokrata Vojvodine), Veselin Osmajlić (Srpski Pokret Obnove), Dobrivoje Glavonić (Socijalistička Partija Srbije), Jadranka Špehar (G17), i svi su iz koalicije koja je tada činila vladu.

 Među velikim i značajnim klijentima su i Erste Invest, S-Leasing (50 odsto u vlasništvu Erste Bank) i Erste Bank, u čijem glavnom odboru je i Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju u vladi Srbije i član političkog saveta Demokratske stranke. 

Ne treba zaboraviti da je Erste banka bila i glavni finansijer svojevremene medijske promocije Bus Plus sistema naplate karata u beogradskom Gradskom saobraćajnom preduzeću iza koga stoje finansijski interesi Dragana Đilasa i vrha Demokratske stranke. I sama ta kampanja je išla preko Multikom-a.

Postoje, dakle, dve Srbije, potpuno jedna od druge odvojene zidom većim od onog Kineskog. Na jednoj strani je običan, pošten i vredan, ali do gladovanja osiromašeni narod. Na drugoj strani su oni koji nas godinama uče kako su jedino oni Bogom dani da nas povedu u svetlu budućnost. „Sve što su obećali narodu, narod im je omogućio da imaju", napisao je davno Vladimir Bulatović ViB, ali kao da je vizionarski mislio na ovo vreme.

 

 

 

A1.

 

Pošteni umiru siromašni

 

Zaštitnik građana Saša Janković je povodom smrti predsednice Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać izjavio da je ona svojom upornošću, hrabrošću i verom u snagu istine oličavala borbu protiv korupcije u Srbiji.

"Činjenica da je svoje poslednje dane provela bez novca da se elementarno bori sa bolešću, tragičan je dokaz da je živela onako kako je pričala, i porazna istina našeg društva i institucija", naveo je Janković u saopštenju.

  

 

 

 

A 2.

 

Cena Čedine flaše

 

Opština Kuršumlija prema proseku plata nalazi se na samom dnu lestvice i spada u jednu od najsiromašnijih opština u Srbiji. Prosečne plate, ako se izuzmu zaposleni u lokalnoj i državnoj upravi, u Kuršumliji su znatno niže, pa čak ne dostiži ni polovinu zvaničnog proseka koji iznosi oko 26 000 dinara.

U ovdašnjim trgovinskim radnjama medijima ističu da je promet znatno opao i da se kupuju uglavnom najosnovnije životne namirnice.

"Kupuju po dva, tri jaja, hleb od 31 dinar, po 100 grama salame. Deterdžent uzimaju na meru - po 300 do 500 grama", kažu u jednoj od trgovina u Kuršiumliji.

Oni sa najnižim platama i veoma niskim penzijama kažu da u trgovinskim radnjama  kupuju uglavnom hleb i mleko, a ostale namirnice tek ako preostane, kada plate sve dažbine.

Socijalno najugroženiji, njih 950, jedan topli obrok dobijaju u ovdašnjoj narodnoj kuhinji. Ovaj broj je sa 300 od pre nekoliko godina uvećan u međuvremenu više od tri puta. Za mnoge je ovo i jedini obrok koji mogu da priušte za sebe i članove svojih porodica.

U Crvenom Krstu u Kuršumliji ističu da je socijalna slika u kuršumlijskoj opštini poražavajuća i da gotovo 30 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva.

Na drugoj strani politička elita Srbije ne zna šta će sa parama. Glavni blagajnik poubijanog Zemunskog klana i čelnik Liberalno-demokratske partije, Čedomir Čeda Jovanović, ne tako davno je u jednom restoranu u Nici, na privatnoj večeri, naručio i platio bocu najboljeg vina koja je koštala 5.000 evra!

U jednoj prodavnici Merkatora na prodaju se nudi flaša francuskog konjaka po ceni od preko 130.000 dinara. Ona sigurno nije namenjena onima koji prašak za pranje rublja kupuju na grame.

Donedavni ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić je navodno od svoje ministarske plate, koja je iznosila nešto preko hiljadu evra, kupio stan u centru Beograda za pola miliona evra. Doskorašnji ministar odbrane i kum Borisa Tadića, Dragan Šutanovac je za sitne pare u neposrednoj blizini hrama Svetog Save na Vračaru od lokalne samouprave kupio građevinsko zemljište na kome niče velelepna i luksuzna zgrada. Plac je bio zaveden kao pašnjak prve klase, iako se nalazi u centru Beograda. Zato je i kupoprodajna cena bila simbolična.

Naravoučenije: prvo ošišajte ovce, a zatim kupite pašnjak prve klase, što je evolutivni napredak, jer ranije su ljudi prvo kupovali pašnjake, pa gajili ovce i tek na kraju ih šišali. Sada je proces potpuno obrnut, ali očigedno efikasan, jer čobani prosperiraju...