Razaranje

 

Šta stoji iza skarednog pseudokulturološkog projekta Kustosiranje

Kurator koji vodi računa

Ko sve može biti kustos i šta kaže o tome zakon. Šta su kustosi a šta su kuratori. Kome je pala na pamet ingeniozna ideja da organizuje sistematsko degradiranje muzejskih radnika. Koji su zapravo ciljevi bizarne nevladine organizacije Udruženje građana Artikal. Kako se u poslednje vreme pojavila gomila lažnih kustosa. Kako je u Pančevu zamalo izvršen  anarhistički udar na ustanove kulture. Ko su predvodnici nadrimuzejskog hitlerjugenda u Pančevu. Zašto je neophodno hitno osnivanje Muzeja Batina.

Stanislav Živkov

Tokom poslednih meseci, iz dana u dan se sve više u štampi videlo da je u toku svojevrstan „puč" u organizaciji svojevrsnih hitlerjugenda sačinjenih od umišljenih,  mladih, lijepih i najpametnijih, koji su pod izgovorom traženja mesta pod suncem uveliko uzurpirali i kulturu, i medije i započeli sa udruženim zločinačkim poduhvatom uništenje pojedinih profesija. Pre svega ovde se na udaru našla profesija kustosa, za koju se vrlo dobro zna kako se po zakonu dobija, ko je dodeljuje i šta ta profesija podrazumeva. Kustos (lat. custos, čuvar, nadzornik) je čuvar kulturnog  nasleđa (npr. Fondova u  arhivama, umetničkim galerijama, ili muzejima)  i odgovoran je za zbirke institucije u kojoj radi.

Kustos takođe radi na prikupljanju, organizaciji, zaštiti, promociji i istraživanju građe, izradi kataloga i usko sarađuje sa restauratorima, preparatorima i konzervatorima i drugim kustosima. Predmeti i građa o kojima kustosi vode brigu uključuju umetnička dela (slike, grafike, crteže, skulpture), arhivsku građu (dokumente, spise, knjige), kolekcionarske predmete (stari novac), arheološke  predmete, kolekcije naučnih predmeta, pronalazaka, zbirke minerala i fosila, dermoplastične preparate i zbirke insekata, herbarijume, muzičke instrumente, arhitektonske planove, fotografije i slično. Kustos vodi brigu o prikupljanju i čuvanju predmeta; donosi odluke o tome koji će se predmeti nabaviti, utvrđuje njihovu autentičnost, nadgleda brigu o njima, vodi odgovarajaću dokumentaciju, sprovodi relavantna istraživanja o pojedinačnim predmetima i kolekcijama, priprema predmete za siguran transport i organizuje postavke i izložbe i predstavlja poverene mu predmete javnosti na taj način kao i putem publikacija Kustosi moraju imati visoko akademsko  obrazovanje koje obično stiču na filozofskom  fakultetu  te specijalizacijom na katedri za muzeologiju a najčešće su to istoričari, istoričari umetnosti, arheolozi i drugi stručnjaci iz sličnih područja ljudskog znanja i delovanja.

 Za dobrog kustosa bitno je i da je dao opipljiv doprinos akademskoj zajednici i čovečanstvu svojim istraživačkim radom i objavljivanjem relevantnih članaka i dela. Potpuno je ista uloga kuratora, reči koja se u poslednje vreme bahato zloupotrebljava od strane raznoraznih bizarnih likova posebno vezano za svinjarije savremene pseudoumetnosti. Kurator (latinski:  curare što znači voditi računa) je rukovodilac ili nadzornik, a tradicionalno zapravo je takođe kustos, odnosno čuvar kulturnog blaga u odgovarajućoj ustanovi: galeriji, muzeju, arhivu, koji čuva zbirku shodno stručnosti i profesiji kustosa.

U svakom slučaju kurator, odnosno kustos je po pravilu odgovoran za čuvanje osetljivog materijala. Sa legislativne tačke gledišta sve je ovo detaljno obuhvaćeno i važećim zakonom o kulturnim dobrima i to članovima 65, 66, 67 i 68 zahvaljujući čemu su muzeji tokom decenija i vekova postojanja konstantno dobijali kvalitetne kadrove koji su se bavili zaštitom muzejskog blaga.

