Uvoznici

Politika poptunog gubitka: pola milijarde evra izvezemo a milijardu uvezemo

Kupuj strano, a zgazi domaće!

U Srbiju traje uvoz svega i svačega: od energenata, mašina, gotovih industrijskih proizvoda, pa do jabuka i grožđa. Sve je to deo odlično osmišljenog scenarija kako Srbiju gurnuti u zavisnost od uvoza i, konačno, u potpuno dužničko ropstvo. U njoj se uskoro ništa više neće proizvoditi, sve će morati da se uvozi, a povećavaće se jedino još hipermarketi i groblja.

Milan Malenović

 

   U staroj Jugoslaviji, onoj socijalističkoj, na teritoriji centralne Srbije proizvodilo se dovoljno hrane da se pokriju osnovne potrebe celokupne tadašnje Srbije, računajući i Kosovo i Metohiju, dok je Vojvodina proizvodila za izvoz u inostranstvo ili prodaju ostalim bratskim republikama u sastavu SFRJ. Danas Srbija, iako razrešena obaveze da hrani KiM, mora sve više da uvozi hranu kako bi preživela. Na žalost, ne uvozi se samo hrana, već bukvalno sve.      

   Ovih dana je i Elektroprivreda Srbije najavila uvoz struje na početku zimske sezone, odnosno u novembru i decembru. Da bi se nešto izvozilo to isto mora prvo da bude proizvedeno, a proizvodni proces nekada traje i godinama. Potrebno je, ako se radi o industrijskom proizvodu, prvo naći odgovarajuće zemljište, na njemu izgraditi proizvodnu halu, kupiti i instalirati mašine, naći odgovarajuće kvalifikovanu radnu snagu, obezbediti dobavljače sirovina...

   Sve to, pored vremena, zahteva i puno para. Daleko je jednostavnije i jeftinije nešto kupiti u inostranstvu i koristeći do bezumlja liberalizovane srpske zakone o uvozu, tu robu zatim prodati na domaćem tržištu, neretko uz zaradu i od preko 200 odsto. Pokrivenost uvoza izvozom iznosila je 2011. godine 59,3 odsto i veća je od pokrivenosti u 2010. godine kada je bila 58,5 odsto. A uvozilo se sve i svašta…

 

Srpsko žito iz uvoza

 

Još u doba stare Jugoslavije, pametniji Slovenci su se dosetili da u Srbiji kupuju jeftino voće, a da zatim Srbiji prodaju skupe poluproizvode ili gotove proizvode od istog tog, srpskog voća. Tradicija se nastavila i u ovim vremenima. Koristeći zakonsku prazninu pred uvođenje zabrane izvoza žitarica zbog sušom izazvanog lošeg roda, najveći proizvođači su tokom leta žito fiktivno izvezli u obližnje zemlje, najviše u Rumuniju. Izvoz je zbog toga fiktivan, jer su proizvođači u stvari samo lagerovali žito u tamošnjim silosima, a „kupac" je preduzeće u vlasništvu samog izvoznika. Time je stvorena dodatna nestašica pšenice i kukuruza u Srbiji.

   U međuvremenu isti ti proizvođači vrše pritisak na srpsku vladu da, pored toga što je odobren uvoz žitarica radi podmirenja domaćih potreba, uvezeno žito još bude i subvencionisano kako bi bilo konkurentno na domaćem tržištu. Tako bi srpsko žito prebačeno u strane silose bilo uvezeno u Srbiju i dodatno beneficirano iz republičkog budžeta!

   Jedan od najvećih izvoznika u Srbiju je Agrocor u vlasništvu hrvatskog mega-tajkuna Ivice Todorića koji ovde ima lanac hiper-marketa Idea. U pomenutim prodavnicama se prodaje sve i svašta, od igle do lokomotive, kako bi se reklo, a najveći deo proizvoda potiče iz uvoza. Nema Agrocor potrebe, a ni para, da ulaže u srpsku proizvodnju, kada je izvoz skoro svega iz EU, kojoj Hrvatska pristupa krajem godine, subvencionisan iz briselske kase.

   Todorić je istovremeno i istaknuti član, ako ne i lider hrvatskog investicionog lobija (HIL), neformalne, ali veoma moćne grupe iz susedne republike, koja pokušava sa sve više uspeha da pod svoju kontrolu stavi srpske proizvodne potencijale.

 Još 1997. godine HIL je sa Nenadom Čankom, ali i još nekim liderima iz Vojvodine, postigao sporazum o kreditiranju poljoprivrede. Vara se svako ko misli da je u pitanju podsticanje poljoprivredne proizvodnje. Naprotiv, od strane HIL-a ocenjeno je da su vojvođanski seljaci glupi i lenji i da im treba plaćati da ništa ne rade i da ništa ne proizvode!

