Natrag
Feljton
„Mač revolucije" - OZNA u Jugoslaviji 1944-1946 (5)
Prećutana istorija
OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), preteča je današnjih tajnih službi u Srbiji. Formirana je 1944, a posle 1946. podeljena je na vojnu Kontraobaveštajnu službu i civilnu Upravu državne bezbednosti. O njenom nastanku, zastranjivanjima i transformaciji, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Srbije, istoričar Kosta Nikolić, napravio je monografiju. Iz njegovog dela o prvoj tajnoj političkoj policiji u komunističkoj Jugoslaviji „Mač revolucije - OZNA u Jugoslaviji 1944 -1946", u izdanju "Službenog glasnika", magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi najvažnije delove.
Dr Kosta Nikolić
Masovne likvidacije poraženih snaga karakteristične su za mnoge zemlje na kraju Drugog svetskog rata. Istoričari koji se time bave, imaju običaj da pišu kako onome kome pripada ratna slava pripada i stid zbog nehumanih i nečovečnih dela koja su počinili nad nezaštićenim ljudima, vođeni navodnim „višim ciljevima". U jugoslovenskom slučaju u pitanju je bila smišljena i dobro organizovana politika uništenja „klasnog neprijatelja", „izdajnika naroda i države", odnosno, suzbijanja bilo kakve ideje o nekom otporu „novom poretku" u Jugoslaviji.
Da su jugoslovenske vlasti vrlo dobro znale šta rade, pokazuje tek nekoliko sačuvanih dokumenata. Posredno znamo da je Aleksandar Ranković već 18. maja 1945. doneo naredbu o potrebi odstranjivanja i razaranja grobova nemačkih i drugih okupatorskih vojnika „i njihovih saradnika" kako bi se izbrisao svaki trag o njima. To naređenje su pojedinačni federalni ministri, u celini ili prilagođeno, poslali nižim organima vlasti. Tako je Zoran Polič, ministar unutrašnjih poslove Slovenije, 12. juna doneo naredbu svim okružnim Narodno-oslobodilačkim odborima u kojoj se, između ostalog, kaže:
„Zato je savezno ministarstvo za unutrašnje poslove izdalo 18. maja 1945. naređenje po kojem trebaju narodnooslobodilački odbori učine sve što je potrebno da odmah uklone (sravne sa zemljom) sva groblja, kao i pojedinačne grobove okupatora i domaćih izdajnika i da se na taj način izbrišu svi tragovi o njima".
Edvard Kardelj, tada potpredsednik vlade DFJ i ministar za Konstituantu, kritikovao je 25. juna 1945. Borisa Kidriča, predsednika slovenačke vlade, zbog sporog „čišćenja" zarobljenika: „Najkasnije u toku tri sedmice raspustiće se sudovi nacionalne časti, vojni sudovi će suditi samo vojnim licima, sve drugo će preuzeti redovni sudovi. Proglasiće se nova amnestija. Zato nemate više nikakvog razloga u tako sporom čišćenju kao do sada".
Posledice rata u Jugoslaviji bile su više nego strašne, a još više su ih uvećala posleratna ubistva. Demonstriranjem „revolucionarne pravde" razorena je moralna i biološka osnova društva. Od stratišta i masovnih grobnica po austrijskim i slovenačkim šumama i jarugama u Hrvatskoj se najviše čulo za Blajburg, u Crnoj Gori za Zidani Most, u Sloveniji i Srbiji za Kočevski rog. To su postale metafore za masovno stradanje, ali i za teški moralni poraz vrha KPJ koji nikada nije bio ni priznat, ni javno saopšten.
Politička policija, sredstvo nad partijom
U posleratnoj Jugoslaviji žrtve su sistematski brisane iz javnog sećanja. Zločin koji je nova jugoslovenska vlast počinila na svojim državljanima, sa masovnim vansudskim ubistvima, dodatno se potencirao naređenjima o ćutanju i oduzimanju prava na grobno mesto. Masovne grobnice, pojedinačni grobovi i žrtve jednostavno nisu smele da postoje. Grobnice su bile razorene, prikrivene, uništene. Preko njih su građene gradske deponije, stambene zgrade ili autoputevi. U Sloveniji, delimično i Hrvatskoj, dosta je urađeno na njihovom pronalaženju i identifikovanju žrtava. U Srbiji je zavet ćutanja i dalje na snazi, posebno kod levičarske inteligencije. Narativ o „izdajnicima" i „narodnim neprijateljima" ima isti smisao i snagu kao i u ratnim godinama.
