Postdemokratija

 

Ozbiljno neozbiljna država

 

Aleksandar Vučić kaže: Napraviću ozbiljnu državu! Već sama ta rečenica je neozbiljna, ali nažalost to je činjenica. Ne samo da je to rekao, nego to zaista pokušava i da radi, što čini neozbiljnim i njega, ali i tu državu. I već prvim potezom to je potvrdio. Postavljajući Maju Gojković za predsednicu Skupštine, pokazao je koliko je neozbiljan u pravljenju ozbiljne države. Počev od one sprdačine u Skupštini sa obrazloženjem za njen izbor i podrškama, kada se i sama Maja osvrtala da vidi o kome oni to tako lepo govore. Najsmešnije je što ni oni koji su imali zadatak da je hvale, ni oni koji su želeli da je diskvalifikuju, nisu imali šta da kažu. A i kako bi, kad nikad ništa nije radila. Da se razumemo, može ona to da bude, kao što je mogla da bude i gradonačelnica Novog Sada, pa grad ipak nije propao. Bila je ona i ministarka u Mološevićevoj vladi, naravno, bez portfelja, odnosno obaveza. Bila je i advokat u kancelarijama svog oca i brata, ali nikad u sudu!

 Bila je i potpredsednik radikala i predsednik svoje strankice, i u DSS i URS i SNS. Baš voli i ume da bude nešto. Mogla bi tako biti i premijer, umesto Vučića, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

 

Piše: Mile Isakov

 

O novoj vladi, nema šta da se kaže, jer nije naročito nova, a nije novo ni to da je Vučić vodi. Samo dosad to nije radio ozbiljno. Prilikom inauguracije, Vučić reče da za njegovu vladu neće biti ni subote, ni nedelje, ima da se radi danonoćno, a ministri će biti proveravani  svakih šest meseci. To me podseća na jednog novog urednika TVNS, koji je svojevremeno, tamo negde krajem sedamdesetih godina prošlog veka, došao na to mesto kao partijski kadar i odmah najavio ozbiljne promene. Prvo nas je naterao da sredimo svoje radne stolove i sklonimo sa njih gomile starih novina, dokumenata, beležaka i filmskih traka, i sve lepo složimo u fioke i po plakarima.

A onda je naredio da svi novinari moraju biti u redakciji od sedam ujutro, kao svi radni ljudi, ne mareći za to da bi nam tolika kafa mogla škoditi, jer u to doba ništa drugo nema da se radi. Naime, događaji koje televizijski novinari treba da isprate, ne počinju pre deset sati, a mnogi tek posle radnog vremena.

Za TV Dnevnik u pet i jedanaest uveče, pravi posao počinje tek posle podneva, a dotle je mnogo bolje da se novinari vrzmaju po gradu, jer i u kafanama će više informacija pokupiti nego sedeći u redakciji, prevrćući  novine, sa već bajatim vestima, koje smo mi objavili još juče. Naravno, od tog rada i reda nije bilo ništa, jer to jednostavno ne funkcioniše tako.

Za novinare, inače, važi pravilo da što su manje u redakciji, to bolje.

Bio sam i u vladi, pa znam, isto je i sa ministrima. Čak, najčešće su zajedno na terenu i sastancima. Ali, postoji jedna bitna razlika, rezultati novinarskog rada se vide odmah istog dana.

Kako li će, međutim, Vučić meriti rezultate rada ministara na šest meseci? Po tome kad dolaze i koliko vremena provode u vladi? Koliko imaju sastanaka i konferencija za štampu i koliko pri tom troše na kafu i kiselu vodu, a koliko na benzin ako krenu izvan vlade? Da li možda po broju zakona koje spremaju stručne službe, prepisujući evropske, ili po njihovim efektima, kojih može biti tek za godinu- dve? A i ako ne bude, ne mora biti do njega. Samo bog zna koliki će prinosi biti u poljoprivredi, bez navodnjavanja, a čak ni on ne zna kad ćemo mi izgraditi taj sistem. To ne zavisi ni od boga, ni od tog ministra, nego od para u budžetu, kao što ni otvaranje muzeja, više pozorišnih i filmskih premijera, zavisi od finansija, a ne od ministra kulture.

Stanje u medijima i medijske slobode, takođe, mnogo više zavise od volje svemoćnog premijera i njegove partije. Stoga, ne razumem Tasovca, koji se ponovo prihvatio tog posla, mada je već mogao da se uveri kako sve to (ne)funkcioniše. Ne razumem ni motive Kori Udovički, ni onog Vujovća iz Svetske banke, da uđu u vladu, osim ako ih tu nisu poslali njihovi pravi poslodavci, da nas sasvim stave pod kontrolu.  Lično sve sam bliže zaključku da je upravo to plan i da Vučić ima zadatak, pa i obavezu, da Srbiju prevede žednu preko vode.

Ta priča o proveri i smenjivosti ministara, samo je priprema odstupnice. Kad narod počne da stenje pod pritiskom reformi, koje vode daljem osiromašenju i obespravljivanju i države i građana, onda će za to biti proglašen krivim i smenjen neki ministar. Pošto nikakvog boljitka neće bit, neki ministri će biti žrtvovani već posle godinu dana, u drugoj godini mandata još nekoliko i tako redom, dok narod ne ukapira u kom grmu leži zec. A zec je još u šumi, tako da na Vučićevom ražanju može samo on malo da se ogreje. Jedno vreme.

Onima koji malo pažljivije analiziraju prve korake novog vođe, mnogo je jasnije šta se događa već posle formiranja nove Skupštine, jer ona je ogledalo društva i najznačajniji simbol države. 

Jednostavno, nema ozbiljne države bez ozbiljne Narodne Skupštine. Skupština ne može biti ozbiljna institucija kad joj na čelo staviš osobu bez ugleda i autoriteta, a to ne može imati neko ko je promenio pet partija. Za tako promiskuitetnu osobu, i u privatnom i u političkom životu, koja za pedeset godina nije uspela da oformi ni svoju porodicu, ni advokatsku kancelariju, jedino merilo uspeha su funkcije na kojima je bila i afere koje je otud prate. Kao ona sa autobuskom stanicom u Novom Sadu.

Možda bi se Maji Gojković moglo i progledati kroz prste silno političko kameleonstvo, kad bi umela bar suvislo to da objasni. "Ja sam ostala dosledna sebi", reče tim povodom naša Maja i ostade ocvala usedelica u državnim foteljama.   

Inače, niije Maja Gojković ni gora, ni bolja od mnogih pre nje na tom mestu, ali baš zato naš Parlament nije nikad ni bio ozbiljna institucija. Ni narodna. Ranije je bila vlasništvo jedne partije, pa onda demokratska kulisa za više stranaka,  da bi sad postala i jedno i drugo. Sad je ponovo u vlasništvu jedne partije, Srpske napredne stranke, ali zakićena sa nekoliko malih partija u vlasti i opoziciji, za stvaranje privida demokratije.

Ni nalik na najviši i najvažniji dom u državi. A ozbiljnost demokratske države meri se najviše po značaju i uticaju koji ima Narodna Skupština. Ovakvoj Skupštini može da predsedava bilo ko, ko ume da čita, jer sve mu je unapred napisano u scenariju zasedanja u kojem piše baš sve, od prve rečenice- Otvaram zasedanje- do poslednje- Konstatujem da je sednica Skupštine zaključena. Ne mora više da zna ni da broji, jer glasove sad prebrojava kompjuter.

Naravno, nije to jedini, pa ni najvažniji posao predsednika, ili predsednice Skupštine. Ni donošenje zakona nije bog zna kako zahtevan posao, jer u Skupštinu stiže sve već sažvakano, a amandmani opozicije, zna se, mačku o rep. Međutim, sprovođenje tih zakona, odnosno njihova dosledna primena u praksi, ovde je uvek problematično, zato što nema političke volje u izvršnoj i pravosudnoj vlasti, a nema ni odgovarajućeg autoriteta Narodne Skupštine, da na tome insistira. Zato se na njeno čelo postavljaju takvi kao što je Maja Gojković, da ne talasaju, a u skupštinske klupe poslušni izvršioci partijske direktive i ostrašćeni lovci na drugačije mišljenje. 

Posebno je simptomatično, kako se u novoj Skupštini ponašaju poslanici SNS, koji uredno cenzurišu svaku diskusiju. Davno nije bilo tako, ako je ikad i bilo. Neverovatno, ali bukvalno posle svakog diskutanta sa drugačijim mišljenjem, za reč se javlja dežurni iz vladajuće partije da ga demantuje, dakle da demantuje njegovo mišljenje. I da ga zabrani.

Na primer, kad Zoran Živković, kaže kako sumnja da će novi ministar unutrašnjih poslova biti uspešan u tom poslu, odmah skaču dvojica naprednjaka da kažu kako će, naprotiv, taj ministar sasvim sigurno dobro obavljati svoj posao. Onaj je, dakle, izneo svoje mišljenje, a ovaj mu na osnovu svog partijskog mišljenja, dokazuje kako mu mišljenje nije ispravno, a onda ni dozvoljeno. Novi ministar biti odličan, najbolji svih vremena. I tačka. To ima da bude neupitna činjenica.

A onda odmah sledi i diskvalifikacija, tvrdnjom da Živković zapravo ni nema pravo na mišljenje o tome, jer zna se kako je on bio očajan šef policije u saveznoj vladi i kako je kao premijer vršio masovna hapšenja u akciji "Sablja", posle ubistva Đinđića. I tako redom.

Na svaku sličnu upitanost da li će nešto funkcionisati kao što se zamišlja i predlaže, da li je uopšte to tako moguće, naprednjaci odgovaraju kako će to sasvim sigurno funkcionisati bolje nego ikad. Naravno, mora im se verovati na reč. Za svaki slučaj, da se to ne bi ponavljalo, svom snagom se ostrve na one koji u to sumnjaju, optužbama za sve što je u prethodno vreme urađeno i sve što nije urađeno. Kao da su se oni i njihov vođa, juče ispileli, nevini kao od majke Srbije rođeni. Bilo je i ranije u Skupštini osporavanja i odbijanja drugačijih predloga, čak vrlo često, ali davno nije bilo uskraćivanja prava na mišljenje. Još od staljinističkih vremena.    

Kada najaviš stvaranje ozbiljne države, a već na prvom koraku tako neodgovorno tretiraš njen najviši dom, onda je jasno koliko ozbiljno misliš to što govoriš. Kad svojim poslanicima daš zadatak da, zloupotrebljavajući svoju brojčanu premoć, najoštrije reaguju na svaku zamerku, na svaki predlog za izmenu pojedinih članova zakona, pa čak i na pitanja, to najbolje pokazuje tvoj odnos prema državi u celini. Ali i nesigurnost u sebe i svoju politiku. Pa i strah.

Ako ti smeta čak i uobičajena opoziciona kritika radi kritike, pa čak i beznačajna a očigledno zlurada opaska na račun nekih personalnih rešenja, to je pokazatelj potpunog odsustva vizije i strateških ciljeva. Ako još pokušavaš da to sprečiš i ukineš, to je dokaz tvoje nemoći, uprkos ogromnoj moći koju imaš i sa kojom očigledno ne znaš šta ćeš. Vučić zna šta treba da uradi, ali ne zna kako da to izvede, a da se ne vidi.