Misija

 

Džulijan Asanž: Sajferpank, sloboda i budućnost Interneta (6)

 

Duh iz Štazijeve arhive

 

Diskusije heroja antiglobalizma Džulijana Asanža, koje je vodio sa svojim saborcima Džejkobom Apelbaumom, Endijem Milerom-Magunom i Džeremijem Cimermanom, objavljene su 2012. godine u knjizi "Sajferpank". Knjiga je štampana istovremeno i u Njujorku i u Londonu. Zahvaljujući izdavačkoj kući Albion Books iz Beograda, koja je objavila 2013. godine srpsko izdanje "Sajferpanka", Tabloid donosi najznačajnije delove iz ovog značajnog svedočanstva o borbama za medijsku slobodu i savremenim oblicima informativnog porobljavanja.

 

Džulijan Asanž

 

 

DŽULIJAN: Endi, nedavno sam razgovarao sa predsednikom Tunisa i pitao sam ga šta će se dogoditi sa obaveštajnim dosijeima iz vremena vladavine diktatora Ben Alija - tuniški ekvivalent arhivi Štazija - i on mi je rekao da iako su ti dosijei interesantni, pravi problem su obaveštajne agencije, one su opasne, tako da će morati da se izbori sa svakom od njih. Ali kada se radi o dosijeima, on smatra da je zarad jedinstva društva u Tunisu najbolje da ostanu tajni, da bi se izbeglo optuživanje. Ti si bio mlad u vreme pada Štazija u Istočnoj Nemačkoj, ali da li bi mogli malo da razgovaramo o arhivi Štazija i o tome šta ti misliš o dosijeima bezbednosnih službi?

ENDI: Nemačka verovatno ima najbolje dokumentovanu obaveštajnu službu na planeti, ili bar jednu od najboljih. Sva dokumenta iz istočnonemačkog Ministarstva za državnu bezbednost (Staatssicherheit) - sve beležnice, proceduralni dokumenti, dokumenti za trening, interne studije - su otprilike javni. Kažem otprilike jer nije lako pristupiti svima, ali većini jeste, a uz to je država otvorila agenciju koja se brine o dosijeima tako da građani Nemačke imaju pravo da vide svoj Štazi dosije.

DŽULIJAN: Nemačka Vlada je osnovala BstU (Bundesbeauftragte für die Stasi-Unterlagen), velikog distributera dokumenata iz Štazi arhive.

ENDI: Da, i novinari mogu da se prijave za tzv. istraživanja, što verovatno podseća na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, da bi mogli da izučavaju različita pitanja. Postoji mnogo knjiga, kao i priručnika za izučavanje strateškog ponašanja Štazija. I mislim da se od njih mnogo može naučiti. Razumem da je previše očekivati da Tunižani objave sve lične dosijee koje je sastavila bivša obaveštajna agencija, jer predsednik - mislim na sadašnjeg predsednika - mora da uzme u obzir i svoj dosije, kao i dosijee svojih saveznika i sl. Te obaveštajne agencije ne poštuju privatnost tako da se u ličnim dosijeima nalaze informacije o vašim seksualnim navikama, vašim telekomunikacijama, novčanim transferima, o svemu što ste uradili, a što možda ne biste želeli da bude javno.

DŽULIJAN: Da li si pratio zbivanja sa egipatskom bezbednosnom službom, Amn el Davlom? Hiljade ljudi je upalo unutra, opljačkali su arhivu jer je Amn el Davla pokušala da iz zapali, uništi, baci u đubre, tako da je veliki deo materijala završio svuda naokolo. Dosije je mogao da se kupi za 2 američka dolara na lokalnoj pijaci. Ali to nije uništilo egipatsko društvo.

ENDI: Ne, samo kažem da razumem ako ljudi ne žele da njihovi lični podaci budu javni. Ja mogu to da razumem jer sam živeo u državi u kojoj su 40 godina čuvani podaci o meni i u kojoj je zabeležen svaki put kada kada bih otišao u toalet.

DŽULIJAN: Ali koja je cena toga? Što se mene tiče, jednom doušnik uvek doušnik.

