Trovanje

 

Zaraženo meso iz EU u Srbiji: profit uvozničkog lobija postao je bitniji od zdravlja nacije (3.)

 

Ono što jedemo, jede nas

 

Legalna prodaja hrane sa aditivima, koji uzrokuju rak, u zemlji čiji su građani izmučeni  nemaštinom, nesposobni da se organizovano pobune, jedan je od najvećih zločina srpske vlasti protiv naroda.

 

Vuk Stanić

   

Građani Srbije uspeli su da prežive sankcije i tuširanje osiromašenim uranijumom. Ako ne bude zaustavljeno masovno trovanje hranom, koje je legalizovano Protokolima (pravilnicima) smrti Ministarstva poljoprivrede, to će životom platiti deset puta više ljudi, nego što ih je poginulo u poslednjim ratovima.

Statistika i naučna istraživanja o broju ljudi koji su već oboleli od raka zbog hrane koja se prodaje u hiper marketima - ne postoji. Protokol smrti kojim je proizvođačima i prodavcima hrane dozvoljeno da nas truju kancerogenim aditivima, hormonima i antibioticima zove se: Pravilnik o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa.   

Neki od aditiva koji su dozvoljeni Protokolom smrti su ": Aditiv E102, koji uzrokuje alergije asmatične napade, migrene, zamućenje vida, svrabež, sušenje nosne sluznice, crveni kožni osip; Aditiv E132 koji se povezuje sa tumorima na mozgu i Aditiv E950 uzrokovao je rak na laboratorijskim zečevima...

U prilogu teksta objavljujemo listu, štetnih aditiva koji su u Srbiji dozvoljeni, i opis posledica koje mogu da ostave na zdravlje ljudi (obratite pažnju na E 621!).

Listu je objavilo Hrvatsko udruženje za zaštitu potrošača, kako bi uticalo na tamošnju Vladu i proizvođače hrane. Pravilnicima koje je izradilo Ministarstvo poljoprivrede Srbije, nijedan od navedenih aditiva nije zabranjen u Srbiji! Bilo bi dobro i da srpska udruženja za zaštitu potrošača počnu da se bave ovom problematikom. Još bolje bi bilo da počnu da vrše pritisak na Vladu Srbije da se obustavi trovanje naroda.

 

Težina jednog potpisa

 

Osim kancerogenih aditiva koji su u Srbiji dozvoljeni ovim pravilnicima, Ministarstvo poljoprivrede ukinulo je i ranije standarde za kontrolu hrane. Pod pritiskom, proizvođača hrane i trgovaca hranom, od 2005. godine do danas ukinute su mnoge kontrole kvaliteta koje su ranije postojale. Inspektorima je zabranjeno da samoinicijativno odlaze u nenajavljene kontrole. Takva kontrola dozvoljena je samo nakon prijave potrošača. Istina, u Ministarstvu poljoprivrede postoje inspektori koji su formalno zaduženi za nekog pravnog subjekta, ali su im sadašnjim propisima, očito vezane ruke.

Dešava da inspektor koji otkrije nepravilnosti u prehrambenim proizvodima bude šikaniran od strane pretpostavljenih. To je razlog zbog kojeg mesna industrija Petra Matijevića trenutno nema inspektora koji je formalno za njih zadužen. Niko nije želeo da bude za njih zadužen, jer potpisati da su njihovi proizvodi ispravni, nosi sa sobom veliku grižu savesti.

Opšte je poznat slučaj goveđeg mesa starog pedeset godina, koje je firma Matijević kupila od NATO pakta, a potom ga prodala kao sveže meso. Inspektori koji su tada pokušali da zabrane prodaju tog mesa pod etiketom sveže, bili su pod strašnim pritiscima.

Žalosno što je građanima, na kraju meso iz vojnih rezervi NATO pakta staro preko pedeset godina prodato kao sveže. Osim Matijevića, i drugi veliki mesni proizvođači posluju na civilizacijski neprihvatljiv način.

