Natrag

Tabloid istra`uje

Tabloid istražuje

 

Profit uz pomoć nebeskih sila: moli se bogu, drži se novca (2)

 

Kovači lažne istorije

 

Ubacivanje bezvrednog novca u privredu kako bi se ona uništila  danas se naziva direktnim stranim investicijama, a prodaja robova se naziva otvaranje novih radnih mesta. I tu se ništa već hiljadama godina nije promenilo.

 

Piše: Ivona Živković

Oni koji su se bavili bankarskim poslovima u antičkoj Grčkoj, nazivani su Trapeziti i radili su na tržnicama na sopstvenim tezgama. Pojavili su se još u šestom veku pre Nove ere i praktično su prodavali ništa.  Oni su menjali velike kovanice za manje novčane jedinice (zato se najčešće zovu razmenjivači novca). Menjali su vavilonske i persijske šejkele za drahme po kursu koji su sami procenjivali. Dok su postojali različiti standardi u kovanju srebrnog novca sa različitim legurama postojala je kod građana i neizvesnost oko vrednosti novca, pa su trgovci bili primorani da se oslone na Trapezite i na njihove savete i procene. Trapeziti su savetovali i u vezi sklapanja poslova, ugovora, i naravno, davali su pozajmice sa kamatom. Ovo je još jedna grčka reč koja označava prinos ili dobit. Kamate su bile od 10, 20 pa i 30 posto. Novac su pozajmljivali u malim, ali i u velikim sumama. Kao garanciju za pozajmljeni novac uzimali su u zalog raznu robu, ali i zemljišne posede. Trapeziti su bili više ili manje obrazovani robovi u službi svojih gazda zlatara ili moćnih trgovaca robovima, koji se u javnosti nisu izlagali jer je posao oko zamene novca očigledno tražio veštinu uličnog prodavca. Bogati hramovi u Tebi, Delosu, Efesu služili su kao mesta gde su se skupljale dragocenosti i nazivani su trapeze. To su praktično bili trezori, koji su imali i svoje čuvare trezora. Uglavnom su bili pod kontrolom sveštenika. Kada je u Egiptu u vreme helenskog perioda vladavine stvoreno državno bankarstvo, Trapeziti su postali državni službenici. Pored toga, Trapeziti su primale i novac na čuvanje, pa su tako još tada ustanovljene knjige u kojima je vođen račun svakog pojedinog klijenta. Čak su vršili i usluge prebacivanja duga sa jednog računa na drugi samo upisivanjem novčane vrednosti,  ukoliko su im oba klijenta međusobno izvršila neku robnonovčanu transakciju. Za tu uslugu su trapezite uzimale procenat. Karakteristično za Trapezite je da su ih nazivali strancima, a da su prebivalište imali tamo gde su radili. Odakle su oni dolazili, čije su bili vlasništvo nije poznato, pa je moguće da su se u Aleksandriji i u Uru nalazile prvobitne bankarske škole gde se izučavao račun i baratanje sa novcem. Dakle, oni su bili robovi koji su naučeni bankarskoj veštini i onda samo distribuirani da rade posao.

 

Kralj Fejdon kovao novac po instrukcijama vavilonskih stručnjaka

 

 

Početak kovanja novca u evropskoj Grčkoj vezuje se najčešće za kralja Fejdona iz Arga, gde je on  za savetnike u ovom poslu koristio  usluge ovih "stranaca" tj. bankarskih eksperata koji su živeli u Tiru, Sidonu ili Sardisu, ali i u samom Vavilonu. U istorijskim spisima se zato nalazi da su oni bili "domaći stranci". Verovatno je da su veštinu kovanja novca u evropsku Grčku tada preneli od Liđana iz Male Azije koji su u tome bili najpoznatiji među antičkim Grcima. Zlatne kovanice Liđana su bile veoma cenjene.

Ovi uvezeni finansijski stručnjaci su tako uticali na Fejdona da uvođenje nove drahme predstavi naodu kao veliki državni progres, efikasniji način trgovine itd. Savetovano je da se mora podsticati štednja, a zapravo su sa ubacivanjem ogromne količine srebrnog novca koji je kovan u u Egini i Argu samo bankari znali  kako da naprave dobit. Jedna od najvećih grešaka antičkih vladara je tako bila prihvatanje bankarskih saveta da stvaraju sopstvenu riznicu u kojoj su čuvali novac i zlato dok su robove olako prodavali i trošili njihovu snagu. Mnogi su ubeđeni da ako imaju zlato i novac mogu kupiti sve što im treba i trgovci iz bankarskog kartela su im u tome pomagali donoseći im robu od drugih. Tako su praktično još tada ovi bankari počeli s a podrivanjem grčke privrede ubacujući u nju nepostojeće vrednosti.

