Kosovski božuri

 

Lažne patriote, lopovi i prodavci magle, u službi izdaje, kriminala i razvratnog života

 

Daleko od domovine, uvek blizu gotovine

 

Poslednjih dvadeset godina, grupe samozvanih lidera Srba sa Kosova i Metohije, potpuno su se kriminalizovale u stavile u službu vlastodržaca u Beogradu, ali i u službu stranih okupatora i svakoga ko im ponudi nova i vlast. Neki od njih su danas multimilioneri. U pismu koje je redakciji Tabloida uputila grupa Srba, istinskih rodoljuba sa Kosova i Metohije, do detalja je opisana izdajnička uloga lažnih patriota, koji su se obogatili i postali vlast na priči o svetoj srpskoj zemlji, na kojoj oni već odavno ne žive. Ljudi poput Veljka Odalovića, Jorgovanke Tabaković, Zvonimira Stevića, Koste Krainovića, Bojana Stojanovića, Dejana Radenkovića, Slaviše Ilića, Srećka Mitrovića  i mnogih znanih i neznanih prevaranata i otvorenih izdajnika, ojadili su svoje sunarodnike na Kosovu, ali i dalje žive na budžetu Republike Srbije. Svi imaju po više stanova i kuća u Beogradu i inostranstvu, svi imaju državne funkcije, službene automobile, ljubavnice i ljubavnike. Jedina svetinja koju poštuju je novac i moć. Tabloid u celosti objavljuje pismo koje su potpisali srpski obaveštajci sa Kosmeta

 

.....

 

Mi građani srpske nacionalnosti koji smo ostali na Kosovu i Metohiji sa svojim napaćenim porodicama u svojevrsnim getima kao Jevreji za vreme drugog svetskog rata u Poljskoj, danas se borimo za goli opstanak. Svaki dan nam je dug kao godina. Mi i naša deca smo ostali bez perspektive. U međuvremenu, sramni, izdajnički klanovi vlastodržaca u Beogradu, pozivaju nas da ostanemo na "svetoj srpskoj zemlji".

 Danas i naša braća i sestre u izgnanstvu u centralnoj Srbiji i širem okruženju žive u strahu za opstanak. Mi ličimo više na one ljude iz Kusturičinog filma "Andergraund", koji su "dole" a u mraku ih drže oni "gore".

Najgore u svemu tome je što su predstavnici vlasti Srbije na Kosovu, dobro unovčili svoj lažni patriotizam za vreme Miloševića, posle takozvanog oktobarskog puča 2000. godine, a sadašnja izdajnička vlada Srbije nas se odrekla i prodala preko noći da bi dobila obećane i nikad pristigle pare Zapada za svoj dalji ostanak na vlasti. Obećavali su sve, samo da ih mi Srbi sa Kosova podržimo na poslednjim izborima. Da će majka Srbija brinuti za nas, da ćemo sa njima živeti u drugoj dimenziji. Da će poništiti sve ugovore koje štete državi Srbiji a koje je potpisala vlast Borisa Tadića. Zato smo odlučili poimenično prozvati sve samozvane srpske lidere sa Kosova koji su u izdajničkoj vlasti Srbije sve uradili kako bi nas prodali u Briselu.

 

Prodavac igara na sreću

 

 Prvi među istinskim izdajnicima i prevarantima koji su ojadili Srbe na Kosovu svojom ulogom, svakako je sekretar Vlade Republike Srbije i predsednik radne grupe za implementaciju Briselskog kvazi-sporazuma, Veljko Odalović, kadar SPS, rođen u Kosovom Polju. Sve do 1990. godine, ovaj čovek je bio prodavac listića tombole u Kosovom Polju, u zgradi odmah iza Doma kulture.

Tu je i Kosta Krainović, čovek bez ikakvih moralnih skurpula, dokazani izdajnik, jedan obični zalizani i zadrigli ljigavac koji je završio Ekonomski fakultet u Prištini na leđima tadašnje organizacije "Srpski pokret otpora" i tadašnjeg rektora Univerziteta u Prištini Radivoja Rake Papovića (sve crnogorski kadar zajedno sa Minjom Milovanovićem, Kostom Bulatovićem, Boškom Budimirovićem, Mitrom Balevićem, Vojom Vučnićem, Dragišom Vukčevićem...

