Na ivici

 

Koliko para, toliko kritike, ili, kome je biznis iznad kulturne misije

 

Tragedija slobodnih pisara

 

Kritika je jedna vrsta demokratske cenzure. Ona je važna disciplina književnosti, jer je glavna karika u lancu koji vezuje knjige i čitaoce. Da bi se otkrio novi talenat, da bi se promovisala lepota i višestruka vrednost teksta, potrebni su ljudi kao što behu Svetozar Marković, Jovan Skerlić, Milan Kašanin, Petar Džadžić, Isidora Sekulić...Danas su kritičari drugačijeg kova i drugih kriterijuma. Mnogi su arogantni, koristoljubivi, tarifirani. Dok pisci godinama, decenijama rintaju bez finansijske stimulacije, „za slavu", neki kritičari i nadrikritičari masno naplaćuju „rad" uložen u mlaćenje prazne slame po književnim večerima, ili u sastavljanje frazerskih prikaza.

 

Milan Ratković

 

Mnogo, baš svega je mnogo, i premnogo, na ovome svetu. Takvo nam je bogato doba zapalo. Mnogo ljudi, mnogo bolesti i bede. Mnogo staraca, mnogo penzionera. Ima, najzad, i mnogo knjiga, Svakih pet sekundi negde u svetu se objavi nova. Postoji mišljenje da svaki čovek koji želi da ostavi neki trag svog postojanja, treba da osnuje familiju, napravi dete i objavi bar jednu knjigu. Većina ljudi ne samo da pišu za džabe već i džabe pišu.

O svom trošku objavljuju knjige, besplatno ih dele, i opet ostaju bez traga i glasa.

Zvanične distribucije širom sveta prenatrpane su raznim "remek-delima" poznatih javnih ličnosti: političara, pevaljki ili kriminalaca. Nekada, dok su se knjige pisale guščijim perom, samo veliki sanjari i filozofi su posvećivali svoj život lepom pisanju po papirusu.

Ukupno objavljenih knjiga krajem devetnaestog veka nije bilo više od milion. A onda je stigla pisaća mašina, potom i kompjuterska skalamerija, i svetom je krenuo pravi papirni cunami.

 

Slučaj "zlatne milijarde"

 

Moj saradnik Google uspeo je da izbroji ukupan broj objavljenih knjiga od pamtiveka do danas, i najavio zlatnu milijardu. Ovo me je toliko sludilo da sam napravio jednu anketu u potrazi za srećnim dobitnikom ove jedinstvene titule.

Tako sam nepristrasno  utvrdio da je tu milijarditu knjigu objavio jedan naš čovek, Rusin iz Novog Sada. Ako su eksperti Ujedinjenih nacija uspeli da utvrde da je šestomilijardito dete rođeno baš u Sarajevu, i baš za vreme rata, što ne bih i ja imao pravo da ustanovim da je milijardito književno ostvarenje koje je ugledalo svet heuteranističko-beletristički venac "Snevajući zvezdu Heuteranije", Vladimira Kirde Bolhorvesa (VKB).

 Ovaj neverovatni venac će imati čak pedeset tomova (svetski rekord za Ginisa). Dosad je već objavljeno (prošle i ove godine) devet tomova. Knjige se bave najvećim problemima čovečanstva ali i upućuju na solucije za spas planete. Ni manje ni više.

Ko hoće o Heuteraniji više da sazna, moraće da pročita bar deo ove sage. Ali baš tu i leži zec cele ove enigme, i razlog za priču. Tih knjiga nema po knjižarama. Nisu zabranjene, ali nisu nigde ni pomenute. Možda bi ih bile, da je pisac imao podosta ličnih prijatelja među analitičarima, ili u džepu podosta para, kako bi mogao kritičare da honoriše. Ovi bi napisali pohvalne prikaze, a ti prikazi bi onda motivisali šefove knjižara da dotične knjige stave na policu, i u izlog.

Nije, naravno, svim kritičarima njihova vokacija pre biznis nego kulturna misija. Mnogo je i onih koji su voljni da služe književnosti, a ne da se služe književnošću. No ovde se bavimo prvenstveno onim tipovima kojima su neretko mrski i pisci i njihove knjige. Koji nastoje da iz svog poziva izvuku što veću korist za karijeru ili za džep. Često i za jedno i za drugo.

 

Ljubav za ljubav, knjiga za pare

 

Dakle, da bi ma koje delo, pa i remek-delo, došlo do svojih čitalaca, nije dovoljno da ga neko napiše. Taj neko mora da nađe nekog ko će da ga, kao stvaraoca, podupre u održavanju egzistencije za vreme pisanja (bez "plate"), pa treba da nađe nekog ko će napisano delo da štampa, potom nekog, sasvim desetog, ko će da objavljenu knjigu lansira u javnost...

 Sve ove gnjavaže neretko su mnogo bitnije, ili bar za život knjige presudnije, nego sam kvalitet njene forme i sadržine. Oduvek je bilo tako, ili slično, dok jednoga dana ruski pisac Bulgakov nije došao na ideju da sam sebi bude finansijer, izdavač i distributer.

Tako se rodio samizdat. Koji uvećava ionako pregolemo mnoštvo knjiga. Od početka ove godine u svetu je objavljeno više od milion i po novih naslova.

Samo u Parizu izašlo je oko 60.000, što prvih romana, što autobiografskih ispovedanja, raznih pseudofilozofskih razglabanja i plagijata svih nivoa. Na našem domaćem, srpskom tržištu je slična situacija. I kako sad u toj lavini knjiga i knjižurina prepoznati budućeg Andrića ili Crnjanskog?

Ljudi pišu, a publika se češlja. Neki - kao, na primer, autor ovog teksta - nakon desete knjige batale ovu đavolju rabotu, jer vide da zaista nemaju više kome da pišu. Svi oni koji svojim knjigama ne mogu da stignu do izloga velikih knjižara, najviše krive kritičare koji ne rade svoj posao. Pisac pravi knjigu a kritičar pisca. Ne samo da je tih nadzornika književnosti sve manje, već su i sve probirljiviji, i sve skuplji.

Zagledani u vlastite karijerističke i finansijske interese, oni nemaju ni vremena ni volje da pleve kulturno-književnu baštu, da podstiču rast kvalitetnih biljaka, a u korenu sasecaju korov. Oni su za pisce što i šalterski službenici za raju u čekaonici. Pošto su sve nepristupačniji, na putevima mnogih knjiga ka čitaocima leže barikade. Tragajući za istinom o književnim koterijama, koje čine književnu mafiju, došli smo do zaključka da su danas pojedini kritičari ispod svake kritike. Zagledani u vlastite književne ambicije, mrzovoljni prema svemu i svakome ko nije pripadnik njihove klike. Ima i onih koji su zlatousti, ali im svaka reč vredi maltene sto evra. I onda, melju li melju. Koliko para, toliko kritike. Kada nisu direktno korumpirani, jesu implicitno, jer hvale svoje prijatelje, i u nebesa dižu knjige izdavača sa kojima su, imajući na umu vlastite rukopise, koje pre ili kasnije treba da objave, u dobrim odnosima.

 

 

Od kritike do publike samo jedan kredit

 

Beda današnje književno-kritičarske branše ogleda se i u averziji te bratije prema piscima koji ne pripadaju istoj, ili srodnoj, koteriji, ili nemaju uza se uticajne izdavače. I jedni i drugi dužni su da otkrivaju nove autore i nova dela. A koga je otkrila, i koga će otkriti, arogantna Bojana Stojanović Pantović? Koja će vam, iako je članica žirija nagrade „Meša Selimović", grubo reći da nema vremena da čita vaše knjige. Ako joj budete rekli da ima, kao članica žirija, moralnu obavezu da bar ovlaš prošeta kroz knjige koje učestvuju u konkurenciji za rečenu nagradu, prostački će, u pola vaše rečenice, zalupiti slušalicu telefona. Zorica Nestorović, Svetlana Šeatović Dimitrijević, Dragana Beleslijin...

Takođe su članice istog žirija. Ali pokušajte da im dostavite svoje novoobjavljene knjige. Ako s njima niste u prijateljskim, kolegijalnim ili inim bliskim odnosima, jedna će reći da je prezauzeta, druga naprosto neće otići na poštu, pa će vam se knjige vratiti, treća će reći da ima svoje favorite, a ostali je ne zanimaju...

Tamara Krstić, novinarka Drugog programa Radio Beograda, koji se reklamira kao program kulture, nekulturno će zbrisati iz redakcije pre zakazanog telefonskog razgovora s vama. Ovo je samo konkretan primer opšte kulturološke situacije u kojoj se mešaju književnost i lično knjigovodstvo. Nekada gotovo da nije bilo promocije knjige bez Draška Ređepa. Danas je on star i bolestan, ali je zato tu poveća bulumenta naslednika, kritičara tezgaroša. Predvodi je Aleksandar Jerkov. Ala se taj, iz večeri u veče, namlati prazne slame! Potomcima će ostaviti beznačajno, šupljikavo književnoteorijsko delce, ali i poveću sumu tezgaroške love.

Pisac, koga navodim kao žrtvu nesređene, ili čak razularene kulture, i književne mafije, VKB, spada među najbolje poznavaoce srpskog jezika. Intelektualac u stilu „bečka škola", inače magistar sociologije kulture (uža specijalizacija: sociologija književnosti). Nema šanse da se kreatori kulturne politike zainteresuju za tako preškolovanu glavu. VKB je danas formalno u penziji, pa je bogataš u slobodnom vremenu, koje do poslednje sekunde ulaže u stvaranje već pomenutog remek-dela. Ono je plod njegovog pedesetogodišnjeg stvaralačkog rada. Prvih sedam knjige koje je objavio, autor je spakovao i poslao na adrese osamdesetak analitičara književnosti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu...

 Svaka ozbiljna knjiga mora, na putu do čitaoca, da pređe preko ćuprije kritike. Inače sve pada u vodu. Zna se: uticajan izdavač, i nekoliko prikaza manje-više uglednih kritičara, doneli bi uspeh čak i na Sajmu knjiga. I nakon sajma, razume se. To je princip. Zato postoje i sajmovi i kritičari. Uzgred budi rečeno, ove jeseni na sajmu su baš tih njegovih devet tomova bili (bar za mene, i za kulturne poslenike koji o tim knjigama ponešto znaju) glavni izdavački poduhvat godine. Ovo uverenje će potvrditi, ili negirati, budućnost. I to ne daleka. Videćemo šta će tada reći kritika, koja je zasad nema.

  Priču o "vidovitosti" analitičarsko-kritičarskog bratstva i sestrinstva završićemo istinitom anegdotskom dogodovštinom.

  Neki šeret ponudio je nekolicini književnih fahmana malko prerađen prepis jednog toma čuvenog Prustovog romana-ciklusa "U potrazi za izgubljenim vremenom". Promenio je samo imena glavnih likova i nazive glavnih lokacija. Književni teoretičari, kritičari i praktičari (izdavači) ocenili su da je rukopis totalno bezvredan!