Natrag
Svet
Američka imeprija izgubljena u pustinjskom pesku: između džihada i korumpirane, marionetaske vlasti u Bagdadu
Početak kraja Iraka
Džihadisti, koji nezaustavljivo osvajaju velike delove iračke teritorije, i pri tome svojim zlodelima seju užas, paniku i strah, probudili su jedan od najstarijih sukoba toga dela sveta - rivalstvo između šiita i sunita, zasnovano na dva slična, ali ipak nešto različita, tumačenja islama. Svaki put kada se na Bliskom Istoku sukobe muslimani između sebe, ostatku sveta se čini da je sve to veoma komplikovano, a razlog za takav zaključak je da i jeste komplikovano. Irak je idealno mesto da religiozne razlike prerastu u nasilne okršaje. Većina stanovnika su šiiti. Šiiti takođe vode vladu, ali imaju i manjinu sunita koji su stolećima upravljali zemljom, još od doba Otomanske imperije, pa sve do američke invazije kojom su 2003. smaknuli Sadama Huseina. Ovoga puta u krvavo kolo su se upleli i džihadisti koji pokušavaju da od delova Iraka i Sirije stvore jedan islamski kalifat, zaključuje u svojoj analizi Milan Balinda, Tabloidov urednik i dugogodišnji novinar američkog "Majami Heralda".
Milan Balinda
Rascep u redovima islamamista počeo je odmah nakon smrti proroka Muhameda, 632. godine, i to oko toga ko će ga naslediti. Jedni, a od njih su nastali šiiti, su smatrali da bi naslednik morao da bude neko od Muhamedovih potomaka, dok su drugi, kasnije nazvani suniti, hteli da proroka nasledi neko ko bi verno sledio njegova učenja.
To razmimoilaženje podelilo je panoramu muslimanskih država na Bliskom Istoku sledećih 1.350. godina. Neke zemlje su kontrolisali šiiti, neke suniti, a dosta puta ta slika se menjala. Oba učenja prihvataju Kuran kao Božju poruku, veruju rečima proroka Muhameda i slede Pet stubova islama.
Njihovi molitveni rituali su skoro identični, a obe grupacije veruju u islamske zakone, ali postoje razlike u njihovom tumačenju i načinu sprovođenja. Velika većina svetskih muslimana su suniti, dok su šiiti okupljeni u Iranu,Jjužnom Iraku i južnom delu Libije. Takođe značajan broj sunita žive u Saudijskoj Arabiji i zemljama Persijskog zaliva, kao i u Jemenu, Afganistanu, Pakistanu i Indiji. Inače, suniti u Iranu nemaju ni svoju sopstvenu džamiju, a ni na koji način ne učestvuju u vlasti te zemlje šiita, gde ni trgovci iz sunitske sekte ne dobijaju ni lako, ni često dozvole za izvoz i uvoz, na primer. U Saudijskoj Arabiji događa se to isto ali tamo sa šiitima.
Tokom duge istorije razmirica između ove dve sekte, bilo je perioda kada su oni živeli zajedno bez skoro ikakvih problema. A danas u Iraku njihovi sukobi čini se proizilaze iz političkih razloga. U zemlji su po završetku Prvog svetskog rata, kada je Britanija nacrtala mapu Iraka na ostacima poražene Otomanske imperije, političku moć kontrolisali suniti. Učestalo svoju su vlast sprovodili brutalnim metodama. Kraj njihove vladavine došao je invazijom Sjedinjenih Država 2003. godine. A kada su se Amerikanci povukli 2011. godine, ostavivši iračku armiju, uglavnom sačinjenu od šiita, toliko nesposobnu, ili nevoljnu, da nije mogla da se nosi sa malobrojnim teroristima, Irak se odjednom našao u situaciji da bude zbrisan sa geografske mape. Džihadisti niti bi mogli niti bi hteli da okupiraju celu zemlju, ali nameravaju da osvojene delove Iraka spoje sa teritorijom koju sada drže u Siriji i ostvare jednu zemlju u kojoj bi se primenjivali strogi islamski zakoni. To bi bilo neprihvatljivo za većinu Iračana, čak možda i većinu sunita iz Iraka, ali takođe i za Siriju, Tursku i, naročito, Iran. To bi bilo neprihvatljivo i za Kurde, mada bi i oni hteli da stvore svoj Kurdistan koji bi pokrivao i teritorije van Iraka. Pre svega s delovima teritorija Sirije i Turske. Dakle, i Turska ima razloga da se umeša u Iračke sukobe, a, na kraju, želeli to ili ne, na scenu će stupiti Sjedinjene Države i to u stilu „u svakoj čorbi mirođija".
