Sindikati

 

Kakva je uloga tajkuna Nebojše Atanackovića, predsedavajućeg Socijalno ekonomskog saveta (SES), u prekomponovanju sindikalne scene Srbije

 

Jedan da uđe, dvoje mora da izađe

 

Goran Predojević

 

Da ima pravde, Nebojša Atanacković bi odavno trebao da leži u ''apartmanima'' srpskih zatvora. To bi, međutim, moglo ubrzo da se desi sudeći po dramatičnim promenama u prekomponovanju sindikalne scene u Srbiji i štete koju je ovaj tajkun napravio hiljadama radnika i socijalnom dijalogu između vlasti, poslodavaca i sindikalaca.

Ako neko misli da bi Atanacković morao da ode u zatvor zbog šverca nafte i benzina na Kosova, za šta je više puta prozivan, grdno se vara. Razlozi su sasvim druge prirode.

Konfederacija slobodnih sindikata podnela je u decembru mesecu krivičnu prijavu protiv Atanackovića, jer je kao predsedavajući Socijalno-ekonomskog saveta oko 220.000 članova ovog reprezentativnog sindikata ostavio bez prava na socijalni dijalog, tako da mu izbegavanje plaćanja poreza i carinskih marži u spornoj trgovini naftinim derivatima dođe pride, otežavajuća okolnost.

Da su stvari krenule dobrim putem govori i podatak da se i premijer Ivica Dačić odnedavno distancirao od ovog tajkuna, jer se Atanacković po kuloarima hvalio da je finansirao mnoge stranke, među kojima je i Socijalistička partija Srbije, te  da zbog toga ima velike bonuse kod vlasti, da mu sad vraćaju dugove i čuvaju leđa.

Premijer Dačić je, međutim, procenio da mu je u ovom momentu jednostavnije da Atanackovića "pusti niz vodu" , a da izbegne nepotreban sukob sa sindikatima i da reforme i politku vlade sa desnice skrene malo ka levici, što je, jel te, suština programskih načela njegove partije.

Da li baš slučajno ili ne, ali nadležno, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu, odmah po dobijanju krivične prijave protiv Atanackovića, zatražilo je od MUP-a, odeljenja za privredni kriminal, dodatne informacije i da ispita ceo slučaj i hitno preduzme "potrebne mere".

Zašto je izbio rat između Atanackovića i sindikata?

Konfederacija slobodnih sindikata dobila je reprezentativnost u maju 2012. godine i za razliku od ostalih sindikalnih centrala u Srbiji, jedina je u u ovom trenutku u mogućnosti da okupi kritičnu masu, tako da je prošle jeseni, 7. novembra, organizovala protest 2.000 radnika ispred zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici zbog loše socijalne politike vlade i drugih restriktivnih ekonomskih mera na štetu radnika, među kojima su i dva zakonodavna akta, Zakon o radu i Zakon o štrajku.

Sva zakonodavna akta vezana za prava radnika, pre usvajanja, inače mora da prođu kroz Socijalno-ekonomski savet, a njihovo mišljenje je presudno u svim dogovorima sindikata, poslodavaca i države, počev od minimalne cene rada do promene zakona.

Socijalno-ekonomski savet ima 18 članova. Pored šest predstavnika Vlade, odnosno Krkobabićevog ministarstva za rad i socijalnu politiku, u radu Saveta učestvuje i šest predstavnika Unije poslodavaca Srbije, četiri predstavnika Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisava Orbovića i dva predstavnika Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" Branislava Čanka.

Nebojša Atanacković je došao u Socijalno-ekonomski savet kao predstavnik Unije poslodavaca, čiji je legitimitet i reprezentativnost  pod velikom sumnjom, jer se Unija pocepala na dva dela. Jedno krilo predvodi Aatanacković, a drugo jagodinski tajkun Miodrag Nikolić Feman. Ko će poslodavce da zastupa u narednom sazivu SES-a tek će da se vidi?

Da se iza kulisa, i mimo očiju javnosti, dešavaju dramatične stvari na prekomponovanju radničkih pokreta, ovakvih kakvi jesu, govori  podatak da reprezentativnost SSSS-a ističe za dva meseca i Ljubisavu Orboviću neće biti nimalo lako da skupi dovoljna broj aktivista, jer su neke sindikalne organizacije već prešle u KSS, koje predvodi Ivica Cvetanović, dok se Branislav Čanak začaurio na lovorikama provoborca petooktobarskog prevrata sa ograničenim rokom trajanja zbog čega mu se članstvo maltene raspalo.

Konfederacija slobodnih sindikata okuplja oko 40 sindikalnih organizacija iz javnog sektora među kojima su sindikati "Telekoma", EPS-a, Kolubare, zdravstva, socijalne zaštite…te su nezahvalan sagovornik u svim socijalnim dijalozima.

Stavovi lidera Konfederacije slobodnih sindikata Ivice Cvetanovića su dijametralno suprotni u odnosu na poslodavce, a to je zapravo suština svih problema. Cvetanović, recimo, smatra da Srbiji uopšte nije potreban Zakon o štrajku, jer takav pravni akt ima samo sedam država u Evropi, i uopšte nije neophodan da se usvoji pre ulaska Srbije u Evropsku uniju, kako se javnosti predstavlja.

