Amerika

 

Kako je stvorena najveća robijašnica na svetu u zemlji koja sebe smatra demokratskom

 

Tamnica bez lica

 

U Sjedinjenim Državama živi oko pet odsto svetskog stanovništva, ali u zatvorima i u robijašnicama  čami oko 25 odsto od broja svih osuđenih na planeti! Za tako stanje postoji nekoliko razloga, kao što je, pre svega, „rat protiv droga", ali isto tako i američka tendencija da mnoge prekršaje proglašavaju kriminalom. Jedan od razloga takođe su obavezne minimalne kazne za svako učinjeno nezakonito delo, koje su, tu se mnogi slažu, čak i predsednik Barak Obama, preterano duge.

 

Milan Balinda

 

 Od 1970. godine broj zatvorenih u SAD stalno je rastao po stopi od 700 odsto. Zatvori su toliko puni, da izdržavanje zatvorenika u mnogim američkim saveznim državama prestavlja najveću stavku u budžetu. Kalifornija sada više troši na zatvore nego na školski sistem!

Aktuelni državni tužilac Amerike, Erik Holder, nedavno je izjavio o njemu bliskoj temi sledeće: „...Isuviše Amerikanaca idu u isuviše zatvora na isuviše dugo vreme, a bez ikakvog, zaista dobrog zakonskog razloga".

Ovo nije rekao neki zatvorenik, ili njegov advokat, ili neki „nadmeni Evropljanin", ili, na kraju, neki zadrti branilac ljudskih prava. Ne, bio je to Državni sekretar koji je tom prilikom predložio nekoliko izmena u federalnoj zatvorskoj politici. Najvažnija izmena bi bila da federalni tužioci ne bi više tražili drakonske, sa obaveznim minimumom, zatvorske kazne za nenasilne, manje prekršaje vezane za opojne narkotike.

Dosadašnja politika kažnjavanja, koja je dovela do današnje apsurdnosti, nastala je osamdesetih godina prošlog veka kao odgovor na „epidemiju" upotrebe kreka. Takva politika imala je za cilj da onesposobi velike trafikante, ali su drakonske kazne primenjivane i za minimalno posedovanje opojnih narkotika. To bi bilo, na primer, pet grama kreka za čije je posedovanje obavezna kazna zatvora iznosila pet godina robije. A pre nekih deset godina u državi Teksas počeli su da umesto u zatvor korisnike, i sitne preprodavce, malih količina zabranjenih droga šalju na rehabilitacije. Ta orijentacija bi mogla da se pojača jer, kako je to slučaj u Americi, sve je pitanje novca. Zatvori su preskupi za državu. Ostaje da se vidi da li će najavljene promene g. Holdera doneti neke rezultate.

Ali, za sada, u Sjedinjenim Državama trenutno je zatvoreno 2.193.798 osoba. To je preko 700 ljudi na svakih 100.000 stanovnika. U Rusiji taj broj je oko 600, sve skupa 874.161, a u Kini nešto preko 100 zatvorenika na svakih 100.000 građana, odnosno 1.548.498. Negde na sredini liste broja zatvorenika na svakih 100.000 građana nalaze se Engleska i Vels. Inače, Kina se po ukupnom broju zatvorenika nalazi na drugom mestu, Rusija na trećem, sledi Brazil, pa Indija...

 

"Živa smrt"

 

 U Americi ima više ljudi u zatvoru nego što ima nastavnika u srednjim školama. Najmanji broj zatvorenika po broju stanovnika nalaze se u zemljama u razvoju, ali su zato tamo zatvori prenaseljeni, pa nemaju gde ni da smeste njihove osuđenike.

  U Americi zatvaraju ljude zbog, recimo, arhaičnih poslovnih pravila, zbog tehničkog kršenja zakona o imigraciji, standarda o zaštiti ljudske sredine, a i zbog načina kako se pakuje rep jastoga. To oko jastoga je interesantno: pre tri godine uhapšeno je četvoro Amerikanaca koji su uvezli rep jastoga spakovan u plastičnim kesama. Trebalo je da ti jastozi bude u kartonskoj ambalaži. Naime, to je bilo po honduraškom zakonu, odakle su repovi uvezeni, ali se taj zakon nije više primenjivao ni u samom Hondurasu. Optuženi nisu imali ni ideju da je takav zakon postojao, ali, kako se i dalje nalazio u američkim knjigama, od njih četvorice, trojica su dobili po osam godina robije.

