Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (10)

 

Iz Irana sa Kuranom

 

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove.

 

Džon R. Šindler

 

Zapadni novinari, naučnici i političari nisu često razmatrali uticaj bosanskog rata na islam ski svet. Čini se da je samo nekolicini palo na pamet da ovaj sukob ima drugačiji značaj u „tre ćem svetu" nego u njihovim sopstvenim zemljama. Agoniju njihovih bosanskih istovernika ži vo su osećali muslimani širom sveta zbog efikasne propagande Sarajeva i brojnih islamskih or ganizacija. Za muslimane, bosanski građanski rat koji su gledali - s varvarskim zločinima ko je su hrišćani počinili nad nevinim muslimanima, progonjenim i ubijanim zbog njihove vere - po tvrdio je sve njihove najgore predrasude o Zapadu. Mesecima i godinama, večernja ba ražna vatra šokantnih TV slika imala je odlučujući efekat. Rezultat su bili bes i pomama ši rom muslimanskog sveta.

Veći deo posla muslimanskih propagandista, za koje je rat bio blagoslov jer je delotvorno podsticao mržnju prema Zapadu, obavili su zapadnjaci. Izveštavanje o bosanskom sukobu, ko je se moglo pratiti širom islamskog sveta, bilo je samo malo više pristrasno, sablasno i mo ralizatorsko nego ono koje se posmatralo u dnevnim sobama širom Evrope i Severne Ameri ke. Muslimani i zapadni naprednjaci slagali su se oko suštinskih odlika ovog rata, tako da čak i tvrdokorni protivnici Srba i Hrvata iz islamskih zemalja nisu imali zamerke na način na koji je televizija CNN izveštavala o sukobu. Stoga ima ironije u činjenici da krajnji korisnici sve te propagande, i muslimanske i zapadnjačke, neće biti ugroženi bosanski muslimani, već pri padnici svetske infrastrukture radikalnog islamizma, koji su posle pobede u Avganistanu bili u potrazi za novim ratom i novim ciljem za koji bi se borili. Za te sv te ratnike, građanski rat u Bosni je predstavljao novi front u globalnom džihadu, front u Evropi, koji je pružao novu prili ku za širenje njihove ekstremističke vere propovedanjem i ratom. Kao i u Avganistanu, lokal ni muslimani su uvezene ratnike dočekali širom raširenih ruku, a militanti su se borili na „ispravnoj" strani sukoba, bar prema mišljenju većine Evropljana i Amerikanaca. Još jednom, kao i u Avganistanu, malo je zapadnjaka, bilo iz vlade bilo iz medija, trudilo da razglasi nalič je uloge svetih ratnika u sukobu.

 

Zapadnjacima pričao o demokratiji,  islamistima o džihadu

 

Alija Izetbegović i njegova Stranka demokratske akcije već dugo su bili zaluđeni svetim ra tom. Izjave mladomuslimana bile su prepune pominjanja džihada još od osnivanja te organiza cije 1941. Za sve bosanske muslimane radikalne orijentacije, rat koji je izbio u aprilu 1992. ne sumnjivo je predstavljao džihad, borbu za muslimansku veru.

Mada džihad, što znači borba, ima mnoge nijanse značenja, ne može se dovoditi u sumnju da je primarno značenje te reči - rat za islam. Istićući različite interpretacije džihada, „jedne od osnovnih zapovesti te vere", Bernard Luis je jednostavno objasnio: „Ogromna većina klasičnih teologa, pravnika i tradicionalista, međutim shvatala je obavezu džihada u vojnom smislu...

Što se tiče značenja džihada, još jednostavnije ga je objasnio jedan bosanski muslimanski veteran iz rata 1992-1995: „Nema deteta starijeg od dvanaest godina koje to ne zna." Kritiku jući pokušao je da pomuti značenje ove reči, dodao je: „ti su se obični muslimani - uzgred, i se be smatram jednim od njih - odali. Umereni muslimani koje sam sretao ne koriste reč džihad kad pod njom podrazumevaju učešće u nenasilnoj borbi. Oni ne kažu, na primer, da vode dži had kad prodaju svoj automobil kako bi školovali svoje sinove."

O svojoj mladosti u predratnoj Bosni i o svom kasnijem učešću u muslimanskoj vojsci, pri metio je: „Nijednom u životu nisam čuo da je reč džihad izgovorena u džamiji, sve dok nije po čeo rat u Bosni. Tada sam je čuo veoma često." Sam Muhamed je odobravao i sprovodio nasilno širenje svoje vere, što je smatrao obavezom svakog muslimana. Kao što je jasno izraženo u jednom od najslavnijih hadisa (usmenih predanja o Proroku): „Raj leži u senci". Ovo je u dvadesetom veku dalje razvio ajatolah Homeini: „Oni koji ne znaju ništa o islamu, lažno tvrde da islam ne preporučuje rat... Mač je ključ raja."

Kao pobožni muslimanski tradicionalisti, Izetbegović i vođe SDA držali su se ideologije džihada koja je središte njihove vere, mada su brižljivo pazili da pred zapadnjacima o tome ne prozbore ni reči. Tokom svojih čestih putovanja u zapadne prestonice radi za dobijanja diplo matske i vojne podrške, muslimanski predsednik je govorio o multikulturalizmu, pravima ma njina i demokratiji; tokom isto toliko čestih poseta islamskim prestonicama pominjao je dži had izjavljujući da će pobedu Sarajevu „doneti Alah" i da će muslimani upotrebiti svoju borbe nu veru da savladaju „sile zla".

Bilo bi pogrešno muslimanske ekstremiste u Bosni i drugde opisati kao „fundamentaliste", jer taj termin nema nikakvo značenje u kon tekstu isla ma. Fundamentalizam označava jedan stil američkog protestantizma i nemanje posrednog ekvivalenta u islamu. Svi istinski pobožni muslimani, sa zapadnjačkog stanovišta, jesu „fundamentalisti, jer je „istinski bosanski izvor i nepo grešivost Kurana osnovna dogma islama, i mada neki možda u nju sumnjaju, niko je ne osporava", da ponovo navedemo Bernarda Luisa.

Najznačajniji verski pokret koji je stajao iza uzleta radikalizma u muslimanskom svetu u dvadesetom veku bio je salafizam (sa la fiyya na arapskom), neoortodoksna varijanta islama na stala u severnoj Africi krajem devetnaestog veka. Cilj salafijskog pokreta bila je reforma islama u skladu sa učenjima prvih muslimana, posebno „pobožnih predaka" "al-sa laf al-sa lih), i pokret je oduvek bio izrazito antizapadnjački i odbojan prema „zvaničnom islamu" koji je smatran dekadentnim i kompromitovanim. Salafističke ideje su imale veliki uticaj u Egiptu, prvenstveno preko Muslimanske braće, i igrale su značajnu ulogu u alžirskom ratu za oslobo đenje od Francuske 1954-1962. Stapanjem radikalnog islamizma i agresivnog nacionalizma, salafizam se pokazao moćnom ideologijom. Njegov uticaj na bosanske muslimane bio je sna žan još od početka četrdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući vezama sa egipatskim islam istima. Salafizam će biti dominantna ideologija među hiljadama muslimana koji su iz celog islamskog sveta pohrlili u Bosnu da se bore za SDA i svoje istovernike.

 

Naoružana islamska internacionala

 

Za islamističku internacionalu, koja tek što je izvojevala pobedu u Avganistanu, bosanski rat se zbio u pravom trenutku. Kada su se Sovjeti neslavno povukli iz Avganista na po čet kom 1989. pretpostavljalo se da se marionetski režim u Kabulu neće održati duže od nekoliko meseci. Međutim, pod Nadžibulahom (Najžibullah) tri godine je uspešno odlagala svoj silazak sa vlasti, uglavnom usled pogrešnih strateških koraka islamista, pa se džihad protiv So vjeta koji je otpočeo krajem 1979. nije završio potpunom pobedom, tako da su Alahovi sveti ratnici, pobednički mudžahedini, na vreme stupili u novu bitku.

Hiljade muslimana, uglavnom Arapa, izašlo je iz Avganistanskog kotla sa neprocenjivim ratnim iskustvom i neizbrisivim osećajem da ih ništa ne može zaustaviti. Time su konačno pri silili moćni Sovjetski Savez na povlačenje, i u tom porazu koji je usledio pobožni muslimani su videli odlučujući uzrok sloma sovjetske imperije. Najveći broj ratnika poznatih širom mu slimanskog sveta kao „avganistanci", poput Osame bin Ladena, poticao je iz Saudijske Arabi je: oko 5.000 - zatim 3.000 Jemenaca, 2.800 Alžiraca, 2000 Egipća na, 400 Tunižana, 370 Ira čana, 200 Libijaca, nekoliko desetina Jordanaca i priličan broj Pakistanaca i nešto Indoneža na i Bošnjaka.

Mnogi od njih nisu imali kuda da odu. Povratak kućama posle pobede u Avganistanu za hi ljade veterana džihada nije dolazilo u obzir. Egipatska Islamska grupa (al-Ga ma'a alžIsla miyya), nasilnički izdanak Muslimanske braće čiji je veliki broj pripadnika učestvovao u av ganistanskom ratu, bila je u ratu i sa egipatskom državom. Kairo je periodično proganjao ekstremiste i sumnjive islamista u čistkama svakih nekoliko godina.

Dolazak mudžahedina u Bosnu u leto 1992. nije bio spontan događaj, već planirane kampa nje koju su vodili istaknuti islamisti želeći da se džihad nastavi i širi na Zapad. Sveti ratnici su veličali Osamu bin Ladena (praktično još uvek nepoznatog van džihadskih krugova zbog ugle da koji je stekao na avganistanskom ratištu; i on i njegova organizacija, poznata kao Al Kai da, igrali su dominantnu ulogu u organizovanju međunarodnog aspekta džihada u Bosni 1992. Srce Al Kaide činili su „avganistanci" u koje je Bin Laden imao poverenje.  Al Kaida je potekla od takozvane Uprave za snabdevanje (Service Bureau ili Makhtab al-Khidamat - MAK) koja je slala dobrovoljce u Avganistan i snabdevala ih oružjem i municijom, plaćanim uglavnom sredstvima prikupljanim širom islamskog sveta. Bin Laden je bio nesporni vođa međunarodne islamističke organizaci je poznate kao „Baza" - Al Kaide. Oko četiri hiljade stranih islamista koji su se borili na strani Sarajeva tokom građanskog rata poticale su većinom iz Al Kaide; to su bili Bin Ladenovi ljudi.  Ali ljudstvo je bilo mešavina mudžahedina iz mnogih zemalja i grupa, od kojih su dve najveće bi le egipatska Islamska grupa i alžirska Oružana islamska grupa (Groupe Islamique Army- GIA). Mnogi od najcenjenijih svetih ratnika u Bosni bili su dobro poznati avganistanski veterani Al Kaide, a nekoliko Bin Ladenovih superzvezda postali su mučenici u Bosni, ukljućujući Al Mutaza (al-Moataz), "junačkog komandanta odbrane Džalalabada", koji je poginuo u borbama kod Zavidovića; mučenik je postao i njegov zamenik u Džalalabadu, Abu Tabit al Masri (Abu Thabit al-Masri); još jedan heroj iz avganistanskog džihada, Abu Abdalah Lili (Abu Abdallah Lili), poznat kao Planinski lav, takođe je poginuo u blizini Zavidovića.

 

Pobeda ili smrt- Al kaida protiv Srba

 

 Iako je Bin Laden kontrolisao veliki deo džihadskog pokreta, koji je 1992. prešao u Bosnu i izvukao ogromnu korist iz ovog sukoba, reč Al Kaida se retko čula na Balkanu. Samo su viši rukovodioci znali pojedinosti o ovoj organizaciji; zaverenički metodi su niže redove mudža hedina držali u neznanju o tome ko zapravo upravlja operacijama i logistikom. Sveti ratnici su sebe nazivali mudžahedinima ili „ratnicima islama". Ime Bin Laden je malo šta značilo običnom pripadniku Islamske internacionale u Bosni, posebno u prvim fazama rata. Pored Al Kaide, čija je uloga bila dominantna, mnoge radi kalne islamističke grupe učestvovale su u borbama u Bosni. Kao što se prisećao jedan arapski „avganistanac", kada je stigao u Bosnu sre dinom 1992. postavljen je za komandanta čete od 107 mudžahedina, zahvaljujući svom ratnom iskustvu iz Avganistana, i mada su većinu njegovih vojnika činili Arapi, njih oko dva deset pet bili su Turci, a desetak su bili bosanski muslimani koji su se pridružili iz verskog zanosa. Međutim, nisu svi mudžahedini bili članovi Al Kaide; mnogi su pripadalili banskom Hezbolahu. Ovaorganizacija, koja je stekla veliko iskustvo u desetogodišnjoj borbi protiv Izra ela, davala je i borce i instruktore mudžahedinima u Bosni, a posebno odeljenje od pedeset instruktora novembra 1992. stiglo je iz Libana. Nije bilo lako stići u Bosnu zbog opsade Sara jeva i nedostatka bezbednih puteva za ulazak u zemlju. U Zagrebu, koji je ubrzo postao „glav ni muslimanski centar za snabdevanje", za godinu dana je dvadeset islamskih organizacija, uključujući i MAK, otvorilo kancelarije za podršku džihadu prebacujući ljude i naoružanje preko Hrvatske u Bosnu.

Na koji način je ovo funkcionisalo objasnio je Rabi Id Abdal al Gani (Rabi Id Abd al-Ghani), mudžahedinski veteran iz Avganistana, koji je, umesto da se vrati u Egipat, poslat u Bosnu da „nastavi džihad", kao što je mnogim svetim ratnicima naređeno da učine. Uz pomoć Islamske grupe Al Gani je konačno stigao u Bosnu, u kojoj se borilo nekoliko odreda egipatskih radikalnih islamista, preko zaobilaznog puta koji ga je odveo do bezbedne kuće u Sudanu i du žeg boravka u Kartumu radi dopunske borbene obuke. Naredbu da se ode u Bosnu iz dala je Al Kaida, kao što pokazuje Al Ganijev boravak u Kartumu, gde su Bin Laden i njegova orga nizacija od 1991. do 1996. imali glavni štab.

Dobrovoljci su dolazili sa svih strana muslimanskog sveta. Bili su većinom Arapi, a neki, uglavnom fanatič ni preobraćenici, poticali su iz zapadnih zemalja. Priznali su da su u svojim redovima imali i borce stare samo petnaest godina!

 Među petnaest mudžahedina koje su zarobili bosanski Hrvati prvih meseci rata (Hrvatsko vijeće obrane je zarobilo još trideset dvojicu početkom 1993. godine) bilo ih je raznih nacio nalnosti, dok je potvrđeno da su dva britanska državljanina poginula 1992. boreći se u redo vima muslimanske armije. Kod svetih ratnika je bio običaj da kriju svoje poreklo: „Moja nacionalnost je islam", izjavio je 1992. Abu Abd al Aziz (Abu Abd al-Aziz), prvi vođa arap skih mudžahedina u Bosni. Harizmatski Al Aziz, vodeći „avganistanac", objasnio je šta on i njegovi ljudi rade u Bosni: „Kao i u Avganistanu, ne želimo da budemo rukovodioci niti da bu demo na visokim položajima. Imamo samo jedan cilj kojem smo posvećeni - pobeda ili smrt."

 

(Nastaviće se)

 

 

A 1.

 

Pomoć i nemoć

 

Bosanski muslimani i Hrvati nisu bili jedini koji su izvlačili korist iz polutajne strane pomo ći. I bosanski Srbi su imali prijatelje, najviše u Beogradu. Uprkos sve ozbiljnijim političkim sporovima između Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, veze Vojske Republike Srp ske (VRS) i jugoslovenske vojske bile su bliske i prijateljske. Mnogi oficiri VRS, uključujući i Ratka Mladića, bili su pripadnici Vojske Jugoslavije (VJ) prekomandovani u Bosnu, čije je plate obezbeđivao Beograd. U logističkom pogledu, snage bosanskih Srba su umnogome za visile od stalnih isporuka s druge strane Drine. Bilo je i izvesne spoljne pomoći VRS, mada ni blizu islamskoj velikodušnosti kojom su obasipane snage SDA. Pravoslavni saveznici, Rusija i Grčka, pružali su snagama bosanskih Srba ograničenu pomoć u oružju i municiji, što je činio i Izrael. Podrška Tel Aviva Mladićevoj armiji bila je skromna i diskretna, proizašla iz zajednič kog straha od radikalnog islama i izraelske zahvalnosti Srbima što su pomagali zajednici bo sanskih Jevreja da napuste ratom rastrzanu zemlju. Izraelska pomoć je povremeno izbijala na svetlost dana, na primer krajem 1994. godine, kada se otkrilo da se na ostacima minobacač kih granata palih na sarajevski aerodrom nalaze hebrejska slova, ali nikom nije bilo u intere su da razglasi ovu priču.

 

A 2.

 

Ratnici islama

 

Oko četiri hiljade stranih islamista koji su se borili na strani Sarajeva tokom građanskog rata poticale su većinom iz Al Kaide; to su bili Bin Ladenovi ljudi.  Ali ljudstvo je bilo mešavina mudžahedina iz mnogih zemalja i grupa, od kojih su dve najveće bi le egipatska Islamska grupa i alžirska Oružana islamska grupa (Groupe Islamique Army- GIA). Mnogi od najcenjenijih svetih ratnika u Bosni bili su dobro poznati avganistanski veterani Al Kaide, a nekoliko Bin Ladenovih superzvezda postali su mučenici u Bosni, ukljućujući Al Mutaza (al-Moataz), "junačkog komandanta odbrane Džalalabada", koji je poginuo u borbama kod Zavidovića; mučenik je postao i njegov zamenik u Džalalabadu, Abu Tabit al Masri (Abu Thabit al-Masri); još jedan heroj iz avganistanskog džihada, Abu Abdalah Lili (Abu Abdallah Lili), poznat kao Planinski lav, takođe je poginuo u blizini Zavidovića.

 

 

 

GLOSA

 

„Oni koji ne znaju ništa o islamu, lažno tvrde da islam ne preporučuje rat... Mač je ključ raja."

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.