Pet satira Kaplana Burovića

 

Porez okupaciji i oslobođenju

 

Akademik Kaplan Burović

 

U aprilu1941. godine, kako sigurno znate, okupirana je Jugoslavija od italo-nemačkih, albanskih, mađarskih i bugarskih fašističkih okupatora. Tada sam ja bio u prvom razredu osnovne škole u mom rodnom mestu - Ulcinj. Naravno na našem maternjem jeziku - srpsko-hrvatskom.

U septembru, kad sam pošao da se upišem u drugi razred, pošto sam prvi završio sa uspehom, ne htedoše da me upišu:

-Ti si Crnogorac!- rekoše mi.

Tada shvatih što znači okupacija. Naš su Ulcinj, još u aprilu, okupirali italijanski fašisti, koji su vlast predali Albancima, a ovi - zatvorili našu školu i otvorili njihovu, na albanskom jeziku. Za vreme kraljevine Crne Gore i kraljevine Jugoslavije, naše su vlasti dozvoljavale Albancima da pohađaju škole na našem jeziku. Albanci nisu nama dozvoljavali da pohađamo školu ni na njihovom jeziku.

Posle nekoliko dana protestiranja naših roditelja, dozvoliše da pohađaju školu i crnogorskim muslimanima i katolicima, ali pod uslovom da se izjavimo da smo Albanci.

Pod tim uslovom pođoh da se upišem, ali opet - ne dadoše mi da se upišem u drugi razred. Primoraše me da se upišem nanovo u prvi razred. Mojim albanskim kolegama, koji su zajedno samnom završili prvi razred na srpskom jeziku, dozvoliše im da na albanskom jeziku upišu drugi razred.

Tako sam ja platio porez okupaciji godinu dana mog školovanja, a to znači (ako mesečnu platu nastavnika uzmemo 7.000 frs!) punih 84.000 franaka švajcarskih. Za naše uslove to je čitavo bogatstvo.

Ali, da znate vi, toliko para nije ni moj otac platio poreza okupatorima za godinu dana. Moguće ni za sve tri godine okupacije.

No, bilo pa prošlo!

Krajem Novembra 1944, dođoše braća partizani (Sa njima i moj brat!) i oslobodiše nas tih mrskih okupatora. Ja sam tada bio u IV-tom razredu osnovne škole na albanskom jeziku. Zahvaljujući roditeljima koji su mi kod kuće svakodnevno govorili srpski, ja nisam zaboravio ovaj jezik, iako je bio zabranjen da se upotrebi ne samo u školi i školskom dvorištu, već i ulicama našega grada. Teško tome koga su uhvatili da govori srpski. Pa i kod kuće, govorili smo ga šapatom, krišom, sve strepeći da nas ko ne čuje i ne prijavi.

Posle oslobođenja opet se otvori škola na našem jeziku i mene otac - pod ruku pa u srpsku paralelku, jer - koliko da znate, ovim Albancima, koji nama nisu dozvolili da govorimo srpski ni po našim kućama, na našim ognjištima, jugoslovenska narodna vlast im nije zabranila da oni govore albanski ne samo kod kuće, ulicama, po državnim institucijama, već da na tom jeziku školuju i vaspitaju i svoju decu. Znači - u našoj školi, pored paralelke na našem srpskom jeziku, postojala je i paralelka na albanskom jeziku za sve one koji su želeli da uče na tom jeziku.

Ali, kad moj otac reče direktoru škole da sam završio III razred i da sam učenik IV razreda, sećam se dobro - zvao se Lazar Hajduković, ovaj mi ne dozvoli da se upišem u IV razred. On reče mom ocu da me upiše u III razred.

-Kako u treći razred?!- naljuti se moj otac.- On je treći razred završio!

-E pa, ako hoćete da ga upišete u IV razred, vi ga upišite u albansku paralelku!- reče mu direktor.

-E neće moj sin pod jugoslovenskom zastavom učiti na albanskom jeziku! Dosta je učio na tom jeziku pod albanskom fašističkom zastavom! Sada se, hvala Bogu, oslobodismo fašističkih okupatora!

Jeste, jeste, oslobodili smo se fašističkih okupatora, ali smo još uvek stenjali pod…pod kim i pod čim to?!