Međutim, relativno nedavno se pojavila ekipa pravih štetočina, koji doduše imaju položen stručni ispit i zvanje kustosa i koji su sada otkrili Ameriku izmislivši sumanuti projekat pod rogobatnim nazivom kustosiranje čiji je jedini vidljivi rezultat totalna prostitucija muzejske struke i promovisanje anarhije i kriminala kao adekvatne zamene.

Tako se već dve godine po beogradskim pseudokulturnim krugovima kao epohalno dostignuće promoviše kulturološko-genocidni projekat Kustosiranje koji predstavlja najordinarnije profanisanje muzejske struke i kojim se širom otvaraju vrata najmonstruoznijim pseudokulturnim projektima kojima se gotovo svakodnevno zasipaju svi mogući i nemogući mediji...

 

Pol Gogen u svetlu primitivizma

 

Prema dostupnim podacima takozvani projekat „kustosiranje" bi trebao da bude projekat edukativnog i istraživačkog karaktera, formiran na ideji doživotnog učenja, namenjen studentima i profesionalcima iz oblasti umetnosti i kulture, a otvoren za sve zainteresovane. Zasnovan je na iskustvima profesionalaca kao osnovi saznanja, transparentan, neakademičan, alternativne metodologije, fleksibilan; sa idejom da se teoretske pretpostavke proveravaju kroz kritična iskustva iz prakse.

Namera projekta je da se okupe mladi, budući i diplomirani profesionalci iz oblasti umetnosti i kulture i da im se predoče mogućnosti koje već postoje, kao kustosima, razvijajući razumevanje i negovanje od strane socijalnog okruženja za sve profesije čije se aktivnosti mogu prepoznati u opisu ovog zanimanja. Namera je da se u okviru programa obuhvate teme vezane za razvijanje neophodnih kustoskih veština u savremenom - lokalnom i svetskom profesionalnom okruženju, koje mogu da se shvate i kao neophodan alat za rad.

 Razumevajući ambijent u kojem se kustoski poziv u Srbiji razvija i realizuje, naročito kod mlađih profesionalaca, bazirajući se na izazovima, poput manjka ili čak i nedostatka profesionalne prakse, nepostojanja stabilnije vremenski određenih specijalizovanih kustoskih kurseva i škola, konzervativno poimanje kustoske struke, odnos javnog i civilnog sektora, zaposlenje i problem održivosti; među najvažnijim strateškim ciljevima projekta Kustosiranje je pokrenuti ova pitanja. Umesto izlišnog konstatovanja o osiromašenom i gotovo bespomoćnom stanju u polju, potrebno je ukazati na primere dobre prakse, podsticati mogućnosti samorealizovanja, naglašavati važnosti saradnje i prednosti timskog rada, ali i pružiti podršku proaktivnom pristupu pri razvijanju nezavisnih projekata u oblasti umetnosti i kulture. Ipak, težište je na pitanjima koja definišu profesiju kustosa, i koja u realnom vremenu „dišu" sa svim umetničkim, estetičkim, društvenim tokovima.

Tehnologija nastanka izlagačkog projekta, relacija kustos-umetnik, različitosti u metodološkom pristupu kustosa (pozicije nezavisnog pojedinca i zaposlenog u instituciji kulture), arbitrarnost i prezentativnost profesije, kustos kao umetnik (i obrnuto) - neka su od pitanja po kojima tragamo za mogućim odgovorima, razvijajući projekat Kustosiranje, i kao istraživačku aktivnost, javno dostupnu i vidljivu, afirmativno orijentisanu prema kustoskom pozivu.

Ovde je sasvim očigledno da je u pitanju najobičnije frljanje ispraznim frazama, sa ciljem da se jasno definisana muzejska profesija totalno degradira i pretvori u besprimerno teoretisanje, razglabanje i prodavanje magle što ne bi ni najmanje čudilo kada bi ovakve nebuloze promovisali totalni diletanti.

Međutim, tragično je što su ovako nešto sročili i plasirali u javnost ljudi sa završenim Filozofskim fakultetom i još istoričari umetnosti koji su na ovaj način samo ukazali do koje mere se ide na degradiranje muzejske struke, profanaciju čitave službe zaštite pokretnih kulturnih dobara i totalno urušavanje same struke istorije umetnosti. Na žalost, autori i promoteri ovakvog pamfleta su istoričari umetnosti i kustosi (kojim čudom imaju položen stručni ispit)!

