Francuska

 

Ko je u domovini demokratije spreman da podigne revoluciju protiv globalističkog zla

 

Oland zeza krizu u Parizu

 

Ekonomija krenula je sa mrtve tačke, svuda po celoj planeti, sem na jednom mestu. U Evropi! Nažalost, mi tu živimo, pa mislimo da je evropska tragedija svetska kriza. Za to vreme Indija, Kina, Brazil, pa čak i Meksiko i Argentina, koračaju u bolje sutra. Na pitanje: Ko je kriv za to?, odgovor je jasan: Sama Evropa, koja je izvozila svoju tehnologiju u vanevropsku produkciju, a uvozila radnu snagu i svu bedu sveta kojoj sada više nema da ponudi  nikakav posao. Francuska je posebno pogođena a njena vlada izgleda nesposobna da bilo šta promeni na bolje.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Pre nekoliko meseci jedan nas je asteroid promašio za dlaku, a nedavno je i Francuska za isto toliko izbegla pravu katastrofu. Zamalo ne izbi francusko proleće! Reč je o masovnim demonstracijama protiv novog zakona o legalizovanju ženidbi pedera i udaja lezbejki. Manifestacija je  izvele na pariske bulevari preko milion ljudi. Šaka jada, kako je to prokomentarisao ministar batinaša i preskača suzavcem.

Ta šaka jada je krenule iz kvarta Defans ka aveniji Šanzelize, koju je mali arogantni policajac španskog porekla francuskim heteroseksualcima strogo zabranio kao prostor protesta. Razlog je jednostavan: tu mu stanuje gazda, Franja Oland. Da je šaka jada propustila kroz svoje prste zaštitnika Sodome i Gomore, pala bi krv, kako reče jedna učesnica na manifestacijama sa suzavcem u očima.

Ljudi, žene i deca grubo rasterani ispred trijumfalne kapije.  Za manje od toga Luj XVI je skraćen za glavu, dodala je javno, mediji su isto tako preneli njeno mišljenje. Da bi se još slikovitije videle skrivene misli rulje, prikazani su transparenti sa veoma jasnim porukama : "Olande, daj otkaz, spasi Francusku",  i tome slično.

Mnoga su proleća upravo ovako započela. Podsetimo se samo da je i sama Francuska revolucija krenula iz kafane u Pale Rojalu, kada se polupijani Kamij de Mulan ispentrao na sto i uzviknuo: "Na oružje!" Američki građanski rat je krenuo bacanjem tovara čaja u vode okeana, a neki moderni građanski ratovi su krenuli i kao treće poluvreme na stadionima, ili nakon neke obične svadbe. Kad sazri vreme za pogibiju i rušenje, dovoljan je i jedan ćorak ili suzavac pa da raja krene na put ka slobodi. Tako se bar kaže kada revolucija uspe. Ako se buna uguši u dimu suzavca, onda je to čista demokratija. Svako ima pravo na suprotno mišljenje i protest, policija je tu da radi svoj posao i brani zvaničan stav onih koji je plaćaju. Dok ima mesta po zatvorima, biće i demokratije.

 

Statistika ili mlatimotika

 

Otkad je Žak Širak smanjio trajanje mandata francuskog predsednika, sa sedam dugih godina prešao na petoljetku, izborne kampanje su postale večna prepucavanja. Čim se izabere jedan predsednik, istog dana počinje trka za njegovo nasledstvo, kao da se radi o nekom rialiti šou. Raja kô raja, navija za svoje pulene kao da se radi o konjskoj trci, a ne o sudbini jedne države. I kada se konj na koga su tipovali uglavi u fotelju, čovek koji je pogodio rezultat i glasao za pobednika, dobija utisak da je tako postao lični prijatelj i saradnik novog predsednika. Hej, čoveče, pobedili smo! Mediji od toga prave sebi med.

Ne treba više da ulažu u skupe serije, niti da snimaju neke edukativne emisije. Koga to zanima. Sport, seks i politika su recept za gledanost svakog kanala. Debate, prepucavanja, pljuvanja i ogovaranja su ljudske teme. Internacionalne, univerzalne! Ne treba redovno gledati francusko sokoćalo da bi se uočilo sve zlo modernizma i mondijalizma.

