Razaranje

Kako je burazerskim dilovanjem formiran bizarni Građevinski odbor Ministarstva kulture

Lažna dvorska svita, plaćena i sita

Kome je zapravo najviše odgovaralo da se formira potpuno nekompetentan odbor. Po kom kriterijumu i za koje to nepoznate zasluge su imenovani njegovi članovi. Ko su zapravo članovi Odbora i koja je uopšte njihova kompetentnost za rešavanje problema rekonstrukcije palate Uprave Fondova. Kakve međusobne veze imaju Energoprojekt, nepostojeće Krunsko veće, heraldika, Visoki savet za obnovu Narodnog muzeja, IBI i ABA inženjering, Visoka građevinska škola, Urbanistički zavod Beograda i bizarno udruženje građana Distrikt 6.

Stanislav Živkov

Još od oktobarskog prevrata 2000. godine do danas, po nepisanoj tradiciji Ministarstvo kulture je oduvek bilo poprište najmanje jednog monumentalnog višegodišnjeg skandala i to pre svega jer se nije gledalo na opšte dobro već na podelu stranačkog plena, a pri svemu su pojedinci, što ministri, što pomoćnici, što državni sekretari najpre nastojali da izmire obaveze prema strankama, rodbini i prijateljima, čineći pri tome nenadoknadivu materijalnu i nematerijalnu štetu interesima sopstvene države, a mandati su proticali u besmislenom arčenju para na makaršta, promociji prostakluka i opstrukciji svake ideje kulturne reformacije.

Svakako najmonumentalniji skandal u kulturi koji se, poput crepajskih rezanaca tegli poslednjih dvanaest godina (a kako sada stvari stoje sigurno će potrajati najmanje još toliko), je slučaj rekonstrukcije Narodnog Muzeja  u Beogradu! Za neupućene, reč je o višegodišnjem skandalu kakav nije doživela nijedna civilizovana evropska država. Obnovljena inicijativa za rekonstrukciju Narodnog muzeja u Beogradu pokrenuta je u novembru 2001. godine (a sličnih je bilo u prošlosti, i to 1979, 1996. i 1998. godine).

Od tada do danas, ova ustanova je poprište obračuna najmanje dva kriminalno-politička klana kojima je potpuno nebitno što se po svaku cenu izbegava činjenica da je za staranje o spomeniku poput palate Uprave Fondova u kojoj je sedište Narodnog muzeja, kao i za sve objekte od izuzetnog značaja nadležan Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Ministarstvo i sada ima nekakvu komisiju za zaštitu spomenika kulture ali dugo godina u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture niko uopšte nije znao  za prvi projekat takozvane „rekonstrukcije" odnosno devastacije palate Uprave Fondova, niti o stepenu ugroženosti palate Uprave fondova niti je postojala listu prioriteta po ugroženosti prema kojoj bi se radilo na spomenicima pa je tako i Narodni Muzej ostao izvan zone zavodske delatnosti. Naravno ni čitava saga o ishitrenom rešenju da se eksponati sele u magacin Kunsttransa trebala je da ostane kao nekakva cosa nostra (naša stvar) u krugu najupućenijih među upućenima što se srećom nije desilo.

 

Razume se kao Marica u sanacione radove

 

U ovom slučaju na žalost je zakazala i sama struka o čemu najbolje govori činjenica da čitavo vreme svog štetočinskog mandata tadašnja predsednica upravnog odbora a sada penzionisana profesorka istorije arhitekture dr Marica Šuput, inače među kolegama na Odeljenju poznata kao veliko zlo (u fizičkom smislu), ni jednom jedinom rečju nije reagovala na skandalozni projekat Milana Rakočevića po kome bi od palate Uprave fondova ostala samo ljuštura prekrivena staklenim krovom sa 4 kafane ispod, čime je teško kompromitovala samu struku i principe zaštite spomenika kulture.

Doduše, to ni najmanje ne čudi jer je dr Šuput u stručnim krugovima, osim po proučavanju srpske arhitekture u tursko doba, ostala zapamćena pre svega prema prvom dokazanom slučaju bezgrešnog začeća nakon čega je njenom mentoru Vojislavu Koraću perforirao čir, da bi na kraju dr Šuput dovršavala Koraćeve rukopise koje on nije bio u stanju da dovrši punih trideset godina, a uz to su nakon svojih više decenijskih prekopavanja od manastira Banjska napravili ruinu!