Moj otac je bio rad da ja izgubim godinu dana školovanja, samo ne i da učim na albanskom jeziku!

Tako se ja po drugi put upisah u treći razred osnovne škole.

Tako sam ja, umesto da mi se plate ratne reparacije, platio porez i oslobođenju!

Ko ne veruje - neka proveri!

Tom sam prilikom, plačnim glasom promrmljao: "Pa zar sam malo platio porez okupatorima, da moram sada da plaćam porez i oslobodiocima?!"

Moji biografi kažu da me UDB-a još tog dana uvela u njene crne liste i otvorila dosije.

 

 

Magarac

 

Iako smo živeli u grad, u centru grada, mi smo držali ne samo kokoške u dvorište naše kuće, već i magarca, i konja, pa i dve krave. Bila je to godina 1949.

Tada sam o našem konju, spevao čitavu poemu, o kravi pesmu, a spevao sam i o njenom teletu nekakvu odu, himnu. Samo o magarcu nisam spevao ni jedan jedini stih. A nisam imao ni potrebu, jer je on svakodnevno pevao sam o sebi.

Kad je bio nezapošljen, a obično je bio nezaposljen kad sam ja išao u školu, pre podna, držali smo ga u jednoj bašti ispod staroga grada, tvrđave. Nije to bila naša bašta. Ona je pripadala školi, ali ju je direktor ustupio mome ocu, moguće u nadoknatu za onu školsku godinu što mi pojede, u grlo mu zastalo!

Ovu je baštu odvajalo od školskog dvorišta jedna uska uličica.

Kad smo posle drugog časa izlazili u dvorište na odmor, čim bi me video magarac, pojurio bi kao pas za mnom, iskočio iz bašte, ušao u dvorište i od radosti što ga grlim i milujem, zapevao:

-Ja-a-a, ja-a-a, pa ja-a-a…i ja-a-a!

Ja sam ga tada i jahao, baš kao Marko Kraljević svog Šarca. I jurio sam na njemu s kraja na kraj školskog dvorišta. Jahali su ga i moji drugovi, svi redom. A jedan put i moja Tereza. Tako smo se veselili, smejali, urlali - i odmarali se do narednog zvona, koje nas je pozvalo da se vratimo u razred.

Tada bi se i magarac vraćao u baštu i brstio travu.

Desilo se, ne jednom, već više puta, da ovaj magarac zapeva i otuda, iz bašte. I to upravo kad nam je naš nastavnik srpskog jezika, književnik Mihailo Gazivoda, držao lekcije o kojem našem pesniku, recimo o Čika Jovi-Zmaju, o Aleksi Šantiću, o Đuri Jakšiću. Zapevao bi i moj magarac otuda:

-Ja-a-a! Ja-a-a! Ja-a-a!

Kroz otvoreni prozor razreda njegov bi nam glas ispunio učionicu i Mihailo Gazivoda je tada bio primoran da prekine svoje predavanje i pričeka mog magarca da završi svoju pesmu. Jednom prilikom, pošto je njegova pesma izgleda bila poema, Mihailo Gazivoda mi reče:

-Idi Arslane i reci tom tvom magarcu da prekine sa tom pesmom!

I ja odoh. Izađoh iz razreda, uskočih u bašti i rekoh magarcu, naravno grleći ga i naški, jer - on nije znao albanski:

-Mili moj, de prekini, bar dok uča završi svoje predavanje.

I slušao me moj magarac kao najpošlušnije dete. Ali, magarac kao magarac! Brzo bi zaboravio to, pa opet zapevao ono njegovo "Ja-a-a!"

Zatvarali smo i prozore, ali se njegova pesma jasno čula i iza stakala.

Jedan dan izvede me Mihailo Gazivoda pred crnu tablu da me ispita i da ocenu. Bili smo izgleda pred kraj školske godine. Izrecitovah mu napamet GORSKI VIJENAC gde god je hteo. Izrecitovah mu i poemu SMRT SMAIL-AGE ČENGIĆA, opet gde god je hteo, jer - bez znanja napamet ova dva dela - nije nikome davao 3 (trojku), najnižu prelaznu ocenu. Da bih zaradio peticu ja sam naučio napamet i spev Puškina EVGENIJE ONJEGIN, i to u originalu, na ruskom jeziku. Ipak mi ne dade peticu. Dade mi četvorku.