Iz istorije je poznato da nijedno sakrivanje zločina ne može da ostane zauvek tajna, pa tako ni sudbina žrtava jugoslovenskog komunizma nije ostala sakrivena. Zatvorenici koji su uspeli da pobegnu iz logora, a posebno oni koji su preživeli streljanja, o tome su govorili rodbini i prijateljima; o njihovoj sudbini naširoko se pisalo u emigraciji. Zato je, na primer, u blizini grobnica u Sloveniji, posebno masovnih i posećenijih, slovenačka Državna bezbednost 80-ih godina 20. veka još uvek vrebala ko dolazi na mesta gde bi morali ležati ostaci žrtava. To se posebno radilo pred Dan mrtvih (1. novembar). Ali, kako zaključuje M. Ferenc, ako se u slovenačkoj javnosti 20 godina posle zločina o njemu samo šaputalo, posle 30 godina prvi put javno govorilo, posle 40 godina znalo za pet ili šest masovnih grobnica, posle 50 godina njihov broj povećao se za deset puta, a u 2010. popisano je 600 nepoznatih i prećutanih grobnica.
Ubistava je bilo u svim krajevima, po tome Beograd nije bio izuzetak. Ulazak partizanskih snaga značio je i početak progona svih protivnika nove vlasti. Preživeli lokalni komunisti upirali su prstom na mnoge i oni su odmah, bez ikakvog suđenja, stavljani pred streljački stroj. Valjevo kao prva veća varoš zauzeta od partizana, bilo je i poprište prvog većeg obračuna sa „unutrašnjim neprijateljem", i tu je bilo masovnih likvidacija. U istočnoj Srbiji za organima bezbednosti novih vlasti ostala su mnoga stratišta sa neutvrđenim brojem likvidiranih: jaruge kod Boljevca, brdo Kraljevica, šuma kod Tupižnice, drum kod Vražogrnaca, zatim na severu kod Požarevca - na starom Petrovačkom putu, selu Smoljinac, u koritu Velike Morave. I Čačak je bio poprište streljanja narodnih neprijatelja („najmanje 150").
U Vojvodini, po ulasku u Novi Sad 23. oktobra 1944. „oslobodioci" su izvršili streljanje grupe „narodnih neprijatelja" u jednoj šumi; u Subotici takođe, najviše ljudi mađarske nacionalnosti. OZNA je od kraja oktobra do sredine novembra 1944. u Banatu uhapsila, osudila i streljala 211 Srba pod optužbom da su sarađivali sa pokretom generala Mihailovića. Njihova imena i zanimanja, datumi hapšenja i pogubljenja, kao i šturi opisi krivice koja ih je, dok su ratna dejstva još trajala, dovela pred puščane cevi pobednika, zapisani su u dokumentima koja se čuvaju u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu.
Uz one iz Banata, tu je bilo i nešto Srba iz Bačke. U odvojenim spiskovima, navedena su i imena oko 1.100 Mađara, streljanih uglavnom zbog pripadnosti Hortijevim okupacionim snagama u Bačkoj, i nešto više od 400 sremskih Hrvata, za koje je navedeno da su pripadali ustašama. U dokumentima se nalaze i imena 33 Rusa iz Banata koje je na srmt osudila sovjetska NKVD. Uhapšeni su krajem oktobra 1944. a presude su mahom izvršene već početkom novembra iste godine.
Do sredine 1945. u Vojvodini je uhapšeno 14.069 lica, od kojih je najmanje 10.360 streljano od strane OZNE i vojnih jedinica, najviše Nemaca i Mađara. Navedeni broj streljanih predstavlja samo donju granicu stradalih; njoj treba pridodati broj lica koje su streljale samo vojne jedinice, kao i broj kasnije sudski procesuiranih, kako bi se u potpunosti sagledale razmere represije. Dobar deo likvidacija u Vojvodini bio je rukovođen golom osvetom i anarhičnom represijom pojedinaca i grupa koje državni aparat jednostavno nije mogao da obuzda.
Vladislav Sretenović, nekadašnji oficir OZNE, svedočio je 2011. o likvidacijama u Kragujevcu: „...Hapsili smo prvo po selima, a onda i po gradu sve koji su bili obeleženi kao izdajnici. Svi su, po odluci prekog suda, streljani. Većina je ubijena u Kapislani, i to su ti podrumi koje ste slikali. Tu su dovođeni jer odatle nisu mogli da pobegnu, niti su se čuli pucnji. Bilo je to teško vreme, a u njemu su stradali i oni koji nisu krivi. Pamtim da smo, kada je bilo oslobođenje, došli preko Milanovca do sela nadomak Kragujevca. Zarobili smo oko 1.500 četnika. Komandanta, koji je bio moj zemljak iz obližnjeg sela, iz Žirovnice, streljali smo odmah. U selu Lužnice smo uhapsili dve devojke koje su sarađivale sa četnicima i streljali ih. Uhapsili smo i učiteljicu iz Opornice. Ona je isto ubijena. Imala je, sećam se, malu ćerku. Mi smo bili 15. majevička brigada, sa puno Bosanaca. U samom gradu su mnogi stradali i bili hapšeni".