Naravno dr Šuput nijednom nije ni reagovala na sve brže propadanje same palate Uprave Fondova zbog dugogodišnje nebrige o objektu, pošto je doskorašnjoj direktorki Cvjetičanin dr Tatjani do toga bilo stalo kao do lanjskog snega, jer je najvažnije bilo kićenje tuđim perjem odnosno primanje zasluga za tuđ rad, šepurenje po prijemima i posete inostranstvu, te je palata Uprave fondova dospela u zaista zapušteno stanje, maltene naseljene ruine, te je pod hitno bilo potrebno da se sačini elaborat potrebnih sanacionih radova i da se isti povere kvalifikovanim stručnjacima i izvođačima! Umesto toga, čitava stvar je razvodnjena i baš kako je i najavljeno u prethodnom broju ovog magazina, pokazalo se da je u toku svojevrsna apologetska akcija, kako bi se javnosti po svaku cenu zamazale oči i pomoglo u što hitnijem zaboravljanju svih nepočinstava i burazerskih dogovaranja kojima je obilovao slučaj rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu i to očiglednim dogovorima po sistemu kolariću-paniću, vrtimo se samiću !

 

Ko je ministru podmetnuo kukavičje jaje?

 

Na žalost, pokazalo se da je ministru kulture Bratislavu Petkoviću ponovno burazersko-heraldičkim dogovorima podmetnuto još nekoliko kukavičjih jaja iz kojih su se poslednjih dana ispilili raznorazni kapitalci! Pošto je sadašnjem sazivu Ministarstva kulture zaista najbitnije da se pod hitno raspetlja mučna situacija vezana za rekonstrukciju Narodnog muzeja  trebalo je da bude formirano vrlo kompetentno telo sa zadatkom organizovanja hitne sanacije teško zapuštene palate Uprave Fondova kao prioritetom i pripremom postepenog otvaranja Muzeja za publiku.

Umesto toga, brzinski je formiran totalno nekompetentan Građevinski odbor, sa ciljevima čiji redosled govori da su autori programa aktivnosti odbora potpuno pobrkali lončiće jer probleme žele da rešavaju od najnevažnijih prema najvažnijem. Ispostavilo se da je zapravo formiran krajnje opskuran Građevinski odbor, u kome se, osim samog ministra i još jednog jedinog kompetentnog imena, nalaze sve sami štihovi skupljeni s konca i konopca koji blage veze nemaju sa zaštitom spomenika kulture i muzeologijom uopšte i koji bi sada na samom početku trebao da vrlo „stručno" procenjuje postojeće projekte rekonstrukcije Narodnog Muzeja i odredi smernice po kojima će se odvijati dalje rekonstrukcije Narodnog i Muzeja savremene umetnosti.

Postavlja se pitanje kako članovi nekog ovakvog fantomskog odbora u kojima nema ni jednog stručnjaka iz same službe zaštite spomenika i muzeologije mogu da se upuštaju u problematiku rekonstrukcije spomenika kulture od izuzetnog značaja jer činjenica da su u odboru teoretičari , predavači , urbanisti i nedorasli istoričari umetnosti bez ikakvog iskustva u struci ne obećava naročito dobre i brze mere na sanaciji objekta.

Naravno iza svega zapravo stoji želja određenih krugova da se po svaku cenu vaskrsne odbačeni projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja Milana Rakočevića za koji je pre par godina specijalna komisija nedvosmisleno ustanovila da je preskup, neracionalan i nefunkcionalan. Građevinski odbor bi navodno trebao da pregleda kompletnu dokumentaciju o rekonstrukciji muzeja i predloži rešenja jer, pukom srećom, u Narodnom muzeju, jer rekonstrukcija praktično nije ni počela. Ispred Odbora bi se trebao naći aktuelni projekat arhitekte Vladimira Lojanice, koji je još u fazi idejnog rešenja, ali i projekat arhitekte Milana Rakočevića od koga se srećom odustalo a sve se više pominje   mogućnost trećeg rešenja.

