Postdemokratija

 

Ima li ko da misli drugačijom pameću?

 

Neverovatno koliko smo kao narod zatupeli, u svakom pogledu. I emotivno i duhovno i intelektualno. Lažu nas i mažu, obećavaju, prete i ucenjuju, i naši i njihovi, a mi ništa. Višestruko poraženi i poniženi, prepustili smo se sudbini. Ajde što propadamo ekonomski i kulturno, to se događa celom svetu, ali što ne mislimo, što bar ne radimo na sebi? Što smo postali naivni i lakoverni, malodušni i ravnodušni, što zaostajemo čak i za samima sobom, kakvi smo nekad bili. Gde se izgubila mudrost ovog naroda koja se prikupljala i čuvala kao najveće blago vekovima. Kako je moguće da je ovaj narod i nepismen bio pismeniji od sebe opremljenog univerzitetima, akademijama, televizijama, internetima, pametnim telefonima... Kako su nas to partije uzele pod svoje i postale sve i svja, i crkve u kojima se molimo, i škole u kojima se učimo, i duševne bolnice u kojima se lečimo, i fabrike u kojima se zapošljavamo, i mediji u kojima se informišemo, jezikom siromašnim, kao što je i pamet. Siromaštvo jezika najbolji je dokaz siromaštva duha u koje smo zapali, a svekoliko siromaštvo u kojem pokušavamo da živimo, samo je prirodna posledica zaključuje  Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

 Piše: Mile Isakov

 

Naleteh ovih dana na TV reprizu serije „Vuk Karadžić".  Kakav je to jezik, kakva mudrost! Koliko je tu pameti, trebalo bi je, od sad pa doveka, vrteti tri puta dnevno, kao što se triput dnevno mora jesti. Ne zbog vraćanja korenima, već da pokupimo pamet koju smo usput pogubili, zbog budućnosti ovog naroda koji nekad beše mudriji. Odakle sve one mudre izreke, koje nas prepoznaju i tumače bolje od nas samih, nego iz tog naroda. Uostalom, tako je i Vuk, beležeći ih i pamteći, postao mudrac.

Elem, dok nešto drugo radih, petljajući po internetu, prečuh reči i rečenice, sasvim izvan ovog današnjeg razuma,  koje svom težinom  udaraju po pameti. Zastadoh da vidim otkud dolaze i kuda vode. Bio je nekakav  samit crnogorskih glavešina onog vremena, na kojem se raspravljalo o krvnoj osveti, da li treba ili ne da se odobri u nekom konkretnom sukobu dveju familija. Većina govornika je za, tvrdeći da neće biti mira dok se ne naplati osveta i ne padne krv i na drugoj strani.

Predesedavajući, Petar Petrović Njegoš, očigledno ne baš oduševljenjen rešenjem, pita: Ima li neko da misli drugačijom pameću? Pošto se niko nije javio, crnogorski Vladika i neprikosnoveni narodni vođa, uprkos svom  drugačijem uverenju, zaključi da se odobrava krvna osveta toj i toj familiji.

Nije ovde reč o isticanju takve vrste demokratičnosti, pri donošenju tako nedemokratske odluke, nego divljenje prema mudrosti, sadržanoj u tom njegovom pitanju: Misli li ko drugačijom pameću? Dakle, ne pita on za drugačije mišljenje, jer svaka budala može da ima svoje, drugačije mišljenje, nego pita za drugačiju pamet. Ako je nema, kao što je nije bilo u tom trenutku i tom društvu, onda je to to. Čak ni njegovo drugačije mišljenje nije mu dovoljno da bi se tome suprotstavio, potrebna je drugačija pamet, koja će celu stvar sagledati i tumačiti drugačije i iznedriti drugačije i bolje rešenje. Potreban mu je drugačiji pogled na svet, da bi ga menjao. Vidi on da ovo ne valja, ali ne usuđuje se da menja, mada mu se moglo, vekovnu tradiciju po kojoj je to društvo ipak funkcionisalo, samo zato što mu se ne dopada. Za promenu on traži novu, drugačiju pamet, kojom će postojeća praksa biti ubedljivo demantovana, i koja će ponuditi nova bolja rešenja.

Ako će da krene negde, na drugu stranu, mora dobro da zna put. I destinaciju, naravno. Pa i ta stvar sa krvnom osvetom je do tog trenutka bila već nekako uznapredovala, jer nije to više bila nekontrolisana samovolja u trenutku kad udari krv u glavu, nego je došlo do državne odluke, zakona takoreći. Stručnjaci bi rekli, običajno pravo, koje je neuki narod vremenom sam izgradio, koristeći novu pamet koju su iskustvo i nova znanja kreirali. Njegoš misli da i od toga može i mora bolje, ne zna kako ali zna da za to nije dovoljno drugačije mišljenje, nego drugačija pamet, koja će bolje utemeljiti i ojačati takvo razmišljanje.

E sad, da se vratimo u stvarnost. Kod nas su večito neke promene, svaka nova vlast sprovodi nekakve reforme, nudi svoja, drugačija, rešenja za probleme ovog društva, a nigde nove pameti, koja će i to društvo i njegove probleme videti drugačije. Svaka opozicija, naravno, ima drugačije mišljenje, koje proizilazi iz njenog drugačijeg položaja, a ne njene drugačije pameti.