Da li, ustvari, Amerika pomaže pobunjenike?
Tu iračku čorbu, dobrim delom su zakuvali Amerikanci svojom invazijom za koju nije postojao ni jedan ozbiljni razlog, nikakva logika osim one koju je u svojoj konfuznoj glavi imao tadašnji stanovnik Bele kuće, Džordž W. Buš ohrabren svojim okruženjem koje je iz svega toga najverovatnije imalo neku materijalnu korist. Na strani Buša je takođe stajala Saudijska Arabija i Velika Britanija, a u samim Državama podržali su ga i američki političari, među njima i Hilari Klinton.
Ona je kandidaturu svoje partije za američke predsedničke izbore pre svega izgubila zbog te podrške Bušu, a kandidat je postao demokrata koji je glasao protiv invazije Iraka - Barak Obama. Deset godina kasnije, taj isti Obama mora da odluči da li će pomoći nespretnoj vlasti u Bagdadu da preživi. Da li će i kako opet gurnuti Amerikance da „dele pravdu" tamo gde su oni već izgubili preko 4.000 vojnika i potrošili preko četiri biliona dolara i gde je stotine hiljada Iračana takođe poginula. Nije u tom delu sveta vladao mir ni pre američke okupacije, rat između Iraka i Irana trajao je dugi niz godina i izgubljeni su mnogi životi, ali je, na kraju krajeva, Bušova avantura i dovela do današnjeg stanja. Ovi sukobi u Iraku podižu napetost i u Afganistanu, Kuvajtu, Pakistanu, Turskoj, Libanu...Preti opasnost da se uruše nekoliko država Bliskog Istoka.
Teroristička grupacija Islamska država Iraka i Levanta (IDIL) je prošlog januara izvršila strateško povlačenje sa velike teritorije dve provincije u Siriji, Idleb i Alepo, sa ciljem da učvrste položaj na severu te zemlje i da pomere svoje borce na teritoriju Iraka. Sada kontrolišu teritoriju koja se prostire od zapada Iraka pa do istočnog i severnog dela Sirije, sve do granice sa Turskom. U tom pohodu osvojili su i drugi po veličini grad Iraka, Mosul, čiju su odbranu vladine trupe napustile praktično bez borbe. Mosul je pao, ali su se podigla mnoga pitanja. Jedno od njih je kako je IDIL sa jedva 1.500 džihadista porazio regularnu vojsku sastavljenu od 30.000 vojnika? Zašto su vojnici pobacali puške i pobegli u brda? Jedan od razloga može biti što je većina pripadnika iračke garde iz redova šiita, a Mosul je grad sunita. Nisu hteli da brane nešto što i „nije njihovo". U svakom slučaju, ne znamo, ili još ne znamo, šta se dogodilo u Mosulu, ali nešto tu ne štima.
Čak se ni Vašington nije preterano uzbudio i jedina poruka iz Bele kuće bila je upućena šiitskoj vladi u Bagdadu, odnosno premijeru Nuriju Kamalu al-Malikiju, da bi morao odmah da uključi u svoju vladu predstavnike sunita. Vašington je još dodao da razmišlja da bombarduje položaje sunitsko-džihadističkih snaga i to čim otkrije gde se te trupe nalaze. A možda i neće.
