Sećanja

 

Nobelovac koji je voleo moćne

 

Večna samoća Gabrijela Markesa

 

Na Veliki četvrtak, prošlog 17. aprila, u dva sata popodne, u svojoj kući u Meksiko Sitiju umro je kolumbijski novinar, književnik i nobelovac, Gabrijel Garsija Markes. Imao je 87 godina. Napisao je besmrtne knjige, družeći se sa moćnim ljudima, jer ga je moć fascinirala. O njegovom životu, novinarstvu i književnim delima piše urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

Nobelovu nagradu za književnost Marks je dobio 1982. godine, a pisao je literaturu inspirisanu mističnom latinoameričkom panoramom, romane i pripovetke koje je ceo svet zavoleo. Knjige su mu prevedene na desetine jezika, a roman Sto godina samoće prodat je u rekordnih 50 miliona primeraka. Bio je levičar, kao i mnogi latinoamerički intelektualci i umetnici, i čitavog života politički aktivan. Odlučno se suprotstavljao čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu i strasno branio kubanskog vođu Fidela Kastra. Voleo je da piše o onima i da se druži sa onima koji su posedovali moć. Kako je to svojevremeno rekao jedan čileanski pisac - Markes je „čovek oduševljen time što je upoznao toliko predsednika i patrijarha".

Oni koji kritikuju Markesa, a ima i takvih, ne kude njegova književna dela, već njegove političke pozicije i njegovu želju i napore da bude što bliže moćnih ličnosti. Među moćnima ubrajaju bivšeg predsednika Španije, Felipea Gonzalesa, kao i Bila Klintona i Fransoa Miterana. Naročito ističu nekritični odnos kolumbijskog nobelovca sa kubanskim liderom Fidelom Kastrom. Da li su ove optužbe opravdane? Ako je zaista voleo moćne, levičare u političkom opredeljenju, zašto se onda nije družio sa nikaragvanskim sandinistom Danielom Ortegom ili Ugom Čavesom iz Venecuele? Čini se da su njegove odluke s kim će razviti prijateljstvo ipak bile na nivou lične hemije. Ipak, čak ni ovo ne poriče Markesovu opsednutost kada su moćnici i moć u pitanju. Njegov roman Jesen patrijarha, objavljen 1975. godine, upravo se bavi fenomenom moći.

U tom romanu Markes obrađuje život jednog latinoameričkog diktatora, kao i čudesa koja se oko njega događaju. Sam autor je jednom prilikom rekao da je Aureliano Buendia, ličnost iz Sto godina samoće, takođe postao apsolutni vladar da je u knjizi osvojio vlast. Kasnije je u romanu Hronika najavljene smrti, Markes obrađivao moć mačizma. Mnogo puta su ličnosti iz njegovih knjiga upoređivani sa dva Markesova prijatelja iz karipskog prostora - Fidelom Kastrom i već pokojnim bivšim moćnikom Paname, Omarom Torihosom. Gabriel Garsija je, kažu kritičari, uvek hteo da bude svedok moći i da bude što bliže moćnima, kao i da ih ponekad posavetuje. Ali su i ti moćnici povremeno tražili uslugu čuvenog pisca.

Kada su se Gabrijel Markes i Fidel Kastro konačno sreli po prvi put 1977. godine u hodniku na šestom spratu hotela „Nacional", Kastro mu je bio uručio jedan izveštaj o intervenciji kubanskih trupa u Angoli. Hteo je da Markes nešto napiše o tome. Gabov članak se zvao Operacija Karlota, po imenu stare afričke robinje koja se pobunila protiv Španaca u poslednjoj španskoj kolonije u Latinskoj Americi, Kubi. Članak je bio preveden na skoro sve jezike i objavljen bezmalo svugde gde je postojala neka štamparska mašina. Taj je tekst vratio književnika Garsiju Markesa u prvi novinarski plan, ali je bio i značajan propagandi materijal kubanskog režima.

Pretpostavlja se da je Kastro uputio Markesa kako da napiše taj članak, budući da tekst Operacija Karlota: Kuba u Angoli, potvrđuje Kastrovu verziju istorijskih događanja. Po tvrđenju Fidela Kastra uloga Kube u Angoli bila je u službi odbrane međunarodnog proleterijata, a ne u zastupanju sovjetskih interesa. S druge strane, mnoga Markesova pisanja opisuju život na Kubi kao život u utopijskom raju, a tekst pod naslovom Fidel Kastro koga ja poznajem, objavljenog 2006. godine, prepun je hvalospeva o vođi kubanske revolucije. Drugar Fidel Gabou ne ostaje dužan, Kastro u svom članku objavljenom povodom jedne od godišnjica njihovog prijateljstva tvrdi da bi u sledećem životu voleo da bude književnik - da bude Gabrijel Garsija Markes.

Vremenom se svetska politika znatno promenila, nestao je moćni svet okupljen oko Sovjetskog Saveza, i Markes se povlači u neku vrstu odbrambenog aktivizma - kako zaštititi (kubansku) revoluciju, pre svega kao simbola i dostojanstva Latinske Amerike. Tokom tih globalnih političkih promena neki Markesovi prijatelji su, ili prešli u suprotni tabor, Marijo Vargas Ljosa, ili napustili ideje revolucionara stila Fidela Kastra i Če Gevare. Jedan od najbližih prijatelja još iz detinjstva, novinar Plinio Apulejo Mendoza, postajao je antikomunista od trenutka kada je 1971. godine Fidel Kastro strpao u zatvor kubanskog pesnika Eberta Padilju. I Markes se donekle menja, te više nije hvalio kubansku režimsku birokratiju, ali i dalje strasno podržavao njihovog vođu, Fidela.

Šta je magnet njihovog druženja? Markes niti traži niti bi voleo da ima moć, tvrde analitičari naklonjeni psihološkim analizama, ali voli da se lakta s moćnima, a Fidel Kastro je bio, pa i ostao, moćan čovek. Makar na Kubi. Gabo je bio opsednut moćnicima, fascinirali su ga kaudiljosi i obožavao je tajnu diplomatiju. Odbio je da prihvati sve ponude političkih partija, odbio da bude ambasador, ministar pa čak i predsednik Kolumbije, ali nije odbio da se pojavljuje kao glavni protagonista u tajnoj diplomatiji. Nije odoleo da se oproba kao neka vrsta diplomatskog Džejmsa Bonda.

Po pisanju Karlosa Salinasa de Gortarija, koji je bio predsednik Meksika od 1988. do 1994, Markes je bio taj koji je leteo u trouglu Meksiko-Havana-Vašington i prenosio poruke od Kastra do Klintona, i obrnuto, kada je avgusta meseca 1994. godine pretila opasnost da oko 300.000 nezadovoljnih Kubanaca pohrle sa ostrva ka Majamiju. Kastro je zaustavio „invaziju" u zamenu za nekoliko američkih ustupaka oko povećanja broja viza za Kubance.

Sam Markes je u privatnim razgovorima tvrdio da je uspeo da iz Kastrovih zatvora svojim intervencijama oslobodi nekoliko hiljada političkih zatvorenika. Poznata je njegova uloga kao posrednik između francuskog predsednika Miterana i Kastra u slućaju pesnika Valjadaresa. Miteran je bio pod pritiskom francuskih konzervativnih intelektualaca zato što je održavao prisne odnose sa vladom u Havani koja je zatvorila paralizovanog poetu Armanda Valjadaresa. Markesovo posredništvo urodilo je plodom.

S druge strane, Kastro je pronašao u Markesu najslavnijeg karipskog intelektualca stoleća. Čoveka koji je sustigao popularnost Servantesa i famu Don Kihota. Od takvog laureata Kubanski lider je dobijao neobjavljene manuskripte, a kada bi u njima pronašao neku tehničku grešku, kao što je brzina čamca ili sistem za okidanje na pušci, on je svoje ispravke prosleđivao prijatelju Gabrijelu koji je bio više nego zahvalan. I Fidel je bio zadovoljan što je ispravljao jednog nobelovca.

Da li je Markes, koji je na ostrvu imao na raspolaganju jednu vilu i automobil marke mercedes, poznavao realno stanje u kome su živeli većina Kubanaca je pitanje koje mnogi postavljaju. Neki na njega daju i odgovore tvrdeći da Gabo nije hteo da reskira prijateljstvo sa Fidelom javno govoreći o kubanskim problemima. Na kraju krajeva - nije hteo da mu se „meša u posao".

Nakon Markesove smrti saznali smo da je ostavio jedan neobjavljeni rukopis, neki novi roman, po svemu sudeći. A da li je spremao drugi tom svojih memoara u kojem su mnogi očekivali da se obelodane odnosi sa Kastrom i ostalim moćnicima? Nakon smrti, makar neposredno nakon toga, nije bilo ni reči o drugom tomu autobiografije, ali mnogi se nadaju da će jednog dana izroniti makar neke zabeleške o tim temama.

Jednom je Markes izjavio da je on čitavog života pisao samo jednu knjigu - knjigu o samoći. Možda je mogao da kaže da je pisao knjigu o moći. Protkano u svim njegovim knjigama je opis, kroz različite likove i iz raznih uglova, upotrebe i zloupotrebe moći od strane vođa, raznoraznih patrijarha. Fascinirala ga je moć kao takva, ali on sam nikada nije hteo da bude moćnik.

 

 

A 1.

 

Susret Gaboa i Fidela

 

Gabriel Garsija Markes i Fidel Kastro nisu se poznavali sve do 1977. godine iako su im se putevi ranije ukrstili. Dogodilo se to tokom 1948, za vreme „el bogotaza", popularnih protesta u kolumbijskoj prestonici koji su eksplodirali nakon ubistva nacionalnog lidera Horhea E. Gaitana.

Bogota je te 1948. godine bila užareni grad. Grad pakao. Mrtvi su ležali na sve strane, pobunjenici su hvatali policajce i streljali ih na licu mesta dok je vojska bila nesposobna da kontroliše masu koja je žudela osveti. Usred žestokog puškaranja, sitan mladić, mršav i prerano brkat, iznenada je izašao iz jedne zgrade tegleći tešku pisaću mašinu i, sa svim besom iz dubine duše, podigao ju je iznad glave i bacivši je na pločnik razbio je u hiljade komadića.

Mnogo godina kasnije, ispred jednog sasvim belog kompjuterskog ekrana, Kastro je trebao da se priseti dana kada je video Garsiju Markesa po prvi put. Tvrdio je Kastro, koji se u vreme nereda nalazio u Bogoti na nekoj studentskoj konferenciji i koji se priključio demonstracijama, da ga je scena s pisaćom mašinom, čiji je svedok bio, toliko impresionirala da je nekoliko dekada kasnije, u jednoj havanskoj noći, ispričao događaj Garsiji Markesu koji se skamenio.

- Fidel, to sam bio ja! - uzviknuo mu je Gabo.