Otimačina

 

Pljačka loptačka: život na visokoj nozi uz pomoć budžetskih donacija za "razvoj fudbala"

 

Ko šiša Radnički iz Niša?

 

Velike sume novca mogu da se zarade u fudbalu, ali kajmak skidaju političari, a ne igrači. Primer fudbalskog kluba "Radnički" iz Niša, pokazuje kako se lako uzima novac iz budžeta i prebacuje na račune vlastodržaca, dok igračima ostaju mrvice, nekada čak ni to. Sam klub preživljava jedino zahvaljujući obilnim donacijama grada. Njegova slavna prošlost ne garantuje mu budućnost.

 

M. Hadžić

 

U svom trijumfalnom pohodu na Niš Srpska napredna stranka je posle pobede na poslednjim izborima počela da preuzima sve što je ovaj grad imao da ponudi.Konačno je red došao i na Radnički na čelo čijeg Upravnog odbora je doveden Darko Bulatović, predsednik najveće opštine u Nišu, Crvenog Krsta.

  Bulatović svojim sugrađanima nije nepoznat, ali se vešto sakrio u masi naprednjaka, pa ga birači nisu odmah uočili. Nekada je bio vojno lice, ali je otišao u prevremenu penziju sa šifrom psihički poremećene osobe. Sugrađani su ga viđali i kako samo u gaćama šeta kejom pored Nišave, u samom centru Niša, usred bela dana. Praštali su mu sve, jer ludom čoveku je sve dozvoljeno, pa i da postane predsednik opštine.

  Na čelo Radničkog Bulatović je dospeo 4. juna 2013., samo dve nedelje pošto je gradonačelnik Niša Zoran Perišić obećao da će grad ovaj fudbalski klub da pomaže sa 2,5 miliona dinara mesečno. Preostalih tri miliona dinara potrebnih da klub preživljava mesečno će davati privatni sponzori. Tada Perišić nije otkrio da su i ova „privatna sponzorstva" u stvari budžetski izdaci, novac koji su privatnici samo oprali i delom vratili Nišlijama, a većim delom prebacili u privatne džepove.

  U Upravni odbor, na predlog Bulatovića, ušli su tada Ivan Hadži Đorđević, predsednik Fudbalskog saveza Niša, Ivica Veličković (SNS), tadašnji direktor JKP "Naissus", privrednik Vidak Perović, šef kabineta gradonačelnika Niša Dejan Andrejević (SNS), Boban Sibinović i Dragan Milenković, vlasnik firme "MD Gradnja" koja radi na izgradnji stadiona i preživljava isključivo zahvaljujući poslovima koje dobija od grada na teret budžeta.

  Sa F šifrovanim predsednikom Bulatovićem problemi su počeli odmah po konstituisanju Upravnog odbora. Za šefa  obezbeđenja stadiona odlukom UO biva postavljen Ivica Đorđević, ali Bulatović samovoljno na to mesto postavlja Ljubišu Golubovića. Ovu odluku UO nikada nije potvrdio, ali ni Bulatović nije odustao od samovolje, pa je konačno pametniji popustio i sada je za bezbednost zadužen jedino Golubović.

  Za 12. juli 2013. bila je zakazana sednica Upravnog odbora, ali je sekretar telefonskim putem otkazuje. Nešto kasnije, međutim, pojavljuje se odluka predsednika UO Bulatovića o zaduživanju kluba, koja se poziva na navodno donetu odluku Upravnog odbora na sednici od 12. jula, koja nije ni održana.

  Već tada su svi razumni članovi UO shvatili da su samo statisti, a da o svemu potpuno samostalno odlučuje Bulatović koji se u svakoj prilici pozivao na svoje poznanstvo sa samim vrhom naprednjaka. Do raskola je konačno došlo pošto su isplivale nepravilnosti u vezi ugovora sa igračima i njihovog obeštećenja.

  Već tada je bilo poznato da Fudbalski savez Srbije u Nišu ne overava sve ugovore koje Radnički potpisuje sa svojim igračima, jer niko nije želeo da krivično odgovara za naprednjačke brljotine. Posle su se čelnici kluba dosetili, pa su sklapali ugovore koji mogu da prođu proveru FSS-a, a sve nezakonite dogovore su ostavljali za anekse koje nigde nisu prikazivali.

  Osnovno pravilo je bilo da, osim zakonom predviđenih procenata za menadžere i posrednike, igrač mora da plati i trećinu svoje apanaže Bulatoviću, od čega je on neki deo odvajao za partiju kojoj pripada. Onaj ko bi odbio da plati ovaj reket mogao je da računa da je završio fudbalsku karijeru, bar kada je u pitanju Čair.

  Jedan od najpoznatijih primera je slučaj golmana Bojana Isailovića koji je pred više svedoka potpisao ugovor sa Radničkim, koji je nestao čim je postalo jasno da on nema nameru da novac deli sa čelnicima kluba i stranke na vlasti. Zvanično opravdanje je nađeno u lažnim tvrdnjama kako je Isailović fizički nasrnuo na trenera Dragoljuba Bekvalca (u međuvremenu glavom bez obzira pobegao iz kluba), poznatijeg kao oca Nataše Bekvalac. Posle je uprava pričala da je od saradnje sa Isailovićem odustala zbog njegove navodne povrede, ali je notorna istina da ugovor nikada nije bio overen u FSS, jer je Bulatović čekao svoj deo novca.

  Nije problem ni da se raskine već potpisan ugovor, ako se obe strane novčano dogovore. Sistem je veoma jednostavan i primenjuje se već duže vremena. Igrač koji bi da napusti Radnički u toku trajanja ugovora mora da plati određenu sumu Bulatoviću, posle toga da tuži klub za raskid ugovora, a pravni zastupnik Radničkog čini sve što je u njegovoj moći da izgubi sudski spor.  Troškovi se plaćaju iz budžeta, a zarada ide u privatne džepove. Svi učesnici su zadovoljni, a narod je ionako gladan.

  Da vrhuška posluje za sopstveni džep, a ne u interesu kluba sa Čaira, videlo se i iz pokušaja prelaska Saše Stojanovića iz Radničkog u Partizan. Postoje svedoci da je Nišlijama nuđeno daleko veće obeštećenje od smešnih 9.000 evra koje je nudio Partizan, ali je Bulatović iz samo njemu znanih razloga hteo da mu prvotimac ode u Humsku. Razliku u ceni bi Bulatović stavio u svoj džep, ali zbog pritiska javnosti do transfera nije došlo.

  Po istom principu po kome posluje u fudbalskom klubu Bulatović deluje i u opštini Crveni Krst čiji je predsednik. Od svakog zaposlenog koga je on lično primio na posao, pa bila to i obična čistačica sa minimalnom zakonom zagarantovanom platom, on uzima trećinu "za stranku", kako sam tvrdi. Kome zaista odlazi taj novac, samo on zna.

  Da bi obezbedio dovoljno para i za sebe i za stranku, ali i da bi nešto ostalo i zaposlenome, Bulatović samovoljno određuje visinu plate saradnika. Tako je bez odluke UO Radničkoga odredio platu treneru, postavio šefa stručnog štaba, a potpredsednika omladine SNS Miloša Sekulića delegirao u Skupštinu Zajednice fudbalskih klubova. Iz svih tih poslova Bulatović ima procenat.

  Iza Bulatovića stoji Bratislav Gašić, Bata Santos, gradonačelnik Kruševca i potpredsednik Srpske napredne stranke. Njih dvojica se redovno sreću kako bi razmatrali finansijsko stanje.

  Jedan od članova Upravnog odbora koji nisu više želeli da trpe samovlašće Bulatovića jeste i Boban Sibinović. Pošto je u jednom razgovoru predsedniku UO rekao šta iskreno misli o njegovim mafijaškim metodama Sibinović je počeo da prima preteće poruke sa nepoznatih brojeva telefona. Sve je prijavio policiji tražeći zaštitu za sebe i članove svoje porodice, ali je vlast, kao i obično, ostala nema. Vrana vrani oči ne vadi.

  Ubrzo posle toga visoki funkcioneri SNS-a Slaviša Topalović i Predrag Miša Kožlov pokušali su da posreduju ne bi li se Sibinović i Bulatović pomirili. Po rečima samog Sibinovića, nuđena mu je veoma primamljiva novčana suma samo da ćuti i da javnost ne obaveštava o nezakonitim mahinacijama u Radničkom.

  Kada god stranci na vlasti zafale pare, prione se na "renoviranje" stadiona. Ustvari, samo se prekreče zidovi, ali izvođač (najčešće MD Gradnja) fakturiše iznose kao da je, maltene, ponovo zidan deo stadiona. Od tih para Bulatović jedan deo prosleđuje Centrali stranke kako bi i dalje imao zaštitu.

  Takozvana sponzorstva privrede u suštini su obične pozajmice za koje garantuje grad Niš, jer Radnički od imovine ima samo grb i ime. Čak ni stadion na Čairu nije u njegovom vlasništvu. Kada jednog dana bude blokiran račun ovog kluba, ceh će iz gradske kase morati da plate svi građani Niša. Ali, to kao da nikoga od njih ne interesuje, jer se lokalni mediji ne interesuju za pravo stanje u Radničkom, a birači su zaslepljeni lažnim obećanjima o zapošljavanju i stranim investicijama, pa će opet Bulatoviću i njegovoj kliki da produže mandat za krađu para.