Povodom

 

Ekskluzivno: kako su i po čijem nalogu likvidirane najveće srpske banke

 

Mlađan Dinkić je pola Srbije gurnuo u stečaj!

 

Kada je likvidirao četiri tada najveće srpske banke Mlađan Dinkić je javnosti objašnjavao kako će na njihovo mesto doći strane banke sa zdravim kapitalom. Umesto toga u stečaj je gurnut i najveći deo srpske privrede kako bi kasnije što jeftinije bio prodat domaćim i stranim tajkunima, čime je Srbija faktički pretvorena u obespravljenu koloniju.

 

Milan Malenović

 

Prvog radnog dana 2002. godine iznenada je objavljeno da četiri do tada najveće srpske banke odlaze u stečaj. Radilo se o Jugobanci, Beobanci, Investbanci i Beogradskoj banci. Od tada je prodat veliki deo njihove imovine i tim novcem su isplaćivani poverioci prvog isplatnog reda u koje spada i stara devizna štednja.

   Ono što je interesantno jeste činjenica da je kompletna akcija pripremana u najvećoj tajnosti. Čak ni najbliži saradnici tadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije Mlađana Dinkića nisu bili o tome informisani, osim ako je njihovo sudelovanje bilo nužno potrebno. I tadašnja funkcionerka NBS-a, danas na čelu Centra za bonitet, Ružica Stamenković o svemu je saznala iz medija, iako je po funkciji trebala bar da bude konsultovana.

   Jovan Ranković je decenijama bio ugledni redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu za predmet Teorija bilansa i sedam drugih oblasti, a danas je profesor na internacionalnom ECPD fakultetu. U vreme kada je planirano uvođenje u stečaj najvećih banaka bio je ministar finansija u saveznoj vladi tadašnje Jugoslavije.

   "Niko od stručnjaka nije ni konsultovan u vezi predstojećeg gašenja banaka", tvrdi profesor Ranković ekskluzivno za Tabloid. "Nekih dve nedelje pre njene tragične smrti avgusta 2009. razgovarao sam sa Borkom Vučić sa kojom sam tog dana gostovao na televiziji Košava. Dotakli smo se i teme stečaja četiri banke i od nje sam takođe saznao da ništa nije znala pre uvođenja banaka u stečaj. Niko od nas stručnjaka nije bio upoznat sa planiranjem jedne takve akcije."

   Tajnovitost priprema lako može da se objasni upravo činjenicom da uopšte nije ni bilo realne potrebe za otvaranjem stečajnog postupka i likvidacijom tada najvećih banaka u Srbiji. Čak i danas, skoro 12 godina po  otvaranju stečajnog postupka, pomenute banke imaju pozitivni bilans, iako više ne posluju sa klijentima. Primera radi, Beogradska banka je, prema podacima Agencije za osiguranje depozita, na kraju 2008. ukupno potraživala oko 1,14 milijardi evra. Istovremeno, dugovanja Banke su iznosila oko 1,06 milijardi evra. Uz sve to, valja napomenuti da su sve četiri banke u nekretninama koje su posedovale u trenutku odlaska u stečaj imale kapital od nekoliko stotina miliona evra.

   Pri otvaranju stečaja, dakle, nisu postojali nikakvi opravdani razlozi. Ali jesu neopravdani, privatni.

   Većina smatra da je glavni inicijator i mozak čitave operacije bio tadašnji guverner NBS-a Mlađan Dinkić. Oni upućeniji, međutim, kao glavnog krivca navode Miroljuba Labusa, tadašnjeg potpredsednika savezne vlade. Labus je poreklom iz Bosne, ali je rođen u Maloj Krsni gde mu je otac bio šef železničke stanice. Odrastao je u Rumi i zato ima vojvođanski naglasak.

   Trojku koja je tada, početkom veka, uništavala srpsku privredu, a na prvom mestu srpski bankarski sektor, činili su Labus, Dinkić i Božidar Đelić, pri čemu je prva violina i vođa ove organizovane kriminalne grupe bio Labus.

   Mlađan Dinkić je večiti asistent na ekonomskom fakultetu. Bio je kod profesora Ljubomira Madžara koji mu je bio izuzetno naklonjen i stalno ga uzimao u zaštitu, ne zato što ga je smatrao vrsnim stručnjakom, već zato što je verovao da mu je dužnost da štiti svoje saradnike. Mlađanova majka, Mirosinka Dinkić, karijeru je pravila u Ekonomskom Institutu u vlasništvu Danka Đunića i Aleksandra Vlahovića. Otac mu je rodom iz Vlasotinaca zbog čega je Mlađan i danas vezan za taj kraj Srbije kome rado namešta strane investicije koje subvencioniše iz republičkog budžeta.

   Mlađanova žena Tanja Dinkić bila je svojevremeno šef kabineta Miroljuba Labusa. Sam Mlađan je u to vreme bio samo Labusov potrčko.