Neprestano je u toku borba mišljenja, koja je plod drugačijih interesa, a ne drugačije pameti. Otud svaka nova vlast liči na prethodnu, pa i programi svih partija toliko su slični, da bi se komotno mogli i zameniti a da niko od članova to ne primeti, čak i kad bi ih čitali. Zato stagniramo decenijama i kao društvo i kao kultura.

Pošto se sve vrti oko politike i političkih partija, mi se vrtimo u krug,  jer politika je kontaminirana nakaradnom pameću i ko god u nju uđe biva zaražen. A ta pamet se svodi na lični i grupni interes, na ogoljenu borbu za vlast. Ništa ideja, ništa vizija, samo goli interesi partija, odnosno njihovih lidera, porodica i poslušnika. Svetu je potrebna drugačija pamet u politici, a kamo li nama, koji smo sa komunističkom idejom odbacili i sve vrednosti, kulturne i ljudske, koje su univerzalne i trebalo bi da funkcionišu u svim sistemima. Promenuli smo sve, ideologiju, standarde i ciljeve, promenili smo obraz i mišljenje o životu, samo pamet nikako da se promeni jer u komercijalizovanom svetu ona nije na ceni, ne isplati se na tome raditi.  Glavni tumači novog vremena i demokratije su dojučerašnji teoretičari socijalizma i njihovi ponajbolji učenici, ili pak okoreli protivnici komunističke ideje i prakse, a poznato je da su od ljudi koji piju gori samo oni koji su ostavili piće, a od komunista, samo antikomunisti. Nema tu drugačije pameti, samo suprotne, kao kad prevrneš gunj ili one moderne jakne sa dva lica.

Zaključak je jednostavan, nema nama spasa, dok ne promenimo pamet, a to nije moguće kod već formiranih političkih mozgova, uglavnom na pogrešan način. Stoga je neophodno promeniti sve učesnike u politici i prepustiti je drugim ljudima, koji će misleći drugačijom pameću, drugačije promišljati i samu politiku. To je jedini pravi početak istinskih i suštinskih promena. Temeljne obnove društva. Kad kažem sve, mislim bukvalno na sve one koji su imali bilo kakvu funkciju u partijama i državnim organima i preduzećima, jer svi su inficirani, da ne govorimo sad o tome da bi svi mogli biti i krivično gonjeni zbog korupcije, u kojoj su na ovaj ili onaj način svi učestvovali.

Kako, na primer, samoproglašeni, nesalomivi borac protiv korupcije, može to da obavi, kad je i sam korupcijom došao na vlast?

Iz politike treba da budu ekskomunicirani svi, bez izuzetka, pa i oni koji su se juče ispileli, kao recimo mladi Stefanović, koji obavlja funkciju predsednika Skupštine, dok merači mesto gradonačelnika Beograda. Došlo je poslednje vreme kad i Vučić ima svoju školu političkih brojlera, iz koje se regrutuju nove Čede i mladi Vukovi. To nema kraja. I nikakve perspektive.

Kada je o korupciji reč, postoji ozbiljna zabuna u terminologiji, koja zapravo odražava razlike u suštini. Jedno je takozvana borba protiv nje, a sasvim drugo obračun sa korupcijom. Za borbu su dovoljna nekolika hapšenja viđenijih tajkuna i političara, ali za obračun je potrebno to izvesti do kraja, do oduzimanja imovine i njenog vraćanja onima od kojih je pokradena ili oteta. I to ne samo od nekih, nego od svih koji su se bogatili dok su građani i država propadali. I ne samo onoga za šta postoje dokazi o krađi, nego i svega ostalog za šta ne postoje dokazi da je pošteno i po zakonu zarađeno. Ne samo onoga što su opljačkali, nego i svega što je nastalo kasnije uvećavanjem te ukradene  imovine, kao odšeta za profit koji  bi i oni kojima je oteta, takođe mogli napraviti. 

Nemamo mi ništa od toga što je neko uhapšen, osim varljive satisfakcije. Samo od vraćanja pokradene imovine, sa zateznim kamatama, mogli bismo imati neke vajde. Da vratimo državne dugove, da se popuni opljačkani penzioni fond i tako rastereti budžet za investicije u razvoj i zapošljavanje.   To bi bio pravi obračun sa korupcijom, koji bi, osim kazne za učesnike, doprineo pravičnoj nadoknadi štete, kao i odvikavanju od takve prakse.

Ništa građanima neće pomoći takozvani solidarni porez, i to još privremeni, to je samo milostinja onih koji ni inače ne žive od plate, privid solidarnosti i ispravljanja nepravde. Potrebno je trajno drugačije rešenje o odnosima između najvećih i najmanjih plata, recimo u odnosu 1:10, ili 12, kao što to ovih dana treba da na referendumu izglasaju Švajcarci.

A da ne govorimo koliko drugačija pamet nam treba za rešavanje problema nezaposlenosti ili penzija, naprimer. Postojeća vladajuća pamet, nema pojma kako da pomiri probleme nataliteta, zapošljavanja i penzija. Ovamo kukamo da nas je sve manje i da odumiremo kao nacija, a sa druge strane ni ovo malo omladine ne može da nađe posao. Ni sam nisam pametan...