Sunovrat

 

Srbija je opustošena, ali politička elita i dalje pljačka

 

Metastaza budžeta

 

Perspektive srpske privrede nisu više crne, jer ih više i nema. Onaj ko je mislio da je u ekonomskom smislu Srbija dotakla dno, mora da prizna kako je grešio, jer ova zemlja sve dublje tone, a dna nigde na vidiku. Do kraja godine republički budžet mora da nađe najmanje  milijardu evra vanrednih prihoda samo da bi pokrio tekuće troškove. O nekom povećanju standarda građana nema ni govora, a bićemo srećni ako većina građana ne poumire od gladi pre početka 2014.

 

Igor Milanović

 

Po izjavama najviših zvaničnika Srbije, u budžetu ima para za samo do kraja septembra. Posle toga je neizvesno da li će država moći da isplaćuje plate svojim zaposlenim, penzije i ostale svoje obaveze. U ovom trenutku se procenjuje da u kasi nedostaju dve milijarde evra.

Samo za tekuće potrebe do kraja godine Srbija negde mora da pronađe milijardu evra, a na naplatu dolaze i neki ranije uzeti krediti. U ovom trenutku država može da se dalje zadužuje samo po kamati od šest do sedam odsto godišnje, što odgovara ceni po kojoj smo u ranijem periodu uzimali takozvane nepovoljne kredite.

Jeftinije pozajmice su moguće jedino u okviru političkih aranžmana kojih u ovom trenutku nema na vidiku. Vredi podsetiti da su pučisti posle 5. oktobra 2000. najavili dolazak jeftinih zajmova, koji ni do danas nisu stigli. Isto se desilo i sa parama obećanim ako se isporuči Slobodan Milošević, tako da nema razloga da se veruje kako će Zapad finansijski da nagradi Srbiju za odricanje od Kosova i Metohije.

Uprkos slugeranjskom stavu srpskih vlastodržaca prema stranim moćnicima u pogledu, ne samo Kosova, već i svih ostalih problema koji treba da budu rešeni, Svetska banka je odbila da Srbiji do kraja godine da hitan zajam u visini od 200 miliona evra. Jasno je da politički ustupci sadašnjih vlasti više nisu dovoljni da bi se dobio i jedan jedini cent po povoljnim uslovima, jer je vlada pred Zapadom već skinula gaće, a za dalje se ionako ništa ne pita.

Međunarodni monetarni fond, od čijeg mišljenja zavisi da li ćemo i pod kojim uslovima dobiti nove kredite, pregovore sa Srbijom vodi namerno sporo znajući da vreme radi protiv nas. Ako se ne postigne dogovor sa MMF-om neće se dobiti ni ostatak od ruske pomoći srpskom budžetu u visini od 200 miliona evra, osim ako Kremlj ne bude video neki politički interes u kreditiranju bankrotirane Srbije.

Da bi se uopšte pomerili sa mrtve tačke u pregovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom, vlasti Srbije moraju da prihvate neljudske mere štednje koje do sada ni jednu zemlju nisu izvukle iz  krize, ali su zato mnoge od njih koje su slušale MMF doživele pobune izgladnelog naroda.

 

Mrtvaci na državnim jaslama

 

Kako bi očuvala socijalni mir srpska vlada je subvencijama održavala nisku cenu gasa i struje za domaćinstva. U predizbornoj kampanji prošle godine Srpska napredna stranka je obećavala da će, ukoliko joj birači poklone poverenje, cenu struje čak smanjiti za 20 odsto. To je svojevremeno obećavala upravo sadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović koja je u međuvremenu odobrila poskupljenje struje za preko deset odsto. Obećanja se u izbornim kampanjama olako daju i brzo zaboravljaju.

Od septembra će i gas da poskupi za u proseku 5,7 odsto budući da Srbija više nema para da finansira gubitke Srbijagasa nastale tako što se ovaj energent prodaje po nižoj ceni od nabavne.

Nastavljanjem politike stezanja kaiša koju nameće MMF, vlasti Srbije rizikuju da do kraja izgladne sopstveno stanovništvo. Pošto ima veoma malo stranih investicija, jedina nada za polumrtvu privredu jesu državne jasle, ali na njima ima mesta za sve manje preduzeća.

