Postdemokratija

 

Gavrilo je Princip

 

Šta se ljutimo što neki pokušavaju da Gavrila Principa proglase teroristom, kad smo i sami prihvatili da nam jedan terorista bude uvaženi partner za državne pregovore. Ako je OVK,  od celog sveta prepoznata kao teroristička organizacija, preko noći i pred očima njenih žrtava, mogla da bude priznata kao oslobodilačka, zašto Mlada Bosna, naknadno ne bi mogla biti, obrnuto, proglašena za terorističku. U ovom svetu ne postoji princip po kojem se to može, odnosno ne može raditi. Jedino pravilo, koje se ne menja kroz vekove, je da istoriju pišu i revidiraju pobednici, pa je pravo pitanje za nas, kako je Srbija od slavnog pobednika u dva svetska rata postala gubitnik. Kad odgovorimo na to, biće nam jasnije i šta se sa nama događa danas i šta nam valja činiti, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

  

Mile Isakov

 

Jeste, svet je nepravedan, u njemu vladaju dvostruki standardi, tako je oduvek bilo, ali jedno je sigurno, mi slavu pobednika nismo stekli poniznim povijanjem kako vetar duva. Naprotiv, prvi smo se suprotstavljali najmoćnijima, ali prepoznavajući svetske i naročito evropske trendove, išli smo im u susret, na svoj način. Čak utičući na njih. Sad kaskamo za njima, ne možemo da utičemo, ali to ne znači da ćemo bespogovornim prihvatanjem svega što se od nas traži uhvatiti korak. Moramo se vratiti sebi, ali u tome je kvaka, jer ako se ovi koji sada vode zemlju vrate sebi, tek smo onda najebali.

 

Nema sumnje da su i oni koji su u novijoj istoriji zagovarali Veliku Srbiju, sa granicama kod Karlobaga, Karlovca i Virovitice, povratno doprineli negativnom vrednovanju i Gavrila Principa, odnosno srpskog principa poimanja slobode. Onima koji to žele, tako je lakše da dokazuju kako su oslobodilačke ideje kod Srba, uvek bile samo paravan za njihovu hegemoniju. Još kad su, kao državnici, pokazali spremnost da prihvate jednog teroristu za partnera, izgubili su svaki kredibilitet u borbi za bilo kakve principe, što svakako ide na ruku zlonamernim revizionistima istorije.

Ne kažem da je to bio uzrok, čak ni povod za pokušaje revizije istorije u povodu jubileja prvog Svetskog rata, uradili bi oni to i inače, ali su se ovako lagodnije osećali, jer znaju da oni koji zvanično predstavljaju Srbiju, pa i sve Srbe svemira, ne mogu tome da se suprotstave. Što zato što nemaju moralno pravo, što zato što ih niko neće uzeti ozbiljno. A istorija kao nauka, i kod nas, kao i u svetu, uglavnom je sluškinja politike.

Inače, na zapadu ništa novo. Sve zavisi od volje moćnika, koji su u stanju da pomere i vremena na časovniku, i koji o svemu odlučuju na osnovu dvostrukih standarda, od slučaja do slučaja, prema svojim potrebama u određenom trenutku. 

Tako je i sa Gavrilom Principom, baš kao što je to slučaj i sa aktuelnim vlastodršcima u Srbiji, samo obrnuto, jer su za razliku od njega, oni od loših momaka i neprijatelja, postali dobri i najveći prijatelji, što ne znači da sutra ponovo neće biti najgori od sve dece. Tako je, setimo se, bilo i sa Miloševićem.

Dok smo mi tvrdili da je on diktator koji ugrožava slobode i mir, za njih je bio garant mira i stabilnosti u regioni, a kad im se zamerio, postao je balkanski kasapin i na kraju ratni zločinac. Baš kao što je raketiranje Sarajeva ratni zločin, a bombardovanje gradova po Srbiji, Milosrdni anđeo.

 I njihovi istoričari drže se istih principa, samo to lepše upakuju u naučne oblande. Sve ostalo je tehnika, pa i ova najaktuelnija primena savremnih standarda i kriterijuma na događaje koji su se odvijali u sasvim drugom vremenu i okolnostima.

Sa tom tehnikom, čak i " danak u krvi" za turskog vakta, mogao bi se predstaviti kao ondašnja Soroš fondacija, pa bi očajničke suze roditelja pri odvođenju njihove dece u ropstvo, mogle biti protumačene kao suze radosnice jer im dete odlazi na najbolje svetske škole, a njima ostaju jedna gladna usta manje za sirotinjskom trpezom.

Ako je Gavrilo Princip terorista, onda bi to mogli postati i Miloš Obilić, zbog Murata, ali i Miloš Obrenović, zbog Karađorđa. Sa druge strane, ako bi ubistvo Ferdinanda bilo opravdano, zato što je bio oličenje jedne kolonijalne sile, onda bi po istom principu i ubistvo Abrahama Linkolna i Džona Kenedija, takođe bilo u redu, što je za zapad neprihvatljivo. Što se njih tiče, sve političke atentate kod njih, uključujući i ubistvo Roberta Kenedija ili Martina Lutera Kinga, počinili su pojedinci pomerene pameti. A tamo negde, u ostatku sveta, zavisi, ako je ubijen njihov, onda je to delo terorista, a ako su to učinili njihovi, onda je to borba protiv terorizma.

Naravno da nije tako, ne mogu se na isti način, po šablonu, tumačiti ni tretirati atentati na sve državnike i političare, u različitim državama i vremenima, pa se tako ni svi atentatori ne mogu trpati u isti koš. Mogao bi tamo onda da se nađe i Sarkozi zbog ubistva Gadafija, pa i Barak Obama, zbog likvidacije Bin Ladena, kojoj je lično prisustvovao posredstvom satelita.  

