(P)likovi

 

EKSKLUZIVNO: Narkomanka Irina i lezbijka Urlika: ko na Kosovu Srbima kroji budućnost?

 

Nema seksa bez Euleksa

 

Ko su službenici takozvane međunarodne zajednice u Srbiji, kakve su im biografije i sa kakvim preporukama dolaze na strateški najvažnije funkcije? Činjenice govore da su "kadrovska rešenja" koja stižu po nalogu Evropske unije i drugih "faktora" koji odlučuju o životu i smrti na ovom delu Balkana, neverovatna, skandalozna, besramna i češće provociraju međunacionalne konflikte nego što ih smiruju. Tabloid je tim povodom istraživao biografije Irine Gudeljević, portparola misije Euleksa na Kosovu i Ulrike Lunaček, izvestioca Evropske unije za Kosovo.

 

Jelena Bjelica

 

 

Uglađena glasnogovornica misije Euleksa na Kosovu, Irina Gudeljević, potpuno je nepoznata srpskoj javnosti, uprkos tome što vrši jednu od važnijih funkcija u organizaciji koje odlučuju o sudbini Srbije. Ipak, dobro upućeni izvori govore da je gospođica Gudeljević, iz Batočine kod Kragujevca, svojevremeno bila registrovana kao narkomanka, te da je usput  "prodavala opijate lokalnih albanskog trgovaca smrću".

Naravno, Irina Gudeljević nije "pala sa nebesa" u naručje Euleksa, a i njen porodični pedigre govori nešto. Naime, njen otac Božidar, kao "gramzivi i bolesno ambiciozni lekar opšte prakse", bio je doslovno proteran iz Lebana zbog pronevere nekog novca, i kasnije se nastanio u Batočini. I tu je više bio opsednut primanjem mita nego lečenjem građana, a zabeležene su u njegovoj "praksi" dva smrtna slučaja od pencilinskog šoka, zbog čega nikada nije odgovarao.

U Batočinu je došao sa novom  suprugom Dušicom, pošto je prethodnu izbacio iz kuće zajedno sa sinom iz tog braka. Dušica je došla iz Prištine kao zubar, sa vrlo lošom reputacijom, zapravo kao vrlo nestručna i konfliktna ličnost, sklona aferama i podmetanjima. Ipak, Božidar je ostao u Batočini i tu sagradio ogromnu kuću (gde i danas živi) i otvorio privatnu praksu. U penziju je otišao početkom devedesetih, a 1991. godine, bio je i kandidat za narodnog poslanika, ali je neslavno propao na izborima.

Druga supruga Dušica mu je rodila dve kćeri, od kojih je Irina kao starija, bila stalno problematična. Još u osnovnoj školi je uz pomoć stalne protekcije nekako stigla do prilike da upiše kragujevačku gimnaziju, ali je zbog opijanja i drogiranja tokom školovanja premeštena u Jagodinu, da bi posle mučnih četiri godine upisala Filološki fakultet, ali je na tome sve i završeno. Nastavila je po starom koristeći drogu koju su joj redovno isporučivali izvesni Albanac Bobaja i Rom po imenu Zvonko, koji su, inače, bili čuveni narko-dileri u Batočini.

 Irina je par puta nađena u besvesnom stanju, a njeno stalno društvo bili su brat i sestra Jovanovići, takođe narkomani. Njihova majka je radila u Domu zdravlja Batočina kao medicinska sestra zajedno sa Dušicom i "pokrivala" je lokalne prodavce droge, od čega je i sama dobro zarađivala.  Lokalni policajci su Irinu Gudeljević često skidali mrtvu pijanu sa kafanskih stolova, a čuveni su bili i njeni ispadi i problematična ponašanja...

Pred kraj devedesetih, priključila se organizaciji "Otpor", i tu počinje, na neki način, njena politička karijera. U međuvremenu je doslovno kupila diplomu Učiteljskog fakulteta u Jagodini. Udružila se i sa jednim narkomanom u Majdanpeku, gde se ubrzo zapošljava kao voditeljka na lokalnoj televiziji. I tu je održavala sve vrste odnosa sa Albancima, narko-dilerima...