 Ovde je očito reč o krajnje opskurnim likovima kojima je zahvaljujući benevolentosti muzejskih ustanova uopšte omogućeno da kao pripravnici rade u muzejima i nakon toga polože stručni ispit, a koji su se eminentnim ustanovama revanširali na najlepši mogući način; totalnom kompromitacijom samog muzejskog zvanja koje su stekli upravo zahvaljujući istim tim muzejskim ustanovama! Autori ovog udruženog zločinačkog poduhvata su izvesni Srđan Tunić i Andrej Bereta.

Tunić, inače rođen 1984. godine je istoričar umetnosti iz Beograda, diplomirao je na Filozofskom fakultetu sa temom percepcije vanevropskih umetnosti i kultura na Zapadu - Zapisi civilizovanog divljaka: Pol Gogen u svetlu orijentalizma, kolonijalizma i primitivizma.Tunić je inače pripravnički staž proveo u jednoj od naših najeminentnijih muzejskih ustanova, gde je radio na mestu saradnika kustosa i animatora edukativnih radionica. Andrej Bereta je podjednako bizaran lik, poreklom iz Prijedora koji je svojedobno takođe pripravnički staž odradio u eminentnoj ustanovi.

Pukom srećom po same ustanove, nijedan od njih nije se zadržao u muzejima te su radi što uspešnijeg budućeg kustosiranja, odnosno prodavanja magle, Tunić i Bereta osnovali podjednako bizarnu nevladinu organizaciju pod bombastičnim imenom Udruženje građana artikal: Društvo za promovisanje i negovanje savremenog i slobodnog umetničkog izražavanja, Radivoja Koraća 6, 11000 Beograd Kada se pogleda sam statut ove bizarne NVO jasno se vidi da je ona zapravo paravan za pranje para za svakojake pseudoumetničke svinjarije. Tako je recimo članom 1.statuta određeno da je Udruženje građana "Artikal-Društvo za negovanje i promovisanje savremenog i slobodnog umetničkog izražavanja", osnovano kao nestranačko, nevladino i neprofitno udruženje čiji je cilj zalaganje za duhovno i kreativno unapređenje svesti o umetnosti i kulturi kroz promovisanje savremene umetničke prakse. O čemu se ovde zapravo radi postaje jasno kada se pogleda član 2.statuta u kome se pored ostalog navodi da Radi ostvarivanja svojih ciljeva Udruženje naročito: promoviše savremenu umetničku produkciju, njenu kritiku i teoriju, priprema i organizuje izložbe dela savremene umetnosti ... sarađuje sa institucijama kulture, udruženjima umetnika, školama i univerzitetima, inicijatorima umetničko-kulturnih sadržaja iz zemlje i inostranstva...  zalaže se za uključivanje mladih u rad lokalne zajednice u cilju razvijanja demokratskih odnosa u zajednici.

 

Porodično "kustosiranje"

 

 O tome odakle vetar zapravo duva pokazalo se nedavno na skandaloznom beogradskom 53. Oktobarskom Saloonu gde je kompletna pseudoumetnička svinjarija u ruiniranoj palati Beogradske zadruge kreativno dopunjema posebnim izdanjem Kustosiranja  kojim je trebalo public pokazati kako funkcioniše Saloon iznutra.

Sve postaje još jasnije ako se zna da je jedan od selektora i samoproglašeni kustos 53 Saloona bio izvesni Branislav Dimitrijević, u javnosti daleko poznatiji kao sin sada pokojnog Vojina Dimitrijevića a osim toga i kao muž direktorke ostataka Muzeja Savremene umetnosti Branislave Anđelković Dimitrijević.

Bilo bi jako zanimljivo videti u kom svojstvu je Dimitrijević godinama realizovao kojekakve projekte preko MSU gde mu je žena direktorka i gde uopšte i da li uopšte ima nekakvu zbirku kojom je zadužen. Bilo bi takođe jako zanimljivo videti , kakve to kurseve i u kom svojstvu Dimitrijević realizuje takođe u MSU, tim pre pošto je u pitanju muzej a ne obrazovna ustanova. O tome da se ovde radi o jako dobro uigranom društvancetu prodavaca magle i belih bubrega, odnosno pseudoumetničkih svinjarija najbolje govori činjenica da je Dimitrijević dva puta Bio selektor jugoslovenskog/srpskog paviljona na Bijesranju u Veneciji, 2003. i 2009. Godine, a ovo drugo bijesranje ostalo je upamčeno po skandaloznoj pojavi umetnika - kanibala Zorana Todorovića kome je za proizvodnju sapuna od sala, pihtija od hirurškog otpada i ćebadi od ljudske kose upravo Dimitrijević u svojstvu pomoćnika ministra kulture dodelio sitnicu od svega 100.000 evra što na najgori mogući način ukazuje da nije tačno da para za kulturu nema jer je vrlo jasno da para ima ali samo za odabrane! Stoga ni najmanje ne čudi da se povedeni snovima o lepoj zaradi, poput muva na lepak, sve više udružuju kojekakvi bizarni likovi sa krajnje opskurnim ciljevima poput kustosiranja i ostalog blesavljenja!