   Iza Miroljuba Labusa tada su stajali američki finansijski i politički interesi. Posle neuspelog pokušaja da postane predsednik Srbije, on je od svojih inostranih mentora dobio zadatak da od tadašnje grupe građana nazvane G 17 napravi političku stranku. Ubrzo pošto je to odradio Labus je pušten niz vodu. Prvobitno mu je bilo obećano da će, kada prepusti mesto lidera stranke Mlađanu Dinkiću biti postavljen za direktora Svetske banke. Pošto je predao vlast u stranci Labus je potpuno zaboravljen i od strane svojih dojučerašnjih američkih mentora. "Teško je biti američki neprijatelj, ali je još teže biti američki saveznik", rekao je jednom bivši ministar spoljnih poslova SAD Henri Kisindžer.

   Pre pada Labus je sa svojom tročlanom bandom uništio najjače srpske banke kako bi razorio celokupnu srpsku privredu. Kako je Tabloid saznao od tadašnjih saveznih funkcionera i osoba odlično upućenih u politička zbivanja za vreme dok je Vojislav Koštunica predsednikovao Jugoslavijom, od američkih zvaničnika je savezna vlast dobila ponudu da se Sjedinjenim Američkim Državama da koncesija od 50 godina nad južnom srpskom pokrajinom Kosovom i Metohijom. Američka administracija je planirala da tu izgradi najveću vojnu bazu u Evropi, ali i da američke kompanije dobiju lavovsko učešće prilikom privatizacione pljačke kosovske privrede.

   Vojislav Koštunica je odbio čak i da razgovara o takvom jednom predlogu, a američka administracija je odlučila da Srbiji pokaže kako može da joj otme ne samo Kosovo, već i dobar deo domaće privrede.

   Američki "stručnjaci" iz Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj su izradili nacrt Zakona o privatizaciji koji je Aleksandar Vlahović samo prosledio skupštini Srbije na usvajanje. Ovo proizilazi iz pisma koje je 6. juna 2001. svom beogradskom prijatelju uputio tadašnji predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, a čiju kopiju je Tabloid već objavio pre dve godine. Ubijanje srpskih banaka je po njihovom planu trebalo da dodatno pojeftini preduzeća koja će biti privatizovana.

   Početkom 2002. godine u Srbiji je bilo 95.000 preduzeća, od kojih je oko 900 spadalo u red velikih. Sva ona su kao komitenti bila vezana za neku od četiri likvidirane banke. Svako preduzeće, pa i ono najuspešnije, a posebno ona sa finansijskim teškoćama kao što je bila većina od pomenutih 900 kompanija, za dobro poslovanje mora da uz sebe ima snažnu banku spremnu da ga finansijski prati i da povremeno uskače sa kratkoročnim pozajmicama kako bi se pospešila likvidnost.

   Posle odlaska u stečaj četiri najveće srpske banke na tržištu je ostalo nešto manjih domaćih i tek nekolicina stranih banaka koje su se upravo pojavile. Ni jedna od njih nije imala ni potreban kapital, ali ni volju da preuzme na sebe poslovanje sa najvećim delom srpskih giganata, dojučerašnjih komintenata ugašenih banaka. Bez banke koja bi ih poslovno pratila, ta su preduzeća brzo dospela u nelikvidnost, a zatim su u procesu privatizacije nuđena na prodaju ili kao prezadužena ili već u stečaju, zbog čega im je cena bila gotovo simbolična. Veliki broj tih firmi kupili su stranci, između ostalih i Amerikanci (na primer smederevsku železaru Sartid) po čijoj muzici su igrali Labus, Dinkić i Đelić.

   "Sve četiri banke su u to vreme odlično poslovale s obzirom na okolnosti", tvrdi za Tabloid Jovan Ranković. "Mogle su i morale da budu sačuvane, jer je njihovom likvidacijom faktički pola srpske privrede gurnuto u stečaj. Da su te banke opstale mnoga naša preduzeća bi mogla da budu spasena i privatizovana po mnogo povoljnijim uslovima."

   Upravo to nije bilo u interesu stranih nalogodavaca Labusa i njegove grupe. Da je Srbija prihvatila američki predlog o davanju Kosmeta u koncesiju na 50 godina sačuvala bi bar svoju privredu. Ovako je izgubila i KiM i najveći broj preduzeća koja su za sitne pare pokupovali strani i domaći tajkuni. Likvidacija tada najvećih banaka bila je tako uvod u konačnu kolonizaciju Srbije.

 

GLOSA

 

Dr. Jovan Ranković je decenijama bio ugledni redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu za predmet Teorija bilansa i sedam drugih oblasti, a danas je profesor na internacionalnom ECPD fakultetu. U vreme kada je planirano uvođenje u stečaj najvećih banaka bio je ministar finansija u saveznoj vladi tadašnje Jugoslavije.