Broj robijaša u federalnim zatvorima porastao je od 2001. godine za skoro 40 odsto, ali budžet za održavanja zatvorskog sistema u isto vreme smanjio se za 12 odsto. Cena pritvora pre suđenja u istom vremenskom periodu se udvostručila. Neki od razloga porasta cena je i činjenica da je zatvorska populacija sve starija. Tokom poslednjih tri godine, sudeći po jednom izveštaju, broj zatvorenika starijih od 65 godina porastao je skoro za trećinu, dok se populacija robijaša ispod 30 godina života smanjila za 12 odsto. Taj isti izveštaj tvrdi da za izdržavanje starijih zatvorenika potrebno odvojiti od dva do tri puta više novca. Osuđeni na doživotnu robiju takođe su značajna stavka u američkom budžetu.

Preko 3. 200 Amerikanaca, ili rezidenata, osuđeni su na doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja i to zbog manjih kriminalnih dela. Jedan izveštaj Američke unije građanskih prava (ACLU), pod naslovom Živa smrt, opisuje priče o hiljadama doživotnih robijaša koji su zatvoreni, pre svega, zbog američke opsesije, koja je postojala poslednjih decenija prošlog veka, masovnog zatvaranja i ekstremnih, neljudskih kazni. Od 3. 278 robijaša koje je ACLU intervjuisala za svoj izveštaj, 83,4 odsto kažnjeno je minimalnom zakonski propisanom kaznom, tako da sudije nisu imale mogućnosti da drugačije odluče.

Sve skupa, ACLU je izračunala da ovakvi doživotni zatvorenici koštaju državu 1,8 milijardi dolara. U njihovom izveštaju takođe stoji da oko 65 odsto ovih identifikovano kao crnci. Ali, recimo, u državi Luizjiana ova cifra dostiže 91 odsto. Izveštaj takođe ukazuje da mnogi nenasilni kriminalci pate od mentalnih bolesti ili su zavisnici od narkotika, kao i na činjenicu da su se mnogi od njih nalazili u ekstremnom siromaštvu.

 Evropski sud za ljudska prava je proglasila da je kazna doživotne robije za nenasilni kriminal akt protiv ljudskih prava. Jedna od dve evropske države koja još uvek praktikuje doživotnu robiju je Velika Britanija, ali tamo ima samo 49 osuđenika i na doživotnoj su zbog ubistva.

Pored doživotne robije mnogi služe kaznu od, recimo, 100 godina, ili manju, ali su zbog svojih godina praktično na doživotnoj robiji. Takva kazna se naziva smrt-u-zatvoru.

U ACLU izveštaju takođe stoji i sledeće:

 „...Broj ljudi koji služe smrt-u-zatvoru kazne nakon što su bili osuđeni za nenasilni kriminal nije poznat, ali je zasigurno veći od broja zatvorenika formalno osuđenih na doživotnu robiju bez prava pomilovanja koji su takođe osuđeni za nenasilni kriminal".

Na kraju zaključak je da Sjedinjene Države kažnjavaju na doživotnu robiju nekih 400 odsto ljudi više nego što je to bio slučaj pre 20 godina. Taj je izveštaj zaključio da kažnjavanje na doživotnu bez prava na pomilovanje je van zdravog razuma i groteskno van proporcije u odnosu na kriminal koji je počinjen. Inače, jedan od svakih devet robijaša služi doživotnu robiju, bilo zbog nasilnog ili nenasilnog kriminalnog dela. To je više od četvorostrukog broja u poređenju sa 1984. godinom.

Takođe je alarmantno da je više od 10.000 osuđenih na doživotnu robiju imalo manje od 18 godina kada su počinili kriminalni akt. I mada ubistva ostaju na vrhu liste kriminala zbog kojeg se ide na doživotnu robiju, doživotnom se takođe kažnjavaju fizički napadi, krađa, kriminal seksualne prirode, kriminal sa opojnim narkoticima i neki prekršaji povezani sa vlasništvom. Broj ljudi u zatvorima saveznih država zbog narkotika u poslednjih 20 godina porastao je 550 odsto.

A doživotna robija se dobija i zbog državnih zakona nazvanih „dva udarca" i „tri udarca" (terminologija dolazi iz bejzbola). Naime, u nekim saveznim državama čovek, ili žena, mogu da dobiju doživotnu robiju jer su počinili drugi ili treći kriminalni akt u životu, bez obzira ako se samo radi o tome da su iz neke prodavnice ukrali par čarapa.

Američki Vrhovni sud je nedavno doneo odluku da je kazna doživotne robije bez prava na pomilovanje protivustavna ako je kriminalno delo učinjeno kada su optuženi bili mlađi od 18 godina, a nije se radilo o ubistvu. U toj odluci takođe je stajalo da i mlađi od 18 godina ne bi trebalo da neminovno budu kažnjeni na doživotnu robiju čak i kada se radi o ubistvu. Dakle, ostaje na sudijama da odluče o svakom slučaju ponaosob. Kad se svedu računi, Sjedinjene Države su jedina zemlja na svetu koja maloletnike kažnjava doživotnom robijom. Nikome još nije sasvim jasno da li je ta odluka Vrhovnog suda retroaktivna, ili važi od trenutka kada je doneta pa nadalje.

