Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

(Ne)zaboravljeni

 

Milovan Brkić

 

Kada je Ljiljana Smajlović pre dva meseca vraćena u Politiku, na mesto glavnog urednika, promenivši gospodara, pogledao sam u impresum lista. Interesovalo me ko su njeni izabranici, koji će uređivati ovu satrvenu novinu, čije su najistinitije strane čitulje, zbog kojih, uostalom, poslednje dve decenije i izlazi ovaj dnevnik

Mojoj pažnji nije promakla činjenica da u impresumu novina više nema imena osnivača ovog, decenijama najuglednijeg lista na Balkanu. Učinila je to, upravo, Ljiljana Smajlović, ljubitelj politike Karadžića, a potom Koštunice, uz punu saradnju Sonje Liht. Kasnije su se Ljiljana i Sonja podžapale, javno polemišući ko je kriv  što je prodata Politika. Bila je to odvratna polemika dve žene, koje su od života uzele sve što se uzeti moglo, i čije bi, zvanične biografije, mogle da ih odvedu na smetlište.

U impresumu je uokvireno ime Tatjane Petrović, osnivačice online izdanja Politike. Nešto me štrecnu i kolega mi nađe na pretraživaču da je Tanja umrla u februaru ove godine, u 46. godini života. Iako se o mrtvima uvek govori sve najlepše, ovom prilikom pomenuću njenu drugu stranu. Poznavao sam pokoju Tanju, Bog da joj dušu prosti, i pamtim je, dok sam preko radio talasa B 92 pozivao Beograđane da smaknu Slobodana Miloševića, donoseći Veranu Matiću znatnu količinu novca, posle najsmelijih istupa dobijao sam izveštaje koje je pokojnica, instalirana na ovom, u to vreme jednom od najznačajnijih medija koji je bio otvoren za drugačija shvatanja, slala o mojim gostovanjima, ko me podržava, izveštaje.

Posle pada Miloševićevog režima, Tatjana je u 34 godini postala gradski sekretar  za kulturu! Posetio sam njene gazde sa njenim dosijeom, ali su mi olako rekli da to sada nije važno! I tako u Politici nema više Ribnikara, onih koji su osnovali ovaj list, ali će ostati, voljom Ljiljane Smajlović, upisano ime Tatjane Petrović, koja nije znala ni pismo majci da napiše!

Pre deset dana umro je veliki srpski pesnik Miladin Kovačević,  znan kao Jakov - Jaša Grobarov. Vest o njegovoj smrti nije objavljena u Politici, za koju je godinama pisao najbolje priče, ni na televiziji, ni u novinama. Nije, kao Tatjana, sahranjen na Novom groblju, jedva su ga sahranili i na Bežanijskom, jer Udruženje književnika Srbije nema para za sahranu ovog istinski velikog boema.

Decenijama su strane diplomate i znani gosti iz inostranstva pamtili naš grad po Jaši Grobarovu i njegovim nastupima u Klubu književnika i  znamenitim kafanama.  Dobar deo života Jaša je proveo u Padinskoj skeli okopavajući kukuruz. Tako su poeziju shvatale prekršajne sudije, dok nije došlo doba da se i sloboda proba. Umro je i Čude. Slobodan Stojadinović, pesnik, intelektualac. Kolega Risto Kubura bio je Čudetov najbolji drug. I Slavko Drinski, koji je njegovu smrt dočekao u Kanadi.

 Čude je bio iz bogate porodice iz Niša, potomak je vojvode Sinđelića. Njegovi su odlučili, da sve što su generacijama sticali, marljivo radeći, daju sinu, da to Slobodan sve proćerda. Siromašan bi bio Beograd da nije bilo Jaše, Čudeta...

Ambro Marošević je pogažen kod Sajma, otputovali su Brana Petrović, Miodrag Bulatović. O, kakve smo mi imali boeme, pesnike, intelektualce, ljude! Ostadoše samo šašavi šifranti i partijska murija koja imitira pesnike. "...Bem ti život, i sve u svemu, kad ne znam gde da stojim u njemu'' stih je koji je Čudeta učinio besmrtnim pesnikom, kao i misao -  ''...Razliku između pesnika i hajduka, poznaje samo dželatova ruka''

Čovek umre kad ga zaborave, kažu. Verujem da ćemo večno pamtiti one koji su to istinski zaslužili, a još  za života prezreti one koji su "odani svakoj vlasti, i krvoproliću, kad ih kao zver privedu, jelu i piću".