Milovan Đilas je naknadno pisao da su u organe bezbednosti u početku birani „najrevnosniji, najbolji, najbeskompromisniji komunisti". Ali, ti organi brzo su postali najprivlačniji za političke karijeriste, postrevolucionarne revolucionare: „...No za društvo, pa i samu vladajuću partiju, bilo je razornije i poraznije što je tajna policije rasprostrla svoju kontrolu na sve oblasti, u sve pore, u porodice i privatni život. Moja prva žena Mitra intimno mi se žalila, 1947. da se čak i oni članovi CK Srbije, pribojavaju - paze šta će reći, kako se izraziti - pred svojim drugom koji rukovodi tajnom policijom. A kako li je tek bilo u unutrašnjosti, u sreskim komitetima?"
Sovjetski izum - kontrolisanje partije pomoću tajne policije - jugoslovenski vrh je preuzeo ali bi do toga, prema Đilasovom mišljenju, došao i samostalno. Proces širenja i otvaranja Partije morao je da se kontroliše da sama KPJ ne bi postala utočište njenih protivnika. Samim tim, tajna policija je postala „sredstvo vrha nad partijom, čime je Partija gubila mogućnost demokratičnosti". Ostaje činjenica da se do današnjih dana srpska država nikad nije zvanično odredila o ovom specifičnom „crvenom teroru", a nije utvrđen broj pobijenih, kao ni razlozi. O imenima likvidatora i punoj rehabilitaciji žrtava još uvek nema ni govora.
Zavet ćutanja u Srbiji
Da su jugoslovenske vlasti vrlo dobro znale šta rade, pokazuje tek nekoliko sačuvanih dokumenata. Posredno znamo da je Aleksandar Ranković već 18. maja 1945. doneo naredbu o potrebi odstranjivanja i razaranja grobova nemačkih i drugih okupatorskih vojnika „i njihovih saradnika" kako bi se izbrisao svaki trag o njima. To naređenje su pojedinačni federalni ministri, u celini ili prilagođeno, poslali nižim organima vlasti. Tako je Zoran Polič, ministar unutrašnjih poslove Slovenije, 12. juna doneo naredbu svim okružnim Narodno-oslobodilačkim odborima u kojoj se, između ostalog, kaže: „...Zato je savezno ministarstvo za unutrašnje poslove izdalo 18. maja 1945. naređenje po kojem trebaju narodnooslobodilački odbori učine sve što je potrebno da odmah uklone (sravne sa zemljom) sva groblja, kao i pojedinačne grobove okupatora i domaćih izdajnika i da se na taj način izbrišu svi tragovi o njima".
Edvard Kardelj, tada potpredsednik vlade DFJ i ministar za Konstituantu, kritikovao je 25. juna 1945. Borisa Kidriča, predsednika slovenačke vlade, zbog sporog „čišćenja" zarobljenika: „Najkasnije u toku tri sedmice raspustiće se sudovi nacionalne časti, vojni sudovi će suditi samo vojnim licima, sve drugo će preuzeti redovni sudovi. Proglasiće se nova amnestija. Zato nemate više nikakvog razloga u tako sporom čišćenju kao do sada".
U posleratnoj Jugoslaviji žrtve su sistematski brisane iz javnog sećanja. Zločin koji je nova jugoslovenska vlast počinila na svojim državljanima, sa masovnim vansudskim ubistvima, dodatno se potencirao naređenjima o ćutanju i oduzimanju prava na grobno mesto. Masovne grobnice, pojedinačni grobovi i žrtve jednostavno nisu smele da postoje. Grobnice su bile razorene, prikrivene, uništene. Preko njih su građene gradske deponije, stambene zgrade ili autoputevi. U Sloveniji, delimično i Hrvatskoj, dosta je urađeno na njihovom pronalaženju i identifikovanju žrtava. U Srbiji je zavet ćutanja i dalje na snazi, posebno kod levičarske inteligencije. Narativ o „izdajnicima" i „narodnim neprijateljima" ima isti smisao i snagu kao i u ratnim godinama.