Zbog nepovoljne konjukture, koja je direktna posledica nerazumne štednje, plate su već danas nedovoljne za puko preživljavanje.

Prosečna plata u Beogradu je 44.000 dinara, što je premalo imajući u vidu da na listi od 131. najskupljeg grada na svetu, zauzima visoko 86 mesto. Zahvaljujući komunalnim vlastima na čelu sa Draganom Đilasom, sam boravak u Beogradu je preskup. Polovina pomenute prosečne plate,  prosečna porodica troši na račune, a za prevoz derikožama iz Bus plusa daje još 6.000 dinara mesečno, dok za najobičnije komunalije izdvaja 8.000 dinara mesečno za stan od 60 kvadrata.

U celokupnoj ovoj situaciji posebno zabrinjava to što su donedavno najrazvijeniji krajevi Srbije danas na dnu lestvice standarda građana. Na prvom mestu ove negativne liste nalazi se Valjevo, u kome su neophodne skoro dve prosečne plate, da bi se napunila potrošačka korpa. Na drugom mestu je Smederevo, gde je potrebno zaraditi 1,80 plata da bi se napunila potrošačka korpa, a zatim slede tri grada iz Vojvodine: Subotica, Zrenjanin i Sremska Mitrovica.

Nekada jedan od industrijski najrazvijenijih gradova bivše Jugoslavije, Zrenjanin, danas je na prvom mestu po ceni prosečne potrošačke korpe među prvih petnaest gradova sa najnižim standardom. U tom gradu je potrebno imati 1,76 plata od po 40.890 dinara kako bi se napunila potrošačka korpa vredna čak 72.142 dinara. Poređenja radi, u Beogradu ta ista korpa košta 68.039 dinara, pa je tako stanovnicima prestonice dovoljno 1,36 prosečnih plata da bi pregurali mesec.

 

Sirotinja pod jednim krovom

 

Zbog ovakvog stanja, gde prosečna plata ne zadovoljava ni najosnovnije potrebe, a istovremeno većina stanovništa sanja da ima makar tolike prihode, nije čudno što polovina mladih do 25 godina i svaki deseti u uzrastu između 26 i 35 godina starosti živi zahvaljujući finansijskoj pomoći roditelja. Ovom statistikom su, da sve bude jasnije, obuhvaćene samo one osobe koje nemaju nikakve druge prihode osim "džeparca" koji im dodeljuju stariji rođaci. Njima treba dodati i one koji, istina, imaju nekakve prihode, ali nedovoljne da se preživi pa su i oni na roditeljskom budžetu, ali neobuhvaćeni pomenutom statistikom.

U statistici se, međutim, pominju i oni mladi koji još uvek žive u roditeljskom stanu, jer nemaju sredstva da se osamostale. Skoro dve trećine građana Srbije u uzrastu između 18 i 35 godina živi pod istim krovom sa roditeljima, a neretko i sa babama i dedama i ostalom rodbinom. Na birou za zapošljavanje zvanično se nalazi 210.545 mladih osoba, od kojih je njih 28.042 sa fakultetskim diplomama, dok je stvarna brojka daleko viša, ali iz nekog razloga ne ulazi u zvaničnu statistiku. Ipak, i pomenuti podatak je zastrašujući, jer on znači da svaki drugi mladi građanin Srbije nema stalni posao. Poređenja radi: u Španiji, koju potresa do sada najveća ekonomska kriza u istoriji, taj postotak iznosi tek nešto više od 35 odsto.

Zbog daljih pritisaka MMF-a Srbija uz smanjenje javnih troškova mora da poveća budžetske prihode, zbog čega raste pritisak na preduzeća. Jedan zaposleni građanin Srbije svojim doprinosima i porezima na leđima nosi 2,5 ljudi koji ne ostvaruju prihode.