Kad je u pitanju Veljko Odalović, i njegov moral, treba samo podsetiti da je ovaj čovek  i pored svoje zakonite supruge u dugogodišnjoj ljubavnoj vezi sa Jorgovankom Cicom  Tabaković, sada aktuelnom guvernerkom Narodne banke Srbije. Dakle, sa bivšom ljutom radikalkom i nekadašnjom konkubinom Vojislava Šešelja, a sada istaknutim članom SNS  i Tominom umilnom ovcom.

Napomenućemo i to da je Jorgovanku Tabaković iz Kosovsko - Metohijske banke krajem devedesetih godina zbog nestručnosti u radu najurio tadašnji direktor iste banke i veliki bankar Dimitrije Ljiljak. Ona se, tobož uvređena i proterana zbog radikalskih ideja i "šešeljizma", nastanila u Novom Sadu. Tamo je živela sa svojim mužem koji je u međuvremenu umro. Bio je gospodin čovek u pravom smislu reči, ali Jorgovanki-Cici nije mogao ništa, a posebno nije mogao da je smiri i usmeri da vodi porodični život kao i sve porodične žene, a ne razvratnički, kao je i živela. Vodili su privatnu firmu koju se preselili iz Prištine. Suprug joj je bio iz kolonističkog sela Devet Jugovića, a ona je poreklom iz Vučitrna. Iz Beograda je u vreme ratnih euforija dolazila u Prištinu i prema svima se ponašala sa pozicija moći, primitivno i osiono, radikalski. Pretila je svima da će, kada ona dođe na vlast, biti "seče knezova" i retko kome se javljala, jer je sebe zamišljala božanskim stvorenjem više vrednosti. O njenim seksualnim doživljajima, ne treba trošiti reči. Kad bi mnogi kreveti u Prištini i Beogradu mogli  da progovore, bila bi to knjiga koja se čita u jednom dahu, bio bi to bestseler u hiljadu nastavaka, nova "Hiljadu i jedna noć".

 Bila je sa Aleksandrom Vučićem u tadašnjoj ratnoj vladi Mirka Marjanovića, gde su njih dvoje pokazali  svu osionost i neznanje, ali i alavost za vlašću i žeđ za parama. Šešelj ih je gurao koliko je mogao. Danas je Jorgovanka-Cica izdala svoj narod na Kosovu. Izdala je Državu Srbiju. Konačno, izdala je i Vojislava Šešelja koji je nju stvorio, izdala je i prodala i svoju poganu dušu za dobre pare. Postala je ključni saučesnik u predaji i prodaji Kosova i Metohije. A kakvo je ljudsko dno postala ova žena, najbolje govori i podatak da danas odbija ljude sa Kosova i Metohije koji joj se obrate za kakvu-takvu pomoć ili za neki savet, sve uz obrazloženje da ne prima nikoga, da to ne sme da radi, jer bi joj zamerili Toma, a pogotovu Vučić, koji ne može da smisli Srbe sa Kosova i Metohije (uostalom, za Vučića se to zna i to je odavno javna tajna, da mu je biološki otac Albanac)!

Što se tiče Veljka Odalovića, ne treba zaboraviti da je ovaj izdajnik u bliskim rodbinskim odnosima sa gradonačelnikom Gračanice, Bojanom Stojanovićem, koga je imenovala albanska vlada u Prištini, te je praktično službenik separatističke države Kosovo. Sa njim Odalović ima zajednički biznis, koji se meri milionima evra. To znaju i naše vlasti i samozvana albanska vlada, ali svi ćute jer svima tako odgovara. Ako ima imalo čovečnosti u sebi, ovo može da potvrdi i Aleksandar Vulin koji je nedavno odbio predlog Odalovića da ide na sastanak sa Stojanovićem, i to uz veliku ljutnju i negodovanje da "neće da razgovara sa srpskim izdajnikom".

Odalović je i predsednik komisije za nestala lica i član komisije u čijem je sastavu bio i bivši (penzionisani) pukovnik MUP-a Srbije i načelnik Uprave za krvne i seksualne delikte Gvozden Gagić. Razvratnik, nadobudni perverznjak, razveden, a čija se uloga svodila da u Kuršumliji juru švalerke i razvratno se ponaša po gradskim kafanama  i u "Prolom Banji". To mogu da potvrde i radnici MUP-a koji su bili u Kuršumlijskoj Banji. Naravno, Veljko Odalović samo takve i bira kao što je on. Što narod kaže, svaka rupa nađe zakrpu.