 

Dve tone šuta izloženo ka remek delo

 

U promociji nadriprojekta Kustosiranje pažnju privlače još neki detalji. Tako se recimo od institucija kulture, državne ili nezavisne, domaće ili strane očekuje da se aktivnom participacijom, partnerstvom u okviru projekta Kustosiranje povežu sa mlađim, budućim i formiranim kolegama i koleginicama u savetodavnom ili praktičnom smislu što uopšte ne bi bilo sporno, kao i omogućavanje pripravničkog staža i dobijanje stručnog zvanja kustosa, za koje se tačno zna koja su prava i obaveze vezano isključivo za poslove u muzejima i galerijama, koje takođe, ako imaju fondove umetnina moraju da ispune i zakonski uslov da imaju i stručnjake za rukovođenje tim fondom, umesto toga, preko projekta kustosiranje vrši se neverovatna mistifikacija i izmišljanje nepostojećih stvari pa se kao ciljevi projekta navode  neverovatne budalaštine poput kustoskih praksi, razvijanja alata za rad i neophodnih veština, tehnologije pripreme i izvođenja samostalnog izlagačkog projekta, edukativne podrške proaktivnom pristupu mladih i budućih umetničkih kustosa, timskog rada, razvoja preduzetništa u kulturi, i kultura deljenja  što sve zajedno sa stručnim zvanjem kustosa ima veze kao dupe i milihbrot!

Stoga uopšte ne čudi da je ovako nebulozan projekat naišao na veliku podršku podjednako bizarnih i štetočinskih manifestacija poput Mikser festivala, skaredne manifestacije zapravo remek nedelo nastalo kao rezultat udruženog zločinačkog poduhvata izvikanog beogradskom Tria Fantasticus u sastavu Dušica Dražić, direktorka nadrifestivala Mikser, konceptualni umetnik i lažni kustos bez položenog stručnog ispita, najpoznatija po tome što je u galeriju Kulturnog Centra svojedobno ukipovala najmanje dve tone šuta srušene kuće i to proglasila svojim remek nedelom.

Naravno tu je i izvesna Maja Lalić, kreativna direktorka festivala, takođe krajnje bizaran lik večito neukusno obučena sa osmehom poput ajkule i naravno jedini muški član ove štetočinske klike, izvesni Ivan Kucina, docent arhitektonskog fakulteta, inače dvorski arhitekt pri Velikoj Loži Cvjetičanin dr Tatjane koji je zajedno sa njom upropastio reprezentativnu izložbu srpskog slikarstva pretvorivši Galeriju SANU u pretrpani muzejski depo.

 Tako se Dušica Dražić, kao lažni kustos izložbe Brisani prostor "proslavila" izjavom da su pozvali umetnike, kreativne timove i studente arhitekture da uđu u napuštenu zgradu i reaguju na ono što ona predstavlja i što se sada tu nalazi. Nama nije cilj da u potpunosti transformišemo ovaj deo grada već da nadogradimo mesta, i da ih aktiviramo.