Srbija je zbog potreba države da nekako namakne pare u budžet, verovatno, jedina država na svetu gde preduzeća plaćaju i kada ne rade. Zbog ovakve situacije većina malih i srednjih preduzeća u Srbiji sa radom prestaje u prve tri godine svog poslovanja. Uvek, para gladna država,  pri tome je postala bukvalno usisivač za pare, pa se, na primer, od tri milijarde evra koje je od 2001. u Srbiju uložila Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) veći deo para prelio u budžet, a samo je sitniš otišao privredi kao investicija ili kredit.

 

Ko preživi platiće

 

I pored toga što država otima gde i šta stigne, nijedno preduzeće nije u povoljnijoj finansijskoj poziciji u odnosu na privatni sektor. Preko 200 javno-komunalnih preduzeća u Srbiji budžetu duguje za porez ili doprinose za zaposlene. Samo njih osam je uspelo da pribavi garancije svojih osnivača, republike ili lokalne samouprave, i da na taj način uđe u postupak reprograma dugova. Ostalima će računi ostati blokirani dok, ili ne dobiju tražene garancije ili ne namire svoje obaveze.

Od ukupno 321 javno-komunalnog preduzeća, njih čak 57 duguje preko milion dinara (na prvom mestu je JKP Lazarevac sa 461,2 miliona dinara), a samo četvrtina nema nikakve nenamirene obaveze prema budžetu.

Teško može da se očekuje neko poboljšanje u dogledno vreme, jer to ne nagoveštavaju ni kretanja bruto društvenog proizvoda (BDP). Iako je u prvom polugodištu srpski BDP ostvario rast od 2,1 odsto na međugodišnjem nivou, za neko osetnije poboljšanje konjukture domaćoj privredi je potreban bar tri puta veći rast. Uz to, rast BDP-a je u najvećoj meri usledio zahvaljujući uspesima kragujevačke fabrike automobila i izuzetno povoljnih vremenskih uslova koji su uslovili uspešnu poljoprivrednu sezonu.

I za sledeću godinu planira se isti rast BDP-a od dva do 2,5 odsto, što znači da privreda stagnira, mada ohrabruje činjenica da smo izašli iz recesije. Ako bi do kraja godine popustili inflatorni pritisci, stručnjaci smatraju da bi se stekli uslovi za smanjenja kamatne stope Narodne banke Srbije, što bi zatim moglo da rezultira povećanim kreditiranjem privrede od strane poslovnih banaka.

Dosadašnja iskustva, sa druge strane, pokazuju da banke nemaju interes da kreditiraju mala i srednja preduzeća koja predstavljaju okosnicu srpske privrede, i to zbog visokih rizika i troškova obrade, a malih prinosa. Prosečan kredit za ova preduzeća do sada je iznosio jedva 25.000 evra iz čega se već vidi da ovaj privredni sektor nema nikakvu razvojnu viziju, već da je usredsređen na puko preživljavanje.

Koliko je slika srpske privrede crna vidi se i iz činjenice da većina preduzeća nije u stanju da svojim radnicima isplati ni zakonom zagarantovanu minimalnu platu. U Uniji poslodavaca Srbije ukazuju na to da se podizanjem minimalaca podiže i koeficijent zarade, a time i ukupna masa za plate što mnogima predstavlja velike rashode. Zato ne žele da razmišljaju o bilo kakvim povišicama dok se ne steknu bolji uslovi za privredu. Veliki broj domaćih preduzeća postigao je dogovor sa radnicima (po principu "ili pristani ili pakuj stvari i idi") da će im do kraja ekonomske krize biti isplaćivan samo minimalac, a da bi razliku do pune plate mogli da dobiju tek posle toga. Ako i poslodavac i radnici dotle požive.

U poslednje dve godine spisak najmanje plaćenih radnika je porastao za više od 200.000 imena, tvrde u Socijalno-ekonomskom savetu, sa tendencijom daljeg rasta. Poslednje povećanje minimalne plate dogodilo se u aprilu prošle godine i to isključivo zahvaljujući tome što se ondašnja vlast nadala da će time da dobije još neki glas na majskim izborima. Od tada je sve višestruko poskupelo, tako da su efekti ovog povećanja nestali već posle samo nekoliko meseci.