Natrag

Svet

 

Svet

 

Da li je novi Papa Franjo izabran u Vašingtonu i po čemu ga pamte u rodnoj Argentini

 

Čija je volja izbor Bergolja?

 

Izbor novog Pape, argentinskog kardinala Bergolja, pokrenuo je mnoga pitanja. Da li je jedan Jezuita dobar za Jevreje (Jevreji misle da jeste)? Zašto toliki broj katolika u latinskoj Americi prelaze u protestante (a broj zaista nije beznačajan)? Da li je novi Papa - prevara? Konačno, da li je Papa Franjo ono što rimokatolička baza želi? Odgovore na ova i neka druga pitanja potražio je Milan Balinda, urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

Kada je argentinski kardinal Horhe Bergoljo izabran za Papu, i kad je objavio da se zove Francisko, svi su to povezali sa Franciskom (Franjom) Asiškim, voljenim svecom čija je slava premašila granice rimokatoličkih vernika. Neki su pomislili da je ime uzeo po jednom drugom Franji, jednom iz redova Jezuitskog jata. Naravno, mogao je da misli na obojicu i to bi onda bio mali doprinos poznatoj vatikanskoj dramaturgiji i, pre svega, misteriji.

  Bilo kako bilo, ovaj sedamdesetšestogodišnji Argentinac (od italijanskih roditelja) seo je na presto Svetog Petra i, najverovatnije, neće mnogo toga promeniti. Mnogo voli siromašne a i siromašnu Crkvu, što se nimalo ne dopada vatikanskoj Kuriji, ali pre svega voli da bude konzervativan. Pitanje koje se nameće, ne samo rimokatolicima, glasi: da li smo dobili pravog Papu ili smo dobili - prevaru?

Kako se kardinal Bergoljo ponašao za vreme argentinskog „Prljavog rata" tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka dok je bio glavni Jezuita u toj zemlji? Za razliku od pape Racingera koji je pripadao mladim nacistima dok je bio, veoma, mlad, Bergoljo je u teškim argentinskim vremenima bio više nego dovoljno odrastao. Precizniji podaci o njegovom ponašanju najverovatnije će uskoro isplivati, biće to pre nego kasnije. Naravno da niko nije besprekoran tokom života, ali malo ko pretenduje da sedi na tronu Svetog Petra.

  Rođen je 17. decembra 1936. godine u glavnom gradu Argentine, Buenos Airesu. Otac, Mario Bergoljo, bio je železnički radnik, a majka, Regina, domaćica. Bio je jedan od sedmoro dece roditelja koji su emigrirali iz Italije. Zaređen je za sveštenika tek u svojoj 33. godini života. Ušao je u Jezuitski red. Završio je hemijski fakultet, takođe je stekao titulu profesora teologije, a doktorirao je u Nemačkoj. Kao mladić dobio je infekciju pluća, opasna bolest u ono vreme, te mu je amputirano jedno plućno krilo.

Bio je na čelu argentinskih Jezuita od 1973. godine i ostao je na tom položaju do 1979. godine, a njegovo je ponašanje tokom takozvanog argentinskog Prljavog rata poprilično kontraverzno.

Kardinala Bergolja je 2005. godine formalno optužio jedan advokat da je bio saučesnik u vojnom kidnapovanju dvojice jezuitskih sveštenika čije je anti-diktatorske poglede Bergoljo cenio kao „opasno nepriličnim". Dvojica sveštenika, koje je Bergoljo izbacio iz Jezuitskog reda, dve nedelje pre nego što su nestali, pronađeni su živi par meseci kasnije u jednom od predgrađa Buenos Airesa. Drogirani i polugoli.

Od te se tužbe kasnije odustalo, ali su se debate o odigranom nastavile po argentinskim glasilima i u nekoliko knjiga koje tretiraju taj mračni period argentinske istorije. Nakon što je Crkva godinama odbijala optužbe da je sarađivali s argentinskom vojnom diktaturom, kardinal Bergoljo je svedočio 2010. godine da se on tajno sastao sa generalom Horheom Videlom, vođom vojne hunte, i admiralom Emilijom Maserom, komandantom mornarice i glavno-optuženim za zločine diktatorskog režima.

Bergoljo je tvrdio da je od njih tražio da puste sveštenike. Godinu dana kasnije tužioci su ga pozvali da svedoči o kidnapovanju dece, tema za koju je optužen da mu je bila poznata ali nije pokušavao da ta kidnapovanja zaustavi.