Tada se ja usprotivih:

-Zašto profesore četvorku?!

-A da koliko ćeš?!

-Peticu!

-Za peticu idi kod tvog magarca, okreni se tri puta oko njega, pa mi dođi ovde, i - tada ću ti dati peticu!

Pogledah ga začuđeno, te - i ne razmišljajući mnogo, tako reći ni časa ne časeći, okrenuh se tri puta oko katedre i stolice, na kojoj je sedeo moj uča Mihailo Gazivoda. Zatim stadoh pred njim i rekoh mu:

-Profesore, eto se okrenuh oko mog magarca tri puta. Dajte mi peticu!

Mihailo Gazivoda se nasmeja, i to grohotom, stegnu mi ruku i dade peticu.

 

 

Milovan Đilas

 

Godine 1952, u Dubrovniku, spevao sam disidentnu poemu BOJANA i - objavio je. Ne samo u Dubrovniku, već i u Zagrebu, pa i u Beogradu, pod nos Josipa Broza Tita i Milovana Đilasa! Tada je naš Đido bio član Politbiroa CK Saveza Komunista Jugoslavije, onog istog Politbiroa koji je širom Jugoslavije prikupljao komuniste i strpao ih u glavnom delu Milovana Đilasa, zvano GOLI OTOK.

Čim pročita tu poemu, Đido se namršti. Sigurno mu se nije svidela. A i kako će mu se svideti?! Tu se, između ostalog, kaže da su njegovu lepu Jugoslaviju pritisnule svakakve ljute rane, i - da se pretvorila u GOLGOTU, pa se na sve strane čuje samo kuknjava i lelek!

Što je istina, GOLI OTOK je bio gori od GOLGOTE ! Ili ne, druže Venko Markovski?!¹⁾

-Alo, Burke!- pozva me odmah na telefon i pripreti mi Đilas: - Čujte me, sokoliću: Ako budete nastavili da ovako pevate, pritisnućemo mi vama glavu tako, da ćete zaboraviti pevanje i započeti lelek!

Ali - bi što bi - pre mene uhapsiše njega i pritisnuše mu glavu upravo onako, kako mi pripreti da će on pritisnuti moju.

Posle nekoliko godina sretosmo se u zatvor, ne kao neprijatelji, ni kao kolege, već kao drugovi i suborci, kao disidenti.

Kaže meni Đido:

-Sve sam zamislio, Burke, ali da ćete vi, koji niste ni običan član Partije, ispasti jači, snažniji od mene, člana Politbiroa, ovo nisam ni pomislio!

-E, moj Đido-o!- rekoh mu ja tapšući ga po ramenu prijateljski.- U ovom životu tako je, ko drugome kopa jamu - upada sâm u nju!^*)

 

_______________

1) Venko Markovski - istaknuti makedonski pjesnik, disident, koji je proveo na Golom Otoku nekoliko godina i napisao o njemu delo OSTRVO SMRTI.

 

 

Šef i njegova supruga

 

Šef odseka unutrašnih poslova u našem glavnom gradu uze ručicu telefona i pozva šefa Odseka unutrašnjih poslova u Ulcinj. Pošto mu se ovaj javi, reče mu:

-Pošali mi hitno onog Ali Pašu, Pašoli-a, treba mi!

Džipsom Odseka unutrašnjih poslova Alija je posle nekoliko sati bio u glavni grad, u kancelariji šefa, sa kojim se poznavao i radio od vremena.

-Vi Alija poznajete Mustafu Doda?- upita ga šef.

-Kako ne, poznajem ga, druže šefe. On je ovde, profesor na Universitetu. Završili smo zajedno srednju školu.

-Eh, on, on!- učini šef zadovoljan.

Alija se nadu od ponosa kao ćuran, spreman da primi kakvu tajnu poruku od njega.

-U kafani kod Saat Kule,- nastavi šef,- Mustafa će doći sutra posle podna sa ženom političkog uhapšenika Hasana Brahimi. Je l' mu poznajete ženu Hasanu?

-Za Hasana sam čuo, druže šefe, ali mu ženu ne poznajem.