Naime Odbor bi trebao da razmotri mogućnosti za sanaciju, a ne temeljnu rekonstrukciju zgrade na Trgu republike. Sve ovo najavio je državni sekretar Ministarstva kulture Miroslav Tasić koji je naglasio kako  Ministarstvo kulture neće u stručnom smislu biti arbitar, poslušaće glas struke što samo po sebi ne bi ni najmanje bilo sporno ali kako je Tasić takođe izjavio kako su konsultovani vrhunski arhitekti Dragomir Acović, Stevan Micić i Bojan Kovačević koji smatraju da se statičke analize mogu izvesti, a da eksponati ostanu u zgradi - opravdano se postavlja pitanje ko su i kakvi su zapravo ti vrhunski arhitekti, mada bi najpre bilo potrebno ustanoviti ko je ovakva kukavičja jaja podmetnuo Miroslavu Tasiću i ministru Bratislavu Petkoviću, odnosno po kom kriterijumu su imenovani ovako vrhunski stručnjaci?

 

Lažni glavni herold lažne krune 

 

Pre svega postavlja se prosto pitanje kako je moguće da je u ovom odboru izvesni Dragomir Acović koji je čitavo vreme, od kada traje propala rekonstrukcija Narodnog muzeja, direktno bio u nju umešan na ovaj ili onaj način: ili kao član bizarnog Visokog odbora za obnovu Narodnog Muzeja, koji je potom na konkursu za izbor projektanta (ne projekt rekonstrukcije već projektanta što je sasvim sumanuto), namestio ovaj poslić svom prijatelju Milanu Rakočeviću; ili kao član njegovog Upravnog odbora odakle je otišao tek kada se definitivno odustalo od prvog projekta rekonstrukcije i kada je Upravni odbor podneo ostavku, da bi ponovno vaskrsao kao jedan od potpisnika skaredne peticije za odustajanje od projekta Vladimira Lojanice i realizaciju odbačenog projekta Milana Rakočevića!

 Postavlja se stoga pitanje za koje je to navodne zasluge Dragomir Acović uopšte nagrađen svim ovim položajima kada sa rekonstrukcijom spomenika kulture u praksi nikada nije imao nikakve veze, što se najbolje vidi iz njegove biografije sa sajta nepostojeće kraljevske porodice! Tako, recimo, kada se pogleda zvanična biografija Dragomira Acovića vidi se da se on zapravo najobičniji svaštar koji se bavio svime i svačime, ponekada arhitekturom a najmanje rekonstrukcijom spomenika kulture jer, koliko je poznato, Acović, rođen 1943. u Beogradu je suvlasnik preduzeća "Grifon". Predsednik Srpskog društva za heraldiku, genealogiju, veksilologiju i faleristiku "Beli Orao"; Glavni herold i ko-predsedavajući Registra grbova; urednik "Stematografije" Srpskog heraldičkog društva. Član je Američkog Društva za ordene i medalje , Društva za proučavanje ordena i medalja Ujedinjenog Kraljevstva, Švajcarskog falerističkog društva, Unije nemačkih falerista (BDOS)i heraldičkih društava Engleske, Ukrajine i Rusije. Član je Evropskog društva kulture. Pređašnji Predsednik RC Beograd-Singidunum (1996-97).Član je uređivačkog odbora "Godišnjaka Beogradskog muzeja", odnosno časopisa koji uopšte pod tim imenom ne postoji! Član odbora vise društava i udruženja...

 

Fantom na dvoru uzurpatorske dinastije

 

 Inače, Acović je u beogradskim arhitektonskim krugovima godinama bio poznat po tome što je radio u preduzeću Energoprojekt  na izgradnji raznoraznih zgrada po Africi, Aziji i Americi dok je u Srbiji najviše poznat po prepucavanju oko povraćaja porodične kuće u Užičkoj 15 koja je pregrađena za rezidenciju Tita i Slobodana Miloševića, a još više po štancovanju preskupih kič grbova i zastava za raznorazne naručioce, a pošto je Srbija na njegovu žalost ipak republika, najviše je poznat kao član nepostojećeg krunskog veća na nepostojećem dvoru nepostojećeg prestolonaslednika-uzurpatora nepostojeće kraljevine Srbije, iz čega proizilazi da je on automatski i nepostojeći glavni herold.

 Za neupućene je za sve ovo potrebno i objašnjenje šta je recimo glavni herold. Naime heroldi su ljudi koji se heraldikom bave profesionalno i imaju funkciju čiji izvor mora biti proizvod jednog autoriteta države, monarha ili neke asocijacije ili kongregacije koja svojim imenovanjem određenog stručnjaka na funkciju herolda na njega prenosi i svoj autoritet i svoja ovlašćenja a u ovom slučaju radi se o nepostojećem dvoru nepostojećeg prestolonaslednika, inače člana uzurpatorske dinastije koja je na vlast došla regicidom, odnosno ubijanjem poslednjeg legalnog kralja Srbije, Aleksandra Obrenovića 1903. godine! Pošto je Acović i član fantomskog Krunskog veća nepostojeće kraljevine Srbije, u tom svojstvu se svojevremeno uvalio u Visoki savet za obnovu Narodnog Muzeja gde se pobrinuo da se na konkursu za izbor projektanta rekonstrukcije po nepoznatim kriterijumima posao poveri njegovom prijatelju Milanu Rakočeviću iako on do tada nije imao nikakvo iskustvo u radu na obnovi spomenika kulture ali je zato bio član Demokratske stranke!