Rad komisije je bio simboličan, samo da bi ona opravdala svoje postojanje jer je finansirana opranim novcem. Odalović je 1998. godine, kao pomoćnik načelnika Kosovskog okruga, izdejstvovao smenu tadašnjeg zamenika načelnika Kosovskog okruga, divnog i plemenitog čoveka iz  Kraljeva, gospodina Nešovića...Uradio je to preko svojih veza i kabineta tadašnjeg predsednika Miloševića i njegovog šefa kabineta Gorana Milinovića, lažući i jednoga i drugoga.

Danas Odalović sa albanskim gradonačelnikom Gračanice Stojanovićem i Milošem Jokanovićem sinom nekadašnjeg funkcionera sa KiM Vukašina Jokanovića, rade veliki biznis po Kosovu i Metohiji. Inače, Stojanović i Jokanović imaju za supruge dve rođene sestre. Miloš Jokanović se razveo od žene, ostavio je bez posla, a deca mu gladuju. Iako je izdao sve lokale, među kojima i kafić "Miraž" gde je piređivao nekada neviđene bahanalije koje grad Beograd nije zapamtio.

Miloš Jokanović je ležao u Centralnom zatvoru, u Beogradu, kao pripadnik takozvane đubretarske mafije, sa svojom rođenom braćom. U zatvoru je jedno vreme bio u istoj ćeliji sa dosadašnjim ministrom poljoprivrede Goranom Kneževićem, te su tako postali pajtosi. Odalović je posle rata naprasno ostao bez nekoliko skupocenih automobila koji su po njegovim iskazima ukradeni na trgu Slavija u Beogradu! Navodi o tome postoje u MUP-u.

Naravno, takva priča je tada bila  hit među kosovskometohijskim funkcionerima, da im na putu za Srbiju, pripadnici tzv. OVK otimaju vozila, ili da im mafija krade vozila u Beogradu. Bile su to uglavnom lažne prijave posle kojih su dolazile naplate od osiguranja i slično, a da niko nikada nije proveravao istinitost tih tvrdnji. Od ovakvih i sličnih mahinacija, Veljko Odalović danas ima više stanova i lokala u Beogradu. Poslednje zvanično prijavljeno prebivalište ovom perfidnom Crnogorcu bila je upravo bliža okolina trga Slavija u Beogradu. Među kosovskometohijskim Srbima kruži kletva: da bog da ti pomogao Veljko Odalović.

O ovom čoveku bez morala i saosećajnosti govori i podatak da je zaboravio i svoga političkog oca Mitra Balevića, da nije stigao ni da izjavi saučešće i ode na sahranu u Kruševcu povodom smrti njegove supruge Novke, koja ga je svojevremeno dočekivala, hranila i pojila kao rođenog sina. A dok svom partijskom drugu i drugu iz detinjstva bivšem Miloševićevom pulenu i direktoru ŽTP za KiM, Milovanoviću nije izjavio saučešće povodom smrti jednog od roditelja.

Takav je Veljko Odalović bio nekada i sada. Nije mu mrsko i nije gadljiv da bi uz pomoć laži i preko mrtvih došao do cilja. A o pomoći Srbima sa KiM nema ni govora. Ne samo što ih ne prima na razgovore, nego ih ignoriše. Za bilo koji eventualni ustupak moraju dobro novčano da ga podmažu. Takav sistem imao je i Odalovićev dugogodišnji kompanjon Sreten Srećko Mitrović, bivši potpredsednik SG Prištine i republički poslanik SPS, koji je posle 1999. godine uzeo na sebe funkciju predsednika privremenog organa grada Prištine, da deli plate raseljenim licima u Nišu, Beogradu i drugde gde stigne u preskupom službenom vozilu marke Audi A6, koji je koristio za prevoz svega i svačega da to  ne možemo ni da pomislimo imo a ne da napišemo. Samo da nagovestimo stihovima pesme grupe "Mobi Dik": "Rodiću ti sina, kralja kokaina"!