  Bergoljo je 2010. dao poduži intervju jednim argentinskim novinama u kome je branio svoje držanje za vreme Prljavog rata. Rekao je da je pomagao da se sakriju ljudi za koje se mislilo, zbog njihovih političkih pogleda, da mogu da budu uhapšeni ili da može da im se dogodi da nestanu. Tvrdio je da su mnogima pomagali da napuste Argentinu i da su intervenisali kod vojnih vlasti da se uhapšeni puste. U svakom slučaju, novog Papu, koji odbacuje svaku krivicu kao klevetu, optužuju da je bio „mekan" s vojnom huntom. Ukoliko je bio „mekan" s huntom, to sigurno nije sa civilnim vlastima.

Kritikovao je vladu Ernesta Kiršnera, muža sadašnje predsednice Kristine Fernandez, tvrdeći da je ta vlada „nemoralna, nepravična i nelegitimna" jer je dopustila rast socijalne nejednakosti u zemlji. Potom je ušao u sukob sa predsednicom Fernandez jer je ona odobrila slobodnu cirkulaciju kontraceptivnih sredstava, a, još gori „greh", legalizovani su homoseksualni brakovi koje je kardinal Bergoljo nazvao „destruktivnim napadom na Božji plan".

  Gospođa Fernandez je rekla da je „Bergoljijeva pozicija srednjovekovna".  Međutim, čim se saznalo ko je novi Papa, argentinska predsednica je požurila da pozdravi Bergolja, sada već Papu Franju. Bergoljo se ne ponaša po svim pitanjima „srednjovekovno". U svojim misama isticao je i ovakve stavove: „U gradu Buenos Airesu, ropstvo je svakodnevna pojava". Takođe je govorio da „oni najsiromašniji za one koji imaju, ne postoje". Dodavao je da je „društveni dug nemoralan, nepravedan i nelegalan". Ipak je glavnu brigu novom Papi zadavala mogućnost da u Argentini, a i u ostatku Latinske Amerike, prevlada komunistički sistem. Zbog toga je argentinska rimokatolička crkva bila spremna da progleda kroz prste zločine vojne hunte. U te zločine uključena su kidnapovanja i ubijanja oko 30.000 ljudi. Nisu masovno streljani jer bi se to obilo o glavu Hunte ali su čak i bacani u Atlantski okean iz vojnih helikoptera.

  Da to nije moralo da bude baš tako može se videti iz primera susednog Čilea i kako se tamo Crkva ponašala nakon vojnog puča...

 

 

"Državni udari" u Vatikanu

 

 

 Odmah nakon što je u Čileu 11. septembra 1973. godine general Augusto Pinoče preuzeo vlast, kardinal Santijaga de Čilea, Raul Silva Enrikez otvoreno je osudio vojnu huntu. Neposredno nakon Pinočeovog puča Silva, i ostale crkvene vođe, objavili su deklaraciju u kojoj su osuđivali prolivanje krvi. Kardinal je posetio nacionalni stadion i šokiran onim što je video uputio je svoje pomoćnike da odmah počnu da sakupljaju podatke o nevoljama hiljade onih koji su tražili utočište u crkvama. Akcije kardinala dovele su do direktnog sukoba čileanske crkve i vojne hunte. Da je argentinski crkveni vrh odlučio da se ponaša kao njihova braća po veri u susednom Čileu, broj žrtava tokom Prljavog rata bio bi mnogo manji.

  Odmah nakon što se Bergoljo pretvorio u Franju, širom sveta počele su da kolaju raznorazne verzije konspirativnog karaktera. Neke od njih mogu da budu i tačne, a neke su čist plod mašte...

 Da li je novi Papa izabran u Vašingtonu? A zašto su njegovi kardinali kojima se ispoveda Hrvati i kakve to posledice ima na Srbe? Da li je Jezuita dobar za Jevreje (Jevreji misle da jeste)? Da li je Papa mason? Zašto toliki broj katolika u latinskoj Americi prelaze u protestante (a broj zaista nije beznačajan)? Ali, u suštini, veliko pitanje je da li je novi Papa - prevara? Za one koji ne veruju ili za one koji nisu rimokatolici lakše je da smetnu s uma da Papu podržava (ili im je to namera) preko milijardu katolika širom sveta. Stoga se i nameće pitanje: da li je papa Franjo ono što rimokatolička baza želi?

  Kardinal Bergoljo dolazi iz Jezuitskog reda za koje se smatra da misle svojom glavom i da su intelektualci koji politički i socijalno naginju ka levici. Problem je u tome što su dvojica poslednjih Papa u Vatikanu izvršili kontrarevoluciju.

