Francuska

 

Posledice lokalnih izbora 2014: Oland poražen, narod sluđen

 

Dalje nisu mogli

 

Narod je čudan svuda, a u Francuskoj je totalno sluđen. Tumarajuća Olandova politika je naterala kontraverznog predsednika da prizna svoj poraz na lokalnim izborima i da pod hitno spasava svoju fotelju tako što je promenio vladu. Na mesto prvog ministra postavio je svog najljućeg konkurenta i dosadašnjeg ministra policije Manuela Valca. Novi premijer, koji je rođen u Barceloni kao Španac, za mnoge je primer emancipacije. Marina Le Pen,  koja je osvojila desetak gradova, tvrdi da je taj čovek veoma opasan i da može lako da izazove velike probleme, jer ne poštuje nikakva pravila i izmišlja svoje zakone. Mesto premijera samo je stepenik ka predsedničkim izborima 2017. za ovog ambicioznog pedesetogodišnjaka, koji za sebe tvrdi da je večni i najveći prijatelj Izraela, jer mu je supruga Jevrejka. I opet je Francuska podeljena. Dokaz da tamo gde ima politike, nema više nikakve logike.

 

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

 

Od izbora do izbora, već više od sto godina Francuska država alternativno menja svoj globalni politički sistem, ali su njene opštine mahom uvek ostajale u rukama socijalne levice. Socijalisti ili komunisti koji su tako stvorili prave nasledne loze gradonačelnika i njihovih savetnika mogli su da rade skoro sve šta hoće, al’ evo neće moći dokle god hoće. U nedelju, 30. marta, oko 180 francuskih gradova i opština su bez migavca prešli sa leve strane vlasti na desnu obalu te alternativne politike. Od 36 000 francuskih opština, 65 %  je u rukama opozicije. Odbojnost naroda prema politici je na vrhu, a sam Oland je u nemilosti kod 80%  Francuza.

Narod se, znači, mobilisao, iskoristio svoja tri minuta slobode i demokratije i papirnim listićima najurio profesionalne foteljaše koji su mislili da im je vlast od Boga data.

Možda pravi razlog poraza vladajuće stranke leži u tome što su ti novokomponovani levičari, u stvari, maskirani mondijalisti. Sve je to jedna uobražena klapa mondenskih snobova, koji su se poburžujili i nafatirali za ove dve godine vlasti. Njih niko nije birao što su nekom preko potrebni, već su tu gde su igrom slučaja. Naime u proleće 2012. i u punoj eri afere Štros Kan i periodu neverovatne mržnje prema tadašnjem predsedniku Sarkoziju, slučajni kandidat Fransoa Oland je izabran u nedostatku nekog boljeg.

Katastrofalna i totalno amaterska politika koju vodi ovaj nespretni i povodljivi predsednik neženja je prouzrokovala veću odbojnost prema političarima nego što je ikada imao ijedan predsednik Francuske. Sve češće i sve glasnije se postavlja pitanje da li će Flombi (u prevodu nešto kao pihtijasti mlakonja) dočekati 2017-tu i kraj mandata. Nadimak Flombi, Oland nosi od pre dolaska u Jelisejsku palatu i bije ga glas da nikada u životu nije zapinjao. Zbog svega toga skoro da nikoga i ne iznenađuje ovaj katastrofalni poraz levice na opštinskom izborima.

 Jedino je Pariz spasao obraz gde je na mesto gej gradonačelnika došla jedna žena i njegova saradnica Ana Hidalgo, bivša Olandova ljubav. Fino društvo ali francuska raja je, ipak, više glasala protiv ekonomske politike svoje vlade nego za ljude koji treba da zauzmu skromna mesta opštinara. Glasanja iz osvete i za opomenu su postala norma. Akontacija za naredne izbore. Svi glasaju protiv nečega, a ne za nekoga. Takvi su Francuzi. Kontraši.  

Džabe su mediji vrteli po vasceli dan svoje propagande i pljuvali po desnici, a naročito po nacionalistima, koje i ovde nazivaju fašistima. Francuz voli da udara kontru i često glasa za opoziciju, jer veruje da je drugačija i da donosi promene. Tek kada opozicija postane pozicija na vlasti i počne da radi kao njena prethodnica, i kako joj naredi Evropa, ljudi shvataju da su prevareni i da nemaju mnogo izbora. To je to francusko demokratsko klatno.

Avers i revers iste priče. Ljudi menjaju mišljenje, a mišljenje menja vlast. Razlog relativnog uspeha nacionalista Marine Le Pen. S druge strane, kada vladajuća stranka popije ovakav poraz, nastaju uzbune po vilama i zamkovima oko Pariza, a u državi nastupa politička kriza i zaoštravanje odnosa između bogatih i bednih. Srednje klase je svuda, pa i u Francuskoj, sve manje. Ona se polako ali sigurno topi još otkad je nestalo crvene sovjetske pretnje iza gvozdene zavese. Sa svoje strane bankari, industrijalci i ostali lovani na vlasti ne žele da ulažu u socijalni mir.

Imaju čime i s kime da uguše svaki pokušaj pobune. Liberalni kapitalizam koji oni nameću svim vladama, nije zamena za zapadnoevropski socijalizam, već je to klasična borba za opstanak u jednoj odvratnoj atmosferi korupcije, bezakonja i prava jačega. Neka vrsta novog robovlasničkog društva visoke tehnologije i niskog morala. Jedan posto stanovništva žari i pali, a ostali nemo gledaju i trpe  sve dok ne dođu neka nova glasanja. A uskoro stižu nova: za malo više od mesec dana su evropski izbori. Melem za evroskeptike.

 

 

Kraj lokalnog socijalizma

 

 

Histerija mondijalističke politike je smrtni otrov, jer radi na mržnju, koja  je proterala i ono malo plemenitih osećanja iz ljudi ovog doba. Evropska unija, koja je (bar po pričanju) pravljena da ne bude više rata, padom berlinskog zida ostala je bez neprijatelja. A kako priroda ne podnosi prazninu, tako je skoro svaka nacionalna vlada, u nedostatku pravih dušmana, izmislila nove, i ulogu neprijatelja odredila za svoj rođeni narod. Ovakva situacija je aktuelna kako u Francuskoj tako i u mnogim susednim zemljama EU. Više knjiga i naučnih radova je posvećeno ovoj nelogičnoj konstataciji. Jer nije mala stvar, i nema nikakve logike da izabrani predstavnici naroda preziru svoju raju, njenu istoriju, religiju i sve drevne običaje, osim ako nisu mondijalisti. Treba znati da je mondijalizam vrsta religije, koja ima pravila jedne bezbožne inkvizicije. Svaki onaj ko se priklanja nekom drugom idolu postaje paganin koga treba pokrstiti ili eliministi. Predsednik tako postaje kralj i mali Bog u isto vreme. O svemu odlučuje sam,  pa ako treba i da poput Nerona zapali svoj grad i uživa u plamenu. 

Glasači su ispoljili svoje nezadovoljstvo ubacivanjem listića u kutiju, ali to ne znači da su spremni za neki ozbiljniji poduhvat da se rastera vladajuća banda, kako se i ovde izražava veliki deo narodnih masa. Oni više ne veruju u politiku i političare, ali kako demokratija nema alternativu, sve se na tome završava. Fitilj kratak, varnice na sve strane, ali džebana je povukla vlagu. Za socijalnu eksploziju treba mnogo više od ekonomskog raslojavanja stanovništva i civilnog nezadovoljstva. Treba jedna nagazna mina drugog kalibra, verskog ili etničkog profila, ili bar neka prekookeanska nevladina organizacija. Nakon poniznog ponašanja prema arogantnom Obami i arogantnog stava prema Putinu, Oland je prekardašio sa podilaženjem kineskom predsedniku. Kao neki Luj, francuski predsednik je najpre blokirao centar Pariza da bi svoje goste odveo u Versajski dvorac na predstavu opere i bogatu večeru. Ova hipokrizija je donela 18 milijardi ulaganja u francusku tehnologiju i gastronomiju, ali po koju cenu? Kinezi kupuju sa sve tehnološkim tajnama, da bi posle pravili sami sve što francuski um stvori. Sve se radi na kratke staze. Vlast je vlast, a narod je svuda isti i jedino se elite međusobno razlikuju. To je, u stvari, ono što države čini različitim. Ko pita Francuze jesu li za rat u Maliju i Centralnoj Africi, da li su za sankcije prema Rusiji ili za ulazak u Transatlantski savez? Referendumi više ne postoje, a i kad se raspišu njihove se odluke ne poštuju. E, a to je, u stvari, ono što je Francuzima preko glave i što je inspirisalo boju listića koje su ubacili u magičnu kutiju.

 

 

Pederologija umesto ekonomije

 

 

Najčudnije u celoj priči je da isti oni koji su u svoje vreme ispljuvali Štros Kana i Sarkozija, sada ih prizivaju i nadaju se da će u narednim izborima imati priliku da biraju između ova dva nedavno ispljuvana političara. Narod je totalno sluđen. Dokaz da tamo gde ima politike, nema više nikakve logike. Mnogi se pitaju: šta Francuzi zapravo zameraju čoveku koji ratuje po Africi kako bi od Kineza oteo tamošnje jeftine resurse.

Ne ljute se Latini kad im je šef švaler i dasa koji obrće glumice, ali ne podnose lažove, prevarante i prevrtljive tipove. Jedan je časopis nabrojao 60 Olandovih političkih grehova i nedavno objavio top listu nepopularnih ili čak suludih poteza.

Da ne nabrajamo sve te promašaje već samo neke koji su ostavili negativan trag na zvaničnu politiku. Pre svega na dušu mu se stavlja gubitak trostrukog AAA, najbolje ocene za pozajmljivanje kredita. Mnoga druga  izborna obećanja su takođe ostala prazna slova na papiru, sem ovih nevažnih i nakaradnih odluka. Niko nije zaboravio milion ljudi na ulicama protiv zakona o venčavanju pedera, niti tvrdoglavo odbijanje Olanda da raspiše referendum po tom pitanju. Polemični su i novi školski raspored časova, koji ukida jedan slobodan.

Ni zakletva na poštenje i antikorupciju njegove vlade  nije ispoštovana. Doskorašnji prvi ministar je, na primer, bio više puta osuđivan za korupciju a ipak je on oformio vladu. Ministar finansija Kajuzak je morao dati ostavku i trenutno je na sudu zbog utaje poreza i pranja love. Sva industrija je delokalizovana u Kinu, ili poverena robotima za automatsko propadanje u procep. Mehanizam servilnosti medija prema vlastima je i ovde, kao i svuda, duboko ukorenjen. Promene se osete tek kada se jasno predoseti alternativna smena. Kao prošle nedelje.

U pet do dvanaest stižu heroji. Ali najgore je što su baš socijalisti ti koji su prestigli desnicu u ukidanju povlastica radničkoj klasi i nametnuli sijaset novih poreza i globa ionako jadnom i nezaposlenom građanstvu. Finansija ubija demokratiju po sistemu spojenih sudova, bankarski  profit je za raju gubitak. E pa, dalje neće moći! Bar ne u velikoj većini opština zemlje slobode i ljudskih prava, koja je izmislila demokratiju i ceo jedan vek usavršavala razne vidove pobuna i revolucija. Da se čovek zapita kako i nama nije palo na pamet da papirnim listićima menjamo one koji nas izdaju i prodaju. Valjda je ovde teže prevazići svoj strah.