Kasnije su Sjedinjene Države rekle da su poslale par stotina marinaca da brane američku ambasadu i osoblje, da su poslali 300 vojnih savetnika i da njihovi avioni, sa i bez posade, nadleću Irak 24 sata dnevno. Inače, blizu iračke obale nalaze se i dva nosača aviona. Vašington je kategorično podvukao da u Irak neće slati „čizme na tlu". Osim tih 300 savetnika. Dakle, Maliki je upozoren i sad se čeka šta će se dogoditi. A to niko ne zna. Ne zna hoće li Amerikanci bombardovati sunitske pobunjenike koje pomaže Turska i u Siriji i u Iraku, mada to Ankara negira. A šta se dogovorilo sa drugim saveznikom pobunjenika, Saudijskom Arabijom i Katarom?
Iran, koji „po rodbinskoj vezi" podržava šiite, otvoreno nudi da „sredi situaciju". Sjedinjene Države o tome neće ni da čuje, ali da li bi trebalo verovati izjavama Vašingtona i Teherana da o tome ne razgovaraju? Kada su Amerikanci bili spremni da 2011. napuste Irak tražili su od Bagdada da se dogovore koliko će američkih vojnika ostati u zemlji. Maliki nije hteo ni marince ni pešadiju. Čini se da se to Vašingtonu nimalo nije dopalo i logično je pomisliti da sada Amerikanci ostavljaju iračkog premijera „nek se malo znoji". Da li Vašington aktivno pomaže pobunjenike? Ne, ali ispada da im se ciljevi u ovom trenutku veoma podudaraju.
Iran deluje kao odgovornije društvo
A šta će se dogoditi ako džihadisti krenu na Bagdad? Neće krenuti. Makar ne s namerom da ga osvoje i to pre svega što nemaju dovoljno ratnika, potom zato što samo nekih 12,5 odsto stanovnika iračkog glavnog grada su suniti i zato što bi takav pokušaj ubrzao njihovu propast.
Ako bi se koncentrisali s namerom da izvedu neku veliku vojnu operaciju, automatski bi postali vidljiva meta za američke avione i Tomahavk rakete. Dakle, Vašingtonu se nigde ne žuri jer ovo što se događa u Iraku, uz ogromne ljudske žrtve, nema, u ovom trenutku, nikakav efekat na američke interese. Veliko je pitanje da li će Sirija i Irak biti rasparčani na nekoliko manjih država i koliko bi tako nešto bilo „pogubno" sa Sjedinjene Države. Da li bi Americi odgovaralo da u tom regionu životare male države u kojima bi vlast držali raznorazne „vojvode" bez ikakvog značajnog uticaja u regionu i bez prave sile? Najverovatnije je da bi, a opasnost od širenja fundamentalnih ideja ne smatra se u Vašingtonu značajnim faktorom. Jedna od ideja, i jedan od predloga, je da bi za Sjedinjene Države najbolje bilo da ne uradi ama baš ništa, da pusti da se na Bliskom Istoku tuku sve dok ne iskrvave. Čak ni Iran nije problem, osim kada bi napravili svoju atomsku bombu, ali tako nešto se rešava na drugi način. Iran tačno zna koliko snage poseduje, šta može a šta ne i više se ne busa u „hrabre grudi".
Jedno je sigurno - Sirijski građanski rat nije više samo sirijski građanski rat. Sada je regionalni rat u koji su upleteni i Liban i Irak i Hezbola, vojna organizacija koju pomaže Iran. U tom ratu učestvuju i Kurdi, bilo da su u Iračkom Kurdistanu, Siriji ili Turskoj.
Može se sve proširiti i na Jordan, u kojem se nalaze milioni izbeglica, a odatle, čistom logikom geografije, Izrael bi se našao upleten u bliskoistočne sukobe, sukobe koji nisu počeli ni od njega niti oko njega. Ko je tokom dužeg vremena posmatrao reakcije arapskih vlada na mnogobrojne ratne sukobe u regionu, a i američke učešće u svemu tome, dolazi se do zaključka da te vlade protestuju ukoliko se Vašington uplete, ali, isto tako, protestuju ukoliko se Amerika ne meša.
Jedno je sigurno - Sjedinjene Države uvek slede svoje strateške ciljeve. Sasvim je druga stvar da li su ti ciljevi u američkom interesu. Današnja politika Bele Kuće je da se značajno povuku sa Bliskog Istoka i to da bi, uz smanjene vojne izdatke, svoje snage usmerile na zonu Pacifika. Taman kad su krenuli sa tim planom dogode se neki džihadisti koji bi da stvaraju svoju versku državu. Međutim, i ti verski fanatici veoma dobro znaju šta je Americi važno i u to neće ni smeti ni hteti da diraju. Radi se o nafti. Amerika, i njihovi saveznici sa Zapada, nisu do sada ostajali bez nafte, a sasvim je druga priča koliko će ona da košta. Nafta se plaća u američkim dolarima koji su, uzgred budi rečeno, najznačajniji američki izvoz. Dok ima dolara, biće i dovoljno nafte.
Zaista se ne zna šta će se sledeće dogoditi u Iraku i pitanje je ko će tamo pobediti. Američki dnevnik, odnosno njihovi analitičari, Njujork tajms tvrdi da će IDIL izgubiti, a da će počasni krug pretrčati Iran. Džihadisti bi slomili zube na Bagdadu, a, inače, u Iraku samo 25 odsto stanovništva su suniti. IDIL bi mogao da postigne da svojim ofanzivama očvrsne iračku vojsku, koja će im neželjeno pomoći da izađu iz stanja rasula.
Za sada je ono što se događa rat manjine protiv većine, a tu će manjina loše proći. Za manjinu, sunitske pobunjenike i džihadiste sve ovo što se događa je samoubilački poduhvat. IDIL bi trebalo da bude svestan da šiitska vlada predsednika Malikia ima moćnog saveznika odmah tu uz granicu - Iran. To što Amerika okleva da pomogne Maliki ne bi trebalo da ih zavara i morali bi da shvate da Vašington igra svoju igru u kojoj oni nisu uključeni u pobedničkom timu.
Na kraju krajeva, američki vojni obaveštajci već dele informacije sa vladom u Bagdadu, a iranske specijalne trupe Islamske Revolucionarne Garde već se prikrivene nalaze na teritoriji Iraka. U ovom trenutku Vašington se upire, koliko mora, da smiri Saudijsku Arabiju i da im objasni da će „sve biti OK". Kao što je već poznato, Sjedinjene Države za tu vrstu „smirivanja" ako je potrebno koriste i „zavrtanje ruke". Saudijska Arabija biće primorana da zajedno sa Državama, a i ostalim zemljama regiona, mirno gleda kako sunitski pobunjenici gore u plamenu sopstvenog megalomanskog poduhvata.
Poraz pobunjenika Amerika neće shvatiti kao svoju pobedu, ne samo zato što ih je u Siriji delimično pomagala, već zato što neće biti moguće zamagliti pravog pobednika koji će biti Iran. Kolike bi koristi Iran imao od takvog ishoda? Ne baš nešto merljivo u dolarima, ali da, baš će da iznerviraju Saudijsku Arabiju. Da li će Iran biti u mogućnosti da brže napravi svoje nuklearno oružje? Neće! Ali, ako im je za utehu, kada bi i ako bi do toga došlo, svet bi pre dozvolio Iranu da poseduje atomsku bombu nego što bi to bilo odobreno Saudijskoj Arabiji.
Za Vašington, nema dobre opcije
Stvar je prosta - Iran deluje kao odgovornije društvo. Turska takođe pomaže sunitske pobunjenike, a sa njima i džihadiste iz IDILa, koji, između ostalog deluju i unutar turske granice sa Sirijom kada im se za to ukaže potreba, ali Turska pred tim zatvara oči jer im je u interesu, tako makar za sada rezonuju, pad Asadovog režima u susednoj Siriji. Ankara, naravno, negira da pomaže IDIL, ali su dokazi za takvo delovanje neoborivi.
Jedan kurdski stručnjak, između ostalih, pokazao je podatke da pobunjenici prelaze sirijsko-tursku granicu kada god hoće, kao i da su se evropski džihadisti preko Turske infiltrirali u Siriju a kasnije i u Irak. Jedan turski novinar to prelaženje je nazvao „dvosmerna džihadiska autostrada". CNN je takođe emitovao dokumentarac nazvan „Tajni džihadski švercerski kanal kroz Tursku". Turska bi osim Asadovog htela da eliminiše i nastajuću kurdsku državu na severoistoku Sirije.
Šta je Vašingtonu da radi u ovako komplikovanoj situaciji? Bilo kakva američka intervencija samo bi dodala ulje na situaciju koja je već dosta u plamenu. Osim toga, Irak je i pre ove invazije džihadista bio slomljena država. Irak nakon američke invazije nije uspeo da stane na sopstvene noge, a sve je to očekivana pojava kada strana sila uništi vladu, institucije i infrastrukturu. Druga je priča ta što je Sadam Husein bio brutalni lider zemlje. Naravno da dobar deo krivice za aktuelnu situaciju snosi i premijer Al-Maliki.
Njegova korumpirana i brutalna vlada, sastavljena većinski od šiitskih muslimana, gurnula je na marginu sunitsko stanovništvo. Upravo je takva pozicija sunita najviše doprinela lakom uspehu IDIL džihadista jer su suniti bili spremni da se pridruže i samom đavolu, kao što je organizacija IDIL koju je i Al Kaida izbacila iz svojih redova zato što su neobično brutalni, samo da bi se suprostavili vladarima iz Bagdada.
Ta mešavina džihadista, sunita pobunjenika i civilnog stanovništva ne omogućava američkim raketama da pogode bilo koji vojnu metu a da pri tome ne ubiju veliki broj civila. Za Vašington nema dobre opcije, osim, možda, da ne uradi, u vojnom smislu, ama baš ništa.
Mada, ukoliko Sjedinjene Države hoće da se nasilje u Iraku nastavi na duže vreme, možda čak i na nekoliko decenija, onda bi mogle da izbombarduju položaje sunita i pri tome ubiju dovoljno civila kako bi velika većina tog iračkog stanovništva prešlo na stranu džihadista.
Da li bi IDIL vremenom bio u stanju da napadne na teritoriji Amerike ili Velike Britanije? Misteriozni vođa IDIL-a, Abu Bakr al-Bagdadi, ne preti učestalo ni Americi ni Britaniji, ali u njegovim redovima, po tvrđenju kurdske obaveštajne službe, ima oko 450 ratnika rođenih u Britaniji. Ukoliko bi samo 10 odsto tih ljudi preživelo, oni bi bili iskorišćeni za napad unutar Ujedinjenog Kraljevstva, tvrde kurdski izvori.
Britanski premijer, Dejvid Kameron, takođe veruje da je IDIL direktna pretnja njegovoj zemlji. On je pred britanskim parlamentom rekao da „ne slažem se s onima koji misle da ovo nema ništa da vidi sa nama i da ako oni hoće da imaju neku vrstu ekstremnog islamskog režima u sred Iraka to neće uticati na nas - hoće!". Svako ima svoju muku, i dok Kameron upozorava, Obama pokušava da pregovara sa Iranom. Čini se kao da je Iran glavni stup Srednjeg Istoka američkog predsednika. Takva strategija nije po volji ni Turske, ni Saudijske Arabije, a ni Izraela, mada im je Amerika još ranije nagovestila da se spremala da napusti, donekle, naravno, tu zonu sveta. Možda Bela kuća razmišlja da je ukidanje sankcija Iranu i odmrzavanje njihovih bankarskih računa jeftiniji i manje opasan način kupovine prijatelja, nego što je to sadašnje „druženje" sa Izraelom i Saudijskom Arabijom. Izrael od Amerike kupuje svoju vojnu opremu na kredit, a Saudi kupuju gotovim novcem, zarađenim na nafti, veoma skupocene vojne avione za koje nemaju ni pilote, ni prateću opremu, a ni satelite. Njima, kako je to već neko rekao u jednom izraelskom časopisu, ta impresivna kolekcija borbenih lovaca služi na isti način kao što kraljevskoj familiji služi kolekcija skupocenih automobila marke "Lamborđini".