Poslednjih 40 godina desničarski kardinali preuzeli su kontrolu nad vatikanskom kurijom i na taj način izbrisali su skoro sve tragove liberalnih reformi koje je Jovan Pavle XXIII kroz konzilijum poznatom kao Vatikan II počeo da sprovodi u cilju da rimokatoličku Crkvu usaglasi sa modernim vremenom. Važno je napomenuti da su kardinal Bergoljo, isto kao Racinger i Karol Vojtila pre njega, deo desničarskih kontrarevolucionara koji su agresivno sprečavali promene koje je donosio Vatikan II. Papa Franja je dugogodišnji saveznik jedne konzervativne katoličke organizacije (Komunion i Liberejšen) koja insistira na suzbijanju uticaja evropskog socijalizma i latinoameričke liberalne teologije.

  Šta se dogodilo, smatraju neki intelektualci unutar rimokatoličke crkve, je da su dvojica prethodnik Papa izvršili neku vrstu „državnog udara" unutar Vatikana i skrenuli promene ka kojima je crkva težila. Papa Franja će nastaviti takvu politiku i zato je izabran od strane većine kardinala koji su postali kardinali jer su ih proglasili Jovan Pavle II i Benedikt XVI. Tako gledano moglo bi da se zaključi , pre svega iz ugla rimokatoličkih vernika, da papa Franja nije ništa drugo do jedne prevare i njihovim ustoličenjem katolička crkva može samo da nastavi da gubi ugled i da gubi svoje vernike. Bilo da oni napuštaju aktivno učešće u religioznim obredima, bilo da prelaze u protestante, pre svega evanđeliste.

  U Latinskoj Americi katolička crkva vuče svoje korene još iz kolonijalnih vremena, još od dolaska Kristifora Kolumba 1492. godine u taj deo sveta. Mada je većina evropskih doseljenika koji su sledili korake Kolumba bili katolici, tek je 1537. godine Papa Pavle III objavio da su američki starosedeoci ravnopravni s Evropljanima, te im je stoga dozvoljeno da budu hrišćani. A tek su tokom 19. veka zemlje kao što su Čile, Kolumbija i Ekvador potpisali ugovor sa Vatikanom i prilagodili svoje ustave proglašavajući se katoličkim državama.

  Bez obzira na dugotrajno prisustvo Rimokatoličke crkve u Latinskoj Americi, prvi Papa koji je posetio američke kontinente bio je tek 1968. godine Papa Pavle VI. Posetio je glavni grad Kolumbije Bogotu a u vreme njegovog putovanja latinoameričku scenu karakterisali su konflikti i diktature. Građanski rat odigravao se u Gvatemali, a vojna hunta vladala je u Brazilu. Somoza je gazdovao u Nikaragvi...Papa Jovan Pavle II prvo je posetio Meksiko 1979. Vratio se u zemlju Asteka i Maja četiri puta. Meksiko posle Brazila ima najveći broj rimokatoličkih vernika. Čitavih 96 miliona. Interesantno je da u Meksiku postoji najjača odvojenost između Crkve i Države i ta situacija potiče još iz vremena Meksičke revolucije (početkom prošlog veka) kada su kreirani anti-klerički stavovi.

  Kao deo napora do privuče spoljna finansijska ulaganja Fidel Kastro je pozvao papu Jovana Pavla II da poseti Kubu. Bilo je to 1998. godine i poseta se pratila kao spektakl širom planete. Inače, jedva nešto preko 50 odsto Kubanaca kažu da su katolici tako da je Kuba među zemljama Latinske Amerike s najmanjim procentom sledbenika Vatikana. Kubanska revolucija proglasila je svoje ostrvo zemljom ateista i mnogi su sveštenici proterani, a veći broj njih poslat je u kampove za reedukaciju. Situacija se donekle promenila s padom berlinskog zida i urušavanjem Sovjetskog Saveza nakon čega je Kuba ostala bez finansijske podrške komunističkog sveta. Papa Benedikt XVI takođe je bio u poseti ovom tropskom ostrvu.

  I mada je u Latinskoj Americi rimokatolička crkva je jedinstvena institucija, neki posmatrači tvrde da ona deluje u svoje četiri forme...