Isto je i u Perutnini, Juhoru, Karneksu, Neoplanti, svi oni morali bi da imaju stalnog nezavisnog veterinarskog inspektora koga plaća država, umesto sadašnje prakse, po kojoj meso za prodaju odobrava veterinar koga plaća vlasnik klanice. Veterinari dobro plaćeni ali samo dok odobravaju sve što gazda šalje na klanje. Oni koji se suprotstave dobijaju otkaz, i da tada na njihovo mesto dolazi čovek koji je spreman sve da potpiše.

Matijević čak ima i svoju laboratoriju, koja mu služi kao opravdanje da njegovo meso ne treba da proveravaju nezavisna tela. Velike klanice po novim pravilima više ne moraju da imaju inspektora na stočnom depou, gde se su ranije inspektori obavezno pregledali životinje pre klanja.

Pre „novih pravila" na licu mesta proveravali su da li se krv koja otiče zgrušnjava, što bi bio znak da postoji crni prišt. Sada je takva kontrola ukinuta, dok načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin smatra da subjekti kojima je profit bitniji od zdravlja nacije trebaju sami sebe da kontrolišu.

 

Uvozno ludilo iz EU

 

Kao glavne krivce za ovakvu situaciju svakako treba videti ministra poljoprivrede Gorana Kneževića, sekretare ovog ministarstva, Danila Golubovića i Dejana Krnjajića, načelnika Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimira Plavšića, načelnika Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodana Šibalića, načelnika Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Sinišu Kotura i načelnika veterinarske republičke inspekcije Sanju Čelebićanin.  

Ovim ljudima ispred nosa u Srbiju se danas uvozi goveđe meso iz Evropske unije (EU), iako se na tamošnjem tržištu pojavio „Šmalenberg virus". Laboratorijskim proverama na ovaj virus, koje se vrše u našoj državi, ne možemo da verujemo, jer su upravo službenici Komisije EU, konstatovali da u srpskim laboratorijama dolazi do zamene uzoraka. Zbog pojave „Šmalenberga", Meksiko, Rusija i još deset zemalja zabranile su uvoz telećeg i goveđeg mesa iz EU.

Ipak, ministru poljoprivrede Goranu Kneževiću koji se tokom afere sa aflatoksinima u mleku pozivao na ruske standarde, sada ne pada na pamet da zabrani uvoz ovog mesa iz EU, na isti način kao što je to Rusija učinila. Zataškava se da je „Šmalenber" prisutan u  nekoliko uvoznih kontingenata iz EU.

Laboratorijama koje bi trebale ovo da utvrde i pozovu Sanju Čelebićanin da reaguje upravljaju ljudi koji mlate veliki novac od uvoza zaraženog mesa iz EU. Oni  koji uvoze meso direktno su povezani sa ljudima koji upravljaju laboratorijama. Privredna komora Srbije (PKS) formirala je udruženje u okviru kojeg je i grupacija laboratorija, to ne postoji nigde u svetu. Jer su ustvari članovi PKS, koji uvoze životinje i hranu koja treba da se proverava u laboratorijama isti oni koji upravljaju laboratorijama, kaže naš sagovornik.

 Ova grupa usko sarađuje sa sekretarom ministarstva poljoprivrede Dejanom Krnjajićem. Krnjajićev posao je da obezbedi ćutanje Ministarstva o tome ne postoji nacionalna laboratorija koja bi hranu proveravala u interesu potrošača, već da se posao provere prepusti onima koji hranu uvoze i proizvode.

To je, naravno, poguban recept. Normalna država mora da ima nacionalnu laboratoriju, u kojoj se uzorci savesno obrađuju i kojoj ne dolazi do zamene uzoraka. Ljudi u laboratoriji moraju da budu plaćeni iz budžeta države, odnosno iz džepa potrošača, jer bi to obezbedilo njihovu nezavisnost i nepristrasnost.

