Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (5)

Između armije i partije

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

 

 Džon R. Šindler

 

 

Događaji u Bosni nisu se odvijali u vakuumu, bili su pod uticajem onoga što se zbivalo širom Jugoslavije, posebno u Srbiji, najnaseljenijoj republici posrnule jugoslovenske federacije. Isto nacionalističko vrenje s kraja osamdesetih godina, koje je dovelo na vlast Stranku demokratske akcije u Sarajevu, osećalo se u svakoj jugoslovenskoj republici i dobi jalo je različite oblike, u zavisnosti od lokalnih prilika i nevolja.

Svi jugoslovenski narodi su reagovali na postepeni silazak komunizma s vlasti- i s njim na raspad partijske ortodoksije - preispitujući zabranjenu prošlost.

Zvanično komunističko stanovište, ulivano u glavu svakom građaninu u školi, fabrici i ka sarni, bilo je „bratstvo i jedinstvo". Prema partiji, razlike između jugoslovenskih naroda stvori li su kapitalizam i buržoazija, a prevladane su zajedničkim naporima svih jugoslovenskih na roda i narodno oslobodilačkom ra tu 1941-1945. Pod komunizmom, Srbi, Hrvati, Muslimani, Slovenci, Makedonci i Crnogorci slagali su se kao nikada ranije, u socijalističkoj saradnji, za lečivši tako rane koje su im u ratu naneli fašisti i kolaboracionisti. Kao i svi politički mitovi, i ovaj je bio neophodan, i nikako potpuno neistinit...

 

 

Ustajanje uoči propadanja

 

 

Ali je njegova suštinska premisa bila lažna, i svaki Jugosloven je to znao. Ne prijatna je bi la istina da nisu svi jugoslovenski narodi u podjednakoj meri doprineli partizanskom pokretu, a neki su - Hrvati i muslimani - imali više kolaboracionista nego boraca za slobodu; šta više, čak ni većina Srba nije želela komunističku državu 1945.

Tako, rane užasnog građanskog rata koji je besneo Jugoslavijom od 1941. do 1945. nisu bile zaceljene, ustvari, one su se gnojile decenijama zbog nastojanja partije da spreči svaku raspravu o ratu koja bi dovela u pitanje komunističko pravoverje.

 Zaplašeni tajnom policijom, Jugosloveni - a posebno Bosanci - ćutali su i gajili svoju gorčinu između četiri zida, pričajući oko ognjišta priče o pokoljima, krvavim sukobima i osveti, kako su se inače takvi balkanski epovi vekovima prenosili.

Stoga, kada je partijska stega počela da labavi krajem osamdesetih godina, Jugosloveni su govorili o ratu više nego o bilo čemu drugom, a svaka gru pa je težila da pokaže kako je ona najviše oštećena.

Kod Srba je to bilo posebno opsesivno, s izvesnim razlogom, jer su oni u ratu pretrpeli najveće gubitke; Srbi su u Bosni i Hrvatskoj bi li jedini jugoslovenski narod izložen stvarnom genocidu koji su vršile ustaše. To je dovelo do predvidivog, mada nezdravog, vraćanja na ratne gubitke, često na buran način. Srpske optužbe protiv Hrvatske za genocid nailazile su na odgovore Zagreba da Srbi nisu to li ko propatili koliko tvrde, ukazujući na brojeve preuveličane radi političke koristi; vreme nom, ovakva osećanja zarazila su čak i komunističku partiju.

 Međutim, mahanje krvavom košuljom ipak se isplatilo, što je dovelo 1990. godine do izbo ra Franje Tuđmana, nepokajanog hrvatskog nacionaliste, za prvog posleratnog nekomunistič kog predsednika Hrvatske. Što je još važni je, to je rezultiralo i dolaskom Slobodana Miloše vića na vlast u Beogradu.

Uspon Miloševića predstavlja jedan od čudnijih trenutaka u skorijoj istoriji Balkana. Mada sam nije bio nacionalista, već bezbojan i ukalupljen komunistički  funkcioner, on je ipak uspeo da upregne snagu srpskog nacionalizma koji je krajem osamdesetih godina izbio ispod leda.

To je po stigao kontrolom partijskih organa u Srbiji, kao i nekih elemenata beogradske tajne policije; fenomen Miloševića je od samog početka predstavljao režiranu provalu nacio nalnih oseća nja, a ne navodno „dešavanje naroda". Mada su osećanja Srba bila stvarna, a pa rola „Ustala je Srbija!" tačna, politička reakcija na njih bila je sve samo ne spontana.

Najveći problem nije bila Bosna nego Kosovo. U toj srpskoj pokrajini, ko ja je po jugoslo venskom Ustavu iz 1974. imala stepen autonomije koji joj je davao de facto status republike, srpsko stanovništvo je bilo u opadanju, demografski i politički.

Nekada većina, Srbi su krajem osamdesetih godina činili jedva jednu desetinu stanovništva Kosova, a njihov broj je i da je opadao; činilo se da je pokrajina, srce Srpske pravoslavne crkve i kamen temeljac srpskog nacionalizma, skoro izgubljena.

Neredi iz 1981. izazva li su burne rasprave u Beogradu koje će trajati godinama, jer su Srbi bili besni zbog sudbine koju njihovi zemljaci trpe od albanske ruke. Celu deceniju Srbi su u štampi objavljivali priče, ponekad jezive, o zločinima koje su činili Albanci nad nedužnim srp skim stanovništvom na Kosovu, izazivajući burna osećanja kod većine Srba koji su u tome prepoznali nastavak ugnjetavanja srpskih hrišćana od strane albanskih muslimana.

 

 

Fenomen Karadžić

 

 

Milošević se, iskoristivši taj bes, ustoličio na mestu predsednika Republike Srbije 1987. i ukinuo autonomiju Kosova i druge srpske autonomne pokrajine Vojvodine 1989. unutar par tijskim intrigama uz loše prikrivenu pomoć srpske tajne policije. Time je pokazao da je lukav birokratski borac spreman da iskoristi legalizam na najefikasniji način, upotrebljavajući tajnu policiju kako bi bez mnogo buke izašao na kraj sa zamršenim problemima.

 Do 1990. Milošević je držao u gvozdenom zagrljaju raspadajuću jugoslovensku federaci ju, pošto su on ili njegovi saradnici kontrolisali četiri od osam federalnih jedinica (Srbiju, Cr nu Goru, Kosovo, Vojvodinu).

Milošević nikada nije osporavao osnovne postavke titoističke vlasti i ni u kom smislu nije bio „reformator"; on je bio crveni funkcioner koji je težio ličnoj moći partijskim kanalima koji su se raspadali svuda u Jugoslaviji osim u Srbiji.

U vreme kada su nekomunističke vlade izabrane u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni 1990. bilo je jasno da on namerava da stvori treću Jugoslaviju koja će, mada u osnovi titoistička i sa Miloševićem kao „novim Titom", bolje štititi srpske interese - upravo ono što je većina Srba želela. Važno je istaći da je Miloševićevo interesovanje za Bosnu bilo slabo; pre 1991. to je u najboljem slučaju bila periferna briga.

Pravnik po obrazovanju i sklonostima, njegov uspon na vlast krajem osamdesetih godina bio je oprezan i pravnički; njegov legalni mandat kao partijskog lidera u Srbiji bio je jasan, dok je Bosna, posebna republika sa prevlašću nesrba, bila nešto drugo. Zapravo, srpski nacionalizam u Bosni stupio je na scenu 1990. na reaktivan način. Njegov organ, Srpska demokratska stranka (SDS), osnovan je jula 1990. posle osnivanja Stranke demokratske akcije i kao izričita reakcija na nju.

Vođa nove stranke, Radovan Karadžić, nikada se nije oslobodio pomalo neozbiljne slike koju mu je sarajevska štampa od početka dala. Visok, sa bujnom prosedom kosom, Karadžić, poput Izetbegovića, nikada nije bio komunista; i on je bio religiozan i povučen čovek koji je imao istinskog poverenja samo u članove svoje čvrsto povezane porodice. Godinama je živeo u Sarajevu, samo nekoliko ulica dalje od Izetbegovića. Crnogorac poreklom, bio je tradicio nalni srpski nacionalista čiji je otac bio u četnicima.

Kao psihijatar nije se naročito istakao, a sarajevsko društvo, kojem je bezuspešno želeo da pripada, smatralo ga je pomalo čudnim. Sekularna inteligencija je Karadžića s njegovom ljubavlju prema srpskoj narodnoj muzici i poeziji smatrala geakom; slučajevi poput njegovog pokušaja da unapredi igru sarajevskog fudbalskog tima grupnom hipnozom nisu poboljšavali sliku o njemu.

 Njegova politička nastojanja je teško odgonetnuti - počeo je krajem osamdesetih godina kao predstavnik Partije zelenih - ali se zna da je imao veze sa Državnom bezbednošću Uprkos tome, Karadžić i Milošević nikada nisu bili bliski - poput mnogih vođa Srpske demokratske stranke i Karadžić je imao urođenu odbojnost prema „komunjarama", dok se čini da je srpski partijski lider smatrao Karadžića lakrdijašem - što je na kraju dovelo do obo strane mržnje. Burnih dana 1990, dok je moć komunista bledela, SDA i SDS su bili u izvesnom smislu saveznici, predstavnici nacionalnih interesa u Bosni potiskivanih skoro pola veka.

 

 

Radovan tražio koaliciju sa Alijom

 

 

Srbi, uprkos svom strahu od pravih Izetbegovićevih planova, u početku su težili saradnji sa Strankom demokratske akcije, videvši muslimane kao saborce antikomuniste. Izbori iz okto bra 1990. doneli su Izetbegovićevoj parti ji  86 od 240 mesta u bosanskom parlamentu, naspram 72 za Karadžićevu partiju i 44 za Hrvatsku demokratsku zajednicu (HDZ), lokalnu ispostavu nove vladaju će stranke u Zagrebu.

Čak i pre osnivanja SDS-a, Karadžić je tražio susret sa Izetbegovićem, ali je lider SDA po slao Muhameda Čengića kao svog predstavnika; sreli su se u Karadžićevoj kancelariji u bol nici na Koševu u Sarajevu i psihijatar je objasnio da bosanski Srbi osnivaju političku stranku i žele koaliciju sa SDA. Muslimani nisu pokazali nikakvo interesovanje.

Treba istaći da nije bilo neprijateljstva između Miloševića i Izetbegovića 1990. i 1991. U iz vesnom smislu njihova gledišta su bila kompatibilna. Milošević je želeo da Bosna i Hercego vina ostane u Jugoslaviji, ali ako do toga ne dođe, on bi se zadovoljio podelom posle koje bi etnički srpski deo ostao pod Beogradom.

 Mada je Izetbegović oduvek bio voljan da prihvati neku vrstu podele, uprkos mnogim javnim izjavama o suprot nom, problem je bio u pojedinostima podele Bosne. Postojale su i čudnovate veze između radikalnih muslimana i  radikalnih Srba.

 

Bosna nije velika i antikomunisti svih boja međusobno su se poznavali. Bilo je čudno to što je jedno izdanje Islamske deklaracije objavila Nova reč, srpsko preduzeće čiji je vlasnik bio ultra nacionalista Vojislav Šešelj, najtvrđi od svih zagovornika tvrde linije, koji je odslužio kaznu u komunističkom zatvoru zbog svoje agitacije i nije bio „disident" ništa više od Izetbe govića. U to kritično vreme, SDA i Mladi muslimani smatrali su sekularne muslimane daleko većom opasnošću od Srba. Ovo gledište je jasno izrazio Džemaludin Latić, urednik Preporo da i vodeći ideolog SDA, osudivši nereligiozne muslimane kao „opasnije za muslimanske ver nike od četnika. Moramo da promenimo ljude." Izetbegović je gledao na Srbe sa udaljenosti tipične za muslimanske tradicionaliste, i nije ih smatrao pretnjom. I Muhamed Filipović, istaknuti muslimanski intelektualac koji je iznutra bio svedok rađanja SDA, sećao se partijskog vođstva: „Nikada nisu Karadžića i Krajišnika (potpredsednika SDS-a) smatrali ne prijateljima."

 

 

Alija tražio "otomansku budućnost"

 

 Izolovani svet vodećih funkcionera Stranke demokratske akcije, sačinjen od islamista isto mišljenika potpuno ubeđenih u svoju pravednost, propustio je da zapazi kako njihova gledišta utiru put katastrofi za njih same i za Bosnu.

 Njihov pogled na svet, koji je sažeto izrazio jedan istaknuti jugoslovenski naučnik, dopuštao je Izetbegoviću i njegovim saveznicima da u suštini previde većinu Bosanaca nemuslimana: Muslimani su zamišljali Bosnu kao nezavisnu državu u kojoj će oni imati prevlast. Mada su samo muslimanski ekstremisti mislili da nemuslimane treba proterati iz Bosne, većina muslimanskih vođa je verovala da samo muslimani treba da imaju puno pravo građanstva. Težnja religioznih muslimana za prevlašću počivala je na tradicionalnom uverenju da je vlada nemuslimana nad muslimanima svetogrđe. Ovakav način mišljenja, „povratak u otomansku budućnost".

Ni Izetbegovićevo ponašanje nije doprinosilo rešenju. Jula 1991, dok je bio u poseti Tur skoj, zatražio je da Bosna bude primljena u Organizaciju islamske konferencije, forum koji je pomagala Saudijska Arabija, sa reputacijom propagiranja ekstremnih vrednosti islama, bra nioci priznaju, bilo „glup gest za koji je sigurno znao da će samo antagonizovati njegove srpske i hrvatske protivnike".

Ustvari, Izetbegovićevo pružanje ruke Organizaciji islamske konferencije nije bio „glup" već logičan čin za islamistu koji želi da stvori muslimansku državu; ono što je bilo glupo jeste njegovo tvrdoglavo zanemarivanje dejstva koje će takav postu pak imati u Bosni.

Sredinom 1991, godinu dana pošto je SDA osorno odbila pokušaje da se obrazuje koalici ja, bosanskim Srbima je bilo dosta svega. Već je bilo očigledno da Izetbegovićeva vizija Bo sne nikada neće biti prihvatljiva nemuslimanima; šta više, vođstvo SDA sve više je postupalo kao većinska vlada, što nije bila. Bosanski Srbi u ruralnim oblastima, koji su se kao i njiho vi muslimanski sugrađani držali svoje vere i tradicije i živo se sećali poslednjeg rata, bili su sve zastrašeniji time u kakvoj zemlji žive. Predstavnici SDS-a počeli su javno da osuđuju radikalizam među muslimanima. Na način koji će postati zaštitni znak, SDS je u maju na konferenciji za štampu izjavio da Bosnu treba zaštiti  od „islamskog fundamentalizma", a Karadžić je pozvao Izetbegovića da se javno odrekne svoje Islamske deklaracije...

 

 

Privilegije vojne elite

 

 

Tih burnih meseci 1991. kada je Titova Jugoslavija bila u samrtnom grču, njegova armija je bila poslednji ostatak jedinstvene države. Vojska je uvek uživala poseban status pod Titom: ona je komunizam dovela na vlast, ona je bila jemstvo da neće do ći do još jednog građanskog rata, ona je bila jedina jugoslovenska zaista funkcionalna višenacionalna institucija. Jugoslovenska narodna armija je bila istinski popularna kod veći ne građana koji su cenili njene herojske ratne žrtve i smatrali je jednom od malobrojnih institucija u društvu, u kojima se međuetnička mržnja nije pokazala nesavladivom. Za JNA, preteći slom države koju je štitila stvarao je ogromnu napetost i komplikacije. Bez jugoslovenske države neće biti vojske - te stoga ni budžeta za odbranu, ni plata, možda ni penzija. Postojao je i ideološki faktor.

Vojska je sebe smatrala ne samo braniocem Jugoslavije od invazije, već i čuvarom tekovina revolucije unutar zemlje. Oficiri, od kojih je većina stupala u vojne škole još u srednjoškolskom uzrastu, živeli su odvojeno od civila u privilegovanoj titoističkoj čauri, i bili su intenzivno indok trinirani režimskom ideologijom još od mladosti.