A 1.
Šakir Vaijib, ubica bez maske
Njegovi saborci poznaju ga pod imenom Pustinjski Lav, a od njih, boraca IDILa, se razlikuje po tome što kada ubija zarobljene protivnike, taoce ili civile, ne nosi masku. Smeška se pred kamerom i dok odlazi na liniju fronta. Njegovo se lice koristi da bi se zastrašili neprijatelji. Inače, IDIL je ubio nekih 1.700 zarobljenih iračkih vojnika koji su se kod Mosula predali. Ova informacija nije u potpunosti potvrđena, mada su prikazane neke fotografije.
Slično organizaciji IDIL ni o Šakiru Vaijibu nema dovoljno podataka. Veruje se da je skoro 30 godina star i da mu je porodično ime Fadavi i na osnovu još nekih podataka smatra se da se i on pridružio Al Kaidi nakon što je oboren Sadam Husein. Po nekim internet džihadističkim forumima on je 2006. godine bio uhapšen od strane američkih snaga i bio je držan u gradu Tikritu, rodnom mestu Sadama Huseina, sve dok ga IDIL nije oslobodio provalivši u zatvor.
Jedno je sigurno a to je da je Šakir psihopata i masovni ubica. Postoji i video snimak kako je on ispitivao, kao na nekom kvizu, nekoliko šofera jer je sumnjao da su alaviti (šiitska sekta) i ne suniti kako su vozači tvrdili. Nakon što nije bio zadovoljan njihovim odgovorima naredio im je, dok su ga oni preklinjali da im poštedi život, da kleknu a onda je rekao svojim saborcima da ih ustreljaju, a oni su to i uradili na licu mesta mašinskim puškama.
A 2.
Građanski rat i nuklearni dogovor
Šef kabineta iranskog predsednika izjavio je da „ako Obama zaista hoće neku saradnju za stabilizaciju Iraka, onda bi prvo morao da razmisli da požuri sa stalnim dogovorom oko iranskog nuklearnog kapaciteta". Čini se, kako je to prokomentarisao jedan evropski pregovarač, da Iran zaista smatra da američki strah ponovnog vojnog uplitanja u Iraku baš ono i baš u pravo vreme da bi Iran mogao bolje da isposluje svoje „nuklearno stanje".
Sa svoje strane, Sjedinjene Države su poslale poruku da o tome, a u takvoj vezi sa situacijom u Iraku, ne može nikako da se pregovara. Pregovori su zapeli oko broja centrifuga koji bi bio dozvoljen Iranu da koristi za bogaćenje materijala za svoje nuklearne reaktore. Vašington bi pristao na samo nekoliko hiljada takvih mašina, dok Iran zahteva da ih ima na desetine hiljada. U ovom trenutku u zemlji je instalirano 19.000 centrifuga.
Sa većim brojem centrifuga Iran bi mogao mnogo brže da postigne kapacitet za proizvodnju atomske bombe. Sadašnja situacija u Iraku još više je unervozila Izrael, Saudijsku Arabiju i Sjedinjene Države po pitanju atomskog Irana. Ako ove tri zemlje veruju da Iran hoće da proizvede bombu, onda je manje važno da li Teheran zaista ima takve namere.