Treba napomenuti da je predsednik ove grupacije laboratorija, Snježana Pupavac, istovremeno i direktor privatne laboratorije EKO-LAB i predsednik Upravnog odbora državnog laboratorijskog Akreditacionog tela (ATS akreditaciono telo Srbije). Na mesto predsednika progurao je lično Dejan Krnjajić. Ukrštanje funkcija postoji i kod Slavoljuba Stanojevića, koji je takođe blizak sa Krnjajićem on ima funkciju u ATS, a direktor je nacionalne laboratorije. To su sve dokazi da ne postoji nezavisna laboratorijska kontrola.

Optužba EU, da u našoj državi dolazi do zamene uzoraka u laboratorijama odnosi se upravo  na ovu grupaciju laboratorija, jer Udruženje komore u čijem je sastavu grupacija za kontrolu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda su zapravo trgovci i preduzeća, koji bi trebali da budu kontrolisani. Izjave u ime te grupacije daje i izvesni Turbatović, kojeg je takođe Krnjajić postavio na funkciju. Besmisleno je i pitanje kolika je opasnost da sa takvim sistemom laboratorija u Srbiju uđe meso ludih krava, jer su građani Srbije već pojeli blizu 10.000 grla stoke obolelih od goveđeg ludila u poslednjih petnaest godina. Ali, trenutno vreba veća opasnost uvoz mesa zaraženog Šmalenberg virusom.

 

 

Lude krave za lude Srbe

 

Konzumiranjem mesa i mesnih prerađevina poreklom od goveda koja su obolela od prionske bolesti poznate kao Lude krave (u organizam ljudi unosi se oštećeni protein) kod konzumenata izaziva degenerativne promene nepovratnog karaktera na  mozgu, a bolest je poznata kao nova varijanta Creutzfeldt-Jacob-ove bolesti (vCJD). Prema pisanju britanske štampe u toj zemlji je do 1997. godine od "Krojcfeld-Jakobove bolesti" zbog konzumiranja mesa ludih krava otkriveno deset slučajeva, dok je do 2013. godine otkriveno 140 novih slučajeva i to kod ljudi mlađih od 45 godina.  Za ovu bolest do danas nema leka, nema vakcina, a završava sa smrtnim ishodom.   

Prodaja mesa i trgovina priplodnih junica sa farmi gde je bilo slučajeva životinja obolelih od "ludila" zabranjena je sredinom devedesetih godina, u Evropskoj zajednici, (danas Evropska unija). Tih godina u Srbiju je iz Holandije uvezen prvi kontigent, od 77 priplodnih junica koje su mogle biti u inkubaciji od ove bolesti jer je u Holandiji tada bolest  uzela maha, kao i u drugim zemljama EU.

-Priplodne junice su  u Srbiju stigle 1997. godine, životinje su uvezene iz Holandije (Čim su ukinute sankcije) kupac je bilo akcionarsko društvo "Đuro Strugar" iz Kule, a savezni ministar za poljoprivredu je tada bio gospodin Jan Kišgeci. Koleginica veterinar sa te farme me pozvala  i oštro reagovala a u tome sam je podržala i reagovala na našem fakultetu i u Ministarstvu poljoprivrede, priča za Tabloid prof. dr Biljana Radojičić, član Srpske Kraljevske asocijacije akademika, inovatora i naučnika, koja je u to vreme od strane Saveznog ministarstva za poljoprivredu bila imenovani član ekspertske grupe  za Lude krave (BSE).

Međutim, ni danas niko ne zna tačno gde su završile te junice, a kasnije i krave sa te farme. Postoji sumnja da su bile "raseljene" na više lokacija. Tom prilikom je bila obaveštena i javnost da je konzumiranje mesa životinja obolelih od ove bolesti, opasno za ljude. U vreme Miloševića, baš kao i danas stručni ljudi koji su se brinuli za zdravlje nacije, odmah bi se našli na udaru trovačkog lobija, ali nažalost i određenih kolega koji su sa trovačima sarađivali. Nakon javnog oglašavanja u štampanim i elektronskim medijima u televizijskim emisijama pod najavom „Zabrana uvoza jedina odbrana" i "Ekološko poselo"  jasno sam rekla  da  je meso od takvih goveda opasno za ljude, ali sam odmah imala "problem" na svom matičnom fakultetu. Osim prof. Biljane Radojčić, niko nije istraživao tu oblast. Naprotiv, javno su zagovarali tezu da je nemoguće da ta bolest pređe sa životinje na čoveka. Ispostavilo se na žalost da nisu bili u pravu, što im nije smetalo da i dalje nose naziv eksperta.

