Francuska

 

Penzioneri, evropski neprijatelji broj jedan: skloniti starce i dovesti strance 

 

Ubistvo iz milosrđa

 

Fransoa Miteran je 1981. godine ukinuo smrtnu kaznu, a Fransoa Oland se ove godine zalaže za novu dobrovoljnu smrtnu kaznu, eutanaziju, koju bi svako dosudio samom sebi. Doduše, ideja o ubijanju starih osoba iz humanitarnih razloga nije nova. Indijanci su vekovima svoje najrođenije ostavljali u planini, kojotima za večeru. Eskimi su svoje stare ostavljali u snegu, da se pretvore u sneška, a u našim krajevima je sirotinja svojim starcima stavljala pogaču na glavu i tupim budakom ih slala u raj. To beše nekada, ali i dan-danas se u mnogim regionima sveta mogu videti slični obračuni sa nemoćnima i netrpeljivost prema bedi. U Brazilu je opasno po život biti beskućnik-siromah. U Italiji ubijaju Rumune, u Nemačkoj pale Turke, a i u Francuskoj se mogu  sresti  lovci na Rome i ostalu sirotinju stranog porekla. Da se čovek zapita da li se recepti za nekadašnju bedu rehabilituju kao rešenje za današnju krizu.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Došla su poslednja vremena. Ako postoje oni koji mirne duše mogu da kolju ljude i rasprodaju njihove organe, što ne bi bilo i onih koji se zalažu za genocid nad starim ljudima. Ovakva pitanja se sve češće pojavljuju u javnosti i sve je više onih koji bi da sruše i poslednju barijeru morala i čojstva. Egoizam i samoljublje su glavne odlike modernog dvonošca koji sebe još uvek naziva čovekom. Etika je prohujala sa vihorom krize i više ništa nije sveto. Nedavno sam naleteo na tekst nekog internauta koji misli da je pronašao rešenje kako da se prebrodi svetska kriza:

 -Svaki svoga ubijte starkelju i sve će odma biti bolje, savetuje samouki "intelektualac" i dodaje da:

 - Danas svaki radnik osim svoje familije izdržava i po jednog penzionera. More, da se ja pitam, sve bih te parazite pobio, i onda bih radio samo za sebe, a ne za kojekakve starkelje kojih je ko mrava na sve strane. Žive, bre, po sto godina, jer ih lekari veštački održavaju u životu protiv Božje volje.

Ovakva netrpeljivost prema starim osobama postaje odlika našeg post-civilizacijskog sistema i dokazuje da nema većeg jaza od razlike među generacijama. Mladi su ubeđeni da nikada neće ostariti, pa im ne treba ni zameriti što im ovako zločinačke misli struje kroz neiskusne prazne glave. Tragedija je u tome što i zvanični političari, oni koji nam komanduju i koji su poslednjih decenija do dna ispraznili penzione fondove, misle takođe da bi najbolje rešenje u obezbeđivanju budućih penzija bilo da se pobiju ovi sadašnji, penzioneri.

Japanski ministar finansija Taro Aso se tako proslavio  izjavom da su stari ljudi preveliki teret za državne finansije i da treba da "požure sa  umiranjem, kako bi se smanjili troškovi lečenja". U Japanu je, inače, svaki četvrti stanovnik već prevalio šest banki.

Ako ovakav pogled na život može da se opravda istočnjačkom filozofijom, kako objasniti da se evropski intelektualci, i pogotovo neki koji su jevrejskog porekla, zalažu za jedan skriveni genocid nad  našim dedovima i bakama. Osim švedskog premijera koji predlaže radni vek do smrti, u ovoj riel filosofiji se posebno istakao francuz Žak Atali, (Jacques Atali), nekadašnji prvi savetnik Fransoa Miterana.

Ovaj intelektualac (koji je, između ostalog, sročio i Mastrihtski sporazum), napismeno agituje za  eliminaciju ispušenih muštikli i predstavlja ideju kao veliki korak za napredak civilizacije.