Od samog začetka ove vrste posla primenivane su skoro sve vrste finansijskih smicalica koje su s e mogle izvesti. To je značilo falsifikovanje novca, menjanje gravira na novcu bez obzira da li je to bila glinena tablica, zlatan novac ili srebrni i bakarni. Lažirali su težini legure i višestruko izdavali priznanice na deponovano zlato. Gde god se moglo varati, to je razrađivano i primenjivano i kako Dejvid Estl navodi praktično je osnovna škola rada sa novcem od samog početka bazirana na prevari. Krediti i otplaćivanje duga u ratama, kao i izdavanje menica, bankarskih garancija i slično. Bankarske su smicalice nastale nešto kasnije kod Rimljana..

 

Solonove monetarne reforme

 

Prividnim ujednačavanjem vrednosti kovanica drahme, Solon je u svojim monetarnim reformama pokušao da odgovori potrebama trgovaca u razmeni robe iz Asirije, Grčke, Fenikije i Vavilona. Tako je i grčka drahma pretrpela za vreme njegove vladavine u Atini  izmene u sastavu legure.

Mina koja se sastojala od 73 drahme proglašena je kao legalno sredstvo plaćanja u vrednosti od 100 drahmi, iako po naučnicima nema dokaza da su se u Atini u to vreme uopšte bavili kovanjem novca. Tako se tumači da je stvarno značenje ove monetarne reforme bilo uspostavljanje atinske domaće kovanice uvođenjem kovanice manje težine (srebra) i koje je postala legalna za dugovanja nastala za prethodne teže kovanice u Egini i Argu. Cilj Solona, međutim, nije bio da  oslobodi dužnike (trgovce) smanjujući vrednost standardnog novčića, već da oslobodi atinjansku trgovinu od vezanosti trgovaca prema lokalnom peloponezijskom novčanom standardu koji se nije prostirao izvan Egejskog mora.

 Tako  su i Atinjani imali kovanicu u bronzi i njena standardna težina je bila kao kod Korinćana, Sameanaca i Kirenjana pa su se evropski Grci oslobodili finansijske hegemonije Vavilona i njihovih ispostava u Lidiji, Egini, Argu. I sprečen je izvoz robova. Sparta je dugo odolevala ovim bankarima.

Kako su Solonove monetarne reforme vršene pod stručnim nadzorom "domaćih stranaca" i stručnjaka za novac koji su brinuli samo o količini srebra u novcu, ova reforma je omogućila i veliku seobu zlatnih poluga u Grčku. Naravno, bankari koji su tačno znali ove standarde imali su na umu isključivo mogućnost da time manipulišu u svom interesu. Tako su u šejkel i drahma i rimski dinar kasnije nastojali da budu u tom standardu. Ali, vladari su na ovaj način postajali sve više zavisnici od količine zlata u svom posedu i trgovaca zlatom pa su polako potpadali pod njihovu kontrolu. Umesto da budu vladari sopstvenom narodu i raspolažu živom silom i ljudskom energijom koja bi im pokretala privredu, oni su robove sve više koristili za vođenje osvajačkih i pljačkaških ratova u interesu bankara i trgovaca. Što je bankarima upravo odgovaralo. Sistem novčanog zaduživanja vladara se tako širio duž čitavog Mediterana ka zapadnoj Evropi.

Čuvari trezora kao ljudi od poverenja su se tako našli u poziciji da prodaju svoje poverenje svakom vlastelinu koji im više plati i koji im da veći društveni status.

Tako je pozicija čuvara trezora ili profesionalnog vojskovođe (imperatora) postala veoma moćna pozicija.

 

Bankari su postali bogovi na zemlji

 

Veština manipulisanja sa novcem morala je da ide sa teškim obmanjivanjem građana i to je bio zadatak sveštenstva i onoga što su oni propovedali kao religiju. Običnim ljudima je tako nametan običan život koji s e vezivao sa dobrom setvom, žetvom i zabavom, dok se posao prikupljanja i dilovanja zlata i drugih plemenitih metala skrivao iza svetih rituala u božijim hramovima ,  prema kojima je običan narod morao da ima strahopoštovanje. Seljacima u Grčkoj je čak zabranjivano da se nastane u blizini rudnika zlata čak i kada su bili iscrpljeni i napušteni.

