Amerika

 

Šta je uzrok procvatu hrišćanske desnice u SAD i kako je Republikanska partija prepoznala moć religioznih Amerikanaca

 

Između Bogova i Ustava

 

Američka hrišćanska desnica narasla je do najsnažnijeg masovnog pokreta u današnjem političkom životu Sjedinjenih Država. Tokom poslednjih dvadeset godina, takođe je mogla da se primeti rastuća simbioza između masovnog pokreta evangelističkih hrišćana i republikanske partije. Kako se u Americi prepliću, sukobljavaju ili izbegavaju politika i religija  piše Milan Balinda urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

 

Milan Balinda

 

Sredinom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka neka ispitivanja javnog mnenja pokazivala su da je trećina Amerikanaca sebe opisalo kao „ponovo rođene" evangeliste. Većina njih postepeno je postala politički aktivna i mada nisu svi na desnom spektru politike, u svakom slučaju, njih ima dosta, a veliki brojevi dobijaju na izborima. Nekih devet odsto glasača identifikuje sebe kao Hrišćanska desnica.

Uticaj politički organizovanih hrišćana počeo je krajem sedamdesetih godina prošlog veka kada je Hrišćanska desnica registrovala nekoliko miliona novih glasača sa namerom da na predsedničkim izborima podrže Ronalda Regana. Kada je Regan dobio izbore sa prednošću od 10 odsto u odnosu na Džimi Kartera, evangelisti bele rase sačinjavali su dve trećine od tih 10 odsto. Potom su ponovo masovno učestvovali tokom glasanja za Reganov drugi mandat.

A 1992. godine, iako je Buš stariji izgubio izbore, podaci su pokazali da dve jedine grupacije bezuslovno verne Republikanskoj partiji su osobe sa zaradom od preko 200.000 dolara godišnje, kojih nema mnogo, i Hrišćanska desnica. Rast hrišćanske desnice nije bio spontan proces, već se on duguje dugogodišnjem i upornom radu evangelističkih vođa.

Hrišćanska desnica je toliko dobro organizovano da čak i američka levica razmišlja da kopira njihove metoda regrutovanja, mada to neće ići lako, jer levica nema uticaja na 250.000 crkava koliko evangelisti imaju. Osim toga, njihovo organizovanje već traje nekoliko decenija. Imaju TV i radio stanice koje ih koštaju 2,5 milijardi dolara godišnje, nedeljne i mesečne časopise, izdavačke kuće, na desetine političkih analitičara na svom platnom spisku i široku lepezu advokatskih firmi koje samo rade na slučajevima Hrišćanske desnice. Prosečna osoba aktivna u Hrišćanskoj desnici primećuje, kao i svi ostali, da u Americi opšte (blago)stanje ide od lošeg ka gorem, ali, dok gledaju u usporenu ekonomiju oni vide „nedokumentovane strance", a ne otrgnuti kapitalizam, koji oni, uglavnom, podržavaju. I mnoge druge pojave nisu u stanju da vide u realnom svetlu, jer već u svojim glavama imaju predodređeno mišljenje.

Ono što oni priželjkuju, hoće i, pre svega, na tome insistiraju, su nekoliko osnovnih zahteva. Hoće da se zabrani abortus, hoće da se promeni zakon o porezima koji bi ohrabrio majke da ostanu kod kuće i čuvaju decu, hoće da se homoseksualci vrate u svoje „ormane" i da se prave kao da ne postoje. Hoće bolje škole jer misle da državne škole nisu dovoljno dobre, a pre svega jer u njima nisu dozvoljene hrišćanske molitve, a na časovima biologije, na primer, hoće da se govori o Postanju.

Oni sve to veoma snažno žele i zbog toga su organizovani da bi zadobili političku moć potrebnu za promenu pravca američke politike. Njihovu snagu, organizovanost i upornost prepoznala je Republikanska partija koja je shvatila da može da postane partija većine ukoliko iskoristi evangelistički masovni pokret. Par decenija Demokratska stranka sve to posmatra jer nije voljna, a ni sposobna, da odgovori na izazov jer Demokrate neće da provociraju veliki biznis i ideološke postulate koji sprečavaju građane da zahtevaju klasne promene, kao i rešavanja rasnih i polnih nejednakosti.