 Umesto da deli plate raseljenima sa KiM, Mitrović je deo tog novca zadržavao za sebe. Na spiskovima za isplatu vodio je na desetine nepostojećih radnika, a razliku je trpao sebi u džep. Zato danas u Beogradu ima ogroman stan iza tržnog centra"Konjarnik" i restoran "Kosovska Trpeza", takođe kod tržnog centra u Ustaničkoj ulici. Lokal koji je kupio od preduzeća "Tri grozda" za smešno male pare kao narodni poslanik ispred SPS. Tada je u poverenju pričao  najbližim saradnicima da je za poslaničko mesto morao da plati 50.000 hiljada evra Zoranu Bakiju Anđelkoviću. Mitrović ima još stanova i lokala po Beogradu i okolini.

Sagradio je i kuću u Ostružnici, odmah do svoje bivše sekretarice u SG Priština, kojoj je pomogao da se skući i da završi pravni fakultet i udomi se na dobro mesto u Fondu PIO. Šta je tu u pitanju, prosudite sami...

 Inače, Srećko Mitrović je čovek sa višom stručnom spremom, smer matematika, predavao je u Tehničkoj školi u Prištini i oženio se u kasnijim godinama. Kažu da su tada sve devojke  na Prištinskom korzou odahnule, jer ih je ovaj napaljeni manijak proganjao, sve dok ga drugari nisu oženili i donekle smirili. Pre zaposlenja, biciklom ili na leđima je iz svoje rodne Čaglavice nosio u četri kilometra udaljenu Prištinu mleko i tako izdražavao sebe i svoju mnogočlanu porodicu. A kakav je golub prevrtač u politici, govori i podatak da je bio član Srpske radikalne stranke u Prištini, ali je sa još svoja dva kompanjona prebegao u SPS i za to dobio funkciju potpredsednika gradske vlade, a kasnije i potpredsednika gradske Skupštine. Znao je dobro da unovči svoje radno mesto. Izdavao je dozvole kapom i šakom Albancima za gradnju u ozloglašeno naselju Vranjevac. Uvek je imao zaštitu Veljka Odalovića.

Psihološki profil Srećka Mitrovića govoru da je u pitanju jedna primitivna i patološka lažovčina koji kad govori ne gleda čoveka u oči, već samo trlja ruke i viče: "...živ ti ja, nesam odavde!", ili,  "...kuj te posla kaj mene živ ti ti?".

Nikad nije naučio da priča sa padežima a bio je prosvetni radnik!

 Posle rata 1999. godine, a i danas, ovaj čovek ima više smelosti da prošeta zloglasnim Vranjevcem, i manja je mogućnost da se njemu nešto tamo desi nego Hašimu Tačiju kad bi tuda prošao! Eto, toliko je zadužio albanske krminalce. Stalni  gosti njegove  kafane  su  sve sami srpski  izdajnici  sa KiM  Veljko Odalović, Zvonimir Stević, Živojin Mitrović, Dejan Radenković i drugi. Danas su Odalović i Mitrović u lošim odnosima zato što Mitrović  već duže čeka premeštanje na neku višu lopovsku funkciju.   

 

O, da, lović

            

 Republički poslanik SPS, Zvonimir Stević, gost Mitrovićevog restorana, zapravo je mali zdepasti, debeli, grbavi, neobrijani i zamašćeni alkoholičar koji je pijan već od osam sati ujutro. Diplomirani je pravnik iz sela Badovac nadomak Gračanice. Pre zaposlenja dok je studirao kopao je bunare, vadio je kamen iz majdana i zidao da se prehrani. Malo je crne puti, ali, takvo mu je porodično stablo, kako bi rekli meštani Gračanice.

Kada se zaposlio kao Predsednik komisije za sprečavanje iseljavanja sa KiM 1988. godine u Skupštni grada Priština, veoma brzo se snašao uzimajući novac za zaposlenje od siromašnih građana. Za samo šest meseci kupio je novo vozilo ("Ladu samaru"plave boje).

Apetiti su mu rasli iz dana u dan pa se krio iza imena ondašnjeg funkcionera Tomislava Sekulića, koji je posle video o kakvom se skotu i lopovu radi, da ga se javno pred smrt odrekao.

Stević je još uoči rata 1999. godine zagovarao onu čuvenu podelu među Srbima na doseljenike i na meštane. Doseljenike, Srbijance, Crnogorce, Ličane, Hercegovce, nazivao je "torbarima" što se kao termin kasnije odomaćilo kod domicilnog  stanovništva. Inače, Stević je imao običaj da pre podne sastanči i pije. Viđao  se  sa  policajcima   i doseljenicima. Drukao. Obećavao. A uveče sa svojim meštanima po kafanama u Čaglavici, "Dva lava", "Lider", "kod Kralja", "Kum" i "Romansa", govorio je sve najgore o njima:

 "...Samo da ove  doseljenike oteramo, biće nam bolje sa Šiptarima. Mi smo navikli jedni na druge!".

