Nemacka

Borba protiv tiranije Brisela: ide li Berlin u susret ideji suverene Evrope?

Trece poluvreme - mir sa Rusijom

Borba za suverenu Evropu u Nemackoj se sve više posmatra kao borba za ocuvanje ljudskih sloboda. Ideja ujedinjene Evrope od pre više od šest decenija danas je izvitoperena u ujedinjeni kapital i ujedinjenu birokratiju. Što više pritisaka dolazi iz Brisela, londonskog sitija i Vašingtona, to je sve više Evropljana spremih na otpor. Ni nemacka intelektualna elita ne zaostaje u ovoj borbi, piše Fridrih Emke, naš dopisnik iz Frankfurta.

Fridrih Emke dopisnik iz Frankfurta

U Evropskoj Uniji je sve više onih koji su, istina, za uniju, ali protiv ovakve politicke konstrukcije u kojoj vladaju bankari iz Londona i birokrate iz Brisela. Kada je 9. maja 1950. francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman objavio svoj plan integracije evropskih privreda, na prvom mestu francuske i nemacke, smatralo se da je to zdrava osnova za prevazilaženje dugovekovnog neprijateljstva izmedu Nemacke i Francuske. Vremenom se ekonomska saradnja proširila i na politicku, a danas je ona prerasla u neformalnu, od naroda nepriznatu, konfederaciju u kojoj su sve clanice dužne da se pridržavaju zajednicke politike. A tu politiku najviše kroje birokrate koje sede u luksuznim biroima u Briselu, kao i bankari iz londonskog sitija, zainteresovani samo za sopstveni profit, a svi oni instruisani iz Vašingtona.

Iako je ocigledno da, ako uopšte bilo ko ima neke koristi od Evropske Unije, to je Nemacka i u ovoj zemlji sve su brojniji i glasniji oni koji bi da se vrate korenima evropskih integracija i „Rimskim sporazumima" iz pedesetih godina prošlog veka.

Stranka koja je bukvalno preko noci nastala i za svega nekoliko promila podbacila cenzus za ulazak u savezni parlament, Alternativa za Nemacku (AfD), u meduvremenu niže uspehe na lokalnim i evropskim izborima. AfD se zalaže za izlazak Nemacke iz monetarne unije, odnosno za vracanje nemacke marke, a samim tim i za redefinisanje medusobnih odnosa u EU. Iako je AfD još uvek više fenomen nego ozbiljna politicka snaga, njene ideje su sve više zastupljene i u drugim strankama. Nemacki biraci su sve umorniji od „evropske" politike koja se kroji izvan Evrope. Jedan od zagovornika obnove EU i ukidanja briselskog centralizma je novinar i izdavac Jirgen Elzeser, koji je pre tri godine pokrenuo inicijativu za redovna okupljanja evro-reformatora jednom godišnje. Ovogodišnji sastanak „Konferencije suvereniteta" je u Berlinu 22. novembra.

U magazinu „Compact", koji ureduje Elzeser, povodom predstojece konferencije nazvane „Mir sa Rusijom - Za suverenu Evropu", izašao je intervju sa iskusnim i poznatim nemackim politicarem Vilijem Vimerom u kome on, izmedu ostalog, tvrdi:

„...Rusija je posle ujedinjenja Nemacke i privremenog kraja evropske podele morala da se suoci sa cinjenicom da nema govora ni o 'zajednickoj evropskoj kuci', niti o odgovarajucem uvažavanju najprostranije države na svetu. Postoji 'crveni konac' zapadne politike prema Rusiji: ili opljackati ili pokoriti. U slucaju da se protivi, Rusija ce biti izbacena iz Evrope. Konferencija u Bratislavi iz maja 2000. ovo je pokazala na najbrutalniji nacin. Sjedinjene Americke Države ovo smatraju 'evropskom oblašcu' i kontrolišu nas pomocu baltickih republika, Poljske i Ukrajine tako što otežavaju direktnu trgovinsku razmenu Nemacke i Rusije. Vašington ne krije da je cilj novih sankcija protiv Rusije da se EU stavi pod kontrolu."

Vimer nije jedini koji podržava konferencije „Compact"-a i ideju da Evropa treba da pripada Evropljanima. Na prvoj konferenciji 2012. ucestvova je Peter Šol-Latur, najveci tadašnji nemacki autoritet za pitanja Bliskog Istoka i Islama. Na drugoj konferenciji 2013. u Lajpcigu ucešce je uzeo i Tilo Saracin, nekadašnji visoki politicar iz redova SPD-a koji se zalaže za sprecavanje „otudivanja" Nemacke putem nekontrolisanog naseljavanja stranaca iz neevropskih zemalja.

Etablirani nemacki mediji o ovim konferencijama ne izveštavaju, osim kada na njima dode do nekog ekscesa, kao što je bilo 2013. kada su levicarski ekstremisti napali ucesnike. Kriticka razmišljanja, posebno ona o buducnosti suverene Evrope, nisu ni na Zapadu posebno cenjena.

Nemacke evro-skeptike posebno motiviše cinjenica da su njima bliske stranke svuda u Evropi u ekspanziji. U Italiji je „Pokret pet zvezda" postao za kratko vreme nezaobilazni politicki faktor, a „Indipendisticka partija Ujedinjenog Kraljevstva" na celu sa Najdželom Faradžom pocela je da pobeduje i na lokalnim izborima u Velikoj Britaniji, a ne samo na onima za evropski parlament. „Nacionalni front" u Francuskoj je vec godinama partija sa kojom se na svakim izborima mora racunati.

