Ekskluzivno

 

Tabloid otkriva najstrože čuvanu državnu tajnu: srpske vlasti 20 godina sakrivaju da je u Sisku 1991. godine ubijeno 712 Srba, kako bi  Hrvatska mogla da uđe u EU

                       

Zločini bez kazne

 

Jedan od najvećih masovnih zločina tokom rata u Hrvatskoj, desio se u Sisku, gde je zverski pobijeno 712 Srba, i to na najsurovije načine. Tako je sedamnaestogodišnji Berislav Trivkanović živ ošuren vrelom vodom, devetnaestogodišnja Ljubica Solar ubijena snajperom u svojoj devojačkoj sobi u centru grada, Dragan Biškopović je rastrgnut između transportera i traktora, a Milan Čekalo obezglavljen. Sve su ovo znali, a ćutali svi, počev od Miloševića, preko Đinđića, Živkovića, Koštunice,Tadića,Tome Nikolića...A razloge znaju samo oni.

 

 Aleksandar Pavlović

 

Gotovo je neverovatna činjenica da srpske vlasti, ali i mediji, nikada nisu pokušale da razreše pitanje najvećeg zločina prema Srbima u Hrvatskoj u proteklom ratu, a da su o tome ćutali i svi domaći i svetski mediji, da je i Hag prećutno prešao preko tih činjenica, iako se najveće stradanje Srba u Hrvatskoj, veće čak i od Vukovara, desilo u Sisku, u čijoj je opštini ubijeno 712, a samo na jednom mestu u gradu za nekoliko dana je ubijen 121 srpski civil. Zbog srpske nemarnosti i hrvatske veštine skrivanja sopstvenih zlodela u "domovinskom" ratu, ovaj zločin bi možda bio i zaboravljen da 2009. godine, da hrvatski nezavisni novinar Domagoj Margetić nije objavio spisak 611 ubijenih sisačkih Srba, po imenu i prezimenu, koji su  stradali 1991. i 1992. godine, za šta je optužio Ivana Bobetka, Josipa Brajković, Đuru Brodarca,Vladimira Milankovića, Željka Hlišića, Dragu Bošnjaka i još nekoliko desetina sisačkih Hrvata.

Zbog iznošenja ovih činjenica, hrvatski ministar unutrašnjih poslova Tomislav Karamarko je 2009. godine podneo krivičnu prijavu protiv Domagoja Margetića "zbog odavanja državne tajne", a pod pritiskom pojedinih evropskih zemalja koje pod budnim okom drže Hrvatsku pre njenog ulaska u EU, sisačko tužilaštvo poslalo je u Županijski sud u Osijek prošle godine podatke o 35 žrtava zločina, ali nisu naznačili da je to broj koji je utvrđen do 2002. godine, čime su hrvatske vlasti htele samo da izvrše još jednu obmanu.

 

 

Spaljivanje leševa u železari

 

 

Ako je razumljivo zbog čega Hrvati ćute o likvidacijama, nikako ne može biti razumljivo zašto niti jedna srpska vlast u poslednjih dvadeset godina nije tražila da se rasvetle zločini nad Srbima u Sisku, iako postoji dovoljno svedoka koji o tome mogu da svedoče. Posebno zbog toga što su u Sisku počinjeni najmonstruozniji zločini u ratu na prostorima bivše Jugoslavije.

Tako su, na primer,  neoustaški monstrumi 10. septembra 1991. godine ubili sedamnaestogodišnjeg učenika drugog razreda srednje škole, Berislava Trivkanovića iz Siska, koga su odveli na nekadašnje naselje Omladinskih radnih akcija na Galdovu, popularno ORA, i polivali  ga vrelom vodom dok nije preminuo u najstravičnijim mukama. Istog dana su odsekli glavu i nabili na kolac Milanu Čekalu iz Kinjičke.

 U stravičnim mukama stradao je i Dragan Biškopović iz Bestrme, koga su tri nedelje ranije u Komarevu kraj Siska, prvo pretukli i izboli noževima, a potom vezali nogama za transporter, a rukama za traktor i rastrgli ga!

 Tih dana je ubijena i devetnaestogodišnja srednjoškolka Ljubica Solar koja je upucana snajperom, dok je peglala u svojoj devojačkoj sobi u vojnoj zgradi u centru Siska, samo zato što je Srpkinja. Posebno je interesantno da je svedok tih zločina bio Nemac Klaus Kurt koji je kao tinejdžer, sa 18 godina došao u Sisak kao dobrovoljac, da se bori sa Hrvatima, jer je mislio da je rat video igrica i koji je tu svoju avanturu platio glavom, jer je napisao roditeljima šta je video, a ustaše su mu otvorile pismo i odmah zatim ga streljale, jer mrtva usta ne govore.

Jedan od najneugodnijih svedoka koji je sve ispričao i novinarima, ali i stranim istražiteljima, bio je i Hrvat, Stjepan Komarac (83) koji živi u sisačkom naselju Galdovo na obali Save, stotinak metara od ORA-e, i koji je dvadeset godina istraživao sve zločine u Sisku. On svedoči o ovim strašnim događajima:

-Taj spisak od 712 žrtava nije potpuno proveren, ali ja mogu sa sigurnošću reći da imam podatke za 121. osobu srpske nacionalnosti koje su ubijene u Sisku, za pet Hrvata i mladog  Nemca Kurta. Za te osobe postoji sve, od posmrtnih ostataka, do mesta i vremena ubistva, pa do izvršilaca. Ja sam na tome radio dvadeset godina, a lično sam gledao ubistva, jer stanujem na Galdovu. Hrvatsku nikako ne bi trebalo pustiti u EU dok se ne razračuna sa svojim zločincima, jer je u njoj još uvek duh Franje Tuđmana koji je neosporno najodgovorniji za ove zločine. Ovo što se sada događa sa suđenjima za te zločine je farsa. a najbolji dokaz za to je da je možda najveći zločinac, tadašnji načelnik MUP-a Osijek Đuro Brodarac pušten da umre prošle godine, pa je sada valjda hrvatskom pravosuđu lakše da prikrije ono što se stvarno dešavalo u Sisku. On je preminuo od infarkta a uopšte nije lečen iako se znalo da ima visok krvni pritisak i problem sa srcem - tvrdi gospodin Komarac.

Najpouzdaniji izvori govore da je prvi čovek koji je temeljno proučavao zločine nad Srbima u Sisku, bio i bivši predsednik Centralnog komiteta saveza komunista Jugoslavije,  Stipe Šuvar, i da je došao do veoma pouzdanih podataka šta se sve dešavalo u naselju ORA i njenih desetak baraka, Jodnoj banji u centru Siska, kao i Kotar šumi na obodima grada gde su Srbi mučeni strujom, klani i ubijani. Takođe, i da je došao  do veoma preciznih podataka o spaljivanju leševa u sisačkoj železari i bacanju u Savu, čime se ustvari može objasniti razlika između 712 osoba srpske nacionalnosti iz područja Siska koje se vode kao nestali, i 121. osobe čiji su leševi nađeni. Međutim, iznenadna smrt 2004. onemogućila ga je da svoja saznanja i obelodani, pa se na to čekalo pet godina, kada je istinu o stradanju Srba u Sisku obelodanio Domagoj Margetić.

U Sisku, koji je imao oko 30 odsto Srba, oni praktično više ne postoje, odnosno njihov postotak je sveden na svega dva do tri odsto. Zato su groteskno izgledala suđenja koja su počela u Sisku, gde se sudilo sisačkim Hrvatima, nakon dvadeset godina, pošto su pobili i proterali svoje komšije Srbe.

Naravno, ni toga ne bi bilo da nije bilo izuzetno snažnog pritiska pojedinih evropskih zemalja koje nisu želele da prime u EU Hrvatsku u kojoj žive ratni zločinci koji su počinili najmonstruoznije zločine nakon drugog svetskog rata. I Jadranka Kosor je priznala 2008. godine u Glini da je hapšenje ratnih zločinaca uslov da se zatvori 23. poglavlje pravosuđa za priključenje EU, i da je Evropa tražila da se sudi u Zagrebu, Splitu, Rijeci  i Osijeku gde su prebačeni svi predmeti ratnih zločina.

Kako će ovo suđenje izgledati niko ne zna, jer će sve zavisiti od pritiska međunarodne zajednice, ali da će Hrvati učiniti sve da minimiziraju zločine. U to uopšte ne treba ni sumnjati, jer se momentalno operiše sa cifrom od 35 nestalih Srba za koje se sudi, a to je ustvari broj pronađenih leševa do pre deset godina!

 

Ljudi ili zveri?

 

Jedan od svedoka ubistava Srba u Sisku, koji je tražio da bude anoniman, jer mu još uvek deo rodbine živi u Sisku, priča:

-Svi koji još imaju nekog svog u Hrvatskoj ili u Sisku, boje se da pričaju, jer od kada su počela suđenja pod pritiskom međunarodne zajednice, počele su i pretnje rodbini svakog svedoka koji je svedočio pred sudom, a posebno su torture izloženi ljudi iz mešovitih brakova u malim sredinama gde se svi znaju, a policija neće da interveniše.

Svastika jednog svedoka na suđenju za zločine u Sisku je odmah nakon svedočenja ostala bez posla, jer ju je otpustio gazda, kao tehnološki višak-priča nam građanin Siska koji je sa porodicom pobegao u Beograd među poslednjima, a čiji je otac radio u železari u Sisku.

On detaljno opisuje zločine nad sisačkim Srbima:

 "...Pravi razlog zbog čega se nije govorilo u Srbiji o stradanjima Srba u Sisku je taj što je bilo malo preživelih Srba iz Siska, koji bi mogli da svedoče o zverstvima svojih komšija Hrvata, a drugi je taj što istina o Sisku nije odgovarala posle 1995. godine ni Slobinoj ni takozvanoj dosovskoj vlasti, jer se taj slučaj uvek politizovao.

Iznerviran nekim tekstom o srpskim zločinima u Sarajevu, otišao sam, mislim krajem 95. u redakciju "Vremena" i tražio od tadašnjeg urednika Dragoljuba Žarkovića da piše o zločinima nad Srbima u Sisku. On me je saslušao i povezao me sa nekim novinarom kome se više ni imena ne sećam. Njemu sam pričao čitav dan o onome što sam znao o zločinima nad Srbima jer mi je o njima pričao pokojni otac koji je znao za spaljivanje leševa u Železari Sisak. Tekst nikada nije izašao. I sada mi se gadi kada vidim da to isto "Vreme" piše o zločinima nad Srbima u Sisku, ali kod nas Srba je sve moguće. Zato tako i prolazimo.

 Tada sam ispričao da se u Rafineriji nafte Sisak u kojoj sam radio, svakodnevno pravili spiskovi za ubijanje Srba, i da je mene spasao kum Hrvat koji me je upozorio da ne dolazim na posao, jer sam na spisku. On mi je rekao da može da me izvede iz grada sa autom koji će uzeti od poznatog HDZ-ovca. Tako je i bilo. Da ga nisam poslušao i ja bih sigurno bio ubijen jer su moje kolege Robert Ahmetagić, Damir Šarić, Dragan Kostrić i Vinko Kovačević ubili inženjera Damjana Žilića 23.novembra 1991. godine. Žilić je bio jedan od rukovodećih inženjera u proizvodnji, i koji je potpisao izjavu o lojalnosti. I on i žena Stanka koja je bila doktorka, a po nacionalnosti Hrvatica, bili su u Račanovom SDP-u jer su poverovali u njegovu laž o Jugoslaviji, a ona je čak bila i predsednica opštine Petrinja. On je putovao u Sisak na posao.