Mediji su ti koji prave idole i narodu menjaju mišljenje. Po vasceli dan iznosi se prljav veš, obelodanjuju se prognoze ili rezultati  poslednjeg merenja popularnosti. Svoje komentare mediji predstavljaju kao opštenarodno ubeđenje. A narod kô narod, čas voli ovog, čas mrzi onog, da bi već sutradan promenio mišljenje, jer su mu, kao, neke stvari postale jasnije, ili su mu tako rekli da misli.

Nikola Sarkozi, je pre samo godinu dana bio na dnu. Jedva da je nekih 25%  Francuza nameravalo da mu dâ svoj glas na prošlogodišnjim izborima (uglavnom oni koji tako čuvaju svoje privilegije). Nekoliko meseci ranije, Dominik Štros-Kan je bio glavni favorit za fotelju u Jelisejskoj palati, sa preko 60% popularnosti, ali je ispao iz igre nakon čuvenog puškaranja u Njujorškom hotelu. Oland je tada kao prva rezerva uleteo u igru, na pet minuta pred kraj. Svež i odmoran, skoro nepoznat, pobedio je u finišu, jer je narod glasao više protiv Sarkozija nego za Olanda.

- Da se prazna fotelja kandidovala, i ona bi pobedila protiv malog Napoleona, pisali su tada pojedini novinari. Oland je peko noći postao idol i dika starih i mladih, kao i svih stranaca u Francuskoj. Viorile su se arapske zastave na Bastilji, pucale su prangije i skakalo se uvis.

Ceo maj i pola juna 2012. godine verovalo se u novog spasioca. Onda je došlo dugo toplo leto i Francuzi su već u septembru uvideli da taj čovek nema pojma. Tek kad im je podigao poreze, i kad je po 1.000 ljudi dnevno počelo da ostaje bez posla, Francuzi su se setili da Oland nikada pre ulaska u fotelju nije sedeo u nekoj značajnoj stolici. Ni na šamlici nekog ministera za sport ili ekologiju, ako ništa drugo. Tako je iluzija postala razočarenje, a popularnost Olanda se istopila ko led u rerni, da bi nakon desetak meseci ostalo jedva 30% onih koji veruju u njegovu sposobnost da vlada petom silom sveta.

Ujedno je novi predsednik i vrhovni vojni komandanat dobio čin glavnog odgovornog za: nezaposlenost, nesigurnost, besparicu, kao i za topljenje leda na severnom polu, ili za mlevenu konjetinu u lazanji. Šta god da se desi, Oland je, kô Žika Živac, za sve večiti krivac. Osim toga, predsedniku koji se farba kao Berluskoni, da bi bio lepši, i koji nosi talonete kao Sarkozi da bi bio viši, popularnost ne može da raste.

On jedini ne primećuje da kao papagaj ponavlja prazna obećanja i jedini veruje u ono što govori. 70% Francuza mu više ništa ne veruje, i misle da je loš predsednik. Na svojoj poslednjoj TV intervenciji Oland se pojavio sa novom usađenom i zift crno ofarbanom kosom, ko' neki seoski džimlija. Upoređuju ga sa Edipovom naduvanom žabom koja želi da bude veća od vola. Takav je narod. Sve što je glavno, narod ceni samo ako mu se dopadne i ono sporedno što ide uz facu. Ambalaža često bolje prodaje od samog kvaliteta robe.

 

Pravosuđe u službi politike

 

Nije nikakvo čudo da popularnost jednog političara pada u dodiru sa realnošću krize, ali kako objasniti fenomen da bivšem predsedniku Sarkoziju raste imidž samo zato što ćuti ? Kako nekom normalnom čitaocu može da se objasni da je sada najpopularnija politička ličnost Francuske upravo onaj isti Sarkozi koga su ispljuvali i najurili pre manje od godine? Niti se taj Sarkozi pojavljivao u nekom filmu, niti je snimio ploču, pa čak nije učestvovao u nekoj tv igri, pa da čovek kaže, normalno da je popularan, videli su ga na TV-u. 

I Peđa d' Boj je postao popularan tek kad je izvadio budalu na sto. U politici je ćutanje zlato. Ko više i bolje ćuti, taj izgleda pametniji, i samim tim ima veće šanse za pobedu. Tako su odsutnost i tišina radili za malog petlića, kako su nekada zvali Sarkozija, a mediji su kao vetar limenog pevca na odžaku okretali publiku.