U životu Irine Gudeljević, slučajno, posredno ili na neki treći način, ulogu je imao i predsednik opštine Batočina (u dva mandata) Radiša Milošević, koji je takođe povezan sa albanskim narko-dilerima, verovatno još od vremena kad je studirao u Prištini. U njegovoj kući policija je jednom prilikom pronašla i uzgajalište marihuane, ali se uz veliki novac i podršku Demokratske stranke dokopao još jednog mandata pa je sve brzo zaboravljeno.

Konačno, gospođica Gudeljević, uprkos skandaloznoj biografiji koja stoji iza nje, pre nekoliko godina je preporučena Euleksu (kako od strane DS, tako i od "albanskih prijatelja"),  a u njenom CV-ju, na visokom mestu je istaknuto i članstvo u "Otporu", kao dokaz da je "radila protiv Miloševića". Nigde nema ni alkohola ni droge, seksualnih sunovrata i drugih ružnih detalja sa kojima ni u jednoj civilizovanoj državi ne bi uspela da se zaposli ni kao čistačica, a ne kao portparol Euleksa.

Još jedna "ikona" evroatlanske kadrovske politike na Balkanu, svakako je Ulrike Lunaček, poslanik u Evropskom parlamentu (EP) od 2009, portparol za spoljne poslove Grupe zelenih, a kasnije izvestilac za Kosovo EP, predsednik grupe LGBT u EP i aktivista u skupštinskim Odborima za građanske slobode i za prava žena...

Rođena je 1957. godine u Kremsu, Austrija, srednju školu je završila u Beču, a studirala je   u mestu Bone, država Ajova, SAD. Diplomske studije, (prevodilac englesko-špansko-nemački) završila je na Univerzitetu u Insbruku, u Tirolu. Od 1979. do 1982. bila je ko-osnivač i pomoćni socijalni radnik u prvom skloništu za pretučene žene i njihovu decu u zapadnoj Austriji. Do 1995. Ulrike Lunaček radila je kao novinar, urednik, prevodilac i nastavnik u razvojnom obrazovanju i kampanjama u feminističkim i nevladinim organizacijama za gej-zajednice (LGBT). Bila je prva političarka iz Austrije koja se javno borila za prava lezbijki i poslanik u austrijskom parlamentu, kao portparol austrijske Partije zelenih za spoljne poslove i pitanja razvoja kao i za ravnopravna prava lezbejki, gej, biseksualnih i transrodnih grupacija.

Njen dolazak na Kosovo, posebna je priča i ima veze sa njenim lezbijskim aspiracijama i širenju LGBT ideja "na područja zaostalog Balkana", baš među Albancima, koji su tradicionalno konzervativni (mada je od toga malo šta ostalo posle dolaska Amerikanaca). Naime, Ulrike Lunaček se sama prijavila da bude izvestilac Evropskog parlamenta iz Prištine, nakon što je upoznala par Albanki, političarki, slične seksualne orjentacije, među kojima se istakla deklarisana lezbijka Edita Tahiri (bivša predstavnica albanske delegacije u pregovorima sa Srbijom), ali i predsednica Kosova Atifete Jahjaga, koja, uprkos "službenoj udaji za muškarca", svesno i podsvesno naginje ženskom biću i telu. O tome se na Kosovu među Albancima ne govori javno, ali "u pola glasa" za ovo svi znaju. Ali, kakva je Ulrike Lunaček kao političar koji kroji sudbinu Srbije? Mada na neki volšeban način mediji u Srbiji izbegavaju da citiraju njene pretnje, Lunaček se potrudila da u svakoj prilici zapreti vladi u Beogradu, "da se ne šali sa svojom evropskom perspektivom" i da "niko u Srbiji ne može da se nada bilo čemu dok ne prizna Kosovo kao državu". Njene prisne prijateljice, Albanke iz Prištine na uticajnim mestima, sada čine jedan ozbiljan gej-klub, čija politička snaga raste iz dana u dan. Sa druge strane, iz Austrije stižu informacije da je Ulrike Lunaček obavila "epohalan posao kao misionarka LGBT populacije", a da će posledice po patrijahalnost Albanaca biti "nepovratne"!

Čemu nas uči ova priča o dve žene i jednoj politici? Evropska unija, kao stari Rim, širi  rasnu, etničku, seksualnu i svaka drugu dekadenciju, do konačne propasti. Može li Srbija izbeći sudbinu civilizacijskog kontejnera, prepunog ovakve truleži?