Osim toga Acović se „proslavio" nebeski skupim projektom uređenja enterijera srpskog Skadra na Vračaru, odnosno nakaznog hrama Svetog Save koji se dovršava „svega" 27 godina bez ikakve naznake da li ćemo to uopšte dočekati, pri čemu je Acović veoma „uspešno" isprojektovao enterijer, kao kreativni doprinos umetnosti kiča, pošto zahvaljujući predviđenim psihodeličnim bojama i šljaštenju, pojedini delovi enterijera izgledaju kao da su premazani džigericom, spanaćem i zlatnom bronzom za kraljice peći!

 

Eminentni prevaranti

 

Sledeći štih u ovoj najnovijoj ekipi navodnih „stručnjaka" je izvesni Stevan Mićić, arhitekta, rođen u Beogradu 1951. godine, koji je svojevremeno na arhitektonskom fakultetu učestvovao u nastavi predmeta „vrlo" bitnih za problematiku zaštite spomenika kulture kao što su stanovanje, Urbano planiranje i ruralno planiranje.

 I Mićić je, eto čuda, takođe radio u Energoprojektu, nakon Energoprojekta radio je u firmi Investbiro (1986-1990) nakon čega je bio direktor i vlasnik firme IBI inženjering (1990-1998), a potom je bio direktor njenog pravnog sledbenika firme ABA Inženjering da bi na kraju 2006 godine osnovao firmu ABA Consult a osim toga je član ULUPUDS-a i raznoraznih strukovnih organizacija i udruženja, član više upravnih odbora domaćih i stranih kompanija i što je za ovaj slučaj najvažnije: član je Srpskog heraldičkog društva čiji je predsednik slučajno Dragomir Acović!

 Kako bi bila poštovana i rodna ravnopravnost, u ovaj građevinski odbor imenovana je i izvesna prof. dr Vesna Zlatanović-Tomašević, inače totalni anonimus, i profesor na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi gde je redom predavala gomilu kojekakvih predmeta poput Urbanizma 1 i 2, Sinteznog projekta, Ekologije, Teorije planiranja u urbanoj rekonstrukciji, Urbanističke tehnike i kompozicije u urbanističkoj rekonstrukciji, i čak(!) Zaštite graditeljskog nasleđa, uz obavezno držanje prakse i diplomskih osnovnih i specijalističkih studija!

U ovom špilu "kapitalaca" je i arhitekta mr Bojan Kovačević kome je za nepoznate zasluge dodeljeno mesto predsednika upravo osnovanog sedmočlanog Saveta za građevinarstvo, popularno nazvanog građevinski odbor. Kovačević je u javnosti ostao zapamćen po svom retko neuspešnom direktorovanju Muzejem grada Beograda gde je svojevremeno doveden "po liniji" Gorice Mojović bez ijednog dana staža u muzejskoj struci i bez položenog stručnog ispita i potom godinama nezakonito vodio Muzej, što se svodilo na pravljenje haosa i proganjanje zaposlenih, i kome su zaposleni jedva dočekali da vide leđa. Osim toga Kovačević je bio i predvodnik sramne kampanje šikaniranja dr Slavice Krunić, uglednog arheologa antičara!

 Stoga se, baš kao i za gotovo sve ostale članove odbora sa pravom postavlja pitanje kako o radovima na spomeniku kulture mogu da odlučuju osobe koje se uopšte nikada nisu bavile aktivnom zaštitom nepokretnih kulturnih dobara, odnosno konzervacijom i restauracijom arhitekture! Doduše, Kovačević se u jednom trenutku ipak bavio zaštitom pokretnih kulturnih dobara i to tako što je od udovice pokojnog arhitekte Nikole Dobrovića ukrao gotovo kompletnu arhitektonsku dokumentaciju njegovog remek dela zgrade Generalštaba samo kako bi na osnovu toga mogao da magistrira i kasnije objavi potpuno neupotrebljivu knjigu!