Otkad je izgubio imunitet predsednika, Sarkozi je postao meta svih organa pravde, koji kao da žele da nadoknade izgubljeno vreme dok mu nisu mogli ništa. Sve grehe, sve mućke, korupcije i lopovluke koje Pravda nije mogla da meri na svojoj vagi u to vreme, sada ih iznose na sto, ko Peđa budalu. Hoće da mu sude a la Kočić jazavcu, za sve što im padne na pamet. Tako mu ne sude za ilelegalno finansiranje izborne kampanje , koje je zastarelo kao prekršaj, već za varanje jedne izlapele babe i koristoljublje. 

Jedina  formulacija koja pije vodu. Problem je što niko nije zaboravio da je Oland izabran baš zahvaljujući pravosuđu i  eliminaciji tadašnjeg favorita Dominika Štros-Kana. Naravno, niko takođe ne tvrdi javno da je u pitanju nova zavera, jer se zna da je Sarkozi umešan u nekoliko finansijskih afera, ali je mnogima sumnjiva pravda koja kao kaznu predviđa da oduzme Sarkoziju pravo da se ponovo kandiduje. Pravda nije osveta. Sa svoje strane vlast prete svima koji otvoreno vređaju njeno pravosuđe.

Tako bivši prvi savetnik  Sarkozija, Enri Geno, rizikuje čak šest meseci robije, jer je javno rekao da se pravda obeščastila podizanjem optužbe protiv Sarkozija i to za motiv varanja izlapele bake Betankur, prebogate vlasnice L' Oreala. Socijalistima se izgleda uzdrmala fotelja pa paniče i  sve se više pretvaraju u policijsku stranku. Sarkozijeva popularnost je kazna za neispunjena obećanja i arogantnost.

Za to vreme Jerome Kahuzak ministar ekonomije koji je imao za zadatak da juri utaju poreza, najuren je iz vlade jer je priznao da i sam krije crne pare u Singapuru.  Socijalistima se tako  uzdrmala fotelja pa paniče i  sve se više pretvaraju u policijsku stranku. Sarkozijeva popularnost je kazna za  špekulacije samih članova Olandove vlade.

 

Od svih sudova najžešći je sud istorije

 

Bankarske malverzacije i finansijske manipulacije kao lek za ekonomske glavobolje su kroz celu istoriju bili melemi koji na kraju ubijaju bolesnike. Neki posmatrači današnje situacije podsećaju na istorijski slične periode  krize koje se završavaju tragično.

U XIV veku kralj Filip Lepi je najpre na mesto zlata u novčiće ubacivao olovo, što ga je dovelo do toga da je morao da spali sve Templare, koji nisu pristali da ulože svoje zlato u francusku ekonomiju.

Rat koji je usledio nakon  ekonomske propasti trajao je preko sto godina. U 18 veku, nesposobnost Luja XVI  i ekonomska slabost doveli su zemlju do revolucije i terora iz kojeg se izlegao Napoleon i milioni leševa posejani po celoj Evropi. Ruski car Nikola II je potcenio oholost bankara kao i snagu gladne sirotinje, što ga je koštalo glave, a Rusija je planula u boljševičku revoluciju. Krah berze u Americi doveo je Nemačku do prosjačkog štapa uz koji se Hitler ispentrao na vlast i počinio pogrom nad Evropom.

Isti problem uvek donose slična rešenja. Ipak izgleda da ništa pozitivno nije izvučeno iz ovih velikih istorijskih tragedija. Papandreu je pre četiri godine obećao Grcima med i mleko samo da bi došao na vlast, a doneo im je čemer i suze. Istorija mu je presudila.  O Kipru i da ne govorimo. Bivši francuski premijer Fransoa Fijon je nakon jedne izborne mućke u kojoj je eliminisan za mesto Predsednika stranke je uzviknuo  da politička partija ne bi smela da bude isto što i neka mafija. Ne tvrdimo suprotno, al' ipak ima dosta njih koji vide velike sličnosti. Političari su šizofreničari koji na kraju počnu da veruju u sopstvene izmišljotine. Falsifikovanjem realnosti žele da je ostvare drugačijom nego što jeste. 

Velike pogibije su često rezultat takve politike bankarskih manipulacija. Oland je kao i svi ostali, samo marioneta evropske restriktivne politike;  službenik koji pogađa misli svojih gazda. Tako se bar u Francuskoj komentariše njegova nerazumljiva politika.