 

Tradicionalna crkva

 

 

  Vernici ove rimokatoličke grane veruju da je Crkva jedino sredstvo da se ostvari spasenje. Njihova ideja se ograničava samo na ono što se dogodi unutar crkvenih zidova i da je misa centralno vozilo da bi se stiglo do spasenja. Bog je odredio sve rituale kroz koje katolik mora da prođe ako je nameran da mu se pridruži u Raju. Za mnoge starije i donekle imućnije Latinoamerikance to je jedini način na koji se religija upražnjava. Ta teologija pravi striktnu razliku između tela i duše, politike i religije, istorije i beskrajnosti, ovog sveta i zagrobnog života. I mada je takva crkva krajnje institucionalizovana, vernici su fokusirani na ličnom spasenju. Skoro da ne postoje motivacije da se obrati pažnja na političke, socijalne ili ekonomske probleme.

 

 

Narodna religija

 

 

  Za široke latinoameričke mase katolicizam je deo istorije i običaja još od vremena španskih osvajanja. Ta Narodna religija uključuje zabave i praznike na kojima se sakupljaju ogromne mase vernika da obožavaju likove Device Marije ili nekog drugog sveca pokrovitelja. Ti skupovi osim što sadrže religiozni karakter takođe su kulturna i komercijalna događanja. Mnogi na kolenima puze do crkve, drugi im stavljaju peškire uz put da bi im ublažili bol, treći se šibaju po leđima, neki su privezani na krstove, a tu su i prodavci osvežavajućih napitaka i meze da se prezalogaji, ima dosta plesanja, muzike i pevanja. Ovakve manifestacije odigravaju se u mnogim zemljama Latinske Amerike, a autor ovih redova bio je prisutan na tim manifestacijama u Nikaragvi i Meksiku. Ideja te grane religije je da - ako ti nešto uradiš za Boga, Bog će da uradi za tebe. Drugim rečima, očekuje se čudotvorna intervencija. To takođe implicira da niko nije kovač svoje sreće i odgovoran za svoju sudbinu.

 

 

Progresivna crkva

 

 

  To je crkva Vatikana II koji pokušava da spoji tradicionalno hrišćanstvo i savremeni način života. Mise se drže na narodnim jezicima, svira se na gitari, a takođe se čita iz Biblije. Diskutuju se i teme koje nisu na jelovniku tradicionalnih crkava. Ovu crkvu najviše posećuju uglavnom mlađi i obrazovaniji vernici. I mada ta crkva sprovodi programe da olakša siromaštvo stanovnika, ona ne insistira na ukazivanje uzroka, bilo ekonomskog bilo političkog, tog siromaštva.

 

 Nova crkva

 

  Takođe je zovu i Radikalna crkva, ili Revolucionarna, a prišivaju joj i još nekoliko manje učtivih naziva. Crkva je fokusirana na opšte poznatoj istini na velika većina Latinoamerikanaca jedva sastavlja kraj s krajem, da preživljava od dana do dana. Glavni cilj Nove crkve je da ohrabri stanovništvo da se oslobodi opresije. Ovo je crkva za najsiromašnije među siromašnima, ali to ne znači da je najmnogobrojnija. Vernici koji se skupljaju pri ovoj crkvi ipak su u manjini u Latinskoj Americi. I bez obzira na mnoge socijalno-radikalne stavove, i ova crkva deluje u okviru zvaničnih dokumenata Rimokatoličke crkve. Ova crkva je bila potpomognuta i od državnog vrha u Nikaragvi i to, naravno u doba Sandinista. Međutim, vernici ove grane iako imaju mnoga marksistička rešenja za svoje ekonomske probleme, nisu marksisti. Ističu da su pre svega hrišćani i da podržavaju revolucije sve dok one vode računa o siromašnima.

 

 

A 1.

 

  Papa slomljenog srca

 

  Amalija Damonte je pre mnogo godina odgovorila negativno na bračnu ponudu Horhea Bergolja. Nakon što je Bergoljo izabran za Papu, gospođa Damonte, 76 godina stara, izjavila je za argentinsku televiziju da joj je mali Horhe, tada je imao 12 ili 13 godina, ponudio brak, u pisanoj poruci, i da je ona to odbila: „Rekao je da ako ja ne kažem 'da' on će da postane sveštenik. Njegova sreća što sam ja rekla 'ne'".

  Amalija i Horhe odrastali su u istom komšiluku u Buenos Airesu gde gospođa Damonte još uvek živi. „Bio je zagrejan za mene...Igrali smo se ovde na ulici. Bio je jako fin...Bio je pristojan dečko...".

  U jednom intervjuu iz 2010. godine, kardinal Bergoljo je priznao da je imao devojku pre nego što je postao sveštenik i da je plesao tango. „Bila je u grupi prijatelja sa kojima sam plesao, a onda sam otkrio moj religiozni poziv".