-Ništa, ništa, ne mari što je ne poznajete! Važno je da poznajete Mustafu. Ona će doći sa njim tu, u toj kafani, moguće i pre njega, ili i posle njega. Važno je da će se oni tu sastati. Vi ćete biti za susednim stolom u društvu vaših poznanika, koje ćete pozvati da ih častite sa kavom. Kad bude došao profesor Mustafa sa njom, ona mu je švalerka, treba da kažete vašim sagovornicima: "Vidite onu ženu! Svršila je kao prostitutka! Od kad joj je muž uhapšen, prodaje se za pet para svakome!..."

Alija pogleda šefa u oči ne trepnuvši ni trepavicom. On je znao da su mnoge žene političkih uhapšenika stvarno tako završile, ali nije to očekivao i od supruge Hasana. Lično je nije poznavao, nije je nikada ni video, ali je za nju čuo najlepše reči, pogotovo posle hapšenja njenog supruga.

Sutradan se sve odvilo po scenariju šefa Odseka unutrašnjih poslova, ali - kad Alija reče svojim sagovornicima za stolom "Vidite onu ženu! Svršila je kao prostitutka! Od kad joj je muž uhapšen, prodaje se za pet para svakome!..."

-Zašto?!- upitaše ga svi iznenađeni.

-Koliko ja znam,- reče jedan od njih, koji je poznavaše lično,- ona je sasvim dobro situirana. Ima dobru platu, bar u odnosu na ostale žene.

Htede im reći još nešto, čija je to žena, ali ga prekinu Alija:

-E pa, ona je sada bez posla. Internirana je u blatišta Morače, a muž joj je svršio u zatvor kao špijun u službi Sovjetskog Saveza i Staljina!

Sagovornik izbeči oči od čuđenja.

-Ma nemoj?!- učini drugi, ali ne toliko iznenađen, jer je upravo tih dana razglašeno na sve strane da je general Arso Jovanović ubijen na mađarskoj granici, u pokušaju da pobegne tamo. U sebi on reče:

"Kakva su vremena došla, eto - i generali su počeli da izneveravaju Josipa Broza Tita, kamoli pukovnici i niži oficiri!"- sve misleći na šefa Odseka unutrašnjih poslova.

Pošto je izvršio naređenje, Alija se diže i ode u Odsek unutrašnjih poslova da raportira o svemu. Digoše se sa njim i njegovi sagovornici, gledajući krajičkom oka jadnu ženu, koja je sedela za stolom sa profesorom universiteta i molila ga:

-Ona je učila, ali - vi znate, profesore, i najbolja studentkinja može da se zbuni, smetne, pa vas zato molim da budete pažljivi prema njoj i-i, ako ne možete da joj date koju dobru ocenu, bar je pustite da prođe, da uzme taj predmet i nastavi dale studije.

-Dok je vaša rođaka, ne brinite, ja je na ispit neću oboriti,- obeća joj on.

Tada se i ona diže, pozdravi se sa profesorom i ode.

Posle nekoliko minuta u kafani uđe jedna druga žena, koja se spuštenih očiju uputi njegovom stolu. Pošto se nemo rukova sa njim, sede stresirana, izvadi iz tašne jedno pismo i, pružajući mu ga krišom, reče mu šapućući:

-Nadam se da će ovo pismo dospeti u ruke mog muža!

Glas joj je drhtao, dok je očima pažljivo promeravala svog sagovornika, ne baš sasvim sigurna u njega.

-Budite sigurna!- odgovori joj on.- Imam osobu koja će mu pismo predati u ruke.

-Unapred vam zahvaljujem !

On joj krišom, ispod stola, pruži novčanicu od 1000 dinara, ali ona odbi da je primi, govoreći mu poluglasno :

-Hvala vam ! Nemam potrebu ! Radim, a pomažu me i roditelji muža !

Tada joj on tutnu novčanicu u džep, dodajući isto tako poluglasno:

-Budite hrabra! Muž vam je potpuno nevin i ovo će se jednog dana saznati od svih!

-Ja sam sigurna u to, jer nije prvi. A sigurno neće biti ni poslednji što mu se inscenira sudski proces sa lažnim svedocima!

-Budite oprezna! Nikome ni reči o tome!

Posle ovih njegovih reči ona se diže, dade mu ruku i ode.