Za njegove neistomišljenike ovo je kamen temeljac nadolazećoj finalnoj soluciji za nerentabilne osobe i skok u prevaziđeno doba varvarizma. Još pre trideset godina, hipermondijalista Atali je objavio tekst u kome kaže da svi oni koji prevale 65 godina nastavljaju da žive još relativno dugo a da usput ne privređuju.

Ta penzionerska uživancija je veliki trošak za celo društvo i sa ekonomske tačke gledišta mnogo je bolje da se ljudska mašina naglo zaustavi nego da lagano i mučno propada. Našem društvu nije u interesu da po svaku cenu produžuje ljudski vek i zato bi trebalo da eutanazija bude glavni instrument buduće civilizacije. Drugim rečima: pravo na direktno ili indirektno samoubistvo je  osnovno ljudsko pravo i vrsta totalne slobode svakog pojedinca. To je ujedno i apsolutna vrednost društva, koja će u budućnosti postati zakon i pravilo.

 

 

Eutanazija kao saučešće u genocidu starkelja

 

 

Da je bilo ko drugi napisao polovinu od onoga što je objavio Atali, svi bi ga proglasili za fašistu, naslednika Himlera koji je već sličnim idejama istrebio šest miliona Jevreja. Bilo ko drugi bi završio u zatvoru za zločin širenja mržnje prema starijim osobama, tvrdi misteriozni anarhista Caleb Irri, autor ovog teksta i podseća da pametnjaković Atali uskoro puni sedamdeset godina, što je, po njegovim idejama, zrelo doba za eutanaziju!

 I u drugim svojim knjigama Žak Atali se proslavio idejama za neki novi svetski poredak na pola puta između Orvela i podivljalog Maksa. Atali je u svoje vreme namerno zaboravio jedan član ugovora po kome bi neka država članica mogla da izađe iz Evropske unije, tvrdi Caleb Irri i dodaje da se sada taj isti Atali predlaže još čudnije ideje.

Radi spasa sistema penzija u Evropu, gde vlada bela kuga, treba dovesti što veći  broj stranaca. Po ovoj pro američkoj računici, Evropi fali bar 200 miliona stranaca, a sama Francuska bi u narednih trideset godina trebalo da uveze oko šezdeset miliona novih i tako postane super država zemlja sa 70 odsto stranaca! 

Ova perspektiva diže kose na glavi francuskoj nacionalnoj desnici. Ali ni to nije sve.  Da bi slika bolesnog društva bila potpunija, treba dodati i to da se već nekoliko puta dešavalo da se u francuskim školama za pismeni zadatak zadavala provokativna tema u stilu:  zamislite i opišite svoj suicid!

 Francuski levičari toliko mrze klasične vrednosti društva da su čak omrzli i sam život. Kako se onda čuditi da u zemlji slobode preko 12.000 ljudi skrati sebi ovozemaljski boravak, i to uglavnom mladi ljudi od 25 do 35 godina. Pored ovih poznatih boraca za regulisanje smrtnosti, postoje i drugi, jači i precizniji, predlozi, koji se uglavnom mogu naći na sajtovima mondijalista i levičarskih organizacija.

Neke od takvih medija su Agoravox ili  Grande Soir, Viktora Dedaja i Caleba Irrija: njihovi sajtovi već godinama reklamiraju razne revolucije ali i preventivno ubijanje starih i nepotrebnih osoba kako bi omladina imala više mesta za životni prostor. Kao što se pacovi ne kolju među sobom bez razloga, nego kada im rupa postane tesna, a populacija mnogobrojna. Tako bi trebalo i da se ljudska vrsta reguliše i skreše, kad već nema nekog većeg rata da održi higijenu sveta i smanji stanovništvo na razumne mere.

 

 

Etika je davno prošlo vreme

 

 

U jednom prilogu internet novine Viktora Dedaja  objavljuju jasno i glasno, bar kako tvrdi sam Caleb, sve ono što mnogi  misle, a niko nema hrabrosti da to javno kaže. Treba pobiti stare ljude. Po njemu je velika greška što se razmišlja o nekoj štednji, kontroli rađanja, produžetku radnog veka i smanjenju plata. Jednostavno, svetski neprijatelji i uzročnici krize nisu ni skupe finansijske institucije a ni jeftina kineska roba. Za sve su krivi prekobrojni matorci, pogotovo ovi novi penzioneri iz posleratne bejbi-bum generacije, koji se švrćkaju po svetu i izležavaju po bolnicama i banjama. Zato ih treba razrediti.