 U ovom eminentnom društancetu je i izvesna Vera Mihaljević iz Urbanističkog zavoda Beograda, koja se tokom svog čitavog radnog veka bavila isključivo urbanizmom, a poslednjih godina posebno rešavanjem urbanističkih problema Šapca, i koja ima veze sa zaštitom spomenika kulture utoliko što joj kćerka Bojana Mihaljević formalno radi u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture na obnovi Gamzigrada zajedno sa Branom Stojković Pavelkom ali pošto Pavelka praktično ne radi ništa ni Mihaljevićka takođe ne radi ništa!

Kako bi ovo „eminentno" društvance bilo kadrovski kompletirano u njega je uvršten i izvesni Ivan R. Marković, istoričar umetnosti koji je čitavo vreme svog studiranja među kolegama ostao zapamćen kao najobičniji  ljigavac koji je izigravao dežurnog potrčka na Odeljenju za istoriju umetnosti da bi se na kraju pokazalo da je Marković nakon diplomiranja istorije umetnosti počeo lažno da se predstavlja kao istoričar arhitekture (nepostojeća profesija) i koji je jednom čak pokušao da osnuje i udruženje istoričara arhitekture, da bi u međuvremenu postao persona non grata u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda!

 Kako bi ipak dao oduška svojim frustracijama Marković je nedavno osnovao bizarno udruženje građana Disktrikt 6 sa krajnje megalomanskim ciljevima. Tako se recimo među ciljevima nalazi čitav niz pravih „bisera" poput unapređenja položaja naučnih i stručnih lica, istraživača i tumača što je totalna besmislica jer se pravi razlika između struke i nauke kako bi se iz svega ispilili nekakvi nepostojeći tumači istorije umetnosti! U nastavku se kao cilj navodi okupljanje i organizovanje arhitekata radi približavanja sa istoričarima arhitekture ,odnosno nepostojećom profesijom!

Kako bi se čitav hohštapleraj zamaskirao naukom, među ciljevima se navode i izdavačka delatnost, organizovanje simpozijuma, predavanja, seminara, kurseva, organizovanje dokumentacionog fonda, banke podataka, uključenje u odgovarajuće društvene aktivnosti i ostvarenje društveno priznatih vrednosti  te obavljanje drugih delatnosti u funkciji ostvarivanja ciljeva radi kojih je udruženje osnovano, što sve zajedno predstavlja naobičniji bućkuriš smućen po sistemu „smuti pa prospi" pošto Marković očito pretenduje da otprilike postane veći katolik od pape i pokaže pravim stručnjacima i priznatim udruženjima da je najpametniji od svih njih!

 

 

A 1.

 

Budženje krune o narodnom trošku

 

Javnost je nedavno ostala šokirana vešću da tzv kraljevska porodica duguje za neplaćenu električnu energiju sitnicu od „svega" 6 miliona dinara i da je Elektrodistribucija učinila ogroman ustupak omogućivši plaćanje na rate od kojih je prva, u iznosu od pola miliona dinara. Međutim, daleko je manje poznata činjenica da je samo iz budžeta Ministarstva kulture za potrebe fondacije „Dvor" u periodu od  205-2011 na račun Kancelarije Aleksandra Karađorđevića prebačeno ukupno 475 miliona dinara u proteklih pet godina na ime održavanja dvorskog kompleksa, što je, kada se uračunaju kursne razlike - oko pet miliona evra. Veći deo novca trebao je da ide na plate zaposlenih i komunalne troškove, ali Karađorđevići troše i na razne časopise koje opet plaća Ministarstvo kulture, kao i održavanje automobila, kupovinu kancelarijskog nameštaja, koktele, prijeme, večere a sve to zapravo plaćaju poreski obveznici. Bilo bi takođe jako zanimljivo videti po kom kriterijumu su birani članovi krajnje opskurnih tela poput tzv Krunskog Saveta i Krunskog Veća, a pre svega ispitati od kojih para, koliko im se i šta plaća, jer je sasvim sigurno da niko normalan ne bi besplatno sedeo u tako „eminentnim" telima.

Postavlja se i pitanje, da li je od 2005. godine bilo pametnije ta sredstva upotrebiti na etapnu sanaciju palate Uprave fondova i postupno otvaranje Narodnog Muzeja ili plaćanje troškova vrlo povlašćenih građana republike Srbije i njihovih satrapa?