Iz istorije je poznato da nijedno sakrivanje zločina ne može da ostane zauvek tajna, pa tako ni sudbina žrtava jugoslovenskog komunizma nije ostala sakrivena. Zatvorenici koji su uspeli da pobegnu iz logora, a posebno oni koji su preživeli streljanja, o tome su govorili rodbini i prijateljima; o njihovoj sudbini naširoko se pisalo u emigraciji. Zato je, na primer, u blizini grobnica u Sloveniji, posebno masovnih i posećenijih, slovenačka Državna bezbednost 80-ih godina 20. veka još uvek vrebala ko dolazi na mesta gde bi morali ležati ostaci žrtava. To se posebno radilo pred Dan mrtvih (1. novembar). Ali, kako zaključuje M. Ferenc, ako se u slovenačkoj javnosti 20 godina posle zločina o njemu samo šaputalo, posle 30 godina prvi put javno govorilo, posle 40 godina znalo za pet ili šest masovnih grobnica, posle 50 godina njihov broj povećao se za deset puta, a u 2010. popisano je 600 nepoznatih i prećutanih grobnica.
"...Što je tražio, to je i našao!"
Tito je u svom govoru u Ljubljani 26. maja 1945, poslao više nego jasnu poruku o sudbini ovih ljudi: „Što se tiče ovih izdajnika koji su se našli unutar naše zemlje, u svakom narodu posebice - to je stvar prošlosti. Ruka pravde, ruka osvetnica našeg naroda dostigla ih je već ogromnu većinu, a samo jedan mali dio uspio je pobjeći pod krilo pokrovitelja van naše zemlje. Ova manjina nikada više neće da gleda ove naše divne planine, naša cvatuća polja. Ako bi se to dogodilo, onda će to biti vrlo kratkog vijeka".
Iz Jesenica transporti su išli do Kranja. Tu su zarobljenici sabrani u logor, a zatim dovedeni u Šentvid, predgrađe Ljubljane, gde se nalazio logor otvorenog tipa. Zarobljenici su povremeno posećivani od partizana (među njima je bilo i Kalmika) koji su išli od grupice do grupice i trpali u šatorska krila dragocenosti koje su zarobljenici do tada uspeli da sakriju. Iz grupa za streljane izdvojeni su mlađi od 18 godina.
Jedna grupa viših partizanskih oficira posetila je Kočevje 9. juna. Oni su otišli nad jamu, koja je zatim zarušena u nekoliko eksplozija. Kasnije je organizovana igranka i zabava za vojnike čete koja je izvršila zadatak:
„...U nedelju ujutru u sedam sati četa egzekutora je otišla vozom na odmor na Bled. Nisam to znao tada, ali sam o tome čuo mnogo kasnije kad su se ove ubojice vratile u svoje čete, koje su u međuvremenu poslate u Makedoniju. Rekli su da su kao nagradu za izvršene masakre u Kočevju dobili dvanaest dana odmora na ostrvu Bled, gde im je dodeljen smeštaj u bivšem luksuznom hotelu. Imali su dobru hranu, plivali po jezeru, jedrili i gledali predstave koje je svake večeri izvodila amaterska pozorišna trupa pri štabu divizije."
Sa ovim ljudima streljana su i 73 sveštenika, sveštenomonaška lica i bogoslova Srpske pravoslavne crkve iz Crne Gore. Mitropolit Crnogorsko-primorski Joanikije (Lipovac) odveden je u Srbiju i posle maltretiranja i mučenja ubijen juna 1945. kod Aranđelovca, zajedno sa Lukom Vukmanovićem, rođenim bratom istaknutog jugoslovenskog komuniste Svetozara Vukmanovića Tempa. O tome su odluku doneli pukovnik OZNE Vladimir Rolović i komandant 1. armije NOVJ Peko Dapčević.
Svetozar Vukmanović nije sumnjao u ispravnost takve odluke, nije hteo da interveniše za Luku, oca četvoro dece, odbio je da izda propusnicu njihovom bratu od strica Milu Vukmanoviću koji je hteo da ide u Sloveniju i da spasi Luku („neću, što je tražio to je i našao"), čak je bio vrlo grub i prema svojoj majci. O tome je u memoarima naknadno pisao: „Sa majkom nijesam htio da razgovaram o Luki. Ona se nije usuđivala ni da ga pomene preda mnom. Samo jednom je pokušala da mi kaže kako nije bio s a okupatorima, ali je sam je grubo prekinuo i rekao da ga više ne pominje u mom prisustvu ako želi da budemo zajedno. Nije ga više pominjala".
Preživeli ratni zarobljenici upućivani su u zarobljeničke logore u Hrvatskoj i Srbiji. O tome je Aleksandra Rankovića 12. juna 1945. izvestio sovjetski pukovnik Dimitrije Georgijević, specijalni opunomoćenik OZNE za Jugoslaviju, što je još jedna potvrda da su organi OZNE bili glavni organizatori masovne likvidacije, ali i da je sa time nastavljeno i tokom juna 1945. On je saopštio da je 8. juna počelo „glavno kretanje" kolona ratnih zarobljenika „koji su zarobljeni u Sloveniji i na granicama Austrije, ostale su manje grupe koje se nalaze na promatranju-čišćenju ili na eventualnim radovima koji nose vremenski karakter: opravka pruga, mostova, cesta".
U logore u Hrvatskoj trebalo je smestiti 50.175 zarobljenika (22.905 Nemaca), u Vojvodini 56.846 zarobljenika (10.000 Nemaca): „...Od zarobljenih domobrana i ustaša, posle izvršenog čišćenja, predato je dopunskim jedinicama II armije - 43.901. Oko 15-20.000 ratnih zarobljenika nalazi se na raznim radovima, kao i čišćenju, u mestima Maribor, Celje, Zidani Most, Zagreb, Samobor, Dugo Selo, Sisak i Petrinja. Š...Ć Sa oficirima iz OZNE dodeljenim u logorima, ja sam lično svakome određenom oficiru dao potrebne instrukcije za rad u logorima sa zarobljenicima. Takođe, proveo sam jedno savetovanje sa oficirima OZNE koji su dodeljeni po oblastima II armije. Do sada rad svih oficira OZNE po logorima skoncentrisao se na smeštaj zarobljenika i klasificiranje istih prema delima i rodovima vojske. Većina rada OZNE bila je kod domobrana, na njihovom ispitivanju i čišćenju od ustaša iz razloga da bi se isti što pre predali Dopunskim jedinicama".
U referatu iz marta 1946. Aleksandar Ranković je istakao da u je tom trenutku u Jugoslaviji bilo 19 kazneno-popravnih domova i zavoda za prisilni rad, 49 okružnih i 265 sreskih zatvora. U njima je bilo „svega" 22. 578 osuđenika, od kojih je 5.197 bilo u sreskim i okružnim zatvorima. Ostalih 17.381 lica bilo je raspoređeno ovako: Srbija 6.362, Hrvatska 6.669, Slovenija 1.430, Bosna i Hercegovina 1.711, Makedonija 946 i Crna Gora 323.
Prema podacima Kontraobaveštajne službe JA, na dan 23. novembra 1946. stanje „zatvora za unutrašnje neprijatelje" bilo je sledeće: „...Sisak (3.000), Karlovac, Gospić, Sušak, Volosko, Dubrovnik, Split, Šibenik, Zadar, Ogulin, Požarevac (4.800), Kragujevac, Nikšić, Kotor, Cetinje, Titograd, Bijelo Polje, Novi Pazar, Kosovska Mitrovica, Uroševac, Prizren, Peć, Priština, Novi Sad, Sombor, Subotica, Petrovgrad, Štip, Titov Veles, Skoplje, Idrizovo, Kumanovo, Bitolj, Struga, Kičevo".
Istovremeno je u toku 1946. zbog optužbi za špijunažu u jedinicama i ustanovama Jugoslovenske armije uhapšeno je 7.104 lica - 432 oficira, 219, podoficira, 6.093 vojnika i 354 civila.
Na kraju 1946. „rešena" je sudbina zarobljenika u Sloveniji. Nije najjasnije kako je to izvedeno, ali jedna naredba majora Laze Vidovića, šefa KOS-a pri IV armiji JA, mnogo govori o tome. Major Vidović je već imao reputaciju oficira koji je bez mnogo razmišljanja sprovodio direktive vrha OZNE u Hrvatskoj krajem 1945. U naredbi „Odseku KOS-a" u 26. brigadi IV armije od 3. oktobra 1946. on je istakao sledeće: „Dostavljamo vam naredbu Generalštaba br. 369 sa kojom treba upoznati sve oficire KOS-a viših jedinica, s tim da vode kontrolu da se ista sprovede u život. Sporazumno sa štabovima, pristupite odmah čišćenju svih zarobljenika. Štab u tom pravcu neka izda naređenje da se odstrane i svi zarobljenici koji rade oko ishrane, u apotekama, u štabovima, a i drugim opasnim mjestima, što se vidi iz naređenja Generalštaba".
(Kraj)
Natrag