Prošlog 19. decembra američki predsednik Barak Obama smanjio je zatvorske kazne osmoro federalnih robijaša osuđenih zbog opojnih droga. Svaki od njih bio je osuđen na najmanje 15 godina robije, a šest od njih na doživotnu robiju. Većina njih biće puštena u roku od 120 dana. Svi pomilovani bili su osuđeni, po izjavi Bele Kuće, „u nepravednom sistemu", pre odredbe iz 2011. godine nazvane Pravedni kazneni akt, koja je ublažila razliku kriminalnog tretiranja za optužene za trgovinu i upotrebu kreka i kokaina u prahu. Većina pomilovanih bila je mlada kad su prekršili zakon. Izvesni Klarenc Aron iz države Alabame bio je osuđen na tri doživotne robije za svoje učešće u prodaji manje količine narkotika 1993. godine kada je imao 22 godine. Njegov slučaj već je bio poznat javnosti zahvaljujući aktivnosti grupa za odbranu građanskih prava.

 

Dvadeset godina u ćeliji bez prozora

 

Inače, od predsednika Obame, koji je manje koristio od svih predsednika modernog doba ustavno pravo pomilovanja, očekuje se da oprosti još dvanaestoro zatvorenika koji su već izdržali svoje kazne pre dosta vremena i koji su počinili uglavnom manji kriminal za koji su predviđene manje, ako uopšte, zatvorske kazne. Ovo bi bilo po prvi put da je retroaktivno primenjena mera na grupu zatvorenika koji bi bili značajno blaže osuđeni po današnjim zakonima nego što je to bio slučaj u vreme kada su zakoni bili mnogo strožiji. Povodom ovog pomilovanja predsednik Obama je rekao:

 „...Zbog neskladnih zakona, koji su danas prepoznati kao nepravedni, oni su ostali u zatvoru, odvojeni od svojih porodica i svog okruženja, a po cenu miliona dolara novca poreskih obveznika svake godine".

Urednički savet Njujork tajmsa je u svom izdanju novina od 19. decembra zahtevao da se obelodane izveštaji o torturama u američkim zatvorima. Navedeno je da nakon 12 godina od terorističkog napada od 11. septembra 2011. američka publika, pa čak ni Kongres, još ne poznaju detalje hapšenja i torture koja su usledili nakon tok napada. U tom članku optužuju CIA da zavarava Belu Kuću, Kongres i javnost uopšte o korisnosti brutalnih i nezakonitih metoda koji su sprovođeni da bi se dobilo vrlo malo validnih informacija, bez obzira na uveravanja bivšeg potpredsednika Dika Čejnija da tortura donosi važne informacije. Predsednik Obama je javno osuđivao torturu i najavljivao njen kraj, ali zbog pritiska da se sačuva tajnost, javnost još ne poznaje detalje onoga što se događalo iza rešetaka. U tom uvodniku zahteva se da se obelodane svi dokumenti u kojima bi moglo da se prikrije samo ono što je u interesu nacionalne sigurnosti, ali ne i ono što bi osramotilo CIA.

Tortura se redovno praktikuje u američkim zatvorima, a jedan od načina torture je i samica. Početkom prošlog veka u zatvorima Sjedinjenih Država uvedena je praksa da se robijaš odvoji u samici. Vremenom su tamne podrumske rupe zamenjene ćelijama bez prozora, ali je rezultat ostao isti. Bez ikakvog ljudskog kontakta zatvorenik veoma brzo postane mentalno uznemiren. Potom su samice postepeno „izlazile iz mode" da bi se od poslednjih decenija prošlog veka opet punile nesrećnim robijašima, a cilj je, pre svega, samo tortura.

Danas širom Amerike na hiljade zatvorenika čame u malim betonskim sobama bez prozora i to od 22 do 24 sata dnevno. Ćelije imaju klozetsku šolju i tuš i prorez na vratima dovoljno veliki da se kroz njega može progurati poslužavnik sa oskudnom hranom. Zatvorenicima u samicama najčešće je zabranjena upotreba telefona ili bilo kakve posete.

Po sat dnevno robijaš može da šeta, često u lancima, u malom, ograđenom dvorištu koje se nalazi ispred njegove ćelije.

Samice se koriste kao oruđe represije, mada zatvorski autoriteti tvrde da su one potrebne da bi se zaštitili drugi robijaši kao i osoblje zatvora. Čak su i politički zatvorenici iz raznih grupa aktivista za ljudska prava, za koje Sjedinjene Države tvrde da ne postoje, smešteni u samicama. Procenjuje se da ima oko 100 političkih zatvorenika koji su označeni kao takvi od strane raznih grupa za ljudska prava, kao i od advokata odbrane. Većina njih zatvorena je još od sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Pod kategoriju političkih zatvorenika mogli bi da spadnu i na hiljade Arapa i muslimana zatočenih nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine.