Samo odabarani i posvećeni u veliku tajnu (smicalicama sa zlatom i novcem) imali su pristup hramovima.  Svi ostali su bili nepozvani i sledila im je "božija kazna". Ritualni obredi sa polaganjem zakletve na čuvanje velike tajne postali su način na koji je ovo  sve moćnije kriminalno jezgro širilo svoje bratstvo. Onome ko se ne bi držao zakletve sledila je smrtna kazna. Mnogi elementi ovog starog vavilonskog obreda (na primer zavrtanje nogavice) i danas su prisutni prilikom stupanja u masoneriju.  Sveštenici su  ubeđivali narod da prihvati svoje vladare i njima se potčinjava, jer je narod bez vladara obezglavljen. Dobri robovi će dočekati oslobađanje od ropskih muka u raju, a loši će zauvek ostati robovi i završiće i paklu. Kult boga - svemoćnog gospodara i stvoritelja kao duhovna manipulacija koja se vekovima održavala je tako postao najveća zaštita vlasteli da može nesmetano da pljačka. Zato se i danas na američkom dolaru nalazi natpus  Annuit Coeptis -  što u slobodnom prevodu znači "Uz božiju saglasnost".

Tako su i biografije mnogih pljačkaša i kriminalaca koji su radili u interesu ove međunarodne kriminalne bankarske bratije prikupljajući za njih zlato i dragocenosti koje su se mogle čuvati u trezoru dobijali od crkve zvanično krune i titule, koje im je davalo sveštenstvo na čelu s a njihovim vrhovnim poglavarom oličenim zvanično u liku pape i na prestolu Vatikana gde se u jednom trenutku nalazila najveća zlatna riznica na svetu. I oni su postajali kraljevi i carevi i imperatori.

 

U slavu pljačkaša i ubica

 

Jednog takvog imperatora, Konstantina mi srpski robovi upravo ove godine slavimo jer je navodno legalizovao hrišćanstvo, famoznim Milanskim ediktom (ukazom).  U stvarnosti, čin razapinjanja Hrista na krst (neka druga predanja kažu da je obešen na drvo)  i stvaranje ovog kulta danas je upravo simbol trijumfa bankara nad onima koji su se suprotstavljali ovim nečasnim poslovima u "božijim hramovima". Čak i Biblija lepo opisuje Hristove obračune sa menjačima novca i nastojanje njegovih pristalica da se oslobode ove lihvarske pošasti. Hrist na krstu znači ništa drugo do trijumfalnu pobedu lihvara. I oni danas vladaju svetom preobučeni u Hrišćane. I to je trik kome je pribegao imperator, osvajač , ubica i pljačkaš za račun vatinaksih rizničara car Konstantin. Tako su plaćeni  rimski imperatori odlučili da svoje osvajanje i pljačku ne vode kao obični kriminalci i plaćenici već pod "časnim krstom". I narod je to vekovima gutao, sve dok se samo sveštenstvo nije pod uticajem vizantijskih bankara podelilo pa se podelila i crkva. I mi danas  slavimo Milanski edikt jer nam to nameće današnja masonerija koja kontroliše sve medije i škole i izdavaštvo u Srbiji. Kao i u drugim zemljama gde je prisutno pljačkaško bankarstvo.

Kontrola novčanih tokova (rudnika zlata i srebra i transport novca), kao i kupovina zemljišnih poseda širom Mediterana i Evrope  postala je tako ogorčena borba bankara. Jedan deo je poslovao dobro u Vizantiji, a drugi deo je nastojao koristeći moćnu špansku armadu da preuzme deo zapadnog tržišta i to uz pomoć gusara i normanskih kraljeva.

Bankarska i trgovačka vlastela jačala je isključivo na ratovima i razaranjma tako što su novcem često i falsifikovanim plaćali podobnim vladarima i kriminalcima vojsku, omogućavajući im onda da zadrže deo plena, dok su trgovci dobijali slobodne trgovačke puteve i mogućnost da šire svoje robno novčano tržište.

I današnji liberalizam i globalizam samo njima pogoduje. To je tržište bez granica. Mnoge lokalne vladare su uvodili u rat čudesnim smicalicama, pa je stvorena pri rimokatoličkoj riznici i posebna jedinica sveštenstva koje je obučavano za najsloženiju vsrtu prevara, a to su jezuiti. Ovaj sveštenički red je i danas najmoćniji aparat za stvaranje ratnih konflikta među državama, a njihov najnoviji izum je terorizam i islamski militantni fundamentalizam. Suština ovih manipulacija je sejanje straha i panike i pokretanje oružanih intervencija. Oni pod kontrolom tako drže čitav NATO vojni savez.