Ipak, stvari su u Beogradu još uvek donekle pod kontrolom ali o tome šta se dešava kada se ovakve svinjarije postanu zvanična kulturna politika na nivou grada najbolje govori slučaj Pančeva gde je pod prethodnom gradskom upravom sa Žutim preduzećem na čelu zamalo došlo do vladavine anarhije jer su se raznorazni lažni kustosi razmahnuli, zaneti nedvosmislenom podrškom raznoraznih Majki Tereza o čemu nedvosmisleno govori izveštaj o radnom sastanku održanom u skarednoj galeriji Elektrika: Marko Salapura je govorio o iskustvima Elektrike u smislu odnosa saradnje sa gradskim kulturnim centrom ali i gradskom administracijom zaduženom za polje kulture i umetnosti. Njihova iskustva su važna, drugačija, uspešna i vredi učiti na njihovom slučaju u pojedinim aspektima.Jedna od ključnih diskusija vodila se oko dileme da li je učinkovitije pokušavati sa modelom ulaska u institucije, njihovog zauzimanja i/ili redefinisanja ili pak koristiti model skvoritanja napuštenih prostora. Ukoliko je prvi model u pitanju - kako mu pristupiti, koji su to načini, koji primeri, sa kojim ciljevima? Argumenti za ovaj princip polazili su od mišljenja da su institucije javne, dakle naše i kao takvima im moramo prići i aktivno učestvovati u njihovom redefinisanju i upotrebi. Drugim rečima, ne treba da ih ignorišemo i smatramo samo feudom političkih i ekonomskih struktura na vlasti.

Ako se zna da u toj skarednoj galeriji izvesni Vladimir Palibrk figurira kao samoproglašeni kustos, konceptualni kustos, organizator galerije Elektrika, a da je istodobno zaposlen u Domu Omladine Pančevo, te da je kao "eminentni" muzealac predložio "ingenioznu" koncepciju studije o izvodljivosti osnivanja i delovanja Muzeja kobasica u Pančevu koji bi pored ostalog obuhvatao i redovno održavanje festivala kobasica u Pančevu , a da je Marko Salapura neiživljeni, umišljeni i frustrirani arhitekta koji se svojedobno zalagao da se na svim ravnim krovovima u Pančevu sagrade šume, jasno je da bi u sledećem periodu doživeli da ovakvi pripadnici pseudoumetničkog hitlerjugenda počnu da upadaju u muzeje, crkve i stanove, i odnose sve ono što im je potrebno za neki performans ili drugu pseudoumetničku svinjariju a svi vlasnici bi trebali da budu spremni da sa „osobitom" radošću izađu u susret ovako dobroj dečici koja očiglednom lekarskom greškom nije stigla u neko zatvoreno F odeljenje.

 

Tri puta dnevno u Muzeju Batina

 

Jasno je da je ovde zapravo ideja vodilja da se državno vlasništvo, recimo zbirke ustanova koje u imenu imaju reč narodni na ovako kapitalan način približe narodu na taj način da kojekakva frustrirana šuša ili bašibozuk počne da prodaje maglu a najtragičnije je kada se ovako nešto uvrsti u zvaničnu kulturnu strategiju nekog grada i to opet zahvaljujući delovanju kojekakvih feministkinja, politikološkinja, aktivistkinja, bivših komunistkinja, koje očito vole mlaaaade i sve što mlaaaadi vole te smatraju da mlaaadima treba u svemu izaći u susret, verovatno jer je poznato da nema ničeg boljeg od mlaaadog mesa! Stoge ni najmanje ne čudi da je prošle zime pančevački kongres čavki okupljenih oko pančevačke majke Tereze organizovao specijalno putovanje u Zagreb radi navodnog  stručnog usavršavanja upravo ovakvih kapitalaca i kapitalki iz raznoraznih pančevačkih hitlerjugenda i to zakupljenim kombijem, ali su svi okupljeni morali skoro sat vremena da čekaju njegovo visočanstvo Marka Salapuru koji je verovatno zanet prepariranjem ženskih eksponata zaboravio na polazak u Zagreb.

Ako se sve ovo zna, postaje sasvim jasno na šta bi ličila kultura u kojoj bi ovakvi bizarni likovi preuzeli ustanove kulture, verovatno na neku kombinaciju  jebodroma, točionice cisterni piva i javnog šmrkališta kokaina, a ovakvo kapitalno kulturno okupljalište mlaaaadih bi najbolje bilo ukrasiti arheološkim nalazima, urnama, oklopima, narodnim nošnjama i slikama Uroša Predića kako bi sve imalo privid Naaaarodnog!

 Očito je da su ovde zakazali roditelji ovakvih pacijenata, ali nije još ništa izgubljeno jer bi za ovakve nadrikustose i pacijente trebalo osnovati poseban muzej, Muzej Batina gde bi tri puta dnevno sedam dana u nedelji trebalo da iskuse primenu svih eksponata iz muzejske zbirke ovog neophodno potrebnog muzeja, pa bi onda mogli i da dobiju zasluženo stručno zvanje kustosa muzeja!