Istraživanja su pokazala da produženi boravak u samici uzrokuje stalno stanje straha i pojačane nervoze, glavobolju, nesanicu, hronične ružne snove i mogućnost nervnog sloma, između ostalog.

Čak i samo 15 dana u samici prestavlja torturu, tvrde naučna istraživanja. Nakon 15 dana u samici neizbežni su negativni i dugotrajni psihološki efekti kod zatvorenika. Ipak, mnogi robijaši u Sjedinjenim Državama provode, i provodili su, mnogo duže vreme u izolovanim ćelijama. Samo u zatvoru Pelikan Bej u državi Kalifornija, više od 500 zatvorenika nalaze se u samicama više od 10 godina.

Njih 78 provode već više od 20 godinama u malim ćelijama bez prozora i bez ikakvog ljudskog kontakta, osim povremeno s lekarom, nije im dozvoljeno da zovu telefonom i služi im se pokvarena hrana. Pre dve godine zatvorenici širom Kalifornije organizovali su dva štrajka glađu protestujući neljudsko tretiranje kojem su izloženi.

Inače, 10 odsto američkih zatvora u privatnom su vlasništvu. Prvi privatni zatvor osnovan je 1984. godine u državi Tenesi. Tada je novoosnovana kompanija Popravna korporacija Amerike preuzela jedan zatvor i tako započela novu eru u američkom zatvorskom sistemu. Nakon te kompanije počele su da se formiraju i druge. Te privatne ustanove zarađuju godišnje tri milijarde dolara, a novac stiže od države koja smatra da joj je tako jeftinije. Privatni zatvori se uglavnom pune nelegalnim emigrantima. Neki procenjuju da će najavljeno „opkoljavanje" ilegalaca uzrokovati nekih 14.000 uhapšenih od kojih će 80 odsto završiti u privatnim zatvorima. Zatvorska industrija takođe stvara novac iznajmljujući svoje zatvorenike kao jeftinu radnu snagu drugim privatnim kompanijama. U te kompanije spadaju i Mekdonalds, Starbuks, Boing i Viktorijas sikret.

Jedan od zatvora Popravne korporacije Amerike čuven je po nadenutom neslavnom imenu Gladijatorska škola. Tvrdi se da u njemu stražari brutalno biju zatvorenike, kao i što dozvoljavaju da zatvorske bande biju i siluju druge robijaše koji ne pripadaju tim bandama. Jedan zatvorenik je tužio Korporaciju zbog brutalnosti kojoj je bio izložen i traži oštetu od 150.000 dolara. Procenjuje sa da na svako prijavljeno nasilje postoje još dva koja su prećutana. Služenje kazne ne bi, po propisima, uključilo batinanje i silovanje, ali to nije nova praksa u američkim zatvorima, bilo državnim, bilo privatnim. Samoubistva predstavljaju skoro jednu trećinu uzroka smrti zatvorenika širom Sjedinjenih Država.

 

 

A 1.

 

Silovanje maloletnika

 

Protiv zatvorske vlasti u Mičigenu vodi se pravni postupak u ime sedmorice neimenovanih maloletnika jer su stražari dozvolili da ih stariji zatvorenici siluju. Naime, stražari su ih smestili sa punoletnim robijašima, što nije po propisu, a onda su ignorisali krike maloletnika koji su korišteni za seksualno zadovoljstvo. U tužbi se tvrdi da su stariji zatvorenici koristili maloletnike unutar zatvora i kao novčanu protivvrednost.

Tužbu zastupaju advokati koji su je podneli i u ime 500 drugih maloletnih zatvorenika koji su bili stavljeni u opasne situacije zbog načina kako su tretirani od strane čuvara i starijih zatvorenika. Najmanje dvojica maloletnika tvrde ne samo da su bili silovani od strane zatvorenika, već da su ih seksualno zlostavljali i zaposleni u zatvoru. U tužbi stoji da je od 2012. do početka 2013. godine u ćeliju jednom maloletniku učestalo ulazila stražarka i terala ga na seksualni akt. Drugi maloletnik tvrdi da je bio poslat u samicu jer je prijavio stražarima koji je pustio jednog starijeg zatvorenika da bi ga ovaj silovao.

Tužba tvrdi da nakon što su tog maloletnika izveli iz samice da je bio napadnut nožem kojim mu je zadat veći ožiljak preko lica. Sa tim ožiljkom, tvrdi tužba, on je označen kao meta za silovanje. Žrtve traže nešto više od 25.000 dolara kao odštetu.