 

Sveti Petar sa "onoga sveta" brani zlatnu rimsku riznicu

Koliko su jezuiti lukavi pokazuje i jedna zanimljiva anegdota. Nakon smrti cara Konstantina jezuiti su  često podsticali nemire u Rimu kako bi u opštem haosu potpuno prezueli vlast pošto je ogromna količina zlata opljačkanog iz čitavog sveta čuvana tada u Rimu. Ali, kada su Turci u 8. veku krenuli  na Zapad da to zlato vrate natrag, Rim nije imao ko da brani. A moćnu vojsku je imao franački kralj Pipin. Da bi ga naveli da brani Rim (Sveti grad) jezuiti su Pipinu dostavili pismo koje mu je navodno uputio preko jezuita lično Sveti Petar (sa onoga sveta) u kome ga moli da spasi Rim. I lakoveni i bogobojažljivi kralj Pipin, koji je bio fasciniran  da ga Sveti Petar zna po imenu,  pokreno je svoju vojsku na sveti zadatak i spasao od pljačke privatnu riznicu rimskih bankara. Rimski menjači novca i prodavci bankarskih usluga su u to vreme nazivani argentari ili numulari. Reč bankar nastala je tek u srednjem veku!

Daruj crkvu i nisi više kriminalac

 

Da se metal na teritoriji današnje Srbije obrađivao hiljadama godina pre Nove ere bila je dugo skrivana istorija, pa je kovanje novca na ovom prostoru zvanično prisutno tek od srednjeg veka. 

Poznato je da su ovde i Mletački trgovci (najveći finansijski maheri i prevaranti) kovali  zlatnike i srebrnjake, ali je verovatno tajna da im je kralj Milutin pravio lažni novac koji je bio naizgled gotovo istovetan sa njihovom, ali sa promenjenom legurom od zlata i srebra. Ovaj novac je tako bio čista prevara. 

I on se time nije mogao baviti bez njihove saglasnosti. Za učešće u ovim bankarskim prevarama Nemanjići su i dobili dinastičku krunu, pa im je data oblast na Balkanu preko koje je prolazio važan transport novca, da na njemu budu krunisani vladari.

Prvi koga su novcem zavrbovali, bio je čovek sa imenom Nemanja (bez imovine) od oca Zavide (navodno vlastelina), i koga su podboli i finansirali  (kao današnje "Otporaše") da se dokopa pozicije župana, te se on zarad para i vlasti okrenuo i protiv sopstvene braće i naroda.

Zvanična titula kralja Milutina (1282-1321) je bila Stefan Uroš po "milosti božijoj " kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja. Ali Nemanjići nisu bili samodršci vlasti (jer za to nisu imali snagu) već plaćenička i pljačkaška vojska za interese međunarodnih bankara

Raška je tako bila baza u koji su mletački trgovci falsifikovali svoje zlatne kovanice koje su onda puštane ubacivene dalje u Holandiju i ostalu Evropu kiju je trebalo pokoriti. Kriminal ovih vatikanskih plaćenika i pljačkaša (drevnih tajkuna) shvatio  je očito i Dante, jer je kralja Milutina smestio u svoj ep " Pakao".  Tako je i čitava srednjevekovna srpska država stvorena na čistoj bankarskoj prevari koja je imala za cilj da vojno i monetarno podriva snagu Vizantije i njen stabilan i cenjen novac.

Velika graditeljska aktivnost u podizanju utvrđenja i manastira i "darivanje" novca crkvi,  kako romantizirano opisuju naši istoričari Nemanjiće, u stvari je bila potreba međunarodnih lihvara da se grade tajne "banke" u kojima je vođeno knjigovodstvo i držano zlato i ostala bogstava. Zvanična srpska istorija kaže kako su se u njima prepisivale knjige te da su bili centri pismenosti. Pismeni su u stvari bili samo oni koji su bili u manastirima, dok je narod za tu pismenost vekovima uskraćivan. Kosovo i Metohija su bili na važnom trgovačkom putu, pa su zato tamo i podizani manastiri (banke) u kojima je čuvano zlato na putu iz Grčke i Turske za Dubrovnik i Veneciju i Peštu. Tim zlatom su podmićivani evropski vladari.