Mada su 70 procenata oficira bili Srbi ili Crnogorci - što se može pripisati njihovoj prekomernoj zastupljenosti u partizanskoj vojsci, kao i tradicionalnoj popularnosti vojne službe kod Srba i Crnogoraca - skoro niko od njih nije bio nacionalista, a sigurno je da to nije bio niko ni od generala (vredno je istaći da je čak i Ratko Mladić, pukovnik JNA koji će postati zapovednik armije bosanskih Srba tokom rata 1992-1995, bio oženjen Makedonkom i da se izjasnio kao Jugosloven u popisu iz 1991, što je bila uobičajena praksa među profesionalnim oficiri ma koji su smatrali da su iznad nacionalizma). Pored toga, partija je vodila računa o tome da najviši komandni kadar vojske bude etnički što uravnoteženiji, pa je nesrba u Generalštabu bilo otprilike srazmerno njihovoj zastu pljenosti u jugoslovenskom st stanovništvu.

 

 

Ni države ni  ideologije...

 

 

Karijeristi u JNA posmatrali su nacionaliste svih boja sa odbojnošću koja se graničila sa od vratnošću, a većina njih je vođe nacionalističkih pokreta u nastajanju- bez obzira na to da li se radi o Srbima, Hrvatima ili muslimanima - smatrala gubitnicima u poslednjem ratu, koji su po novo rođeni kao „demokrate". Uprkos istoj etničkoj pripadnosti, nije bilo ljubavi između Kara džića i njegove stranke i komandanata JNA u Bosni: posmatrali su se s uzajamnim podozre njem, a bosanski Srbi su kritikovali vojsku jer ne čini gotovo ništa da im pomogne u njihovim pokušajima da zadrže Bosnu u Jugoslaviji.

Poznavajući osetljivosti u Bosni, armija je tokom meseci neposredno pred rat, u većini slučajeva pokušavala da se postavi između Srba i mu slimana i ublaži napetost, uprkos tome što je oficirski kadar bio većinom srpski, u skladu sa vojnom politikom „podjednake bliskosti i podjednake udaljenosti" prema svim jugoslovenskim etničkim grupama.

Nevolje su rasle tokom leta 1991. sa proglašenjem neza vi snosti  Slovenije i  Hrvatske krajem juna, što je dovelo do kratkotrajnog neuspelog pokušaja JNA da silom zadrži Sloveniju unutar Jugoslavije; konfuzija u Beogradu ovu kampanju je uči nila mrtvorođenčetom i početkom jula Titova Jugoslavija nije više postojala.

Mnogo gori je bio zlosrećni rat u Hrvatskoj, koji je trajao skoro do zime, suprotstavljajući srpske milicije u Hrvatskoj, podržane od strane JNA, novoosnovanoj Hrvatskoj nacionalnoj gardi. Za JNA, kampanja u Hrvatskoj bila je propast, mnoge jedinice nisu bile u stanju da uspešno deluju, a u Srbiji se narod opirao pozivanju rezervista u vojsku.

Do novembra, usled nezgrapnih napora u Vukovaru i Dubrovniku - niko nije rekao jugoslovenskoj vojsci da se taktike iz 1945. danas sma traju neprihvatljivim u pristojnom evropskom društvu - JNA su na Zapadu smatrali polukriminalnom organizacijom, jer su mediji isticali nedela jugoslovenske vojske, i uprkos to me što je kontrolisala skoro trećinu Hrvatske gde su živeli Srbi, nije uspela da spreči hrvatsku nezavisnost.

 

 

 

                                                                                                                        (Nastaviće se)

 

 

GLOSA

 

Srbi su u Bosni i Hrvatskoj bili jedini jugoslovenski narod izložen stvarnom genocidu koji su vršile ustaše.

 

GLOSA

 

Borba za Hrvatsku bila je pogrebno zvono za Titovu armiju, i krajem 1991. godine, JNA je bila smrtno ranjena, delimično pobeđena u ratu, ukaljana ratnim zločinima izgubivši i državu i ideologiju koje su joj davale smisao...

 

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.