Uvoznici jači od države

 

   Tokom pet godina trajanja ovog programa, od 1997. do 2002. godine, podeljena su ogromna sredstva Čankovim ligašima, koji su dobar deo trošili u održavanje privida lepog i lagodnog života na selu. Kupovani su najskupoceniji automobili, zidane velelepne hacijende i palate diljem njiva u Vojvodini, uglavnom pored trasa magistralnih i autoputeva, koje su predstavnicima HIL-a bile dobro poznate.

   Zatim dolazi sušna i tragična 2003. godina, kada sredstva za održavanje privida najednom prestaju da dolaze... Zauzvrat, na naplatu dolaze dati krediti obezbeđeni hipotekarnim garancijama.

   U celu priču, zahvaljujući delovanju Mirjane Majstorović i Igora Stupavskog, čelnika Zadružnog saveza Vojvodine (koji okuplja preko 400 zadruga) bivaju uvučene i zadruge u Vojvodini, od kojih 237 raspolažu velikim zemljišnim fundusom. Sa njima sklapaju ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji, preko kojih su ugledni predstavnici hrvatskog investicionog lobija unosili, za naše prilike, velike sume gotovog novca, tobož u nedovršenu poljoprivrednu proizvodnju, a u stvari u džepove direktora i rukovodilaca zadruga. Ovi ugovori bivaju obezbeđeni uglavnom hipotekama na poljoprivrednom zemljištu.

   Kako je bilo moguće upisivati hipoteku na državnoj i društvenoj svojini, na to pitanje najbolje će odgovoriti sudije tadašnjih opštinskih sudova, koji su isto bili uključeni u posao da bi odrađivali hipoteke. Zadruga, naravno, ne može da vrati dugove, kamate se gomilaju, suša, makaze cena...Tako gotovo 50.000 hektara najplodnije vojvođanske zemlje menja vlasnika.

Zahvaljujući ovakvoj pogubnoj poslovnoj politici, Srbija je, na primer, u decembru prošle godine po podacima Republičkog zavoda za statistiku izvezla hrane i životnih namirnica u vrednosti od skoro pola milijarde evra, a istovremeno je uvezla hrane i životnih namirnica u vrednosti od milijardu evra!?

   Tokom martovskih pregovora o ukidanju PDV-a za proizvode namenjene bebama, u vladi Srbije se čuo i šokantni podatak da uvoznici na nekim proizvodima, kao što su mleko za bebe ili pelene, zarađuju i po 200 do 300 odsto od nabavne cene. Ministarstvo trgovine je tada najavilo ograničavanje marži na hranu i opreme za bebe, ali se na tom obećanju stalo. Uvoznički lobi je jači i od same države.

   Kolika je snaga ovog lobija lako se uočava letimičnim pogledom na neke opštepoznate brojeve. Planirani budžet Srbije za ovu godinu iznosio je na strani prihoda 750 milijardi dinara, a na strani rashoda 890 milijardi dinara., dok je samo u 2011. ukupan uvoz u Srbiju vredeo 14,25 milijarde evra, što je duplo više od ukupnih budžetskih prihoda planiranih za ovu godinu. Pri maržama od preko 100 odsto lako je izračunati sa kolikim kapitalom raspolaže uvoznički lobi.

   Osim preko marži, uvoznici ekstra profit ostvaruju i pomoću nerealno visokog kursa dinara koji, sa druge strane, smanjuje srpske izvozne potencijale, jer je domaća roba na stranom tržištu skuplja i tako slabije konkurentna.

 

Prognan zbog jedne bakterije

 

U smišljenoj prevari koju je uvoznički lobi sprovodio uz zdušnu podršku post-petooktobarskih vlasti,  najpre su uništene skoro sve državne banke, zatim industrija, čija proizvodnja danas jedva doseže 50 odsto onoga što je Srbija imala 1988, a potom i kompletna privreda. Efikasnost naše privrede najbolje ilustruje podatak da recimo nemačka obrne pun iznos svog bruto nacionalnog proizvoda za četiri dana, a srpska privreda naš bruto društveni proizvod obrne za mesec dana.