 

Cvetanje hrišćanske desnice

 

Liberali sa političkog centra Hrišćansku desnicu nazivaju, veoma pogrešno, „ekstremistima", kao da su izvan glavnog toka američke političke stvarnosti. To nije tačno, jer je evangelistički masovni pokret, i svakim danom postaje sve više, baš u glavnom toku socijalnih i političkih događanja. Nije prepoznatljiv ni jedan radikalni potez Hrišćanske desnice koji bi se, da postoji, usmerio ka suštini nekog problema i zalagao se i radio na dubokim socijalnim promenama. Hrišćanska desnica ne radi ništa drugo osim što se zalaže da postojeći odnosi u društvu ostanu ovakvi kakvi su sada, a to je da ostane socijalna nejednakost između siromašnih i bogatih, belih i crnih, muškaraca i žena.

Koristeći bliskost sa političkom i ekonomskom elitom, Hrišćanska desnica je procvetala i sada, imajući dovoljno uticaja, okreće se protiv onih najslabijih: ekstremno siromašnih i nedokumentovanih imigranata. Naravno, nije njima još predodređeno da lako pobede na federalnim izborima, a to su pokazale dve uzastopne pobede predsednika Obame, gde se „ona druga strana" isto tako dobro, i spontano, organizovala, makar za kratak period delovanja.

Ono što je svojevremeno Hrišćanska desnica shvatila je da u cilju da prigrabi moć, moraju da se predstave kao grupa koja radi u korist većine američkih građana. U svakom slučaju, ponekad insistiraju da govore u ime većine Amerikanaca, a ponekad samo u ime većine hrišćana. Shvatili su da ako sebe prikažu kao predstavnike većine, čak i kada njihovi stavovi nisu prihvaćeni od te većine, da mogu mnoge političke stavove da proguraju, da ostvare deo sopstvenog plana. Pre svega apeluju na ljudsko identifikovanje s nekom grupom i njihovu solidarnost. Recimo, većina Amerikanaca, hrišćana, odbacuje mnoge ideje Hrišćanske desnice, ali neće da im se suprotstave jer su i oni hrišćani. Neće da im se prigovori, ili da budu okarakterisani, da se protive hrišćanskim vrednostima. Mnogi su konzervativni, ali ne u radikalnom smislu kao što su lideri Evangelističkog pokreta, i ne žele da se proceni da nisu konzervativni. Lideri Hrišćanske desnice dobro poznaju taj deo psihologije. Znaju i da oni koji se ne slažu s nekim od njihovih akcija, neće se odlučno boriti protiv njih. Popustiće u ime „većeg dobra".

Neki od tih „sukoba savesti" može da se ilustruje i na primeru abortusa. Oko 50 odsto Amerikanaca sebe nazivaju za-život (protiv abortusa), ali 77 odsto građana misli da bi abortus morao da bude legalizovan u nekim ili u svim situacijama. Drugim rečima, mnogi se identifikuju kao osobe za-život, jer misle da tako mora da se opredeli svaki dobri hrišćanin, ali intelektualno zastupaju stav da bi abortus bio prikladan u nekim slučajevima.

Ovde se prepoznaje situacija „grupne lojalnosti", a lideri Evangelističkog pokreta koriste tu odanost da bi progurali svoje radikalnije stavove. Shvatajući lojalnost plemena gde ljudi potisnu svoja neslaganja sa vođama njihove grupe, lakše je shvatiti kako Hrišćanski desničari ubede ostale da im se ili pridruže ili, makar, ne suprotstavljaju. Na isti način može da se objasni i teorija „kreacije" (Bog je stvorio svet koristeći neki „program" koliko god da je to trajalo) koja se uvek prestavlja kao naučna metoda, mada sa naukom ništa nema da vidi. Zastupnici „kreacije" insistiraju da teorija evolucije kontraverzna, iako u naučnim krugovima ona to nimalo nije.

Oko 80 odsto Amerikanaca deklarišu se hrišćanima, samo 21 odsto kažu da to nisu, a kako većina Amerikanaca prihvata evoluciju kao istinu, znači da većina vernika veruje Čarlsu Darvinu. Čemu onda sukobi između kreacionista i zastupnika teorije evolucije? To je zato što propagandna mašinerija Evangelističkog pokreta insistira da se taj sukob vodi između ateista i sekularnih građana, s jedne strane, i hrišćana s druge. Na taj način Hrišćanska desnica neutrališe javno neslaganje religioznih Amerikanaca.

Sličan je i slučaj po pitanju pre-bračnog seksa. Po statističkim podacima 38 odsto Amerikanaca kaže da je pre-bračni seks loša stvar. Dobro, ali po toj istoj statistici 95 odsto Amerikanaca upražnjavali su seks pre braka. Možda mnogi od tih 95 odsto žale što su imali pre-bračne seksualne odnose i da bi voleli da se to nikad nije dogodilo, ali, ovde valja koristiti zdrav razum i proglasiti takve stavove kao sukob između identiteta (recimo, hrišćanskog) i realnosti. Ta lojalnost identitetu takođe se uočava i kod američkih ateista, liberala i progresista. Podržavaju svoje grupacije čak i kada se nekim zajedničkim stavovima odlučno protive. Radi se, ali u znatno manjoj meri, o „dobrom ateisti" i „dobrom liberalu" kao što se radi o „dobrom hrišćaninu".

Potpomognuti finansijskim donacijama velikog biznisa, Hrišćanska desnica postala je agresivnija i fanatična u svojoj odbrani velikih korporacija i njihovim insistiranjima da naučne tvrdnje klimatskih promena, uzrokovane ljudskom delatnošću, nisu tačne. Religiozna desnica pokušava da predstavi u lošem svetlu pokrete za očuvanje ljudske sredine kao neke koji opasno iskrivljuju činjenice i koji su štetni za siromašan svet, kao i to da su destruktivni za hrišćanstvo.

 

Duhovne potrebe ispred politike

 

Petrolejska kompanija Ekson mobil pokrenula je veliki broj propagandnih akcija da bi prikazala da su klimatske promene samo mit. Pri tome im pomaže Hrišćanska desnica tvrdnjama da kako je Bog „svu prirodu stavio u ljudske ruke, sve naše aktivnosti na eksploataciji moraju se shvatiti kao ispunjenje Božje volje…". Neke od grupacija sa hrišćanske desnice dobile su donacije od Ekson mobila u iznosu od 542.000 dolara, 60.500 od druge petrolejske kompanije, Ševrona, i 1.280.000 iz fondacije Skejf familije, koji svoje bogatstvo crpi iz kompanije Gulf oil.

Nedavno je počelo prikupljanje potpisa za osveženu verziju „Evangelističke deklaracije o globalnom zagrevanju" u kojoj stoji da „ne postoje ubedljivi naučni dokazi da je ljudski doprinos gasovima u stakleniku uzrokuje opasno globalno zagrevanje". Takođe stoji da „smanjenjem gasova staklenika ne može se postići značajno smanjenje budućih globalnih temperatura".

Republikanci koriste retoričku ideologiju raznih grupa Hrišćanske desnice u svojim napadima na vladinu agenciju za zaštitu ljudske sredine, naučnike koji se bave klimatskim promenama, kao i napore u Kongresu koji pokušava da reguliše zagađivanje.

 Republikanci sugerišu da je sama ideja da ljudi nanose štetu planeti u protivrečnosti sa biblijskom pričom po kojoj je Bog obećao Noi da nakon velikog potopa više nikada neće razoriti zemlju. Od ovakvih stavova Hrišćanske desnice i nekih republikanskih političara najviše koristi imaju energetske kompanije kojima strože regulisanje zagađivanja prirodne sredine ne ide u korist.

Republikanska partija je, po tvrđenju većine konzervativnih hrišćana, Božija lična partija. Glasanjem za Republikance na dan izbora, bilo koga od Republikanaca, bez obzira šta ko od njih zastupa, je pitanje vere u glavama mnogih hrišćana sa desnice. Glasanjem za Demokrate bio bi veliki greh, a glasanjem za nekog trećeg kandidata bilo bi bacanje glasa. Sami Republikanci kažu da oni veruju u „niže poreze, manje propisa, zdravstvenu zaštitu na slobodnom tržištu, manje trošenje, sprovođenju zakona i zaštitu granica, ograničenom delovanju vlade".

 S druge strane, mnogi kažu da Republikanci rade sve suprotno: da je to partija lažova, hipokrita, trulog kapitalizma, regulisanja, ratne torture, imperijalnih naklonosti, policijske države...Bilo kako bilo, Republikanci i Hrišćanska desnica su usko povezani, gde partija ima koristi zbog velikog broja zagarantovanih glasova, a evanđelisti koriste Republikance da bi progurali ideje svojih zakona. „...Glasaj za Republikance" je veliki refren Hrišćanske desnice na svim izborima. Federalnim, državnim i lokalnim.

U ovom trenutku evangelisti hoće promenu jednog zakona da bi se dozvolilo da sveštenici tokom bogosluženja sa svoje govornice mogu da podrže nekog političkog kandidata. Da to rade za sada im zabranjuje Poreska služba i preti im da će morati da plaćaju porez, od koga su sada sve religiozne organizacije izuzete, ukoliko unutar crkava počnu da podržavaju političke kandidate. Ipak, neki sveštenici su prekršili zakon i otvoreno podržali neke političke kandidate, a čak su neki od njih poslali video zapis svog bogosluženja Poreskoj službi. Evangelistički pokret tvrdi da se podržavanjem političkog kandidata tokom bogosluženja u crkvi ne čini prekršaj jer bi to bila politička komunikacija u kome ne figurira novac. Uzgred budi rečeno, većina evangelističkih hrišćana ne podržava ideju da se u crkvi podržava neki, ili bilo koji politički kandidat ili partija. Po nekim istraživanjima čak 87 odsto sveštenika se suprotstavlja podržavanju političara u sopstvenim crkvama. Jedan od njih je rekao da „Amerikanci odbijaju politiziranje u crkvama. Oni idu u hram zbog duhovnih potreba, a ne zbog političkog pripovedanja".

 

 

Boga pa roditelji

 

Šta je Hrišćanska desnica već uspela da ostvari su mnoga izuzeća u domenu građanskih prava. Jedna od njih je i obaveza da roditelji šalju decu u školu. Uspeli su da im se dozvoli da sami kod kuće podučavaju svoje naslednike, ili da ih uopšte ne podučavaju, kako god im je po volji. Oni tvrde da je pravo na obrazovanje volontersko, isto kao pravo na glasanje, i da roditelji imaju pravo da odluče da li će da koriste to pravo ili neće.

Mnogi se ne slažu ističući da „roditelji imaju pravo da upravljaju školovanjem svoje dece, ali ne i da im uskrate osnovnu pismenost". U osnovi svojih zahteva Hrišćanska desnica insistira da je „Bog postavio roditelje iznad bilo kojih zemaljskih autoriteta".

Istina, takav stav je u skladu sa legalnom teorijom iz Starog zaveta koja ne daje deci više prava na život, slobodu i odlučivanje nego što to imaju koze i ovce. Jedna od majki koja školuje svoju decu u kući, na svom internet blogu, kaže i sledeće: „Ja, kao roditelj, imam pravo da podučavam svoju decu, uključujući i školovanje kod kuće. Ukoliko se to nekome ne dopada, oni imaju izbor da ne školuju svoju decu kod kuće - oni čak i ne moraju da posmatraju kako ja školujem sopstvenu decu".

Pre nešto više od dve godine američko Ministarstvo zdravlja preporučilo je da sve Amerikanke dobiju besplatno pilule za kontracepciju. Katoličke organizacije odmah su podigle glas protiv takve preporuke. Katoličkim institucijama istog trena su se pridružile evangelističke organizacije. Napad je usledio na zdravstvenu zaštitu poznatu pod imenom Obamaker.

Sekretar Ministarstva zdravlja preporučila je obaveznu zdravstvenu zaštitu za „hitnu kontracepciju". To je naslov koji stoji za „jutro-nakon" pilulu, koja uništi tek začeti embrion ne dozvoljavajući mu da se prikači na zid materice. Hrišćanska desnica reagovala je uglavnom u ovom stilu: „...Budući da smo hrišćani, mi nećemo da plaćamo za lekove koji mogu da uzrokuju abortus. Što znači da mi nećemo da pokrijemo 'hitnu kontracepciju', 'jutro-posle pilulu'. Verujemo da radeći to može da se završi život nakon začeća, nešto što je protivno našim najvažnijim verovanjima". U realnosti slučaj je mnogo komplikovaniji.

Tačno je da su se evanđelisti suprotstavljali mnogim načinima kontracepcije od momenta kad su odlučili da život nastaje u trenutku začeća, ali su takođe, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, imali pro-izbor stavove, odnosno, da je pravo žena da odluči šta će da uradi. Kada su sredinom osamdesetih napustili pro-izbor poziciju, usvojili su mnoge od već postojećih stavova o kontracepciji i abortusu, stavova koje je mnogo ranije kreirala Katolička crkva.

 Sa takvim stavovima ne slažu se mnogi protestantski vernici jer milioni njih, zapravo, većina njih, učestvuju u glavnom toku američke ekonomije, zaposleni su, i ne mogu sebi da dozvole da odbace kontracepciju. Mnogi od njih rade i na više od jednog radnog mesta, i ne mogu sebi da priušte veći broj dece. Evangelisti, neki od njih, ali elita zasigurno, su počeli da zastupaju katoličke stavove da bilo koja vrsta kontracepcije, uključujući i kondome, sprečava Božju volju da se deca rađaju. Evangelisti su kao stubove svoje političke platforme stavili seksualne, reproduktivne i porodične teme, ne iz manipulativnih retoričko-ideoloških razloga, već da bi mobilizovali mase da ih slede.

 

 

A 1.

 

Raste broj muslimana

 

U Sjedinjenim Državama ima, sudeći po nekim podacima, 2.106 džamija. Od toga 192 se nalaze u Njujorku, 120 u državi Kalifornija, u Čikagu ih ima 90, u Filadelfiji 63, a u Detroitu i San Francisku po 62. Krajem prošlog januara objavljeni su podaci da je islam najbrže rastuća religija u Americi u poslednjih deset godina. Broj muslimana od 11. septembra 2001. do danas porastao je čitavih 67 odsto. Sada ima 2,6 miliona musliman u poređenju sa 2.000. godinom kada ih je bilo samo jedan milion. Na Srednjem zapadu Amerika sad ima više muslimana od Jevreja, a to se događa po prvi put.

Najveći broj novih muslimana su imigranti. Njih 33 odsto su došli iz Južne Azije, 27 odsto iz arapskih zemalja, 9 odsto iz Afrike i 7 odsto iz drugih krajeva sveta. Nije ni zanemarljiv broj Amerikanaca koji su u islam prešli iz drugih religija. Spekuliše se da nakon terorističkog napada od 1. septembra 2001. godine, i netrpeljivosti dobrog broja Amerikanaca prema muslimanima, njihov broj raste kao odgovor na pritiske. Poznato je da religiozne grupe, a i druge, postaju jače kad su izložene pritisku kao što i pokazuju veću otpornost.

Broj onih koji su prešli u islam možda je procentualno najveći unutar američkih zatvora i robijašnica. Procenjuje sa da godišnje po zatvorima u islam pređu od 30 do 40 hiljada robijaša. Međutim, tu cifru neki osporavaju govoreći da je preterana. U svakom slučaju, procentualno po zatvorim najbrže raste broj muslimana. Izvestan broj analiza pokazuju da porastom broja muslimana na robiji, nije povećano ni nasilje niti je ojačao ekstremizam.

Osim hrišćana, bili oni protestanti, katolici ili pravoslavci, i osim Budista, Hinda i Sika, najveći broj vernika, njih 158 miliona, izjašnjavaju se da ne pripadaju ni jednoj određenoj kategoriji. To su, pre svega hrišćani koji se ne poistovećuju ni sa jednom hrišćanskom granom, ali je njihov broj veći od bilo koje druge grupacije.

 

 

A 2.

 

Poligamija kao porodična vrednost

 

U Americi ne postoje zakoni koji specifično dozvoljavaju poligamiju. Ali, u Americi ima samo mali broj zakona koji specifično dozvoljavaju bilo šta. Ogromna većina zakona nešto zabranjuje, a nema ni jednog koji zabranjuje poligamiju. U tom pogledu, po pitanju poligamije, američki zakoni podsećaju na Bibliju.

Kada je jedan sud doneo odluku da se slučajevi poligamije neće krivično goniti, konzervativci su vrisnuli da Amerika gubi svoje jevrejsko-hrišćanske porodične vrednosti. Očigledno da nisu dovoljno čitali Bibliju. Bestijalnost i incest su zabranjeni u Svetoj knjizi, isto tako kao i po američkim zakonima. Neverstvo je zabranjeno u Bibliji, ali se 27 američkih država sa tim ne slažu, a dodatnih 23 zakone protiv neverstva ne primenjuje.

Poligamija nije zabranjena ni u Starom ni u Novom zavetu, a ni u američkim zakonima. Kako se konzervativni hrišćani kunu u Svetu knjigu, čudno je da je dovoljno ne poznaju. Naravno, Amerikanci ni malo ne vole da im se država meša u privatan život, ali oni koji veličaju Bibliju morali bi da shvate da se ona više meša u privatnost od, recimo, NSA (Nacionalna sigurnosna agencija).