 Krio se vešto iza žene koja je rodom iz Berana. O kakvom se čoveku radi, govori i podatak da je i dalje pored svoje supruge u vezi sa svojom bivšom sekretaricom iz Skupštine grada Prištine, koja je raseljeno lice u Kraljevu, i čiji je muž vojno lice. U vezi je i sa razvedenom koleginicom iz Koordinacionog centra za KiM i sekretaricom izvesnom Ljiljanom iz Kosovske Mitrovice, dipl.ing. agronomije, od čijih seksualnih uzdisaja sa istim ceo sprat u SIV-1 na Novom Beogradu podrhtavao. To danas mogu posvedočiti i zaposleni u ovoj instituciji.

Još kao potredsednik grada i republički poslanik, Stević je revnosno radio i izveštavao načelnike tadašnjeg SDB Prištine i KiM o svemu i svačemu. Posebno je informisao svog omiljenog načelnika javne bezbednosti rodom iz Bajne Bašte, Đorđa Kerića, koji kada je odlazio sa funkcije iz Prištine u Beograd, poklone su morali kamionima da mu teraju nekoliko dana. Stević je krao i krade i danas gde stigne, za razne dozvole, zaposlenja...

Stević je tokom 1998. i 1999. godine bio član ratnog štaba grada Prištine. Posle rata beži kod ženinih u Berane. Kada se selio, iz kuće je izneo čak i radijatore, a kao "dokazani srpski patriota" izdao je vojnicima KFORA svoju kuću za velike pare! Ovaj lažov i izdajnik danas ima stan od preko sto kvadrata i uz njega još nekoliko stanova i lokala. Naravno, sve u Beogradu. Porodica mu je u Beogradu. Njegov sin vozi uvek novi automobil. Često ih i slupa pa mu tata odmah kupuje nova, troši za dan po nekoliko hiljada evra na razvratan život koji on naziva "studentski". Dokle će Zvonimir Stević, taj ovejani prevarant, alkoholičar i lopov  da hara o trošku države i naroda koga je izdao?

 

Prodavci magle

 

Sledeći lažni patriota a pravi izdajnik koga treba pomenuti je Slaviša Ilić rodom iz Kosova Polja, bivši član Izvršnog odbora SPS, sekretar okružnog odbora SPS za Kosovski okrug, gde je predsednik bio vrsni profesor i hirurg Andrija Tomanović, koji je otet juna 1999. godine  sa svog radnog mesta u KBC Priština. Slaviša Ilić se zbog ovoga nikada nije oglasio u saopštenjima u vezi nestanka svoga predsednika. Nikada nije prisustvovao na skupovima da da podršku porodicama otetih za KiM među kojima je bilo ime i njegovog predsednika Tomanovića, niti može danas da pogleda u oči njegovoj supruzi Verici koja mu je bila uvek spremna da svojim autoritetom kod međunarodnih faktora pomogne da se taj slučaj istraži do kraja. Ilić nije hteo. Ili nije smeo. Upamćen je, takođe, i kao prodavac magle, koji je 72 dana u vojnoj uniformi  vozio i paradirao u službenom automobilu na relaciji Kosovo Polje- Priština, izigravajući komandanta bez vojske.

Njegov rad u IO SPS Srbije vrednovan je tako da je brzo smenjen a umesto njega došao je drugi kadar. Njegove bliske veze za portparolom tadašnjeg SPS Srbije Goranom Perčevićem doprinelo je to da je bio ekspresno postavljen za generalnog direktora  "Jugoslovenskog rečnog brodarstva" čije je sedište u ulici Kneza Miloša u Beogradu. Ovaj kvazi elektro inženjer koji je fakultet završio uz podršku svoje partije, zanimaju samo funkcije. Provod i novac, i samo novac.

 Kako se loše pokazao u prethodnoj firmi, Perčević ga udomljuje kod sebe u preduzeću "Interkomerc" gde ga postavlja za rukovodioca u sektoru za soli. Postoji sumnja da Slaviša Ilić svoje bolesne frustracije leči zbog toga što nema baš sklonosti ka ženskom polu. Iako je do pre par godina ima za javnost "službenu devojku".