   Pošto se malo ili gotovo ništa ne proizvodi, nedostatak robe na tržištu se nadoknađuje uvozom. Kako je smišljeno rađeno po pitanju dovođenja Srbije u zavisnost od uvoza, ilustruje i slučaj porodičnog preduzeća Miletić d.o.o. iz Subotice. Srbija jeste veliki izvoznik jagoda i jagodičastog voća, ali je istovremeno i veliki uvoznik sadnica ovih biljaka. To je pokušao da promeni Nikola Miletić stvaranjem sopstvenog rasadnika i to kvalitetnih kontejnerskih sadnica. "Holandski partner proizvodi 40 miliona sadnica godišnje od čega je samo 10 odsto kontejnerskih", objašnjava Miletić. "One su skupe jer za njih je potrebno mnogo radne snage. Ja sam ih proizveo za 15 evrocenti, a kod njih koštaju oko 50 evrocenti. Odmah smo krenuli u priču i dogovorili da od 2010. do 2014. godine za njih proizvedem pet miliona sadnica." Umesto da podrži ovaj izvoznički poduhvat, srpska država je odlučila da ga minira. Najpovoljniji period za zasad jagode je juli, ali Miletić od države odobrenje za formiranje novog zasada dobija tek u avgustu 2010. godine. Sledeće godine kontrola Ministarstva poljoprivrede "otkriva" u njegovim jagodama štetnu bakteriju i to samo jednu?! Na dodatnu analizu u London iz ministarstva šalju neidentifikovani paket za koji nije moglo da se sa sigurnošću utvrdi čije jagode sadrži, tako da na snazi ostaje zabrana Miletiću da proizvodi sadnice jagoda. Miletić d.o.o. u međuvremenu svoju proizvodnju seli u susednu Mađarsku čije vlasti imaju više sluha za poslovanje.

 

Mafija ne dozvoljava domaću proizvodnju

 

   Kod uvoza sadnica jagoda u Srbiju uglavnom se radi o najlošijem sadnom materijalu. Takav sadni materijal niko od proizvođača iz zemalja EU ne želi da kupuje. On se plasira preko naših uvoznika, pre svega na područje zemalja bivše SFRJ. Neki uvoznici takve sadnice kupuju po izuzetno niskim cenama (često po 4-5 evrocenti) i ostvaruju fantastičan profit (prodaju ih po15-25 evrocenti). Tu se radi o milionskim količinama sadnog materijala jagode. Proizvođači jagoda iz Srbije i okruženja su prinuđeni da kupuju takav sadni materijal. Uvoznici im obezbeđuju sve potrebne papire kako bi dobili potrebne subvencije (nepovratna sredstva) za svoje rodne zasade jagoda.

   Tamo gde se zarađuju milioni evra mogućnost kupovine političara ili nekog državnog službenika je najpoželjnija prečica do željenog cilja. Umesto da Srbija postane veliki izvoznik sadnica jagode ona je i dalje njihov veliki uvoznik. Osim toga, kako je uvezeni sadni materijal škart u pravom značenju te reči, Srbiji preti da u doglednom periodu ostane i bez proizvodnje jagode, jer se korišćenje ovako loših sadnica uopšte ne isplati ni kod niske cene radne snage kakva je u Srbiji.

   Zahvaljujući organizovanom delovanju uvozničke mafije, u Srbiji je sve zamrlo. Ono čime uvoznički lobi planira da konačno Srbiju stavi pod jaram potpune zavisnosti od uvoza, jeste hrana. Bez hrane, vode i vazduha se ne može.

   Glavni adut novih svetskih kolonizatora u ovom poduhvatu su genetski modifikovani organizmi (GMO), budući da u svetu postoji samo mali broj kompanija koje su u stanju da se bave ovim poslom. Problem sa GMO žitaricama je upravo u onome što se smatra njihovom prrednošću - one su otporne na snažne pesticide kojima se uništavaju parazitske biljke koje ometaju njihov razvoj. Posle višegodišnje primene ovih hemikalija, međutim, zemljište je toliko zatrovano da na njemu više ne može da uspeva ništa drugo osim GMO biljaka, koje su sterilne, odnosno same ne proizvode seme za dalje zasade koje mora opet da se kupuje od istog inostranog dobavljača.

 

Kole protiv Nikole

 

   Proizvodnja GMO biljaka i životinja u Srbiji, jeste zvanično zabranjena, ali…U postupku Br. K-226/2011 koji je MK Group vojvođanskog tajkuna Miodraga Kostića Koleta pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pokrenula protiv Nikole Aleksića, poznatog aktiviste za zaštitu životne sredine, 5. decembra 2011. održano je ročište sa početkom u 9.30 časova. Sudija pojedinac Borivoje Pap u zapisnik sa ročišta unosi i sledeću izjavu tuženog Aleksića: "Prilažem u spis... sertifikate Fito sanitarne inspekcije sa carine iz kojih se vidi da je priv. tužilac uvoznik genetski modifikovanih hibrida kukuruza..."