ENDI: Da, ali hakerska etika, u principu podrazumeva upotrebu javnih informacija i zaštitu privatnih informacija ili podataka, i smatram da ako se zalažemo za privatnost - a imamo jako dobre razloge za to - onda ne bi trebalo da jednostavno pričamo o uravnoteženosti u ovom slučaju. Ovde možemo napraviti razliku. Ne moramo sve učiniti javnim.

DŽEJKOB: Postoji dobra strana te asimetrične tajnosti. Hajde da se vratimo malo unazad. Mislim da ti je polazište pogrešno, jer smatraš da su podaci privatni kada su ograničeni, a to jednostavno nije tačno. Na primer, ako je u mojoj zemlji milion ljudi prošlo bezbednosnu proveru i imaju dozvolu za pristup ličnim podacima...

DŽULIJAN: 4,3 miliona...

DŽEJKOB: Kako onda ti podaci mogu biti privatni? Problem je u tome što ti podaci nisu 100 posto tajni svim osobama na planeti.

DŽULIJAN: Tajni su onima koji nemaju moć.

ENDI: U pravu si. Ali ako želimo u potpunosti da otvorimo arhive...

DŽULIJAN: Neke evropske zemlje su to uradile.

ENDI: Ne. Ne znam ni za jednu državu u kojoj su svi dosijei postali javni.

DŽULIJAN: Na primer u Poljskoj su dosijei postali javni u mnogo većoj meri nego u nemačkoj.

ENDI: Moguće je da je tako. Ono što je bilo loše, a što se u stvari dogodilo u Nemačkoj jeste da su koristili bivše oficire istočnonemačke državne bezbednosti da bi obezbedili da Štazi administrira ne samo Štazi arhivu, već i deo tzv. „nove Nemačke", ujedinjeni bivši istočni deo. Postoji jedna zanimljiva priča o kompaniji koja je pobedila na tenderu, a trebalo je da očisti zgradu u kojoj su čuvani dosijei. Ta kompanija je pobedila na tenderu samo zato što su bili najjeftiniji ponuđači. Nakon šest godina kompanija koja je bila zadužena za čuvanje arhive, saznala je da su posao dali kompaniji koju je napravio bivši istočnonemački obaveštajac a koja je trebalo da čisti njihove arhive.

DŽEREMI: Na Vikiliksu sam našao i pročitao izveštaj o tome. Sjajan je.

ENDI: Vikiliks je baš o tome izveštavao, tako da si u pravu kada kažeš da kada jednom stvoriš te dosijee i kada ih poveriš lošim ljudima ne može se govoriti o privatnosti.

DŽULIJAN: Možemo to posmatrati i kao širu pitanje. Internet je doveo do eksplozije informacija koje su dostupne javnosti - potpuno neverovatno. I obrazovna funkcija interneta je neverovatna. A sa druge strane, ljudi vide šta radi Vikiliks i pomisle „pogledaj, sve tajne vladine informacije su sada javne, Vlada ništa ne može da sačuva".

A ja mislim da su to gluposti. Vikiliks je senka senke. U stvari, to što smo objavili informacije koje broje više od milion reči samo ukazuje na eksploziju količine tajnih informacija. I zaista, moćne grupe sada poseduju toliku količinu tajnih materijala da je količina javno dostupnih informacija zanemarljiva, a informacije koje je Vikiliks objavio čine samo delić tih materijala koji se tajno čuvaju. Kada, sa jedne strane, uporedimo te moćne insajdere koji imaju podatke o svakoj transakciji kreditnim karticama u svetu i, sa druge, ljude koji guglovanjem mogu da pronađu bilo koji blog i komentare ljudi na njemu, šta da kažemo o tom odnosu snaga?

 

 

Ubijanje glasnika

 

ENDI: Ja mislim da je dobro da se sve te informacije razotkriju, jer će tako ljudi naučiti da ako koriste kreditnu karticu ostaje trag o tome. Nekim ljudima, ako im samo objašnjavamo, će to biti previše komplikovano i apstraktno. Ali, onoga trenutka kada vide svoje lične dosijee, sve će razumeti.

DŽULIJAN: Ili ako dobiju svoj Fejsbuk dosije koji sadrži 800 MB informacija o njima.

ENDI: nakon pada Istočnog bloka, nemački kancelar Helmut Kol je želeo da ujedini Nemačku, ali su Amerikanci postavili tzv. Uslov pregovora 2 plus 4.

Rekli su da još uvek žele da drže telekomunikacije u nemačkoj pod kontrolom, pod svojim nadzorom, a Kol je smatrao da to nije bitno, jer nije razumeo šta podrazumeva nadzor telekomunikacija. Razgovarao sam jednom sa jednim čovekom iz njegovog kabineta i on mi je rekao da su bili veoma ljuti zbog toga tako da su na kraju organizovali da dobiju 8.000 stranica transkripata njegovih telefonskih razgovora koje je Štazi napravio. Bila su im potrebna dva mala kombija da bi ih dovezli u njegovu kancelariju. Kada je video te dokumente rekao je „Dođavola, šta je to?" a oni su mu odgovorili „to su vaši telefonski razgovori u poslednjih 10 godina, uključujući one koje ste obavili sa vašim devojkama, sa vašom suprugom, sa vašom sekretaricom, itd." Tako je najbolje razumeo šta znači presretanje telekomunikacionih podataka.

 I zaista, ti dosijei pomažu ljudima da razumeju šta rade obaveštajne službe. Ali ako bismo se zalagali za potpuno razotkrivanje sada i ako bismo glasali nisam siguran da li bih se protivio tome.

DŽULIJAN: Ne bih želeo da previše pričamo o tome, ali očigledno je da postoje situacije u kojima dokumenti treba da budu tajni, recimo kao u slučaju istrage protiv mafije. U takvim slučajevima to je zakonski opravdano. Ne kažem da je legitimno kao politika, kažem da je politički neizbežno.

Postoje politički uverljivi zahtevi - poput „ovi momci su već ubijali i sada pripremaju drugo ubistvo" - kada bez obzira da li mislimo da bi presretanje trebalo da bude dostupno ili ne, ono će se dogoditi. Ne možemo da pobedimo u toj političkoj borbi.

Ali ta vrsta taktičkog nadzora može bar delimično da bude zakonski regulisana i šteta se može svesti na minimum. Kada se ova taktička presretanja koriste u radu agencija koje sprovode zakon (nasuprot obaveštajnim agencijama), često se koriste za prikupljanje dokaza. Ti dokazi se koriste u sudskim procesima i tako postanu javni. Samim tim bar neko vreme postoji neka vrsta nadzora nad tim što se dešava.

 I na suđenju možete ispitati ljude kako su došli do tih dokaza i zbog čega bi trebalo da ih smatramo važećim. Možemo da ih kontrolišemo. Ali regulisanje strateškog presretanja je potpuno apsurdno. Po samoj definiciji ono podrazumeva presretanje svačijih podataka, tako da se postavlja pitanje koji zakon bismo primenili u slučaju kada nam je polazna osnova nadzor svih?

DŽEREMI: Ova diskusija o potpunom razotkrivanju me je navela da se setim grupe zvane LulzSec koja je objavila 70 miliona Sonijevih dokumenata - podatke svih Sonijevih korisnika - tako da ste mogli da vidite sve adrese, imejl adrese i lozinke korisnika. Mislim da su mogli da se vide i podaci o kreditnim karticama 70 miliona korisnika. Kao borac za osnovna prava pomislio sam „uh, mislim da nešto nije u redu kada, da bi pokazao da si u pravu ili da bi se zabavio, objavljuješ lične podatke ljudi". Osećao sam se veoma loše kada sam video imejl adrese ljudi tako objavljene. Mislim da su se oni mislili da je zabavno da pokažu da neka kompanija, poznata i moćna kao Soni nije u stanju da sačuva podatke o svojim korisnicima i da će, kada tih 70 miliona korisnika bude pronašlo svoje imejl adrese na internet pretraživačima, odmah shvatiti i zapitati se „Uh, šta sam uradio kada sam otkrio svoje podatke Soniju? Šta znači poveriti svoje lične podatke nekoj kompaniji?"

DŽEJKOB: I time su ubili glasnika.

 

 

Pacovi u operi

 

DŽULIJAN: Razmatrali smo sve te pesimistične scenarije tako da bih sada želeo da pričamo o jednom mogućem utopijskom scenariju. Došlo je do radikalizacije internet omladine, a internet omladina se sve više uvećava tako da sada gotovo da čini većinu. Sa druge strane imamo očajničke pokušaje anonimizacije i slobode objavljivanja, slobode od cenzure - imamo mnoštvo i državnih i privatnih tela koja se bore protiv toga -i hajde da pokušamo da pretpostavimo da dođe do najpozitivnijeg mogućeg razvoja događaja. Šta to onda znači?

DŽEJKOB: Pravo da čitamo i izražavamo se slobodno i to bez izuzetka, bez izuzimanja i jednog pojedinca, bez ikakvih izuzetaka, da pogrešno citiram Bila Hiksa.

On je to govorio u vezi sa obrazovanjem, odećom i hranom, ali se sve svodi na to: svi imaju pravo da čitaju i svako ima pravo da govori slobodno.

Zatim tu je i pravo anonimnog govora, onda i mogućnosti da izvršimo neku uplatu ljudima a da nas u tome ne ometa treća strana, mogućnost da slobodno putujemo, mogućnost da ispravimo svoje podatke u sistemu. Transparentnost i odgovornost za svaki sistem u kome postoji bilo kakva agencija.

ENDI: Dodao bih da iako imamo povećan broj sistema za procesiranje informacija, kao i mreža, i uz dostupne alatke poput Tora, šifrovanja i slično, obim podataka koji može biti ugušen je vema mali, što znači da vlade moraju to da rade i oni to znaju. Oni znaju da je period u kome nešto može ostati tajno veoma kratak, da će to postati javno kad tad, što je jako dobro. I to menja način na koji rade. To znači da su svesni da postoji odgovornost.

 I to znači da oni u stvari neminovno dovode do pojave uzbunjivača unutar procesa, kao Sarbanes-Oksli Zakon koji od kompanija koje su registrovane na američkoj berzi zahteva da stvore strukturu za uzbunjivanje, tako da ljudi koji žele da prijave neku kriminalnu radnju ili proneveru svojih pretpostavljenih imaju kanal za prijavljivanje a da ne trpe direktne sankcije od strane tih koje su prijavili.

To je dobra stvar i to će nam dugoročno doneti održivije procese.

DŽEREMI: Da se nadovežem na ono što je Džejk upravo rekao, mislim da svima moramo da objasnimo da je slobodan, otvoren i univerzalni internet verovatno najvažnije sredstvo kojim se borimo za globalna pitanja koja su ugrožena, da je njegova zaštita verovatno jedan od najvažnijih zadataka koji je poveren našoj generaciji, i da, kada neko negde - bilo da je u pitanju vlada ili kompanija - ograniči ljudima mogućnost da pristupe sveopštem internetu, to utiče na celokupan internet. To ograničava celokupno čovečanstvo.

S obzirom da vidimo da udruženi možemo povećati političku cenu takve odluke, svi građani koji pristupaju slobodnom internetu mogu ih odvratiti od takvog ponašanja. Počinjemo da uviđamo da kao internet građani imamo moć u procesu donošenja političkih odluka i da možemo da učinimo da naši izabrani predstavnici i vlade snose veću odgovornost zbog loših odluke koje donesu, a koje utiču na naše osnovne slobode i na slobodni svetski univerzalni internet.

Zbog toga mislim da treba da vežbamo to.

Treba da nastavimo da razmenjujemo znanje o tome. Treba da poboljšamo način na koji izvodimo svoje akcije, način na koji razmenjujemo taktike koje koristimo kada se obraćamo parlamentu, načine na koje obznanjujemo šta političari rade, na koji obznanjujemo informacije o uticaju industrijskih lobija na proces donošenja politika. Treba i da nastavimo da stvaramo alatke pomoću kojih će građani moći da izgrade svoju decentralizovanu kriptovanu infrastrukturu, da bi mogli da poseduju svoju komunikacionu infrastrukturu. Trebalo bi da predstavimo ove ideje celom društvu kao ideje koje će pomoći da se stvori bolji svet. To je ono što smo počeli da radimo i samo treba da nastavimo.

DŽULIJAN: Džejk, ako pogledaš objašnjenja problema na internetu koja daju ljudi poput Evgenija Morozova, videćeš da su ih sajferpanks odavno predvideli.

 I nisu zastupali stav da se samo treba buniti protiv pojačanog državnog nadzora i slično, već da možemo, tj. moramo stvoriti sredstva za novu demokratiju. A možemo ih stvoriti svojim umom, dati ih ostalim ljudima i uključiti ih u kolektivnu odbranu. Tehnologija i nauka nisu neutralne. Postoje određene forme tehnologije koje nam mogu pružiti ove osnovne slobode i slobode za kojima mnogi ljudi teže tako dugo.

DŽEJKOB: Apsolutno. Mislim da je ključna stvar koju ljudi treba da znaju - posebno ako je tu negde neko ko ima 16 ili 18 godina i želi da menja svet na bolje - da niko ko sedi ovde i niko bilo gde u svetu se nije rodio sa zacrtanim dostignućima. Svi stvaramo svoje alternative. Svi mi ovde smo stvorili svoje mogućnosti, tako da svako, posebno uz internet, ima mogućnost da to uradi u svojom životu. Ali nisu obavezni da to urade, već ako žele, mogu. A ako urade to, imaće uticaj na mnogo ljudi, posebno uz pomoć interneta. Stvaranje alternativa ima moć uvećavanja, i pojačavanja.

DŽULIJAN: To znači sami za sebe, ako izgradiš nešto možeš da ga daš milijardama ljudi da ga koriste.

DŽEJKOB: Ili ako učestvuješ u izgradnji anonimne mreže - kao što je Tor mreža - pomažeš da se izgradi alternativa za anonimne komunikacije, mogućnost koju ljudi tu pre toga nisu imali.

DŽEREMI: Radi se o slobodnom prenošenju znanja i omogućavanju slobodnog protoka na komunikacionim kanalima znanja. To je ono što ti radiš. Tor je slobodni softver, koji je raširen toliko koliko je raširen danas jer smo ugradili taj osećaj slobode u alternative koje gradimo, u tehnologije i modele koje stvaramo.

 

 

"...Šifra je zakon!"

 

 

DŽEJKOB: neophodan nam je softver za slobodni svet, a i slobodan i otvoren hardver.

DŽULIJAN: Kada kažeš slobodan misliš bez ograničenja, da ljudi mogu da lenčare na internim mrežama, da vide kako funkcionišu?

DŽEJKOB: Da. Neophodan nam je softver koji je slobodan poput zakona u demokratiji, koja omogućava svima da ga proučavaju, menjaju, da ga u potpunosti shvate i da obezbede da radi ono što su i želeli kada su ga napisali. Slobodan softver, slobodan i otvoren hardver.

DŽULIJAN: O sajferpanksa su preuzeli premisu da je „šifra zakon".

DŽEREMI: Od Leri Lesinga.

DŽULIJAN: Programi koji postoje, koji se koriste, definišu ono što možeš da uradiš na internetu, tako da je šifra zakon.

DŽEJKOB: Apsolutno. A to samo znači da možeš da stvaraš alternative, posebno kada se radi o programiranju, ali čak i kada je reč o 3D štampi ili društvenim pitanjima kao što je hakerski prostor.

 Možeš da pomogneš u stvaranju alternativa, samo je ključno da ih uključiš u proces normalizacije, takav da ljudima postane normalno da mogu da naprave sopstvene trodimenzionalne objekte, da mogu da menjaju sopstveni softver, i da budu svesni da ako neko želi da ih spreči u tome, to nije neko ko im obezbeđuje pristup internetu, da su oni ti koji imaju moć filtriranja ili cenzurisanja, i da, oni samo krše sopstvenu dužnost pažnje.

Svaki od nas je to učinio sa svojim životom, tako da bi ljudi trebalo da shvate da i oni imaju mogućnost da to urade za buduće generacije, ali i za ovu generaciju sada.

Zbog toga sam ja sada ovde - jer ako ne podržim Džulijana sada, sada kada prolazi kroz sve ovo, kakav onda svet stvaram? Kakvu poruku šaljem kada dozvoljavam gomili svinja da me guraju kako hoće? Nema šanse, nikada. Moramo da gradimo i da menjamo. Gandi je rekao: „Ti moraš da postaneš promena koju želiš da postigneš u svetu", a ja bih dodao da moraš i da budeš nevolja koju želiš da vidiš, takođe.

 To se odnosi na Svet softvera, nije baš isto kao Gandijeva poruka, ali mislim da je jako važno da se to uradi i da ljudi shvate da ne mogu samo da sede dokoni, već da moraju nešto da urade. A ja se nadam i da hoće.