Apsolutno ne odobravam političko ubistvo, u bilo kojim okolnostima, ali nisam saglasan ni sa naknadnim klasifikacijama takvog čina, sa novim kriterijumima koji ne odgovaraju realnom vremenu u kojem su se događali. Sa takvim, friziranim kriterijumima i učesnici neuspelog atentata na Hitlera, mogli biti proglašeni za teroriste, mada bi, da su uspeli, u istoriju bili upisani zlatnim slovima kao heroji. A nisu bili ni jedno ni drugo, nego grupa očajnika, koja je pokušala da napusti brod koji tone, na kojem su do juče zajedno sa njime orgijali.

Ako je istorija oprostila knezu Milošu likvidaciju Crnog Đorđa, zbog relativno dobrih rezultata njegove prevrtljive i sramno udvoričke politke, onda će možda jednog dana, po istom principu, neko doći do zaključka i da je atentat na Đinđića bio koristan, pa tako valjda i opravdan, ako se pokaže da su upravo njegovi najveći protivnici, koji su zahvaljujući tome došli ponovo na vlast, rešili problem Kosova i uveli Srbiju u EU. Naravno, nikad nećemo znati kakva bi sudbina Srbije bila da je Karađorđe uspeo da ponovo podigne ustanak zajedno sa Grcima i Bugarima, zbog čega se i vratio u zemlju, kao ni dali bi je Zoran Đinđić, brže i bezbolnije reformisao i sa manje odricanja, a više dostojanstva uveo u Evropu.

Kako onda možemo, sa ma koliko bezbedne istorijske distance,  objektivno suditi o tim likvidacijama i njihovim izvršiocima, kad zapravo nemamo izbora, kao što ga ni Srbija nije imala kada se to dogodilo. Likvidacijom Karađorđa, Miloš je ostavio Srbiju bez alternative, na milost i nemilost njegovog poimanja politike. Njegov put je bio jedino moguć, pa samim tim i uspešan.

Šta god da je uradio, a da nacija preživi, bilo bi uspešno. Sve drugo je nagađanje, šta bi bilo kad bi bilo. Kao  i ona mudroserisanja o drugom svetskom ratu, kako su martovski protesti i ustanak, upropastili Srbiju, samo zato što su to predvodili komunisti. Kako bi nam bilo bolje da smo se ukurvili i ostali u savezu sa Hitlerom, pa ne bi zemlja bila razorena i ne bi izginulo toliko ljudi. To je već naknadna glupost, a ne pamet, jer se zasniva na pretpostavci da nas nacisti ne bi rasturali nekim drugim povodom i razlogom, i da naša deca ne bi masovno ginula na drugim frontovima, ubijajući druge narode za račun Hitlera.

 Da ne govorimo o tome kako bi nas tek tukli saveznici, koji su nas i ovako razvaljivali  prilikom oslobađanja, i šta bi uopšte sa nama bilo da smo kraj tog rata dočekali na zločinačkoj strani. Ali, eto, sad ćemo videti šta o tome kaže Ravna gora, odnosno ambiciozna televitijska serija  sa tim naslovom. 

Dočekali smo i to, posle navodnog pomirenja partizana i četnika, rehabilitacije Draže Mihajlovića i još nekih dosadašnjih izdajnika, doživeli smo da se na filmu i televiziji, zavrti i druga strana medalje. Neki su unapred i to osudili kao još jedan pokušaj prekrajanja istorije, a ja sam, mada okoreli partizanovac, baš znatiželjan da vidim i tu njihovu priču. Baš zato što je na filmu, jer to zahteva i veliku darovitost, koju su komunisti usavršili do perfekcije, tako da neće biti lako preskočiti letvicu koju su tako visoko podigli.

U principu,verujem da je umetnost laž koja govori istinu, sirovih laži smo se naslušali, sad me zanima njihova umetnička, za koju do sad nisu imali prilike. Moram priznati, da nisam impresioniran, ali ni razočaran prvom epizodom TV serije Radoša Bajića. Malo je razvučeno, tromo i dosadno, i patetično, ali, sve su istorijske serije takve dok se ne zakuvaju.

Može biti da sam ja zadovoljan upravo onim segmentima kojima pristalice ravnogorske teorije i prakse nisu, ili bar ne bi trebalo da budu, ali zaista mi se dopala atmosfera beznađa  u vladi i na dvoru u predvečerje Hitlerovog napada na Srbiju i kad je počelo bombardovanje, izjutra šestog aprila. Posebno mi se dopala scena kad izvesni general ubeđuje mladog kralja da treba da se povuče u sklonište, a on se,  onako razdrljen u spavaćoj haljini, junački & neustrašivo otima, jer hoće da na nebu vidi zlotvore, valjda da ih zapamti, pa da im posle sve po spisku. 

A onda mu bezgranično odani ali razložni general mudro objasni da mora da se sačuva zbog naroda jer "narod, ako izgubi slobodu, može i da je povrati, ali ako izgubi kralja, izgubio je sve"- kraj citata. Sad mi je tek jasno zašto smo mi tako jadni i bedni i dan danas. Pa izgubili smo kralja, odnosno samo je pobegao iz zemlje kad je zagrmelo, a posle mu nisu dali da se vrati. Ali kralj je kralj, makar i go. I još su ga opanjkali da je izdao narod, mada je on to uradio samo zbog svog naroda, kojeg voli najviše na svetu. Skoro kao Aleksandar Prvi. Pardon, drugi Prvi.