 

A 2.

 

  Bajden se ne klanja

 

  Američki potpredsednik Džo Bajden nikome ne ljubi ruke, bilo da je to kraljica, bilo Papa. Još kao mladi senator trebalo je da se sretne sa britanskom kraljicom ali ga je pre toga telefonom pozvala majka koja mu je rekla da ljubi kraljičin prsten. Godinama kasnije, kada se sastao sa papom Jovanom Pavlom II majka mu je poručila da ne ljubi papski prsten. Džo Bajden, katolik i dete siromašnih irskih emigranata, ističe da mu je otac govorio da je suština života „u ponosu".

  Bajden je grupi Iraca u Vašingtonu ispričao kako mu je majka govorila da niko nije „bolji" od njega i da on mora svakoga da tretira sa poštovanjem ali isto tako mora da od svakoga zahteva da ga poštuju.

 

A 3.

 

  Franja neće u papsku palatu

 

  Nekoliko svetskih glasila objavilo je da je papa Franja obavestio one koji se brinu o njemu da njega ne interesuje raskoš i da neće da se preseli u renoviranu papsku palatu. Takva bi odluka bila u potpunosti u skladu sa načelima Jezuitskog reda. Nakon dugog nagovaranja, izjavio je potparol Vatikana, Papa Franja je pristao da se iz male sobice Doma svete Marte preseli u jedan od skromnih apartmana u istoj zgradi. Ubedili su ga predočivši mu da će morati da prima goste i da mu je zato potrebno više prostora.

  Dom svete Marte namenski je podignut da bi u njemu boravili kardinali u vreme izbora pape. U domu ima 120 soba i nekoliko skromnih apartmana. Papa je svoju odluku da neće da se preseli u papsku palatu objavio nakon jutarnje mise na koju je bio pozvao veću grupu gostiju koja se, između ostalog, sastojala od vatikanskih baštovana, novinara vatikanskog glasila Observatore Romano, čistača ulica i osoblja Doma svete Marte.

  U Vatikanu tvrde da ne znaju „koliko dugo će trajati 'eksperiment' sa boravkom Pape u Domu svete Marte".

 

A 4.

 

Na srpskom-Franjo

 

  Rimokatolička crkva je vekovima bila sklona tajanstvenosti, drami i pompi. Dekoracija i teatralna napetost nisu izostali ni ovoga puta kada je izabran novi papa dok je još, kao u Šekspirovim dramama prepunim obrtaja, stari Papa bio živ.  Preko 150.000 ljudi na vatikanskom trgu Svetog Petra čekali su da se iz malog dimnjaka pojavi beli dim, a to isto su očekivali ispred svojih televizora preko milijardu ljudi širom sveta. Samo par dana nakon što su bili zaključani, 115 kardinala odlučilo je da će novi „bezgrešni poglavar" najmnogobrojnije hrišćanske crkve biti jedan Argentinac. Skromni, ponizni, simpatični „kardinal siromašnih" iz Buenos Airesa koji nije živeo u biskupskoj palati, nije se vozio biskupskim kolima i nije zapošljavao biskupskog kuvara, a nije imao ni oba plućna krila, jedan i jedini - Horhe Mario Bergoljo.

  Kardinal Bergoljo odlučio je da će se od tog trenutka zvati, na latinskom, Franciskum. Italijani se nisu dvoumili da se radi o Frančesku, Španci o Francisku, Hrvati o Franji, mada su Dalmatinci rekli da je to Frane...

 Mi smo se u Srbije dosta kolebali i to zbog Franje Tuđmana, a i zvučilo nam je mnogo hrvatski, i nismo se dosetili da bi mogao da se zove Francisko isto kao što se grad u Kaliforniji zove San Francisko, te smo, nakon navaljivanja naših uglednih novina, odlučili da je to ipak Franja, mada, kažu mnogi, a ne mora da znači da su u pravu, da ime Franja nije u duhu srpskog jezika.

 

 

GLOSA

 

 Papa Franja je dugogodišnji saveznik jedne konzervativne katoličke organizacije (Komunion i Liberejšen) koja insistira na suzbijanju uticaja evropskog socijalizma i latinoameričke liberalne teologije

 

GLOSA

 

Dvojicu sveštenika koje je kardinal Bergoljo izbacio iz Jezuitskog reda, dve nedelje pre nego što su nestali, pronašli su žive, par meseci kasnije u jednom od predgrađa Buenos Airesa. Drogirane i polugole

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane