Natrag
Feljton
Svrgavanje poslednjeg Obrenovića 1903. godine: "Crna ruka", zaverenici, uzroci i posledice prevrata (1)
Zavera kao protivmera
Srbija ume da trpi, dok trpi. Ali, zna i da ustane kad joj prekipi, i to onda kad se niko ne nada. Pomisao na duh srpskih oficira-zaverenika, sa početka prošlog veka, i danas uteruje strah u kosti malim, savremenim diktatorima i njihovim nečistim savestima. Stalna poniženja Srba u novom veku, svakako su razlog za podsećanje na majski prevrat 1903. godine. Taj događaj odredio je tok istorije na ovom delu Balkana za ceo jedan vek, a Srbiju doveo u sukob sa tadašnjim najvećim imperijama sveta. Oni koji su svoje vladare svrgavali i ubijali, bili su najglasniji u osudi likvidacije poslednjeg Obrenovića. Iz knjige istoričara Vase Kazimirovića (1921-1997), "Crna ruka, Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917. godine", Tabloid objavljuje najinteresantnija poglavlja. Da se ne zaboravi šta vladavina nasiljem može da izazove.
Vasa Kazimirović
Suprotstavljajući se reviziji Ustava, Nikola Pašić nije ustao i protiv vlade, koja je reviziju tražila. U nju nije uopšte dirao, svakako i zato što je dobro znao da ona radi samo ono što joj naredi kralj Aleksandar, a kome je on, svojevremeno, posle Ivanjdana, najsvečanije obećao da mu neće nikad praviti nikakve teškoće...
Žešći protivnici revizije oktroisanog ustava od Pašića bili su samostalni radikali (samostalci) - oni koji su u svoje vreme najoštrije napadali taj isti ustav. Za njih je i sama vlada, koja je pokrenula pitanje revizije ustava, vlada generala Cincar-Markovića, bila neprihvatljiva. Već u njenom obrazovanju oni su videli akt nasilja.
"Neka se", pisao je "Odjek", organ samostalaca, "Cincar-Marković ne oslanja na mnoge primere nekažnjenog nasrtanja na jedan narod i ustavne tekovine... Jednog dana, kada se ponos narodni prene, kada se strah umrtvi, kad javni moral dobije jaka potkrepljenja, kad se pregaženi zakon uzbudi, kad se ukinuti ustav podigne, mogu, taj pogaženi zakon i taj ukinuti ustav, da zatraže zadovoljenja i da strahovito udare na svoje krvnike... Svakom nasilju mora doći krvav kraj, a pre a posle!"
Bila je to otvorena pretnja vladi, a u prvom redu kralju Aleksandru. Ali kralj se na nju nije osvrtao. Nastavio je po svom. Njega nisu mogle zaustaviti ni demonstracije do kojih je došlo 23. marta 1903. godine i tokom kojih su četvorica demonstranata ostala na mestu mrtva, dok je više njih bilo koje teško a koje lakše ranjeno.
Otvaranje vatre na demonstrante navodno je zahtevala i kraljica Draga...Dok se general Cincar-Marković telefonom iz dvora dogovarao sa upravnikom grada o merama koje bi trebalo preduzeti protiv demonstranata, kraljica Draga je prišla aparatu i razjareno doviknula šefu policije: "Pucajte u meso!" To tvrdi u svojim zabeleškama supruga generala Cincar-Markovića, a prema kazivanju svog muža, ističući da je na to njen suprug "gotovo otrgnuo" slušalicu iz kraljičinih ruku i "oštro" je opomenuo: "Veličanstvo, ovde nije Vaše mesto, a najmanje možete mimo odgovornog ministra davati ma kakve naloge područnim mi organima".
"Krvave demonstracije", kako je martovske demonstracije nazvao i Austro-ugarski vojni ataše, učvrstile su kralja Aleksandra u uverenju da je hitno potrebno da promeni ustav i da sa jednom jakom vojnom vladom uspostavi red i mir u zemlji. Vladimiru Jovanoviću je on navodno rekao, odmah posle demonstracija, da, ako treba, za odbranu prestola "da odlete pet-deset hiljada glava, neka odlete!"
"Dete po mladosti" i "dete po starosti"
Drugog dana po demonstracijama, kralj Aleksandar je izvršio državni udar, jedan svojevrstan državni udar. Posebnom proklamacijom obustavio je važnost ustava od 6. aprila 1901. godine, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, ukinuo sve glavne zakone, pored ostalih i Zakon o štampi. U ovoj proklamaciji on je rekao, da se, "kao nosilac takovske zastave i srpske narodne misli", na to odlučio da bi "otadžbini povratio red, slogu, stalnost i snagu".
Mada je stigao u Beograd posle svršenog čina, u rano jutro 29. maja 1903. godine, Popović je nastupio vrlo autoritativno. On treba da je odmah uzeo svu vlast u svoje ruke. Po Krsti Cicvariću, on je postao - diktator...
Kao jedan od glavnih vođa zavere, Popović je predvodio izaslanstvo koje je odmah posle prevrata otputovalo u Ženevu, Petru Karađorđeviću u susret. Neospornog umeća da se nametne, i jake energije usto, Popović je posle 29. maja 1903. godine postao neka vrsta državnog kancelara. U mnogo slučajeva njegova reč bila je čak starija od vladaočeve...
Skoro sve do svog penzionisanja (tobož po "ličnom rodoljubivom pristanku", kako je glasilo zvanično saopštenje), a u stvari da bi se zadovoljila vlada Engleske, Popović je maltene svuda bio prisutan. Nije se znalo "da li je više ministar-predsednik, ili - ministar vojni, ili komandant aktivne vojske, ili upravnik varoši Beograda, ili predsednik višeg vojnog suda, ili šef tajne policije, ili mitropolit, ili komandant Dunavske divizije". Ovog mišljenja bilo je i poslanstvo Austro-Ugarske u Beogradu. Iz izveštaja koje je ono slalo u Beč (poslanik za sebe, a vojni ataše za sebe) sve je to više nego vidljivo.
U izveštajima Austro-ugarskog poslanstva Popović je označen i kao siva eminencija na dvoru. Isticano je da on ima toliki uticaj, da se kralj Petar ne usuđuje ništa da preduzme bez njegovog "amina".
Što je Popoviću uspelo da se nametne kralju Petru u toj meri, u kojoj se bio nametnuo, bilo je više razloga...Kralj Petar je, pogotovu u prvim mesecima svoje vladavine, pokazivao veliku neodlučnost kad je trebalo nešto rešiti, zauzeti stav po nekom pitanju. Takvim svojim držanjem, on je potvrđivao reči Pere Todorovića, da je kralj Aleksandar Obrenović bio "dete po mladosti", kralj Petar pak "dete po starosti", a da "po sredini stoji Srbija i plače".
Duboka Hadži Tomina kesa
Glavni, zapravo najglavniji razlog što se kralj Petar toliko dao uplivisati od Damnjana Popovića treba da je bila njegova pismena izjava - da će po dolasku na presto Srbije zaverenike "tretirati privilegovano" i u svakom pogledu izlaziti im u susret. U toj izjavi, koju je Popović navodno "izmamio" od kralja Petra u Ženevi, i čuvao kod sebe kao najveću vrednost, stajalo je, prema austrijskim saznanjima, pored ostalog sledeće:
"Ja, Petar Karađorđević, kunem se svojom čašću, da, dok na prestolu Srbije budem ja i moji potomci, zaverenici i njihovi potomci ne samo da neće biti sudski gonjeni, već da će im naprotiv u zemlji biti osigurani najviši položaji".
Prvobitan cilj zavere bilo je odstranjenje kraljice Drage s dvora. Samo to. Protiv kralja Aleksandra (i prema austrijskim dokumentima) u prvi mah ništa nije planirano. Tek kasnije, takoreći u pretposlednjem času, rešeno je da se zaverom obuhvati i kralj Aleksandar - i to na zahtev Petra Karađorđevića, odnosno njegovog predstavnika u Beču, Jaše Nenadovića, koji je bio u stalnoj vezi sa zaverenicima u Beogradu.
General Atanacković, Aleksandar Mašin, Leonidas Solarević, Dragomir Rajović i neki drugi članovi glavnog zavereničkog odbora izjasnili su se za izbor jednog stranog princa za kralja Srbije.
Otac majora Luke Lazarevića, u čijoj je kući održan ovaj sastanak, kao i svi sastanci potom, izjavio je da Srbija ima zaslužnu dinastiju Karađorđevića i da nema nikakve potrebe da se na presto dovodi nova dinastija.
Nasuprot svom ocu, major Luka Lazarević bio je za to, da vladar Srbije bude crnogorski princ Mirko, već i zato što je on ženidbom postao rođak Obrenovića, a i zato što je preko svog oca bio u srodstvu sa tri ugledne evropske dinastije. Za princa Mirka bio je i Damnjan Popović. Kako je, međutim, većina ipak bila za Petra Karađorđevića, to je on, na kraju sastanka, i prihvaćen kao kandidat za kralja Srbije.
Hadži-Toma je izdvojio iz "svoje duboke kese" 50 hiljada dinara, i taj je novac isplaćen dvojici posebno važnih oficira za zaveru - potpukovniku Mihailu Naumoviću i poručniku Ljubi Kostiću, tvrdi advokat Novaković. Vođ antizaverenika, međutim, Milan J. Novaković (zabeleška u dnevniku od 1. avgusta 1903. godine) kao darodavca novca za isplatu pomenutih oficira pominje Đorđa Vajferta, vlasnika najveće pivare u Srbiji i čitavog niza rudnika - od rudnika lignita kod Kostolca pa do rudnika bakra u Boru i starešine masonske lože "Pobratim", u kojoj je postojala posebna "Patriotska kasa", iz koje je finansirana propaganda u srpskim krajevima pod tuđinskom vlašću.
Andre Bar piše, da je kralj Aleksandar "za vreme od šest meseci gotovo svakodnevno dobijao anonimna pisma, u kojima mu je nagoveštavano da će biti ubijen". U nekim od tih pisama navođena su i imena zaverenika, među kojima su se nalazile i ličnosti opšte poznate kao privrženici dinastije Obrenović. Pojedini zaverenici slali su kralju dostave protiv samih sebe...
Liferanti truju vojsku
Tek što su izmrcvarena i gola tela kralja Aleksandra i kraljice Drage bačena kroz prozor u dvorski park, vođstvo zavere se upustilo u raspravu o tome kakvu vladu treba obrazovati - vojnu ili civilnu. U prvi mah izgledalo je da je većina za formiranje jedne "čisto vojničke revolucionarne vlade" na čelu sa Damnjanom Popovićem. Na kraju, međutim, prevagnulo je mišljenje da se vlada "stvori iz civilnih redova i to iz predstavnika sviju stranaka, ali da ona bude pod kontrolom zaverenika i direktno bude potčinjena pukovniku Damnjanu Popoviću".
Uz sve probleme s kojima se država morala suočavati posle prevrata, postojao je i jedan poseban problem, koji se ticao hajdučije i kriminala uopšte. Od formiranja prve vlade posle prevrata, pa do 15. maja 1905. godine, za hajduke su proglašena 64 lica, većina iz Šumadije. Broj ubistava je u ovo isto vreme premašivao brojku od 700 godišnje. Krađama se ni broj nije znao, toliko ih je bilo - blizu 600 mesečno. Prema podacima objavljenim u službenom listu (Srpske novine, broj 101), samo u 1904. godini u Kasacionom sudu bilo je na rešavanju 7.050 krivičnih dela - više nego što je ikad zapamćeno u Srbiji.
Hajdučija je ipak bila jedno od najvećih zala koja su snašla Srbiju posle 29. maja 1903. godine. Razbojnici - odmetnici su činili takva nedela da se ljudima i od samih priča o tome ježila koža...Upravo u 1904. godini, od proleća do jeseni, počinjeni su mnogi svirepi zločini. U selu Viru, u Boljevačkom srezu, hajduci su 8. maja te godine na vatri ispekli jednog seljaka - Lazu Živanovića. To isto, istog dana, hajduci su uradili sa Dragićem Miloševićem u selu Bučju, u Zaglavskom srezu. Dvadesetog avgusta pak, hajduci su "iščerečili" Perišu Čolovića iz Ljutica, odsekavši mu glavu, ruke i noge...
Pojava korupcije u jakoj meri bila je takođe jedno od obeležja nove ere nastale posle 29. maja 1903. godine. Novine su o tome stalno pisale, osobito ukazujući na korupciju u državnoj upravi... "Politika" je, na primer, u broju od 10. aprila 1904. godine, u članku pod naslovom "Skandal u ministarstvu vojnom", iznela, da je u ovoj ustanovi došlo do tuče između načelnika Ž. Babića i narodnog poslanika M. Arsenijevića - zbog provizije za vatu.
Ovaj slučaj korupcije nije bio jedini kad se radilo o nabavkama za potrebe vojske. Njih je bilo sijaset i od njih je stalno dolazilo od 1904. pa sve do povlačenja srpskih armija u Albaniju, 1915. godine. Godine 1908, pred aneksiju Bosne i Hercegovine, otkriveno je, tako, da je Balkanska banka isporučivala vojsci žito pomešano sa peskom...
Jedna veća afera u snabdevanju vojske otkrivena je u julu 1910. godine. Tada su uhapšena dva pukovnika - Vlajić i Rašić, odgovorna za prijem artiljerijske municije kupljene u inostranstvu.
Zbog ovog slučaja ministar vojni, Stepa Stepanović, bio je primoran da podnese ostavku...
I usred Prvog svetskog rata izbijale su afere u vezi sa snabdevanjem vojske. Prema "Politici" od 3. maja 1915. godine, u aferu koja se odnosila na liferacije opanaka srpskoj vojsci bilo je umešano više uglednih beogradskih trgovaca i nekoliko oficira visokih činova.
Organ crnorukaca, "Pijemont", u broju od 30. septembra 1914. godine, u vreme kad je srpska vojska vodila krvave bitke sa austrougarskim korpusima, u napisu "Liferanti truju vojsku", zatražio je najstrožiju kaznu za beogradskog milionera (i rezervnog oficira) Konstantina - Koču Popovića, sopstvenika parnog mlina "Zaharija" - zbog isporuka neispravnog brašna za ishranu ljudstva i neispravnih mekinja za ishranu stoke.
U potpuno bezopasne protivnike kralja Petra, i monarhizma u Srbiji, spadala je ona grupa intelektualaca koju su činili Jovan Žujović, Jovan Skerlić, Boža Marković, i s njima, ali kao grupa za sebe, liberalni prvaci - Stojan Ribarac, Vojislav Veljković i za zaveru od 1903. godine toliko zaslužni Đorđe Genčić.
Nerealno procenjujući situaciju, Žujović, Skerlić i Marković su sa svojim istomišljenicima pokušali da odmah posle prevrata pretvore Srbiju u republiku. Oni su to i objavili u "Dnevnom listu" - 31. maja/12. juna 1903. godine, ali su, pred pretnjama zaverenika, brzo odustali od svega. Na neki način, s njima se dogodilo isto što i sa Dragišom Stanojevićem, socijalistom pa radikalom, pa opet socijalistom, koji je 1868. godine, po ubistvu kneza Mihaila, pokušao da proglasi republiku...
Uistinu, pitanje oblika vladavine u Srbiji posle prevrata nije se uopšte ozbiljno postavljalo. Čak ni teorijski. Objavljivanje članka u "Dnevnom listu" za republičko uređenje Srbije, odmah po 29. maju, nije bilo ništa drugo do - "platonska manifestacija". Bilo je dovoljno da jedan podoficir sa grupom vojnika upadne u redakciju "Dnevnog lista" i uzapti sve odštampane brojeve, a da vođe zavere podviknu na zagovornike republike (Skerlića, Markovića, Žujovića), pa da zamre svaki razgovor o republici, a kamoli akcija za njeno uspostavljanje, kaže Milan Grol.
Svetolik Jakšić predlagao Ferdinanda za kralja Srbije
Dok se Genčić, tako, ubojitim rečima obračunavao sa antizaverenicima i njihovim organom, pojedini oficiri - zaverenici od 29. maja, činili su to na svoj - i za ondašnje prilike ne baš primeran način. Fizički su napadali svoje protivnike, a novinare, koji su ih ružili držeći stranu antizaverenicima, kad tukli, a kad pozivali na dvoboj...
Kad je pomilovana grupa podoficira i oficira iz kragujevačkog garnizona, vođ antizaverenika, kapetan Milan J. Novaković, već se nije nalazio među živima. Bio je ubijen u zatvoru, kako je već rečeno.
Ubistvo kapetana Novakovića izazvalo je veliko uzbuđenje u javnosti. Došlo je i do masovnih demonstracija u Beogradu...
Ubistvo je ocenjeno u javnosti kao vrhunac policijske samovolje. Jedan od retkih listova koji je pokušao da opravda vladu zbog ubistva kapetana Novakovića (i njegovog sadruga u zatvoru, takođe Novakovića po prezimenu) bila je "Samouprava".
U broju od 21. septembra 1907. godine, organ Radikalne stranke je pisao, da su ubijeni bili "...suludi ljudi, koji u ovoj zemlji nisu priznavali ništa osim svoje samovolje i nekog uobraženog prava. Ti su ljudi uporno ignorisali i izigravali suverenu volju Narodnog predstavništva i sledstveno i celog naroda, koja se u nekoliko puta izlivala u potpuno određenu formu primanja i odobravanja dvadeset devetog maja..."
Godina u kojoj je rešavano "topovsko pitanje", 1905, bila je godina vrhunskog nezadovoljstva glavnih vođa zavere od 29. maja 1903. kraljem Petrom. Pre svega zbog toga, što je kralj Petar dao saglasnost da se ispune zahtevi Engleske...To nezadovoljstvo bilo je toliko, da su zaverenici, na predlog Damnjana Popovića, uzeli u razmatranje i udaljenje kralja Petra s prestola!
Lično Svetolik Jakšić bio je za to, da na presto Srbije dođe austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand. Ako to ne bi moglo da se ostvari iz bilo kojih razloga, u obzir bi došao jedan nemački princ i, eventualno, italijanski vojvoda od Aoste.
Nasuprot Jakšiću, neki drugi pripadnici vođstva grupe, pukovnik Miloš Vasić, bivši vojni ataše Srbije na Cetinju, i njegov kum - penzionisani general Mihajlo Magdalenić - bili su za to, da na presto Srbije dođe crnogorski princ Danilo. Oni su sa crnogorskim princom bili uspostavili kontakt i poslali mu, uz drugi pismeni materijal, i kopiju jednog pisma koje se ticalo učešća kralja Petra u prevratu od 29. maja 1903. godine.
(Nastaviće se)
A 1.
O "lojalnosti i privrženosti" mitropolita Inokentija
"...Ko se seća kakve je prigodne govore držao u svakoj prilici mitropolit Inokentije, gde je trebalo pokazati lojalnost, odanost i privrženost živome Aleksandru - taj ne može verovati, da je taj isti Inokentije, na glas da je taj po njemu toliko veličani i uznošeni Aleksandar mrtav, dao u radosti svoj dvor okititi zastavama, pa šta više i samo groblje i crkve...Duša nam se muti, kad pomislimo, da jedan kralj, kome su se za života svi ulagivali, i pred kim su puzili, umire bez najmanje utehe, koju sveta crkva najmanjem članu svome pruža; da ga sahranjuju bez zvona, bez počasti, dakle i bez one ceremonije, koja se i poslednjem ciganinu odaje!
Kraljeva smrt nije zvonima oglašena ni u jednoj crkvi u Srbiji, u kojima su se godinama uznosile molitve i dolgodenstvije za njegov život, dok beše 'blagovjerni gosudar'... Zaista strašno, i mi stojimo pred užasnim faktom, da je u srpskoj jerarhiji preko, u celom srpskom sveštenstvu nestalo i trunka svesti o pozivu, o dužnosti svešteničkoj, da su oni srpsko ime, ponos srpskog sveštenika obrukali pred celim ostalim pravoslavljem, pred celim obrazovanim svetom. I to radi Inokentije, koji je po milosti kraljevoj od običnog prote Jakova postao mitropolitom, i koji je, da se za tu uslugu blagodarnim pokaže, činio slepo što je god Aleksandar od njega želeo. Veličao je vladavinu njegovu, kad je narod bio najnezadovoljniji; uznosio je kraljicu Dragu, ma da je znao, da su svi slojevi naroda ogorčeni što ona radi kao kraljica...".