U međuvremenu svim ulicama glavnog grada brujalo je, iako su većina samo šaptali, da je i šef Odseka unutrašnjih poslova našeg glavnog grada uhapšen kao agent Sovetskog Saveza i da mu se žena prostituirala, da se prodaje za pet para.

Njegova žena, sva usplahirena, pođe u Odsek unutrašnjih poslova i, kad vide svog muža u njegovoj kancelariji, za stolom, odahnu smirena, uspokoji se i reče mu:

-Šta je ovo, mužu moj?! Na sve strane se govori da su te uhapsili!

-Kako vidiš, još me nisu uhapsili!

Pošto se malo razmisli, odmeravajući očima svoju ženu, reče joj:

-A zaš li kakvi su glasovi stigli do mene o tebi?!

-Sigurno da su i mene uhapsili kao agenta KGB-ea!- reče mu ona.

-A, ne, ne!- učini šef.- Za tebe su rasprostrli glasove da si se prostituisala.

-Prirodna stvar!- odvrati mu ona.- Dok sam žena jednog političkog uhapšenika, mora da sam se i prostituisala!

-I znaš li sa kim si počela prostituisanje?!- upita je on.

Ona ga pogleda upitno.

-Sa profesorom universiteta Mustafa Doda! Kažu da su te videli u kafani kod Saat Kule, da si danas pila kavu sa njim!

-E-e!- učini ona sa čuđenjem.- Ja sam stvarno pila kavu sa njim, i to baš u kafani kod Saat Kule, ali-i…kakve se to svinjarije izmišljaju i šire o nama?!

-A kako si se srela sa Mustafom i što si to imala sa njim?

-Poručila me sestra da posredujem za njenu kćerku, jer u ponedeljak ima ispit sa njim. Zato ga uzeh na telefon i sretosmo se kod Sahat Kule. Tu smo popili kavu i on mi obeća da će joj dati prelaznu ocenu.

"Da, da! Ona će dobiti prelaznu ocenu!- učini u sebe šef,- ali ćemo mi, o Ali Paša, ovaj put dobiti neprelazne ocene!"

Supruga ga gledala sa čuđenjem, ne shvaćajući što mu to muž govori.

 

 

Uslovi za člana partije

 

Po objavljivanju poeme BOJANA, kao Jugosloven, predstavih nadležnim organima molbu da me učlane u Komunističku partiju Jugoslavije, siguran da sam to, bar tom poemom, zasluzio. Nakon nekoliko dana pozva me sekretar Partijskog komiteta sreza, a u prisustvu Krsta Burića, sekretara Odseka unutrašnjih poslova našega grada. Pošto se rukovasmo, najsrdačnije, sekretar Partije mi reče:

-Druže Arslane, da postanete član naše partije treba da ispunite tri uslova: da popijete eks ovu flašu sa rakijom, izvrsna je - klekovača; da se popišate na glavi vašega oca i da poljubite u čelo druga Tita!

-Oh!- učinih od prevelike radosti.- Ništa lakše no da ispunim sva ta tri vaša uslova. Ispuniću vam ih. I to odmah. Dajte mi tu flašu rakije!

Sekretar mi dade flašu i ja, od velike želje da što pre postanem član partije, popih je do dna, i ne dišući, onako - eks.

Ali, kad vratih praznu flašu sekretaru, oduzeše mi se noge i, ni sâm ne znam kako i zašto,  poleteh na vrata.

Dobro je što sam uzeo taj pravac, jer da sam bio okrenut u drugom pravcu, prema prozoru, sigurno bih poleteo kroz prozor. Ne posle flaše takve rakije, već i posle dve-tri čaše, oni koji su to probali, kažu da čovek dobija krila i samo leti, leti, leti…

Sekretar je sigurno pomislio da sam poleteo tamo, kod mog oca, da mu popišam glavu. Ali, samo posle nekoliko minuta, ja se opet vratih kod sekretara, pa - i ne kucajući na vrata - uđoh i raportirah mu:

-Druže sekretare, flašu klekovače sam popio, glavu oca sam poljubio, znači dva prva uslova sam ispunio da postanem član partije. Donesite mi sada i glavu druga Tita da je popišam i da tako ispunim i treći uslov!

E pa recite da nisam zaslužio da postanem član Titove partije?!