Islam

 

O islamu između svetova, ili, islam kakav islamisti ne žele da vide

 

Džihadom na Mek Donald

 

Predgovor za srpsko izdanje knjige Fuada Haleda Alama "Globalni islam", koji je napisao profesor dr. Darko Tanasković a koji do sada nije u srpskim medijima objavljivan, Tabloid u celosti donosi svojim čitaocima.

 

Profesor dr. Darko Tanasković

 

Na samom kraju prošlog i na početku ovoga veka Evropom, a i Zapadom uopšte, zavladalo je gotovo febrilno, prenadraženo zanimanje za islamske teme. Podstaknuto burnim i prekretnim zbivanjima u zemljama bogatim naftom i prirodnim gasom, kao i protivrečnom ulogom koje su u njima imale zapadne sile, predvođene Amerikom, a zatim i talasom islamističkog terorizma, evropska javnost istovremeno je osećala potrebu da razume o čemu se zapravo radi, naslućivala da je izložena perfidnim propagandnim manipulacijama i zazirala od složenosti i težine saznanja do kojih bi je verodostojno informisanje moglo dovesti.

Uz to, zapadnoevropska društva su se na svome tlu sve dramatičnije suočavala s varničenjem između neintegrisanih imigrantskih muslimanskih zajednica i sekularnog okruženja, opterećnog svakovrsnim životnim brigama,  koje je u odnosu na njih postepeno počelo da ispoljava sve izraženiju ksenofobiju  Italija u tom pogledu nije bila izuzetak.

 I upravo u  vreme narastanja grozničavog interesovanja za sve islamsko i muslimansko na javnoj sceni su kao najčešći  tumači delovala „dvojica Alama", Magdi Alam (Magdi Allam) i Haled Fuad Alam (Khaled Fouad Allam).

Čitaoci novina u kojima su pisali kolumne i komentare, a i gledaoci televizijskih emisija u kojima su se iz večeri u veče pojavljivali,  prvo ih nisu razlikovali, svakako i usled istovetnih prezimena, ali ne manje i zbog komotne površnosti s kojom se pristupalo toj „neevropskoj", islamskoj problematici.

Prenosilo se, uz jutarnji espreso za šankom, da je „Alam rekao" ovo ili ono o ratu u Iraku, o problemu samoubilačkog terorizma ili pak o provokativnom zahtevu izvesnog Adela Smita da se sa zidova italijanskih škola, navodno u ime poštovanja sekularnosti, uklone raspeća.

Koji Alam, nije bilo važno. Postepeno, kako su stvari postajale ozbiljnije i zapleti neprijatniji, počelo se uočavati da ih „dvojica Alama" ne objašnjavaju baš na istovetan način, pa se sve češće moglo čuti pitanje: koji Alam?

U početku je Magdi Alam bio neuporedivo češći gost novinskih stranica i televizijskih studija. Rođen u Egiptu (1952), kao petnaestogodišnjak prisutan u masi koja je klicala Naseru na kairskim ulicama, u Italiji od 1972, diplomirani sociolog na prestižnom rimskom univerzitetu „La Sapienza", od 1986. godine italijanski državljanin, Magdi Alam se nametao ozbiljnošću, izvanrednom obaveštenošću i jasnoćom s kojom je iznosio odrešite stavove i o onim najkomplikovanijim pitanjima.

Ubedljivosti su doprinosili asketski izgled, odsustvo osmeha na licu oštrih crta, naočare strogog akademskog dizajna i gramatički besprekoran i precizan italijanski jezik s prepoznatljivom odsečnom dikcijom onih koji su ga savršeno naučili, ali na njemu nikada neće zapevati.

Magdi je suvereno vladao medijskom scenom, a posle napuštanja lista La Repubblica, za koji je pisao od 1978. do 2003. godine, postao je čak i zamenik direktora uticajnog dnevnika Corriere della Sera. O svim pojavama i temama na neki način povezanim s islamom očekivao se njegov sud i on je uvek bio spreman da ga samouvereno i nedvosmisleno ponudi, što je blagotvorno delovalo na dezorijentisano i dobrim delom zblanuto javno mnjenje i bilo zahvalno prihvatano kao mišljenje izvornog znalca, ali i temeljno italijanizovanog intelektualca. Njegovi napisi i knjige o muslimanima u Italiji smatrani su najpouzdanijim izvorima podataka i objektivnih ocena o toj delikatnoj problematici.

 

Zbunjujući oportunizam

 

„Drugi Alam", Haled Fuad ( r. 1955), poreklom Alžirac, od oca Marokanca i majke Sirijke, posle perioda života u Alžiru i studija sociologije i politikologije u Francuskoj, od 1990. godine je italijanski državljanin i profesor na Univerzitetu u Trstu, kao i predavač na većem broju drugih visokoškolskih ustanova u Evropi i svetu. Komentarima se oglašavao na stranicama poznatih dnevnih listova La Repubblica i La Stampa, a u novije vreme je kolumnista uticajnog ekonomsko-političkog glasila Il Sole 24 Ore.

I on je rado viđen gost debatnih i kontaktnih televizijskih programa, a i autor nekolikih zapaženih studija i knjiga. U odnosu na svog, najširoj publici poznatijeg prezimenjaka, Haled Fuad javnim nastupom nije odavao ni približno isti stepen određenosti, apodiktičnosti i samouverenosti, pa sledstveno ni ubedljivosti. Svaku tvrdnju bi relativizovao nekim „ali", upuštao se u tumačenje dubinske sociokulturne dimenzije pojava koje samo površinski mogu izgledati jednostavne i biti jednoznačno interpretirane, ostavljao je publiku u sumnji koja ga je očigledno i samog razapinjala, nije plenio i umirivao sigurnošću, već budio sve nove i nove dileme i slutnje, što publika od medijskih „eksperata" ponajmanje očekuje i s negodovanjem prima.

Razbarušene kose, s jarećom bradicom, po pravilu neformalno odeven, Haled Fuad ni svojom nekako boemskom pojavom nije ostavljao utisak poželjne ozbiljnosti i sređenosti, dok su mu se u italijanskom, pogotovo kad bi se upuštao u zahtevnija hermeneutička meandriranja, izdajnički projavljivali inicijalna frankofona jezičko-misaona formacija i elementi tipično arapskog izgovora i sintakse. Njegova težnja ka analitičkoj sveobuhvatnosti i ukazivanju na dublju suštinu i autentičnu ljudsku dimenziju posmatranih pojava doživljavani su kao nesposobnost za disciplinovano razmišljanje i jasno izražavanje. Kao zbunjujući oportunizam, čak.

 

Preobraćenje

 

 

  Kako je vreme odmicalo, odnos prema „dvojici Alama" polako se, medjutim, stao menjati u korist „neodredjenog" i vazda zapitanog Haleda Fuada, dok su neopoziva odsečnost i jednosmislenost Magdijevih sudova sve češće dolazile u raskorak s životnom složenošću i izukrštanošću fenomena koji su uobličavali stvarnost islamskog sveta i muslimanskih zajednica u zapadnoj, prvenstveno evropskoj dijaspori. 

Javile su se, štaviše, prve indicije i sumnje da Magdijeva rezolutnost možda i nije toliko plod suverenog vladanja činjenicama, čvrste teorijske utemeljenosti i analitičke rigoroznosti koliko apriorne ideološke opredeljenosti, a onda nužno i pristrasnosti. Od uravnoteženog pristupa problematici islamskog sveta, unutarmuslimanskih previranja i odnosa između islama i Zapada, Magdi Alam je polako klizio ka zauzimanju stavova i izricanju sudova koji su ga objektivno doveli do uloge neformalnog, ali utoliko uticajnijeg portparola jedne određene italijanske vlade desnog centra i „politički korektnog" zastupnika zapadnih i izraelskih interesa u islamskom svetu.

Zbog navodnih ili stvarnih pretnji islamističkih ekstremista okružio se telohraniteljima, sve manje se kretao u javnosti i okrenuo ispisivanju knjiga kojima je nastojao da racionalizuje, a i opravda,  svoju neočekivanu, a zapravo logičnu metamorfozu. Ređali su se naslovi:

 Kamikaze made in Europe. Hoće li Zapad uspeti da porazi islamske teroriste?(2004), Pobediti strah. Moj život protiv islamskog terorizma i nesvesnost Zapada (2005), Ja volim Italiju. Vole li je Italijani? (2006), Živeo Izrael! Od ideologije smrti do civilizacije života:moja priča (2007)...

Magdi Alam se sve više udaljavao od svog prvobitnog lika objektivnog analitičara islamsko-hrišćanskog civilizacijskog međuodnosa, zagovornika ravnopravnog uvažavanja verskog i kulturnog pluralizma i borca protiv evropocentričnih antiislamskih predrasuda. Na kraju puta je, poput Salmana Rušdija, Ibn Varaka i još nekih radikalnih muslimanskih renegata, označio islam kao izvor svih zala i počeo usrdno upozoravati Zapad na opasnost od svoje nekadašnje vere.

Ciklus je zaključen na Vaskrs 2008, kad je, uz činodejstvovanje pape Benedikta XVI, Magdi Alam ušao veru Hristovu i postao Magdi Kristijano Alam, što je poneseno opisao u knjizi Isuse, hvala! Moje preobraćenje iz islama u hrišćanstvo (2008). On je tako razrešio krizu svog identiteta, svojevrsnu unutrašnju razapetost koju je sjajno uvežbanom samokontrolom i sigurnim držanjem pred javnošću prikrivao do neprimetnosti, ali koja ga je, po svemu sudeći, opterećivala još od useljavanja u Italiju, o čemu svedoče i neke privatne epizode njegove životne priče.

U svakom slučaju, legitiman čin i slobodan izbor čoveka koji je odabrao potpunu asimilaciju kao najdelotvorniji put uklapanja u sredinu kojoj je odlučio da pripadne bez ostatka i bez griže savesti. Šta je drugo i mogao učiniti, ako je osećao potrebu za „čistim" rešenjem i napuštanjem nemira limba kojim beznadežno tumaraju mnogi muslimanski imigranti u hrišćanskoj i posthrišćanskoj Evropi?

 Drugo rešenje, podjednako odrešito, moglo je biti samo suprotna krajnost,  fundamentalističko odbacivanje civilizacijskih vrednosti i običaja evropskog okruženja, antagonističko izolovanje i svojevrsna getoizacija unutar zajednice istovernika, uz osećanje virtuelnog, duhovnog pripadanja svetskoj muslimanskoj opštini ( Umi).

Intelektualcu Magdijevog obrazovanja i psihičkog sklopa, željnom javnog potvrđivanja i ugleda, takav redukcionizam i pristajanje na neminovnu marginalizaciju nisu mogli biti bliski. Mnogim evropskim muslimanima, međutim, jesu, što je i dovelo do pojave neofundamentalizma u neintegrisanim muslimanskim zajednicama, naročito u većim zapadnoevropskim gradskim centrima.

 

 

Srce na levoj strani

 

 

  Posle konverzije, Magdi Kristijano Alam  izgubio je poverenje javnosti u pogledu merodavnosti objašnjavanja i prosuđivanja pojava i zbivanja u islamskom svetu i u hrišćansko-muslimanskim odnosima. Postao je glasnogovornik, pa i bojovnik jedne strane i jedne „istine", što ga je verovatno na ličnom planu smirilo, ali i diskvalifikovalo kao glas uravnotežene objektivnosti.

Pogledi tragalaca za smislom sve više su se počeli okretati ka „nesigurnom komplikatoru" Haledu Fuadu Alamu, a u onome što je ranije doživljavano gotovo kao smetenjaštvo i nesposobnost za jasno i decidirano izjašnjavanje mnogi su, kako nemuslimani tako i muslimani, stali prepoznavati svoje sopstvene nedoumice i lutanja.

Nepristajanje na jednostavne odgovore pred složenim pitanjima postepeno je  zadobijalo poštovanje i van akademske sredine, u kojoj je Haled Fuad Alam već poodavno učvrstio ugled jednog od najoriginalnijih i najinovativnijih evropskih i svetskih islamologa sociološke i antropološko-filozofske orijentacije.

U vreme kad je, pod pritiskom činjenica,  i nemački profesor sirijskog porekla Basam Tibi,  najpoznatiji teoretičar „evroislama", kao jedine izgledne perspektive za skladno uklapanje muslimana u evropskom društvenom prostoru i  u koordinatama poretka demokratske, sekularne i pravne države, izjavio da u takav projekat više ne veruje ( Poste de veille, 25.5.2011), Haled Fuad Alam je nastavio da angažovano promišlja fenomenologiju epohalnog sučeljavanja islama i modernosti, odnosno globalizacije. Odbijao je da pristane na stereotipne predstave i pojednostavljene sheme, daleko od pomisli da bi rešenje dostojno čoveka moglo biti u potpunom otudjenju od matične tradicije kroz asimilaciju „bez ostatka" ili, pak, u fundamentalističkom  zatvaranju i samozarobljavanju iluzijom posedovanja jedine, nesporne i sakrosantne Istine.

U svojim analizama, komentarima, studijama i knjigama više je postavljao pitanja, no što je pretendovao na davanje odgovora, ali su njegova pitanja bila ona prava, što je neretko neuporedivo vrednije, podsticajnije i saznajno korisnije od, po prirodi stvari, egzaktno neproverljivih odgovora.

Zadržavši dekartovsku skepsu stare dobre francuske racionalističke škole, ali i izbegavši njeno sve vidljivije izrodjavanje u arogantni i površni cinizam, svestan osiromašujuće dekulturacije i političke ideologizacije islama pod pritiskom globalizacijskog i fundamentalističkog nivelisanja, dovoljno smeo da i dalje „nesavremeno", humanistički veruje u čoveka nesvodljivog na jednu dimenziju, a s tananom i vazda budnom sposobnošću detektovanja raznih lukavstava ideološkog uma, Haled Fuad Alam je, „sa srcem na levoj strani", iz teksta u tekst obogaćivao i produbljivao svoj  analitički postupak.

Ne pristajući na intelektualnu, ali ni moralnu, liniju manjeg otpora, upustio se u izazovno, ali i rizično traganje za dubinskim smislom pojava u savremenom islamu i prirode njegovog odziva na iskušenja globalizacije, uz sve izvesnije naslućivanje da je reč o opštecivilizacijskim, a nikako samo islamskim fenomenima. Ovakvim pristupom, osudjen je na stalno ostajanje u manjini, ali onoj koja nikada ne može biti poražena osvetom olako prigrljene jednostranosti i zahvaljujući  kojoj se celosnom  razumu, a samim tim i nadi, stalno otvaraju novi horizonti.

  Nužnost da se u izučavanju savremenog islama izbegne zamka pojednostavljivanja i apsolutizovanja samo najvidljivijih i/ili najnametljivijih aspekata njegovog očitovanja i ranije je isticana.

Tako je, recimo, na naučnom skupu „Islam i društvene promene", održanom u Lozani 1996. godine, Muhamed Arkun (1928-2010) jedan od najpronicljivijih savremenih islamologa, na čije se putokaze Haled Fuad Alam rado oslanja, ukazao na metodološku štetnost i heurističku jalovost zadržavanja analitičke pažnje isključivo na strogo omeđenoj, „plitkoj" političkoj pojavnosti savremenog islama.

Polazeći od duhovite metaforizacije odnosa između islama i mondijalizacije (= globalizacije) u studiji Bendžamina Barbera Džihad versus McWorld: mondijalizacija i integrizam protiv demokratije, Arkun poručuje da „nasilje koje razdire veliki broj muslimanskih društava (...) ne odražava samo teške unutrašnje krize, već protest zajednički svim društvima, uključujući i ona zapadna, protiv slepih sila mondijalizacije nazvane McWorld", da bi na kraju proročki zaključio:

„...Ima razloga za verovanje da se podzemno odvijaju tokovi koji vode ka gorem ili ka boljem; vidljivost bliskog horizonta, recimo onog iz 2010, ostaće i dalje zamućena sve dok se društvene nauke budu ograničavale na takoreći novinarsko opisivanje površinskih zbivanja, oslanjajući se pri tome na ono što govore najbučniji akteri, oni najneposrednije uključeni u osvajanje političke ili verske moći".

 

Nova istoriografija

 

U poglavlju posvećenom savremenom islamu, koje mu je ugledni religiolog Đovani Filoramo poverio u odličnoj kolektivnoj sintezi Islam, zalažući se za prevazilaženje takve komotne ili tendenciozne površnosti, a u punom sazvučju s Arkunovim stavovima, Fuad Haled Alam je našao za shodno da napiše:

 „Prenaglašavanje apologetskog diskursa savremenog islama dovodi do potcenjivanja radova naučnika poput Muhameda Arkuna. (...) U svakom slučaju, kako to sugeriše upravo Arkun, rasprava o islamu treba da bude ugrađena u jednu mnogo obuhvatniju, a samim tim i mnogo kompleksniju. Otud i neophodnost interdisciplinarnog pristupa aktualnim kretanjima u muslimanskom svetu".

S posvećeničkom metodološkom doslednošću, Alam u svim svojim radovima razvija tu obuhvatnu i interdisciplinarnu raspravu o islamu u savremenom svetu. A to je veoma zahtevna avantura duha: valja se istovremeno izmaći od varljive pojavnosti i umaći zamkama klišea i stereotipa, ali i odvažno uroniti u samu srž problematike koja, pored intelektulanog, osobito za čoveka „između svetova", podrazumeva i nemalo emocionalno i moralno iskušenje.

Blagodareći fascinantnoj načitanosti i prostranim znanjima iz mnogih oblasti, rasterećenosti od bilo kakvih kulturocentričnih kompleksa niže ili više vrednosti, izrazitom daru za sistemsko mišljenje i povezivanje naoko  potpuno disparatnih fenomena, a pre svega i iznad svega urodjenoj vedrini duha i okrepljujućem smislu za onu vrstu humorne i blage ironijske i autoironijske distance koje krase samo najrazložnije i istinski superiorne umove, Haled Fuad Alam već godinama uspešno vodi tu neizvesnu, pa i opasnu stvaralačku igru pronicanja u zamršeno klupko pitanja koja neizbežno nameće pokušaj istinskog razumevanja i objašnjavanja situacije islama u današnjem svetu.

Malo je, zasad premalo, primera takvih uzleta u savremenoj teorijskoj i primenjenoj islamologiji, a i u drugim disciplinama koje se na odredjeni način, mahom interdisciplinarno ili transdisciplinarno, bave proučavanjem pojedinih aspekata islama.

Stroga akademska islamologija bi Alamovom metodu verovatno mogla zameriti odsustvo teorijske discipline i analitičke koherentnosti, ali tu smo već na terenu jednog poznatog nesporazuma koji se ne može prevazići drugačije do odustajanjem od isključivosti „teorijskog dogmatizma" i realističnim osećanjem za meru.

Kad je veliki tumač Srednjeg veka Žak Le Gof početkom sedamdesetih godina minulog stoleća stao na čelo avangardne pariske Visoke škole društvenih nauka (EHESS), iz tradicionalističkih krugova stare Sorbone oštro mu je zamerano da nastavnim i istraživačkim programima koje uvodi unosi pometnju u ustaljenu taksonomiju naučnih oblasti i disciplina, na šta je on lakonski odgovorio da ga ne zanimaju naučne discipline, već samo naučni problemi. Istom tom logikom, kojom je uobličena „nova istoriografija" škole Anala, s izrazitim zanimanjem za društvenu i kulturnu, civilizacijsku dimenziju pojava iz prošlosti, Haled Fuad Alam rukovodi se u pristupu savremenom islamu i muslimanima.

 

Islamo-nacionalizam

 

I muslimanima, to valja naglasiti, jer za ovog intelektualno radoznalog humanistu ne postoji neki apstraktni „homo islamicus", omiljeni konstrukt esencijalističke islamologije, već samo živi i stvarni pripadnik konkretnih muslimanskih zajednica širom zemljinog šara. Taj realno postojeći musliman svakako jeste musliman, što su ekstremni relativisti katkad skloni da izgube iz vida, ali je on to na različite načine i nikako nije samo musliman, već, recimo, i čovek. Ovu temeljnu generičku činjenicu, koju su u islamološkim laboratorijama prečesto skloni da zaborave, previde ili potisnu, Haled Fuad Alam dosledno podrazumeva, što mu obezbedjuje pouzdani korektiv pred izazovom bilo kakvog intelektualističkog otudjenja ili pak kvazinaučne, tendenciozne manipulacije. Može zazvučati patetično, ali njegov napor razumevanja i objašnjavanja dubinski je osmišljen idejom i potrebom služenja istini o čoveku i za čoveka, kako muslimana tako i nemuslimana.

On nastoji da pomogne savremenim muslimanima da što adekvatnije spoznaju sami sebe i svoju religijsku i kulturnu pripadnost u uslovima uznapredovale globalizacije i sekularizacije, čime sasvim drugačije od Magdija Alama pokušava da uravnoteži protivrečnosti unutar sopstvenog identiteta.

Sa druge strane, želja mu je  da i svojim nemuslimanskim, evropskim i u širem smislu zapadnim sugrađanima, pošto se u punoj meri i s ne manjim pravom oseća i Evropljaninom i zapadnjakom, razmakne preuske dveri sagledavanja, ne samo političke, već i duhovne i kulturne stvarnosti savremenog islama.  Evo kako on sâm, u nadahnutom ogledu „Jedan islam bez sećanja. Zaboravljanje humanizma i moja bitka" određuje svoje naučničko vjeruju:

 „Shvatio sam tokom svih ovih godina da moja perspektiva nikada nije bila samo intelektualna i da je moje istraživanje imalo dvostruku valencu. Prva je želja da se islamskom svetu vrati sposobnost samospoznaje, tom svetu sačinjenom od mladića i devojaka koji gotovo uopšte ne poznaju sopstvenu kulturu i, u nedostatku instrumenata kritičkog mišljenja, često bivaju zaslepljeni ideologijama. Izgubili su svest o sopstvenom identitetu i plutaju između svetova koji ih odbacuju. Druga valenca ishodi iz toga što sam kroz sve ove strašne godine naučio šta su opasnost i strah; naučio sam da ono što  piše čoveku može izmeniti tok života, ali da u svemu tome nema izbora, jer nema ničeg uzvišenijeg od slobode, dok su odjeci ove reči - hurija na arapskom - ugušeni ili potopljeni u moru koje se proteže između dveju mediteranskih obala".

  Analizirajući tokove i moguće ishode tzv. „arapskog proleća", Alam u punoj meri potvrđuje, s jedne strane, svoje istinsko demokratsko opredeljenje i duboko uživljavanje u specifičnosti izazova pred kojim se muslimani danas nalaze, s druge. Misaono se rvući  sa složenošću i neizvesnošću zbivanja čije će posledice dugoročno uticati ne samo na budućnost Bliskog istoka, već i znatno šire od toga, Alam ne bira bezbednu akademsku distancu, već smelo, ali i odgovorno nudi moguće interpretativne putokaze.

Arapski svet se, po Alamu, kreće ka nekom vidu islamonacionalizma, a glavni problem ostaje narazrešen odnos između religije i politike, pri čemu u ovoj fazi burnih promena religijski činilac nastoji da kroz institucionalnu dinamiku osvoji politički teren ( vid. „Legami pericolosi Islam-politica", Il Sole 24 Ore, 14. 8. 2012).

 Nešto se u arapskom svetu polako kreće, a smer kretanja će zavisiti od toga, smatra Alam, da li će usvajanje demokratske logike dovesti do preispitivanja političkog islama, za šta je pretpostavka prihvatanje da i religijska norma može biti predmet novog tumačenja. Politički islam (ili islam u politici) nalazi se, zaključuje naš autor, na raskršću: ili će pristati na sopstveno preispitivanje i preformulisanje ili će se radikalizovati i napustiti predele demokratije (vid. „L'islam al bivio tra radicalismo e 'conversione' democratica", Il Sole 24 Ore, 11.12.2011).

  Knjiga Globalni islam predstavlja dosad najceloviti izraz uvida do kojih je u svojim istraživanjima i promišljanjima Haled Fuad Alam  došao i uspeo da ih tekstualno uobliči do stepena zaokruženosti koji je taj večni sumnjalica i nesmireni preispitivač ocenio dovoljnim  za iznošenje pred sud javnosti. Prijem na koji je knjiga naišla u naučnim, ali i u širim krugovima štedro potvrđuje iznetu konstataciju. 

 Od Globalnog islama ne treba očekivati, a što bi naslov možda mogao sugerisati, nikakvu poučnu dovršenost, jer je konačnost suda nespojiva s Alamovim shvatanjem uloge i zadatka društvenih nauka, a bogme i s dinamično pulsirajućom složenošću tema o kojima razmišlja i piše. Čitalac će se u njoj sresti s obiljem podsticanijih, često neočekivanih ideja i putokaza sopstvenom rasuđivanju, s punim poverenjem u njegove saznajne moći.

Alamov vrcavi diskurs delotvorno odvikava od duhovne lenjosti i uljuljkanosti u privid lagodne bezbednosti koji moralu i razumu s prevarantskom uverljivošću nude razne stereotipne predstave o islamu i muslimanima.

Istovremeno, jer drukčije ne može biti, Globalni islam je i svojevrsno ogledalo pred kojim ničiji lik ne ostaje pošteđen vlastite ružnoće, izobličenosti ili nedostatosti.

Našoj sredini, koja je tokom poslednjih decenija itekako dobro „naučila šta su opasnost i strah", pa i mnogo više i gore od toga, a koja s islamom ima svoju višestruko složenu, prenapregnutu i do kraja neispričanu priču,  Alamova knjiga, ako bude s pažnjom pročitana,  može ponuditi mnoge dragocene niti u traganju za pravim smislom pojava i događaja za koje smo odviše  skloni olako poverovati da ih dovoljno dobro poznajemo.

 

 

Iz biografije autora

 

 Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, akademik i diplomata. Bio je ambasador Savezne Republike Jugoslavije  u Turskoj  od 1995. do 1999, ambasador SRJ  u Azerbejdžanu od 1998. do 1999, te izvanredni i opunomoćeni ambasador SRJ u Vatikanu i pri Malteškom viteškom redu od 2002. do 2008. godine.  Tokom karijere, predavao je, između ostalog, arapski jezik, arapsku književnost, turski jezik, uvod u orijentalnu filologiju, persijsku književnost, osnove islamske civilizacije, islam i hrišćanstvo, uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, lingvističku arabistiku...Član je Izvršnog komiteta Evropskog univerziteta u Rimu od 1990, i član Evropske akademije nauka i umetnosti u Salzburgu od 1995. godine.