Do koske

 

Dokle će srpski političari hraniti građane lažnim investicijama

 

Beograd na hlebu i vodi

 

Od obećanih sto milijardi investicija, koje su najavili naprednjaci pretprošle godine, nema ništa. Ali vođe naprednjaka idu dalje - obećavaju nove milijarde investicija, koje će nam doneti, niko drugi do šeici iz islamističkih zemalja, sa kojima nas ništa ne veže, niti imamo diplomatske odnose

 

Mersiha Hadžić

 

Megalomansko ludilo čelnika Srpske napredne stranke nije od juče. Još u vreme predizborne kampanje, ni Tomislav Nikolić ni Aleksandar Vučić nisu se ustezali da obećavaju kako će, čim oni preuzmu svu vlast, u Srbiju biti uloženo 100 milijardi evra stranih investicija!

Slepo prateći šizoidnu propagandu svojih političkih šefova, nedavno je naprednjački ministar Milan Bačević šokirao javnost navodnim kineskim investicijama od 10.000 milijardi evra u zemlje jugoistočne Evrope i regiona kome pripada i Srbija, senzacionalno otkrivši kako će Beograd biti sedište nepoznatih kineskih „dobrotvora".

Mada je Bačević već sutradan demantovan, on se pravdao „lošim prevodom" i počeo da upada u tragikomično tumačenje cifre sa kojom nije mogao da izađe na kraj. Zbog toga su ga napale i stranačke kolege, među prvima ministarka energetike Zorana Mihailović, ali, nije prošlo ni dva dana, epidemiju megalomanije vrha SNS-a potvrdio je i Aleksandar Vučić. Naime, tek što se cirkus oko Bačevićevih faraonskih fantazija stišao, „prvi potpredsednik" je stao pred srpsku javnost i samouvereno najavio kako je već ugovorena investicija od 3,1 milijarde evra za projekat „Beograd na vodi", a da će šeik iz Emirata, Mohamed Al Abar, čovek koji je izgradio najveći deo Dubaija i Abu Dabija, sve da sredi. Vučić je ovu senzacionalnu vest ovako sročio:

„...Njegov (Al Abarov) idejni plan je da počistimo sve odatle, da to bude jedini zadatak Srbije. On obezbeđuje tri milijarde i 100 miliona dolara za izgradnju svega. Onda treba da vidimo kako ćemo i mi da se naplatimo prodajom toga kad se završi...".

Dakle, da bude srušeno sve pored beogradskih obala Save, pa će onda šeik možda nešto da gradi. A kako ćemo i da li ćemo „da se naplatimo", videćemo...

Tako je ona prethodna Bačevićeva izjava o deset hiljada milijardi evra kineskih investicija, data u okolnostima njegovog posleprazničnog mamurluka, odmah postala samo mala humoristička epizoda naprednjačkog pozorišta za decu i omladinu. Vučić je za razliku od Bačevića spreman da sruši pola Beograda i pokloni pola Srbije, ako treba!

Mafija demokratske provinijencije kojoj Vučiću odano služi (i oni njemu), odmah je priskočila u pomoć. Naime, predsednik Privremenog gradskog veća Beograda, Siniša Mali, „pojasnio" je rušenje ovog dela Beograda: „...Ceo projekat je rađen po uzoru na gradove koji su sličnog položaja kao Beograd - nalaze se na rekama. To su Kopenhagen, Linc, Mančester". Gde je Mali video taj projekat? Zašto nije predstavljen javnosti ako postoji? Koliko će to da košta Srbiju? Hoće li se Beograd zadužiti još neku milijardu evra?

Pravi je trenutak da se srpska javnost priseti kako je Aleksandar Vučić „vozao" preko reke Save bivšeg gradonačelnika Njujorka, mafijaškog sina, Rudolfa Đulijanija. Tom prilikom je Đulijani i predložio da se ovaj deo takozvanog savskog platoa „očisti". Valjda zato što ga NATO bombardovanje 1999. godine nije sravnilo sa zemljom. Arapski šeici su navikli da grade na pesku, pa je ovaj deo Beograda neko namerio da prethodno pretvori u pustinju. A, šta će biti posle toga i da li će biti, nije važno.

Ideja „silaska Beograda ne reke" nije od juče.  Daleko pre Vučićevog  "preporoda", još  1995. godine, napravljen je projekat „Europolis - Beograd na Savi", autora Darka Tatića, sina Rajka Tatića, jednog od autora kompleksa Sajmišta. On je predlagao da se u međunarodni konkurs uvrsti i obnova kompleksa Staro sajmište. I to je ondašnja vlast iskoristila u svrhe predizborne kampanje. Vlasti DOS-a posle 5. oktobra 2000. godine, takođe su nudile „projekte"  za izgradnju takozvanog savskog amfiteatra.

Zbiru neverovatnih, nebuloznih i ničim utemeljenih izjava u vezi sa „investicijom vrednom tri milijarde", svoj doprinos je dao i sadašnji direktor projekta "Beograd na vodi", Srđan Rupar. On je pokušao da umiri javnost izjavom da će sve ovo projektovati i graditi srpske firme: 

"...Govorim o milion i po kvadratnih metara novih površina i prostoru od oko 90 hektara koji treba infrastrukturno opremiti, a to su, saobraćajnice, pešačke staze pristupne staze, biciklističke staze, velike zelene površine".

Šeik Mohamed Al Abar izgleda uopšte ne misli tako, barem kad je projektovanje u pitanju. On ima svoj projekat. Vučić i sam tvrdi da se od Srbije očekuje samo da „očisti teren" a ostalo će Al Abar da sredi.

Malo detaljnijom pretragom Interneta, lako je ustanoviti da je šeik Al Abar u svetu poznat kao "ugledni gej". Ako je njegov izbor da sarađuje sa srpskim vlastima, onda je izabrao pravo mesto. Toliko njemu srodnih duša, kao što ima u srpskoj izvršnoj vlasti, nigde neće naći!

Ali, čak i ako se u nekoj dalekoj budućnosti desi da neko baci novac na izgradnju novog lica savskog platoa u Beogradu, treba znati da je najmanje pet odsto zemljišta i objekata (ostalo je u posedu države) potrebno regulisati kroz eksproprijaciju. A to ovde zna da traje godinama.  

Idu izbori, to je sad već izvesno. Novi izbori, nove fantazije. Beograd jeste na vodi, ali su mnogi Beograđani samo na hlebu i vodi.