Visoko među izdajnicima Srba na Kosovu, kotira se izvesni Slobodan Cobi Milošević rodom iz Kosova Polja, pulen tadašnjih predsednika Pokrajinskog odbora SPS za KiM Vojislava Živkovića i Miodraga Samardžića (isto iz Kosova Polja) poznatih u narodu kao  Voja Ciga i Slinavi Miga.

Miodrag Miga Samardžić bio je učitelj u selu Kuzmin, a devedesetih godina, u vreme takozvane jogurt revolucije, postavljen je za načelnika SUP Kosovo, a kasiije i za sekretara Pokrajinskog odbora SPS za KiM. Stanovao je u siromašnoj kući preko puta železničke stanice ka atarima sela Kuzmin u ciganskoj mahali, bio je stalno zarozan i pijan te ga je žena više puta sva uzrujana sa cigarom u ustima onako drsko (sa vikom) za uši u papučama izvodila pijanog i upišanog iz kafane.

Za divno čudo, nikada se nije bunio, bio je miran i poslušan kao i u svemu kasnije u životu. Zato što ga je malo disciplinovala, uspeo je da dobije posao na Carini i sada hara do besvesti. Sa svojim kumom Ljubom Vujovićem doživotnim direktorom SC "Boro i Ramiz" deset godina, sve do 1999. godine, radio je šta je hteo u ovoj ogromnoj zgradi sa hiljadama metara kvadratnog poslovnog i skladišnog prostora.

U toku rata 1999. godine, Vujović je otvorio sve magacine sa robom i poslovne prostore u SC i kamionima robu odvezao u nepoznato, verovatno u već pripremljenu busiju u njegovoj Hercegovini.

Mali, alavi i pokvareni Slobodan Cobi Milošević, posle rata 1999. dolazi u Beograd gde ga zapošljava Mirko Marjanović u Kompaniji "Prores". Danas vodi jednu agenciju Vlade R.Srbije, a sa Veljkom Odalovićem je u najprisnijim odnosima. Krade i otima u kao pravi vojnik partije. Podržava a ne osuđuje takozvani Briselski sporazum.

Bivši potpredsednik odbora za KiM u prethodnoj vladi Srbije, Dejan  Radenković, i danas je član tog odbora. Završio je Ekonomski Fakultet u Prištini, bio je upravnik Pošte 1. u Prištini.  Posle petog oktobra najuren je iz PTT, a do skora je bio direktor GP "Ratko Mitrović" na Novom Beogradu čiji je vlasnik danas Branko Miljković koji ima kompaniju pod imenom MB "Miljković". Oženjen je, a supruga mu je predavač na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici (otac joj je bio direktor robnih rezervi 1999. godine, izvesni Bojanić).

Dejan Radenković je rodom iz Prištine, rodom iz Prištine i u bliskim je porodičnim vezama sa Brankom Ružićem, potpredsednikom SPS. Preko MB "Miljković", radenković završava mnoge poslove i za njega i za partiju.

 U Prištini nije imao drugove, bio je slatkorečiv, pičkast i ljigav, te su svi bežali od i izbegavali ga koliko su mogli. Sebičan i pohlepan prema drugovima prijateljima tako da će i Ružić kad za to dođe vreme da okusi vruću kašu koju će mu ovaj već pripremiti i  prineti, ali biće mu kasno. Voli da se druži i sa pripadnicima ŠIKA (kosovska tajna služba), posebno sa izvesnim Dinom Asanajem.  Često je frustriran jer je porodično rastrzan. Supruga mu je non-stop u K. Mitrovici, a zli jezici govore da ima nešto i više od toga, te da je u pitanju jedan ugledni profesor sa najvišim zvanjem. Neoženjen. Možda više nešto o tome znaju Jova Popović i poslanik Zvonimir Stević sa kojim je Radenković u stalnom sukobu oko prevlasti.

Poštovana gospodo, ovaj tekst jeste podugačak, ali je i izdajnika mnogo. Molimo Vas da ga objavite, ako treba i u nastavcima...

 

 (Ogorčeni građani sa prostora KiM, raseljena i prognana lica sa KiM i rodoljubi iz svih službi bezbednosti sa prostora KiM srpske i crnogorske nacionalnosti).