Zbog toga ne treba da cudi što ce i u Nemackoj, uprkos snažnoj medijskoj anti-kampanji, AfD u buducnosti postati jedna od parlamentarnih stranaka sa snažnim uporištem medu biracima koji smatraju da evropski mir mora da bude ocuvan ne samo na nemackim zapadnim, vec i na njenim istocnim granicama.

Zbog porasle svesti Nemaca o njihovoj ulozi mosta izmedu istocne i zapadne Evrope na ovogodišnjoj „Compact"-ovoj konferenciji se ocekuje više od hiljadu ucesnika i gledalaca. „Demokratije ne vode ratove" tvrdi jedna stara zapadna izreka. Nemacka je ili demokratska i pacifisticka država ili totalitarna i ratoborna, smatra Jirgen Elzeser u svojim komentarima.

Ako je nekadašnji americki predsednik Džimi Karter u pravu kada tvrdi da Sjedinjene Države nisu funkcionalna demokratija, onda je vreme da se i Evropljani zapitaju u kom pravcu idu njihove države koje su do sada pratile politiku Vašingtona.

Postoji više jasnih pokazatelja da se i Nemacka krece ka totalitarizmu i jednoumlju koje zagovara krupni kapital. Krajem oktobra su fudbalski navijaci u Kelnu priredili „trece poluvreme": ulicne borbe sa policijom. Razlog okupljanja i nemira bila je od strane navijackih grupa proklamovana borba protiv ekstremnih islamista u Nemackoj. Pre toga su salafisti napali mirne Jezide i tako sirijski gradanski rat preneli na nemacke ulice.

Protesti su poceli mirno, ali je u jednom trenutku iz do danas još nerazjašnjenih razloga došlo do sukoba grupe najekstremnijih navijaca sa policijom. Posle ovog dogadaja je ministar unutrašnjih poslova Severne Rajne - Vestfalije Ralf Jeger iz SPD-a zatražio ogranicavanje prava na slobodno okupljanje. Pokrajinska vlada ce pokušati da ubuduce zabranjuje ovakva okupljanja i da pred sudovima odbrani ovaj svoj stav. Jeger je odmah dobio podršku saveznog ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mezijera.

Ustavom zagarantovana prava na slobodu mišljenja, govora i okupljanja polako se tumace tako što su ogranicena na ono što je korisno ili makar manje štetno za vladajucu klasu. Salafisti mogu nesmetano da mašu macetama po nemackim ulicama i da traže uvodenje šerijata u nemacke škole koje pohadaju muslimani, ali demonstracije protiv njih nisu poželjne. U ovom trenutku su ultrakonzervativni muslimani saveznici Amerike i NATO-a u borbama ne samo protiv militantnih islamista, vec i protiv Asadovog režima u Siriji i njegovih zaštitnika iz Kremlja. Zbog toga im se i u Nemackoj dosta toga gleda kroz prste.

Na ovo upozorava i šef poslanicke grupe FDP-a u pokrajinskom parlamentu Kristian Lindner, ali je malo onih koji žele da ga podrže u borbi protiv ekstremizma svih boja. Teroristi su samo oni ekstremisti koji se bore protiv nas, smatraju u Briselu, Berlinu ili Vašingtonu.

Na ovaj nacin su pocinjali svi totalitarni režimi prošlog veka. Jedno po jedno ukidaju se ljudska prava, sve dok se ne zavede sistem koji samo vladajucoj klasi garantuje život i uspeh.

Borba protiv briselske tiranije se tako u Nemackoj pretvara u borbu za ljudska prava. Šuman u svojim pan-evropskim vizijama nije predvidao Evropu porobljenih Evropljana, vec Evropu slobodnih nacija. I njegov naslednik na evropskom putu, Šarl de Gol, je sanjao o Evropi otadžbina, a ne Evropi birokrata i mediokriteta kakvi danas stoluju u Briselu. P

oslednja linija odbrane Brisela je, kako to svi znaju, u Vašingtonu, prestonici države koja od pada berlinskog zida radi na destabilizaciji Starog kontinenta. Politicka elita Nemacke i cele Evrope je sve više svesna ove cinjenice, zbog cega ce sve više biti konferencija kao što je „Compact"-ova i to sa sve više ucesnika i gledalaca.

A 1.

Ratne laži SAD

Nulti broj magazina „Compact" pojavio se u decembru 2010. Od avgusta 2011. list izlazi u okviru izdavacke kuce „Compact-Magazin" d.o.o. iz Verdera, koju zajednicki vode tri njena osnivaca i vlasnika: Jirgen Elzeser, Kaj Homilius i Andreas Abu Bakr Riger. Magazin izlazi jednom mesecno u tiražu od 16.800 primeraka, a procita ga 50.000 citalaca (bez on-lajn izdanja). Oko 10.000 primeraka se svakog meseca distribuira preko citalackih udruženja. Prvo specijalno izdanje izašlo je februara 2013. sa temom nacional-socijalisticko podzemlje. Krajem 2013. izašao je drugi specijal sa nazivom „Ratne laži SAD - propaganda novog svetskog poretka od 1990. do danas". Izdavaci su bili Jirgen Elzaser i Gerhard Visnevski. Preteca „Konferencija suvereniteta" koje magazin redovno organizuje od 2012. godine, bile su dve konferencije „Narodne inicijative protiv finansijskog kapitala" održane u septembru 2010. i februaru 2012. godine. Na njima su ucestvovali Najdžel Faradž, Karl Albreht Šahtšnajder, Maks Ote, Vilhelm Hankel i mnogi drugi.

Medijski partner magazina je televizija „Raša tudej" dok „Konferencije suvereniteta" sufinansira „Institut za demokratiju i saradnju" iz Moskve, sa svojim predstavništvima u Parizu i Njujorku.