   Do danas MK Group nije osporila autentičnost pomenutog dokumenta, mada uvek iznova tvrdi kako niti uvozi niti koristi GMO.

   Onog trenutka kada GMO žitarice počnu da se koriste u Srbiji, one će zbog niske cene brzo potpuno da potisnu dosadašnje sorte, a onda Srbiji sledi scenario viđen u Indiji. Zbog tamošnje eksplozije nataliteta vlada je dozvolila upotrebu GMO semena koje je obećavalo daleko veće prinose. Većina proizvođača je prešla na proizvodnju takvih žitarica, za koje je seme moralo da se uvozi. Mnogi seljaci su uzeli i kredite kako bi se prešaltovali na nov proizvod. Posle nekoliko godina proizvođači semena su digli cene do ravni kada se indijskim seljacima više nije isplatilo da seme uvoze, ali na zatrovanoj zemlji više ništa drugo nije moglo da uspe. Zbog prezaduženosti neki seljaci su zemlju morali da prodaju u bescenje, a mnogi od njih su izlaz našli u samoubistvu.

   GMO seme jedino može da se uvozi, njegova proizvodnja u Srbiji bi bila neisplativa. Zato uvoznička mafija i želi da se dozvoli proizvodnja genetski modifikovanih organizama.

   Ulazak Srbije u uvozničko ropstvo samo je deo opšteg dužničkog ropstva u koje nas dosadašnje vlasti guraju. Da bi se finansirao uvoz koji premašuje izvoz, srpska privreda mora i dalje da se zadužuje, a pošto nema para za vraćanje dugova poverioci će zauzvrat da postavljaju sve teže uslove pred srpsku vlast. Spirali zaduživanja nema kraja, bar dok nam strani poverioci sa leđa ne skinu i poslednji kaiš kože. Onda nas, možda, i ostave na miru da tiho umremo u nemaštini.

 

A 1.

 

Uvozimo kao da ništa nemamo

 

   Republički zavod za statistiku obavestio je kako je Spoljnotrgovinski deficit Srbije u 2011. godini iznosio 5,8 milijardi evra i bio je 11,1 odsto veći nego u 2010. godini. Prema konačnim podacima o spoljnotrgovinskoj robnoj razmeni Srbije u prošloj godini, izvoz je povećan za 14,2 odsto na 8,44 milijarde evra, a uvoz je porastao 12,9 procenata na 14,25 milijardi evra.

 Posmatrano pojedinačno po zemljama, najveći suficit u razmeni ostvaren je sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom i Republikom Makedonijom, a najveći deficit u trgovini sa Rusijom (zbog uvoza energenata), dok po veličini deficita slede Kina, Nemačka i Mađarska. Republički zavod za statistiku naveo je da je, regionalno posmatrano, najveće učešće u izvozu Srbije imala Vojvodina - 37,2 odsto. Slede beogradski region sa 23,5 odsto, Šumadija i zapadna Srbije sa 20 odsto, region južne i istočne Srbije 19 odsto, a oko 0,3 odsto izvoza je nerazvrstano po teritorijama. Najveće učešće u uvozu imao je beogradski region - 44,9 odsto, a slede Vojvodina sa 30,6 odsto, Šumadija i zapadna Srbije 13,3 odsto, region južne i istočne Srbije sa 10,2 odsto, a oko jedan odsto uvoza je nerazvrstano po teritorijama.

   Srbija je u 2011. godini najviše robe izvezla u Nemačku za 1,33 milijarde dolara, a slede Italija sa 1,3 milijarde dolara, Bosna i Hercegovina sa 1,2 milijarde dolara, Crna Gora (890,9 miliona dolara) i Rumunija (812,5 miliona dolara). Tokom prošle godine Srbije je najviše robe uvezla iz Rusije - 2,65 milijardi dolara, a slede Nemačka sa 2,15 milijardi dolara, Italija 1,77 milijardi dolara, Kina sa 1,49 milijardi dolara i Mađarska sa 909,7 miliona dolara.

   Drugi po važnosti partner su zemlje Sporazuma CEFTA, sa kojima je u 2011. Srbija imala suficit u razmeni od 1,5 milijardi dolara, Srbija je u 2011. godini u CEFTA region izvezla robu u vrednosti od 3,2 milijarde dolara, a uvezla robu za 1,7 milijardi dolara. Suficit u razmeni sa CEFTA uglavnom je rezultat izvoza poljoprivrednih proizvoda (žitarica i proizvodi od njih i raznih vrste pića), kao i izvoza proizvoda od metala i električne energije. Srbija je iz CEFTA regiona najviše uvozila kameni ugalj, koks i brikete, gvožđe i čelik, naftu i naftne derivati, električne mašine, kao i povrće i voće.