Čitava dinastija Nemanjića je radila kao plaćenička vojska bankara i to u zavisnosti ko im je plaćao tako su i radili tj. pljačkali i ratovali. Na žalost, mnogi naši istoričari u želji za katedrom i naučnim priznanjima često prenebregavaju mnoge istorijske činjenice u vezi ove porodice, dajući romantiziran opis njihove surove vladavine.

Kao što svi sitni mafijaši nastoje da se orode sa glavnim bosom (kumom), kako bi bili bolje rangirani u  mafijaškoj hijerarhiji, tako su se i kod bankara i njihovih saradnika u kriminalu stvarale veze bračnim povezivanjem.

Nekadašnji urednik radio Beograda i pisac, pokojni  Slobodan Perović, koji je opisao u svom fiktivnom romanu Nemanjiće kao kabadahije koja je u nekoj krčmi na putu iz Italije pokupila neku krčmaricu i dovela je u Srbiju predstavljajući je narodu kao rođaku nekakve poznate Anžujske loze, verovatno je više osetio ono vreme nego mnogi oficijelni istoričari koji sa posebnim divljenjem i strahopoštovanjem i danas pišu  hvalospeve o Jeleni Anžujskoj kao velikoj plemkinji koja je postala žena Stefana Uroša i majka budućih kraljeva Dragutina i Milutina.

Sirovost, divljaštvo, primitivizam, obračuni među braćom, sinovima i očevima, kao i koristoljubive ženidbe  su upravo  karakteristike  gramzivosti koju su Nemanjići ispoljavali čitav niz generacija. Istorijska činjenica da je kralj, pa car Dušan bio čuvar riznice i kamatnik koji je pozajmljivao novac sa kamatom od pet posto,  najviše govori o njegovoj vladavini.

I njemu je dopušteno iz Venecije da kuje novac što je radio u takozvanim zlatarijama u kojima su radili obični zlatari. Da bi ih kontrolisao doneo je Srbiji i prvi zakonik (1354) koji kaže: „...Zlatari u župama i na carskim zemljišnim posedima da se ne nastanjuju, već samo u gradovima koje je car odredio za kovanje dinara".

Dušanov zakon još kaže da „ako se nastani zlatar u selu umesto u gradu na tlu carskom, da se to selo raseli, a zlatar spali. Ako zlatar u gradu kuje dinare tajno da se zlatar spali , a grad da plati globu". Sama reč dinar (denarijus) označavao je zlato.

Najveći deo zlatnika  prebacivan je onda u Dubrovnik i u Veneciju na čuvanje, tako da je Srbija bila glavna kovnica i falš i pravog novca Mletačke republike. Najvredniji novac Venecijanskih trgovaca se danas nalazi najverovatnije u riznici u Londonu i u Švajcarskoj, a zlato se i danas bez mnogo pompe iz Srbije iznosi u London.

Ubacivanje bezvrednog novca u privredu kako bi se ona uništila  danas se naziva direktnim stranim investicijama, a prodaja robova se naziva otvaranje novih radnih mesta. I tu se ništa već hiljadama godina nije promenilo. Menjaju se samo naše iluzije o svetu u kome živimo, a kojim vladaju kriminalci, mafijaši i njihovi iluzionisti u svešteničkim odorama i po kojekakvim demokratskim institucijama.

 

 

Nađeš zlatnike i dobiješ batine

 

U Srbiji su i danas žive priče o velikoj količini sakrivenog ili pogubljenog srednjevekovnog kovanog novca koji se nakon raznih ratova na ovom prostoru može još naći. Za prikupljanje ovog novca posebno je nakon Drugog svetskog rata bila zadužena takozvana služba „džavne bezbednosti". Ova služba inače samo nosi takav naziv, ali u suštini štiti interese međunarodne vlastelinske oligarhije, a ne države kao što većina misli.  Za rad sa nađenim zlatnim i srebrnim novčićima širom Srbije bave se i posebne policijske snage. Ko god je nešto našao zakopano u šumi ili pećini , i pokušao da to proda, u policiji je mogao da dobije i teške batine. Transport zlata preko Srbije u Veneciju je bio najunosniji posao svih srpskih vladara, dok ga Turci nisu presekli. Može se pretpostaviti da su i kosovski junaci 1389. godine ginuli za interese tadašnjih vladara. Zato je istorija Srbije u potpunosti falsifikovana.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane