Polemike

 

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (5)

 

Drugovi pisci, između realnog i modernog

 

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih "državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.

   

 Ratko Peković

 

U Novogodišnjoj poruci za 1963, u izlaganju na Sedmom kongresu Narodne omladine Jugoslavije, 23. januara 1963. i u razgovoru sa članovima Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije, 13. februara, Tito je osudio unošenje „tuđih" shvatanja u naš društveni život i „elemenata idejne i stvarne dezintegracije u našu socijalističku zajednicu", „antikomunističke" pojave koje se pravdaju demokratijom, naročito od strane „jednog dijela književnika i umjetnika".

On primećuje da je u umetnosti (naročito u književnosti i na filmu) zapostavljena naša stvarnost kao „bogat materijal za stvaralački i umjetnički rad", što svedoči o „bezidejnosti i anarhičnosti jednog, na sreću, malog dijela kulturnih radnika, a i nekih odgovornih komunista, i o gubitku kriterijuma što je dopustivo a šta nije dopustivo u našem društvenom razvoju".

Posebna meta Titovog napada su apstraktna „ultramodernistička" dela likovnih umetnika koja, po njegovom sudu, nemaju veze sa umetničkim stvaralaštvom, a kamoli sa našom stvarnošću. Tito, međutim, naglašava da se društvo sa takvom umetnošću neće obračunavati administrativnim merama, ali da ne treba odvajati sredstva za otkup takvih dela.

 

Samo da ne dođe do "tjeranja vještica"

 

U razgovoru sa delegacijom novinara on je istakao da su u našoj štampi najslabije kulturne rubrike, u kojima ima „i takvih gledišta koja nemaju veze sa socijalističkim shvatanjima o stvaralaštvu u ovakvoj zemlji kao što je naša". Tito ocenjuje da je realizam dominirajući pravac. Opredeljujući se za realističku umetnost on priznaje da i u modernizmu ima dobrih dela i dodaje da sada u štampi ne treba da dođe do „tjeranja vještica".

U sličnom duhu na Sedmom plenumu CK SK Srbije govori i Jovan Veselinov, predsednik Centralnog komiteta. Ovi govori, kao i sednice Izvršnog komiteta CK SKJ i Centralnog komiteta SK Srbije, posvećene kulturnom životu, predmet su rasprava i na aktivu pisaca komunista.

Aktiv je održao tri sastanka - 12, 15. i 19. marta 1963. godine koji su ukupno trajali oko četrnaest i po časova. Njima su, u ime Centralnog komiteta SK Srbije i Gradskog komiteta SKS Beograda, prisustvovali Draža Marković, Bora Pavlović, Milojko Drulović i Milić Bugarčić. U diskusijama je učestvovalo 29 pisaca.

Rasprava pisaca komunista je pokazala da su ranije podele oko estetskih pitanja i shvatanja društvene uloge književnosti sada prerasle u ideološko-političke podele s jedne i borbu za uticaje i monopol u književnom životu, s druge strane.

Tada je vladalo uverenje da „modernisti" uživaju podršku Centralnog komiteta SK Srbije, preko Draže Markovića i Dobrice Ćosića, a da „realisti" imaju blagonaklonost Centralnog komiteta SKJ i podršku Rodoljuba Čolakovića i Veljka Vlahovića.

Nekolicina učesnika u razgovorima je direktno optužila „moderniste" zbog monopola u književnom životu. Tako Mladen Oljača primećuje da su posle Titovog govora na televiziji nastupali uglavnom „modernisti" - Radomir Konstantinović, Eli Finci, Petar Džadžić, Milosav Mirković. Kulturne rubrike u novinama, kaže on, pripadaju njima, dok Udruženje književnika Srbije (čiji je član uprave Oljača) ne odlučuje o tome ko će biti član nekog žirija, koji će pisac biti u nekoj međunarodnoj delegaciji i ko će dobiti stipendiju za studijski boravak u inostranstvu.

Janko Đonović, koji je i na ranijim sastancima često iskazivao ogorčenost zbog odnosa prema njegovom književnom radu u listovima, časopisima i izdavačkim preduzećima, osuđuje Sterijino pozorje zbog toga što u njegovom žiriju „nema skoro nijednog predstavnika, u širokom smislu, realističke umjetnosti" i Letopis matice srpske zbog odnosa prema „realistima". „Eto, onaj Tišma u januarskom broju vrijeđa Jugoslaviju i Poljsku - sedi dalje i može da piše. I on meni lično piše kartu iz Letopisa da moj rad, poslije trideset godina rada u Letopisu, ne može da štampa! A njegov može na ovaj način."

 

Ogorčeni partizani, delegacija kod Čiče (Drulovića)

 

Jedan od najtvrdokornijih članova redakcije Savremenika, Marijan Jurković, protestuje zbog „forsiranja" pisaca čija su dela „sasvim van naše stvarnosti", pominjući primer Radomira Konstantinovića čija proza „prenosi i razvija dešperaterske ideje nekih buržoaskih intelektualaca". „Romani Konstantinovića su kao najhermetičniji romani u našoj književnosti - ali su ih dva žirija nagradila našim najvišim književnim nagradama. Jedan od tih romana koji je godinama uzalud prodavan - doskora će se pojaviti u svom drugom izdanju."

Jurković zamera „Prosveti" zbog objavljivanja „umjetnički slabe" i „periferne" knjige Borisa Pasternaka Doktor Živago sa predgovorom Svete Lukića. Jurković tvrdi da je Pasternakov roman dobrodošao svima „koji mrze marksizam i kojima je svako sredstvo dobrodošlo kad treba da se izvrši opet jedan napad na socijalizam".

On kritikuje Borbu jer na učešće u jednoj anketi nije pozvala stare komuniste Mihaila Lalića, Čedomira Minderovića, Eriha Koša, Tanasija Mladenovića, Branka Ćopića, kao i Politiku zbog objavljivanja po dva kriminalistička romana dnevno.

Jurković tvrdi da su piscima komunistima uskraćene mnoge tribine. „Za listove kao što su 'Danas', 'Polja' i sl. nalazilo se uvijek dovoljno donacija, ali se nije našlo mjesto sa kog bi neki pisci komunisti mogli da dignu svoj glas otpora. Ako bi oni povremeno i govorili, govorili su sa stranica 'Književnih novina'. Ali 'Književne novine' bile su od ostale beogradske štampe okružene ledenom i neprobojnom zaverom ćutanja."

Čedomir Minderović napada Aleksandra Vuča koji je deset godina bio generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije i za svoj rad, što javnost ne zna, umesto otpremnine dobio nagradu Uprave Saveza od oko pola miliona dinara. On kritikuje odnos Partije prema nekim piscima, navodeći njihova imena pojedinačno, iz kruga oko Savremenika i Književnih novina i postavlja pitanje:

„..Kad su poslednji put, kao pisci i kao komunisti, pozvani na neko konsultovanje ili savetovanje, bilo pojedinačno bilo širokog karaktera u idološku komisiju Gradskog ili Centralnog komiteta SKS?"

A kada je reč o vezama pojedinih pisaca sa partijskim rukovodiocima, Minderović javno proziva prisutnog Dražu Markovića:

„...Ako je naša osnovna organizacija tako davno raspuštena, ako je naš aktiv samo formalno egzistirao, ako je našem udruženju jedva data mogućnost da egzistira - na koji je način održavao vezu sa piscima komunistima i zašto je diskriminisao čitav jedan veliki broj pisaca komunista, negujući, neosporno, jednu notornu jednostranost kako u pogledu društvene aktivnosti i kad su u pitanju koncepcije o našem kulturnom i društvenom životu, o čemu je već takođe bilo reči na ovom sastanku. Ko mu je dao to pravo? Mišljenja sam da su ga njegove partijske i druge funkcije u našem društvenom i kulturnom životu obavezivale na sasvim suprotan postupak".

Neki učesnici u razgovoru iskazali su svoju ozlojeđenost zbog odnosa prema piscima partizanima i pripadnicima predratnog pokreta socijalne literature. Prema Erihu Košu, ovi pisci se guraju u stranu, nazivaju se „solunašima" i isključuju iz kulturnog života. Stoga nije čudno što su se mnogi od njih pasivizirali.

Mladen Oljača izjavljuje: „Ja sam išao Čiči (Milojku Druloviću - prim. R. P.) u Gradski komitet i rekao: ,,Oseća se kod izvesne grupe starih partizana izvesna ozlojeđenost. Ima tu petnaestak nosilaca Spomenice, od toga su dvojica-trojica angažovani redovno, a ovi drugi su u nekom pasivnom iščekivanju, u nekoj gorčini".

Janko Đonović smatra da su predstavnici pokreta socijalne literature na indeksu i da su čak proganjani. „Biti predstavnik socijalne literature između dva rata, u poeziji naročito, značilo je biti netalentovan, biti nepismen, biti primitivan, biti seljak, nisu čak govorili 'seljak' nego 'pejzan' francuski..."

Još oštriji od Đonovića je Tanasije Mladenović koji, pak, smatra da pisci partizani ne treba da uživaju neki specijalni tretman, jer svaki pisac stiče onoliko ugleda koliko ima talenta. „...Međutim, već duže vreme u Beogradu se podgreva i stalno 'gura', čak i u redovima nekih zvaničnih faktora u kulturi, apsurdna teza da su bivši pripadnici tzv. socijalne literature između dva rata, da su pisci partizani manje-više ljudi zastarelih i konzervativnih shvatanja o književnosti, da nisu dorasli duhu novog vremena, da ih je pregazilo vreme, da su nedovoljno kulturni ili potpuno nekulturni i tome slično. Eli Finci mi je jednom prilikom, pre nekoliko godina, ispričao kako mu je jedan važan rukovodilac u kulturnom životu Srbije, koji takođe duguje prošlim partizanskim vremenima svoj sadašnji položaj i koji je približnih godina kao i mi neki iz redova pisaca partizana, sa puno ozbiljnosti rekao sledeće: 'Vidiš, Eli, ja mislim da je došlo vreme da se tvoja generacija povuče i da ustupi mesto mladim snagama'."

 

U korist realista, na štetu modernista

 

Slično Đonoviću, Mihailo Lalić govori o stalnom strahu „realista" da ne budu proglašeni „skupinom primitivaca", naglašavajući da podele između pisaca imaju i klasne korene. On osporava teze o zastarelosti realizma, jer se realizam, kao i marksizam, vremenom bogatio pa se ne može porediti sa socijalističkim realizmom. Realistička književnost, kaže on, nije iščezla ni u zemljama u kojima je mnogo duže trajala, kao što su Engleska, Italija, Amerika i Francuska.

Zalažući se za pravo svih književnih pravaca na opstanak, Lalić se ipak i dalje negatorski odnosi prema „modernizmu": „...Modernizam je u stvari savez nekoliko intelektualnih zajednica koje povezuje ne samo mržnja prema realizmu nego i naklonost prema dekadentnim pojavama koje su se javljale u književnostima raznih zemalja i u raznim vremenima. Vodeća uloga u modernističkoj grupaciji već godinama pripada nadrealistima koji imaju opravdanih razloga kad žele da svoje negdašnje ime promijene i prepuste zaboravu".

Lalić smatra da nesporazumi između pisaca nemaju karakter ličnih zađevica već da imaju dublje idejne korene. On ocenjuje da su Titovi govori dali dobre putokaze i jasne zadatke, ali da još uvek nema vidljivih rezultata.

„...Stiče se utisak da se mnogo više napora uložilo na ublažavanje, zabašurivanje i skretanje nego na smišljenu akciju normalizovanja. Ako je nešto konkretno učinjeno - ovdje u Beogradu, u kulturnim ustanovama gdje možemo da vidimo, to nije išlo u skladu sa Titovim govorima nego ponekad i obratno: sva moguća urednička mjesta popunjena su modernističkim aktivistima uglavnom iz 'Dela', svi žiriji su osigurani za modernističku većinu jače nego ikada prije i tako dalje. Čuli smo riječi rukovodioca Ideološke komisije (Draže Markovića -  prim. R. P.), ista vika na realiste, ista blagost prema modernistima, ista mržnja i prijetnja prema 'Književnim novinama', isto pobijanje notornih činjenica i uglavnom isti zaključci da je ovdje sve lijepo i krasno vođeno i urađeno da se nema šta dodati i oduzeti."

Na prigovore o monopolu „modernista" u književnom životu reaguje Oskar Davičo iznoseći podatke o članovima saveta u tri beogradska pozorišta i navodeći, sportskim jezikom, da je odnos u ovim savetima 10:3 u korist „realista". Slična situacija je i u drugim kulturnim ustanovama i izdavačkim preduzećima. Navodeći mnoga imena Davičo izjavljuje: „Međutim, kad saberemo sve ovo dosad, diferencijacija u korist realista je velika. Rezultat je košarkaški: 44 prema 14. Saberite ako ne verujete".

On takođe navodi niz imena pisaca „realista" kojima su u poslednje vreme objavljene knjige i koji su dobili ugledne nagrade.

Nekoliko puta pominjani Draža Marković u svom izlaganju najpre osporava primedbe Marijana Jurkovića, Eriha Koša i drugih o monopolu „modernista" i tvrdnje da oni nemaju gde da obavljaju svoje tekstove, podsećajući da su Književne novine njihovo glasilo, na čije delovanje, inače, Izvršni komitet CK SK Srbije ima ozbiljne političke primedbe. Marković obaveštava skup da se čak razmišljalo o ukidanju donacije ovom listu posle ukidanja donacije reviji Danas (pokrenutoj maja 1961, a čiji je poslednji broj izašao 27. februara 1963. godine).

 

Solidarnost sa drugom Dražom

 

U nastavku diskusije Tanasije Mladenović podseća da postoji uvreženo mišljenje da je sve „lepo i svetlo" na strani „modernista" a sve „ružno i tamno" na strani „realista" da bi potpom optužio Dražu Markovića za pristrasnost. „Čovek ne treba da bude nikakav psihoanalitičar da bi na osnovu ovakvih istupanja i stavova Draže Markovića došao do određene i jasne dijagnoze. Njegove simpatije koje su, manje više odavno poznate, jer ih on nije baš mnogo ni skrivao - potpuno su na strani grupe ili bivše grupe oko takozvanog modernističkog časopisa 'Delo'."

U svojoj optužbi Mladenović ide i dalje tvrdeći da se Marković potpuno poistovetio „sa određenom grupom književnika" na šta nema nikakvog prava ni po Statutu ili Programu SKJ.

Uzavrelu atmosferu na sastanku pokušao je da smiri Dobrica Ćosić izražavajući svoju „zbunjenost" zbog odsustva samokritike i želje za konstruktivnim delovanjem i za ostvarivanjem jedinstva „koje bi bilo na liniji programskih dokumenata i onih mera koje partijsko rukovodstvo preduzima poslednjih meseci u našoj zemlji".

Ćosić je izlaganje Tanasija Mladenovića ocenio kao „odbijanje" linije CK SK Srbije i kao frakcionaški odnos, a potom se solidarisao sa Dražom Markovićem.

„Drugovi, pošto ovo nije literarni debatni sastanak, već sastanak Saveza komunista sa svim atributima jednog partijskog sastanka, ja kao član Partije, a istovremeno kao član CK Srbije, hoću ovom prilikom da se solidarišem, u onoj meri u kojoj kao član Partije moram po čistoj savesti da se solidarišem sa stavom druga Draže Markovića i njegovima rečima koje je ovde izrekao..."

Posle završnog izlaganja Milojka Drulovića treći sastanak aktiva pisaca komunista je okončan.

Mesec dana docnije (17. aprila) Gradski komitet je sačinio informaciju o ovim sastancima.  „Uzmimo", piše u informaciji, „osnovni odnos prema govorima druga Tita. U njima takozvani 'realisti' vide razlog za zadovoljstvo i smatraju da su tzv. 'modernisti' stavljeni na optuženičku klupu. Na svim sastancima dolazilo je do atmosfere koja odgovara suđenju, u kome 'realisti' istupaju kao sudije, čisti od svih slabosti, uvereni da su u pravu. Ovaj odnos međusobnih napada i odbrana, optuživanja ili pravdanja, do kraja diskusije nije ublažen i pored izvesnih pokušaja".

Činilo se da je sa ovim bučnim sastancima okončana jedna vrsta rasprava koje su opterećivale beogradske pisce. Činjenica je da nisu usledile nikakve političke ili administrativne mere. (Primera radi, valja imati na umu da su Titove ocene apstraktnog slikarstva izrečene posle njegovog boravka u Sovjetskom Savezu i bile verovatno pod uticajem Hruščovljevih stavova o umetnosti.)

 

(Nastaviće se)

 

A 1.

 

"Principijelno pitanje"

 

U zapisniku sa sledeće diskusije, posvećene književnoj kritici, piše: „...Sem članova aktiva i izvesnog broja književnika nečlanova SK sastanku je prisustvovalo i nekoliko novinara iz beogradskih redakcija. Od strane Gradskog komiteta SK sastanku je prisustvovao drug Vujičić".

U svom uvodnom referatu Predrag Palavestra ističe da u domaćoj dnevnoj kritici još uvek vladaju impresionističke kritike koje nisu osvežene novim stvaralačkim idejama i novim metodama. On smatra da „naša kritika za poslednjih deset godina nije uspela da pronađe, sažme i definiše ideje našeg vremena, između ostalog i zato što ih nije bilo ni u samoj književnosti".

Istovremeno, Palavestra ocenjuje da književna kritika (misleći na onu u časopisima) nije uniformisana i da neki kritičari „uspešno rade na prevladavanju suprotnosti koje nemaju nikakve bitne veze sa literaturom i umetnošću".

Zapisničar beleži i neke njegove oštre ocene problema sa kojima se suočavaju kritičari: „Jedino ustajući, odlučno, nepokolebljivo, hrabro i uvereno protiv dvoličnosti i moralnog prostituisanja u kritici, zaključio je Palavestra, protiv izveštačenosti, lažnog intelektualizma, nejasnosti, primitivizma, literarne magluštine i opsene, protiv mitomanije, epigonstva, literarnog podražavanja, prikrivanja ili ne književnih krađa i pozajmica, protiv lažne avanture, gluposti, isključivosti i nihilizma, kritičari mogu dokazati svoje aktivno i borbeno prisustvo u živom tkivu današnje književnosti".

U diskusiji je učestvovalo 11 pisaca. Oskar Davičo je zamerio Sekretarijatu zbog izbora referenta koji je, prema njemu, jedan od „protagonista slabosti kritike" tražeći od Palavestre, zajedno sa Ivanom Ivanjijem, da konkretizuje svoje tvrdnje, na šta je ovaj kritičar odgovorio da je, u nastojanju da usmeri raspravu na „principijelna pitanja", namerno izbegao pominjanje imena.