Ako ne nasilno, ono bar pustiti prirodu da ih odradi. Odbiti im, na primer, pravo da se leče o trošku države. Manje staraca je manje medicinskih troškova, manje kotizacija za penzije kao i veće plate svima koji nešto rade. Bilo bi takođe i manje sudara na putevima, manje gužve po redovima, manje Alchajmera ali i više praznih stanova.

Da bi se ovakav sistem sproveo u delo, novi Orvel  je zamislio i specijalne nagrade ili olakšice za porez svih onih koji bi cinkarili svoje nesposobne i bolesne komšije kako niko ne bi umakao prirodnom zakonu o održanju vrste. Ništa čudno u svetu gde ionako već skoro svaka porodica sistematski tera svoje stare roditelje u staračke domove samo da ih ne gledaju u kući.

Ustvari, najčešće da im uzmu kuću. Oni koji imaju mogućnosti da plaćaju sami svoja lečenja i pažnju u privatnim domovima, bi bili pošteđeni eutanazije. Niko ne bi bio ubijen bez razloga i protiv volje svoje porodice, tvrde ovi čovekoljupci. Naravno, sve ovo nije baš mnogo ni hrišćanski ni moralno, ali oba ova aspekta su već odavno prošlost u svetu kapitalizma i mondijalizma, koji su po definiciji amoralni, zaključuje autor.

U zvaničnim medijima je ideja o eutanaziji veoma slična ekstremistima, ali način na koji se iznosi je drugačiji. Zvanični vladini organi u Francuskoj podsećaju da je deficit socijalnog osiguranja prošle godine prešišao 13 milijardi evra, a zna se i da će se za desetak godina duplirati. Broj penzionera je ovde dosegao cifru od 15 miliona duša, što znači da za svakog penzionera radi 1;4 radnika dok je pre tri decenije ova relacija bila 3, 5 radnika za jednu penziju. Mnogi nisu zaboravili dugo toplo leto 2003. Tada je u Evropi umrlo preko 70.000 starih ljudi, uglavnom po staračkim domovima  koji su zaboravili da ponude starcima i staricama da piju vodu ili im nisu uključivali klimu. Nije li tada napravljena generalna proba smanjenja broja penzionera na vrlo jednostavan i efikasan način, pitaju se mnogi. 

 

 

Koliko koštaju penzioneri

 

 

Danas je prosečna penzija u Francuskoj oko 1.100 evra, a ima i oko 600.000 socijalnih slučajeva koji iako nemaju pravo na penziju, ipak primaju oko 650 evra mesečno. Tome treba dodati tri miliona besposličara, kao druge socijalne troškove, koji dave državni budžet. Sve to vuče oko 15 odsto francuskog budžeta. Srbija je vrlo dobro plasirana po broju staraca i nalazi se na petom mestu u Evropi, sa 17 odsto staračke populacije.

Bugarska, Nemačka, Švedska i Italija nas šiju. Kod nas se prosečno živi tri godine manje nego u ostalim zemljama Evrope. Jedina dobra vest za naše penzionere je to da je tendencija pozitivna. U Srbiji se sve više umire od bede i boleština, umire staro, al' umire i mlado, pa za sada nema potrebe za eutanazijom. Jedino ako Evropa ne kaže ili ne naredi suprotno. Uostalom, otkako je zdravstvo prešlo u privatne ruke, star je svako ko nema para, a ima i mladića od osam banki. Nema razloga da se tendencija zamene klasičnog socijalnog osiguranja sa privatnim fondovima ne proširi na ceo svet i da se tako napravi jedna definitivna selekcija. Oni  koji imaju pravo na život i ostali koji treba da požure na onaj svet. Lekovi su skupi pa se sažaljenje više izgleda ne isplati.