Poslodavci, čija je uloga u ekonomskoj propasti Srbije vidljiva na svakom koraku, imaju drugačije motive iznad kojih su samo lični interesi i zidanje vlastitog bogatstva. Jedan od takvih je i aktelni predsedavajući SES-a.

Nebojša Atanacković je u martu prošle godine izabran za predsedavajućeg Socijalno-ekonomskog saveta na godinu dana, do marta ove godine. Upućeni tvrde da ga je na to mesto pogurao tada odlazeći predsednik Boris Tadić, a premijer Ivica Dačić, kome po pravilu pripada taj položaj, nije hteo da zaseda savetom smatrajući da ima prečih poslova poput rešavanja konačnog statusa Kosova i Metohije. Otuda i zabuna ko zapravo rukovodi najvišim telom u državi gde se odlučuje o bitnim pitanjima iz oblasti socijalne politike?!

Atanacković je kao predsedavajući, po Zakonu o Socijalno-ekonomskom savetu, bio u obavezi da Konfederaciju slobodnih sindikata, po automatizmu, odmah nakon dobijanja rešenja o reprezentativnosti na teritoriji Republike Srbije, uključi u radu SES-a i socijalni dijalog, ali...

On ne samo što je prekršio niz zakona i uskratio pravo da 220.000 radnika ima legitimne predstavnike u najvišem državnom telu, gde se odlučuje o njihovim sudbinama, nije čak ni našao za shodno da odgovori na pisane zahteve KSS da ih uključi u rad SES-a, zbog čega je taj sindikat bio prinuđen da pravdu zatraži na sudu.

Samovolja jednog čoveka, predsedavajućeg SES-a, ima i ovakve motive: Samo da mi donesemo zakone koji nama odgovaraju, a vi posle vidite šta ćete.

Dva ključna dokumenta kojima se rešavaju sporna pitanja poslodavaca, sa jedne, i ovo malo zaposlenih što je preostalo od takozvane radničke klase, odnosno onih što negde nešto rade i primaju plate, provlači se kroz sistem nezapaženo, gotovo tajno, bez ikakve javne rasprave.

Da su zakon o radu i Zakon o štrajku napisani, i pred usvajanjem, niko možda ne bi ni čuo da se nekrunisanom srpskom kralju šećera, Miodragu Kostiću, nije otela rečenica "lakše sam se razveo od žene, nego što radniku mogu da dam otkaz".

Ta anegdota slikovito objašnjava suštinsku razliku socijalnog dijaloga između poslodavaca, tajkuna, i obespravljenih radnika koji su opljačkani do gole kože, a dodatna simbolika je i u tome što je ona izgovorena na Konferenciji "Prvo prolazno vreme - 100 dana vlade" , kojoj je prisustvovao i premijer Ivica Dačić. S obzirom da je na čelu Vlade Srbije socijalista, bilo bi logično da je vlada levičarska. Dačićev kabinet je, međutim, kroz niz mera štednje i reforme teret krize svalio na leđa naroda što je svrstava u vladu desnice, a ne levice, tako da Miodraga Kostić, koji je uzgred i aktuelni predsednik moćne tajkunske organizacije Privrednik, koji inače nema stolicu u SES-u, ne brine previše. Radnika si i do sad mogao da šutneš u dupe i izbaciš na ulicu, a da za to nijedan poslodavac ne odgovara nikom ništa. Tako će da ostane i ubuduće, svejedno šta piše u zakonima.

Atanackoviću nije strano da prekrši zakon. Jedino ga muči dilema: Konfederacija slobodnih sindikata mora da uđe u SES i da se uključi u socijalni dijalog, ali je problem ko iz SES-a mora da izađe!

 

 

 

A 1.

 

Orbović izgubio sudski spor

 

 

Umesto da izvedu radnike na ulicu, pobune se protiv siromaštva i socijalne nepravde, nekim sindikatima je bitnija borba protiv drugih sindikalnih centrala. Tako je predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović tužio Ministarstvo rada i socijalne politike zato što je ministarstvo dalo rešenje o reprezentativnosti Konfederaciji slobodnih sindikata i izgubio spor pred nadležnim Upravnim sudom.

Obrazloženje suda je kratko i u njemu se navodi da Orbović nije imao zakonsko pravo da podnosi tužbu jer se njegovom SSSS ne uskraćuju stečena prava.

Komisija Ministarstva rada i socijalne politike, koju je inače formirao Rasim Ljajić, brojanjem je utvrdila da Konfederacija slobodnih sindikata sa nešto iznad 183.000 članova stiče reprezentativnost, što je iznad potrebne kvote deset odsto od ukupnog broja zaposlenih, dok oko 40.000 pristupnica nije prihvaćeno jer su u tom trenutku formalno pripadali drugim sindikatima, "Nezavisnosti" ili SSS.

Jedna od zanimljivosti jeste i podatak da je rešenje o reprezentativnosti Orbovićevog granskog Sindikata hemije i nemetala identično rešenju o reprezentativnosti koje je minstarstvo donelo za KSS.