Kada su im u bici za Petrinju granatirali kuću, otišli su kod ćerke koja je bila student u Zagrebu. Ova četvorica su ga tamo našla i rekla mu da pođe sa njima na svadbu jer im se navodno jedan kolega ženi, a oni su ga odveli na zagrebačko smetlište Jakuševac i ubili ga udarcima maljem u glavu. Sava je izbacila njegovo telo...

Pošto su pohvatani, jedan od ubica, Damir Šarić,  rekao je pred sudijom: "Tako mi to u Sisku radimo" a dobili su samo par meseci zatvora, jer su ih Ivan Bobetko i ministar pravde Bosiljko Mišetić izvadili iz zatvora. Tome se protivio časni čovek, Predsednik Vrhovnog suda Hrvatske Vjekoslav Vidović i Tuđman ga je odmah smenio.

Slično je prošao i Petar Pajagić (59) koji je bio šef odeljenja kontrole u Rafineriji i koji je kao i svi ostali Srbi koji su ostali da rade u Sisku, potpisao „izjavu o lojalnosti Hrvatskoj" ali mu to nije spaslo glavu. On je 26. septembra otišao posle posla kod ćerke Dijane na ručak u njen stan a nakon toga otišao kući u zgradu koja se nalazila u Ulici Maršala Tita.

Tamo su ga sačekali uniformisani ljudi i zajedno sa još četvoro Srba iz te zgrade odveli u nepoznatom pravcu i njihova tela nikada nisu nađena.

 Moj pokojni otac (koji se slučajno izvukao iz Siska jer je imao hrvatsko ime pa na kontroli policija nije znala da je Srbin već ga je pomešala sa jednim viđenijim Hrvatom), mi je pričao da se jedan od ljutih HDZ-ovaca iz železare toliko napio i zamolio ga ujutro da ga poveze kući i da mu je mrtav pijan pričao da su celu noć spaljivali u Visokoj peći Srbe i da se boji da će ga ubiti, jer to radi samo njih šestoro. On je te noći izašao iz Siska a za tog radnika koji mu je pričao šta se radi sa Srbima smo čuli da je ubijen, i on je taj od ubijenih Hrvata koji se traže, jer Srbi nikoga nisu ubili u Sisku, a inače su bili neznatna manjina. 

Koliko ja znam, iz rafinerije su još ubijeni penzionisani šef osiguranja Dragan Rajšić (64), čuvar Branko Polić (38) i radnik Branko Lukač. Sve sam to želeo da kažem još pre 17 godina, ali u Srbiji nisam imao kome...".

 

 

Streljanja na Savi

 

 

U Osijeku je u maju prošle godine počelo suđenje za zločine nad Srbima u Sisku komadantu specijalne policije Vladimiru Milankoviću koji se tereti za smrt 24 civila i komadantu „Vukova" Dragu Bošnjaku koji se tereti za smrt osam civila srpske nacionalnosti u Sisku 1991. godine. Treći optuženi, Đuro Brodarac, preminuo je u zatvoru 2011. godine.

Očekuje se da će suđenje trajati godinu dana i da će biti izvedeno 150 svedoka, a pravu pometnju u Hrvatskoj je izazvalo svedočenje Hrvata Ivice Bišćana koga je bila usvojila srpska porodica Vila iz Siska, i koji je posvedočio da je 24. avgusta 1991. godine prisustovao streljanju na skeli na Savi Marka, Evice, i njihovih sinova Željka i Mlađe, a da je video i Duška, ubijenog od batina u naselju ORA na Galdovu. On je na sudu potvrdio da je njega od streljanja spasao vojnik Saša Krstulović koji je znao da je Hrvat i rekao to vojnicima koji su uperili puške i u njega.

Spasa za one koji su znali za ove zločine a ćutali 20 godina nema, jer će im suditi njihova savest, jer Sisak nije čuo srpski vrisak. Isto važi i za sve srpske vlade i institucije a i medije koji su u poslednjih dve decenije ćutali o ovim zločinima, bez obzira na razlog. Ćutati o najvećem zločinu protiv sopstvenog naroda u sporu sa državom koja je podnela tužbu za genocid protiv Srbije, može samo onaj ko nema ni savesti ni pameti...