Jedno vreme je i u svetu vladala zabluda, da ukoliko se ne jedu mozak i iznutrice životinja obolelih od ove bolesti, ljudski organizam nije u opasnosti. Praksa je demantovala ovakve tvrdnje. Čak i kada je u Evropi zabranjeno konzumiranje i prodaja mesa životinja obolelih od ove bolesti, postojao je problem što bolest nije bilo moguće utvrditi u ranoj fazi  (inkubaciji). Nije postojala ni laboratorijska analiza kojom bi se to dokazalo. Prostim jezikom rečeno, u pitanju nije ni virus niti bakterija, već je u pitanju izmenjeni protein, stručnim jezikom Neuroprion ili „nekonvencionalni agens iz grupe biohazarda". Da je životinja obolela videlo se tek u poodmakloj fazi bolesti kada je i klinička slika upečatljiva a tada je moguće i laboratorijski potvrditi bolest na uzorcima mozga.

  Situacija je postala podnošljivija kada je otkrivena metoda kojom je bolest bilo moguće laboratorijski utvrditi. Na Fakultetu veterinarske medicine radi laboratorija za dijagnostiku ove bolesti, ali se postavlja pitanje kompletnog monitoringa i broja uzorka koji stižu na skrining dijagnostiku, te je tako moguće da su mnoge životinje završile pod nekom drugom manje opasnom dijagnozom (fals negativne).

Istražujući priču o mesu ludih krava koje je završilo na tanjirima u srpskim domaćinstvima, saznajemo da ni nova metoda ne može da otkrije teleće ludilo uzorkovanjem mesa, već se konstatuje samo na mozgu. Ovo znači da ukoliko proizvođač baci mozak obolele životinje i pusti delove mesa, npr but, ramstek, ribić u prodaju, konzument može da oboli od „Jakobs krojcfelda", dok postojanje bolesti nije moglo da se dokaže prethodnom kontrolom takvog mesa.

Istorija bolesti "ludih krava" počinje u Engleskoj sa proizvodnjom stočne hrane koja je napravljena preradom mesa ovaca obolelih od šapa i slinavke. Meso ovaca je obrađeno na visokim temperaturama, ništa se nije bacalo, creva, bubrezi, oči, sve je prerađeno u hranu za krave. Kada su potrošili obolele ovce, nastavili su da u stočnu hranu ubacuju otpatke drugih životinja.

Danas je hrana u Srbiji slična kvalitetu takve stočne hrane! Statistike pokazuju da su retke smrtonosne bolesti u porastu. To sigurno ima veze i sa kvalitetom hrane koju konzumiramo, pogotovo porast broja oboljenja digestivnog trakt. Uvoz ludih krava u Srbiju postao masovni događaj posle petog oktobra, kada su naveliko uvožene krave, junice, bikovi iz Austrije, Nemačke, Holandije, Švajcarska, u kojima je ta bolest bila široko rasprostranjena. U samo jednoj turi  je uvezeno 3.000 zaraženih junica.

Problem u zemlji Srbiji što su na mestima koja su bila ključna za kontrolu i sprečavanje uvoza zaraženih životinja sedeli nekompetentni ljudi. Oni su pokazivali i veliki stepen nezainteresovanosti za to šta se uvozi. Pre izvesnog vremena je, napokon, u Srbiji napravljena laboratoriju u kojoj može da se utvrdi teleće ludilo i kada je na čelo te institucije trebalo da bude postavljen kompetentan čovek, on se iznenada odselio u Abu Dabi!