Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (48)

Ubistva zakonom

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. O tome piše naš urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u policiji.

Milan Glamočanin

Na tribini pod nazivom „Novi instituti ZKP-a (Zakonik o krivičnom postupku) i njihova primena u praksi", koja je održana na Pravnom fakultetu u Beogradu, 12. marta ove godine, u organizaciji AKUS-a (Advokatska krivična unija Srbije) i Elsa (The European Law Students Asociation), prisustvovalo je oko 500 advokata, advokatskih pripravnika, studenata i drugih zainteresovanih pravnika.

Uvodna izlaganja iznele su Vanja Bajović docent Pravnog fakulteta u Beogradu na predmetu Krivično-procesno pravo i Zora Dobričanin Nikodinović advokat, a takođe su svoje stavove i probleme u primeni ZKP-a izneli i advokati krivičari koji kao osnovni „alat" svakodnevno primenjuju ovaj Zakonik - Zoran Ateljević, Borivoje Borović, Krsto Bobot, Nemanja Vasiljević, Dalibor Katančević, Vladimir Marinkov, Dragan Palibrk, Goran Petronijević, Mika Perković, Rade Kojić, Milena Ilić...

Na tribini je izneto na desetine obrazloženih primedbi na aktuelni ZKP i istaknuto je da je zbog unutrašnje neusklađenosti odredaba ZKP-a, sa samim sobom i zbog spoljašnje neusklađenosti sa drugim zakonima, Ustavom, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, primena ovog zakona veoma teška, a u pojedinim delovima i nemoguća (npr. unakrsno ispitivanje - unakrsno ispitivanje ima smisla samo na suđenjima gde se obavlja tonsko snimanje, u suprotnom ovaj insitut gubi smisao ukoliko se ne sačuva autentičnost ispitivanja).

U stavovima AKUS-a očigledno je da su se način na koji je regulisana i način na koji se sprovodi tužilačka istraga pokazali kao loši, i da se prema konceptu tužilačke istrage. kakav se kod nas primenjuje, umnogome umanjuje ranije dostignuti nivo ljudskih prava, što je zabranjeno sa aspekta načela pravne sigurnosti, kao temelja demokratije.

Svakodnevno se, istakli su advokati, pojavljuju praktično nerešivi problemi u primeni ovog Zakonika. (Osim toga pokazalo se da ovako organizovano tužilaštvo koje funkcioniše po sistemu subordinacije nema dovoljno samostalnosti (a ni volje), ni funkcionalne i organizacione mogućnosti, ni dovoljno kadrova - kako stručnog kadra, tako ni pomoćnog osoblja, ni osnovnog materijala i sredstava, ni dovoljno prostora ...za sprovođenje „tužilačke istrage", na način koncipiran ZKP-om.)

Način na koji je regulisan i još gore, na koji se primenjuje institut stručnog savetnika je neadekvatan, i pokazuje da umesto proklamovane „jednakosti oružja tužioca i odbrane", u stvari funkcioniše „nejednakost oružja" tužilaštva i odbrane. Zato se pokazuje potreba da se odredbe ZKP-a u ovom delu izmene i uvede ravnopravan, sa veštakom koga angauje tužilac - Veštak odbrane.

Neophodno je uvođenje pravnog leka, žalbe protiv odluke (sada Naredbe) o sprovođenju istrage, i na taj način od samog početka uspostaviti sudsku kontrolu krivičnog postupka , a neodrživo je sadašnje zakonsko rešenje gde nema nikakve sudske kontrole istrage, i prva sudska kontrola je u slučaju da bude izjavljen odgovor na optužnicu. U skraćenom postupku taj trenutak sudske kontrole odložen je sve do glavnog pretresa. Smatramo da se u ovakvim rešenjem u mnogome narušava sistem tripartitivne podele vlasti, jer tužilaštvo u mnogome oduzima ingerencije sudske vlasti, a ne smemo zaboraviti da je tužilaštvo potčinjeno izvršnoj vlasti.

Advokata branioca po službenoj dužnosti i advokata „u pripravnosti" okrivljenom postavlja tužilac, pa je nelogično da tužilac sebi „bira protivnika" , uočeno je da tužioci to rade po svom nahođenju, i bez ikakvog reda, umesto da branioca po službenoj dužnosti određuje sud, po redosledu sa spiska koji dostavlja Advokatska komora, kako to Zakon i predviđa.

Radnji prepoznavanja mora prisustvovati branilac - što sada nije slučaj, i čime se narušavaju sva načela postupka , a obzirom da su posledice te radnje dalekosežne .Trajanje pritvora mora biti ograničeno, a u pogledu razloga za pritvor posebno po članu 211. tačka 4. (uznemirenje javnosti) moraju se poštovati Ustav i Evropska konvencija o ljudskim pravima, i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Kao poseban problem se pokazalo trajanje pritvora u nedogled, nakon vraćanja Optužnice radi dopune istrage, pa pritvor u istrazi u mnogome prevazilazi maksimalan rok od 6 meseci, koji taj isti ZKP propisuje, a ovo sve zbog činjenice da tužilac ne snosi nikakve posledice, kad nakon vraćanja optužnice od strane suda, ne postupa po nalozima suda i ne postupa sa naročitom hitnošću, što zahtevaju pritvorski predmeti.

Pokazalo se kao neophodno da se pre svega i hitno izmene odredbe člana 163 ZKP-a, koje se odnose na „postupanje sa prikupljenim materijalom „ prilikom sprovođenja Posebnih dokaznih radnji" za koji materijal tužilac oceni da ga neće koristiti u postupku, ili da protiv prisluškivanog lica neće uopšte zahtevati vođenje postupka.

- Prema našem stavu, rok za uništenje tog neupotrebljivog prikupljenog materijala ne sme biti duži od 6 (šest) meseci nakon prestanka primene mere, (sada je taj rok apsolutno neodređen već je ostavljen na volju tužiocu, da li će i kada da se upozna sa prikupljenim materijalom, i da li će ga koristiti ili neće, a što po dosadašnjoj praksi može da traje i nekoliko godina, što predstavlja pravnu nesigurnost i ogroman prostor za različite zloupotrebe...).

- Takođe smo stava da sadašnja odredba iz čl.163 ZKP-a st.2 „sudija za prethodni postupak MOŽE OBAVESTITI lice prema kome je sprovedena posebna dokazna radnja iz čl. 166..." (čl.166 - Tajni nadzor komunikacija) umesto reči „MOŽE OBAVESTITI", treba da stoje reči „OBAVEZAN JE DA OBAVESTI"...te da se u prisustvu neosnovano prisluškivanog lica uništi materijal nastao tokom nadzora njegovih komunikacija.

Ove mere predstavljaju odstupanje od načela nepovredivosti komunikacija, a primenom ovih mera zadire se duboko u privatnost i ozbiljno umanjuju ljudska prava i iste se moraju primenjivati vrlo restriktivno. Imajući sve to u vidu, smatramo- OBAVEZNO JE da svako lice za koje se nakon primene mere utvrdi da mere nisu dale očekivane rezultate i da je „čisto", bude obavešteno o tome da su njegove komunikacije nadzirane („prisluškivane") i smatramo da to mora da se obavi u najkraćem roku- a mi predlažemo rok do 6 meseci nakon prestanka mera- navodi se u saopštenju advokata, koje je izdato nakon završetka tribine. Advokati smatraju da bi se na ovaj način smanjila mogućnost zloupotreba i ovog instituta i prikupljenog materijala, a sve u cilju zaštite privatnosti kao civilizacijske tekovine.

Sporazumom o priznanju krivice koji postigne jedan okrivljeni, po sadašnjem zakonu predstavlja neoboriv dokaz protiv ostalih okrivljenih u istom postupku, što je nedopustivo iz više razloga, a posebno se na taj način krši prezumpcija nevinosti.

Neprihvatljive su odredbe člana 406, koje narušavaju načelo pravičnosti i neposrednosti i jednakosti građana pred sudom, što znači da je neodrživo trenutno zakonsko rešenje prema kojem se okrivljenima uskraćuje mogućnost postavljanja pitanja i suočavanja sa saučesnicima prema kojima je postupak razdvojen, ili već pravnosnažno okončan.

ZKP je Zakonik koji je iz sudnica proterao obavezu suda da utvrđuje istinu o delu i učiniocu, što je u suprotnosti kako sa moralnim načelima ovog podneblja tako i sa našom zakonskom tradicijom, sa poimanjem suda, pravde i istine...

Na ovaj način AKUS pokreće inicijativu za izmene ZKP-a, i u buduće će imati učestale i sadržajne aktivnosti u tom cilju, sve dok se ovaj ovakav Zakonik nedovršen, neusklađen i neprimenjiv za naše uslove ne izmeni i kao jedan od osnovnih sistemskih Zakona postane jasan bez mnogo tumačenja.

Iako se srpske vlasti hvale da velikom brzinom, hitajući ka članstvu u EU, reformišu i usklađuju postojeće zakone sa evropskim standardima, skoro nijedan zakon ne ispunjava te standarde. Događa se da se pojedinim zakonima isključuju odredbe osnovnog zakona, te što sud da na mostu, uzme na ćupriji.

I zakonska neusklađenost, koja ostavlja sudijama da po svom slobodnom sudijskom uverenju, nekažnjeno tumače zakon, umesto da ga, i ako je loš, primenjuju, svakodnevno zagorčava život nevinim građanima.

Mladost Srbije u zatvoru, a delioci pravde ogrezli u kriminalu

Udruženje roditelja "Hoćemo Istinu", čiji su sinovi osuđeni pred Višim sudom u Beogradu na više od 200 godina zatvora, zbog navodnog ubistva francuskog navijača Brisa Tatona 2009. godine, i koji se nalaze na izdržavaju kazne, obratili su se, po ko zna koji put javnosti.

''...Sigurni smo da je pravda dostižna, i da će svakako pobediti nepravdu, tu dilema ne postoji. Opstrukcija je ta koja održava i dalje ovu dirigovanu nepravdu, i odlaže poraz iste. Kako drugačije nazvati, a birati reči, ko zna koje po redu, odlučivanje Apelacionog sudau Beogradu, po žalbama na odbijanje Višeg suda, za ponavljanje postupka!

Nepovratno oduzeto i izgubljeno vreme! Argumenti, ne promenjeni, isti i postojeći, od prvog dana nesrećnog slučaja. Od prvog minuta.Od tada je prošlo,kao večnost dugih, blizu dva miliona i 900.000 minuta...za nas,većina u košmaru ili ne prospavani, u čudu se pitajući da li je sve ovo moguće? A,verovali smo svima, u sistem, pravosuđe, policiju...slepo verovali! Progledali smo, i sada, bez dela, ne verujemo nikom. Lakše nam je, izašli smo iz samoobmane, i jasno uvideli kompletnu prevaru! Prevaru koja, ipak, ne može postojati sama od sebe.

Potrebni su ljudi, i to posebni ljudi! A, baš u njima ne oskudevamo. Šta više, svuda ih ima i to jako dobro raspoređeni, upravo tamo gde treba , da bi se prevara i održavala sve ovo vreme.

I to kakva prevara...da je neko ubio nekog! I taj neko je osuđen dugogodišnjom kaznom na osnovu prevare. Svi znaju da se nikakvo ubistvo nije dogodilo. Laž i manipulacija. Istina se ne može sakriti. Režiseri su se preigrali, a i nisu više na istim pozicijama.

Mirni smo,doduše, ubijenih emocija. Okamenjeni. Dosegli smo, otupelo smirenje! Čekamo..."

Roditelji osuđenih navijača uzalud se nadaju. Krivično veće sudije Mirjane Ilić osudilo je 13 navijača FK Partizan na više od 240 godina zatvora! Apelacioni sud u Beogradu je posle dugog i mučnog većanja i prevećanja, kazne prepolovio.

Onda su se javili svedoci, očevici događaja, koji su istog dana svoje izjave dali u policiji, a čije izjave je tužilac sakrio. Niko nije video da su navijači bacili Brisa Tatona preko stepeništa, čak ni francuski navijači, ali je sud zaključio da jesu! Dvoje prisutnih svedoka su videli da je Taton sam skočio, očigledno prostorno dezorjentisan. A umro je u bolnici, zbog pogrešnog i nestručnog lečenja!

Pet puta vanpretresno veće Višeg suda u Beogradu odbija zahtev za ponavljanjem postupka, i isto toliko Apelacioni sud u Beogradu prvostepenom sudu vraća predmet na ponovnu odluku. A, sve je jasno, kao na dlanu. Samo su sudije hrabre, i dostojanstveno brane ugled onih koji su naredili da se navijači osude, udvarajući se francuskim političarima. To su bili Boris Tadić i Dragan Đilas, a danas to čini i njihova podguzna muva, Aleksandar Vučić. Kakav zakon, kakva pravda, kakva istina. Srpskim sudijama nije stalo do toga.

Osuđeni navijači provode svoju mladost u zatvoru, čekajući da sa vlasti ode Aleksandar Vučić. A šta ćemo sa stotinama nedostojnih delilaca pravde, ogrezlih u kriminalu, nemoralu i nasilju?

A 1. Policija, uz pomoć sudija, zatire tragove

Nakon što je u broju 330 Tabloid otvoreno postavio pitanje zakonitosti sudskog postupka u kome je Živojin Mihajlović osuđen pred Višim sudom u Negotinu na najtežu zatvorsku kaznu od 40 godina, pojavili su se novi detalji, koji još više terete srpsko pravosuđe.

U svojoj ustavnoj žalbi od 8. decembra 2012. godine osuđeni navodi kako je na saslušanju u policiji između 29. oktobra 2007. i 1. novembra 2007. godine tražio da ga zastupa i svim procesnim radnjama prisustvuje advokat Petar Zdravković, koji mu je prijatelj i koji ga i danas zastupa. Umesto branioca po izboru, inspektori Mića Dženanović i Nenad Luković odredili su mu branioca po službenoj dužnosti, Jugoslava Rodića. Isto se ponovilo i u istražnom postupku, kada mu je protivno njegovoj želji dodeljen advokat Zoran Živković.

Istražni postupak je vodio sudija tadašnjeg Okružnog suda u Negotinu Bratislav Milosavljević koji je više nego pristrasno vršio svoju dužnost, ne prezajući ni od laži.

Mihajlović se žalio tadašnjem predsedniku Okružnog suda Slobodanu Fancikiću kako su dokazi protiv njega pribavljani mimo zakona, jer pretres njegovog automobila niti je bio odobren od strane sudije, niti je istome prisustvovao Mihajlović, odnosno njegov branilac, pa čak ni tužilac, ili istražni sudija, već je sve urađeno strogo konspirativno od strane inspektora PS Negotin. Fancikić ga aktom broj Vi.Su. 64/08 obaveštava kako mu je sudija Milosavljević napisao da je izvršio pretres i popis nađenih stvari i zato kao neosnovan odbacio Mihajlovićev prigovor.

Na to je Mihajlović od Fancetića zatražio na uvid zapisnik o izvršenom pretresu, potpisan od strane istražnog sudije. Posle toga ga samo sedam dana posle izdavanja prvog akta, tačnije 26. avgusta 2008. godine predsednik suda Fancikić pismeno izveštava kako ga je sudija Milosavljević obmanuo u pogledu tvrdnje da je prisustvovao pretresu, koji nije ni odobrio niti je o istome bio obavešten, pa samim tim nije mogao ni da mu prisustvuje niti da napravi traženi zapisnik, uprkos prethodno datim suprotnim tvrdnjama!

Uprkos tome, obmanjivač, sudija Milosavljević, nastavlja da vodi pomenuti postupak, a ni prvostepeni, ni drugostepeni sud uopšte ne pridaju nikakav značaj tome da su po nalazu samog predsednika suda, dokazi nezakonito pribavljani. Jedino je Apelacioni sud, uvažavajući žalbu osuđenog Mihajlovića, naložio Višem sudu u Negotinu rešenjem od 4. novembra 2010. da pribavi fotografije koje je po svedočenju inspektora Lukovića na glavnom ročištu prilikom pretresa automobila napravio službenik PU Bor. Inspektor Dženanović na ponovljenom pretresu negotinski sud obaveštava 11. jula 2011. aktom broj PU-359/11 sledeće: „Fotodokumentaciju sa pregleda vozila dana 1.11.2007. godine nismo u mogućnosti da vam dostavimo iz razloga što je fotografisanje kriminalističkog pregleda vršeno od strane službenika Policijske uprave Bor."

Što je najčudnije, ni inspektor Luković, a ni inspektor Dženanović nisu znali ni kako se navodno prisutni službenik zvao, a ni koji mu je nadimak. Iz tog razloga sud nije mogao ništa da pribavi ni od PU Bor, ali se sudija Dragica Singurilović zadovoljila ovim odgovorom, a Apelacioni sud ovog puta potvrdio presudu srećan što je uopšte i dobio bilo kakav odgovor od policijskih inspektora koji su sve činili da montiraju slučaj.

U nameštanju dokaza više nego otvoreno je sarađivalo i pravosuđe. Tako Mihajlović u pomenutoj ustavnoj žalbi navodi kako je jedan od ključnih svedoka koji su mogli da mu pomognu da bude oslobođen, Stanko Birucić, sat vremena pre davanja izjave pred sudskim većem 23. decembra 2008. bio pozvan na razgovor u Više tužilaštvo. Posle tog razgovora on na ročištu naglo menja svoj iskaz koji je u pismenoj formi policiji dostavio 3. jula 2008. i to u takvoj meri da je sud na kraju odbacio obe njegove izjave kao neverodostojne. Apelacioni sud i pored svega odbija zahtev odbrane da se ponovo sasluša pomenuti svedok i da se utvrdi da li je lagao u prvoj ili u drugoj izjavi.

Da slučajno Mihajlović ne bi dobio alibi za vreme kada je ubijen Danijel Stojanović, a njegova majka Branislava Stojanović nestala (sumnja se da je i ona ubijena, ali telo nikada nije pronađeno, a postoje i svedoci koji tvrde da su je dosta kasnije živu videli u Bugarskoj) sud je odbio da sasluša svedoka Srbu Đorđevića koji ubrzo posle toga zbog više nego jasnih „sugestija" od strane policije napušta Negotin i odlazi u nepoznatom pravcu.

Zamenik tada Okružnog javnog tužioca Radoslav P. Nedeljković u oba postupka protiv Mihajlovića zastupao je tužbu. To mu nije smetalo (na protiv, izgleda da ga je upravo to i preporučilo) da vodi i postupke koje je svojim tužbama za nezakonit rad inspektora Dženanovića i Lukovića inicirao Mihajlović. Oba njegova zahteva su od strane tužioca Nedeljkovića odbačena, jer je on, kako se sumnja, dobio pozamašnu sumu novca da slučajno ne uradi nešto što bi pomoglo Mihajloviću da se oslobodi i tako naterao istražne organe da nastave da traže pravog krivca.

Desimir Milosavljević, kod koga su pronađeni mobilni telefoni Danijela i njegove majke, i koji se u toku postupka upetljao u klupko sopstvenih laži, na kraju je osuđen samo za prikrivanje krivičnog dela, i to na šest meseci zatvora. Mihajlović je u prvostepenom postupku tražio da se pribave i pregledaju snimci sigurnosnih kamera Okružnog zatvora u Negotinu i tako utvrdi da je Milosavljević posete primao i van za to predviđenih termina, kao i da je najmanje dva puta u toku noći puštan iz zatvora, bez ikakvog odobrenja suda.

Milosavljević ima ilegalnu javnu kuću u Negotinu, iako je na sudu glumio skromnog, neukog domara škole, koji ne bi mogao da ima potrebne veze da bude puštan iz zatvora u toku noći. U njegovom bordelu su česti gosti sudije i tužioci, a finansijski interes u poslovanju Milosavljevića najviše imaju inspektori Dženanović i Luković. Zbog toga su njih dvojica učinili sve da nameste dokaze koji optužuju drugog čoveka, čime je ceo predmet stavljen ad akta i Milosavljević je mogao da nastavi sa poslovanjem.

Kako bi uništili dokaze, Dženanović i Luković iz pištolja, koji je Mihajlović legalno posedovao, ispaljuju metke, tvrdeći da su samo hteli da provere da li je oružje ispravno. Njih dvojica nisu nikakvi veštaci koji bi mogli da donesu takvu procenu, ali su time onemogućili prave veštake da zaključe kako pištolj dugo vremena (više decenija) nije korišćen. Posle se sud u obrazloženju osuđujuće presude ovim poslužio i naveo kako je sada pokojni Danijel ubijen pištoljem istog kalibra.

Koliko su jaki Dženanović i Luković i koliko imaju snažne veze koje im za dobre pare pružaju zaštitu, pokazuje i sudbina jedne od prijava koju je Mihajlović protiv njih podneo Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a. Šef regionalnog centra u Nišu, kome se osuđenik obratio, Jovica Stoimenković, u telefonskom razgovoru ga je obavestio da ne sme da sprovede istragu protiv ove dvojice nadaleko poznatih mafijaša u policijskim uniformama. Ko je jači od unutrašnje kontrole?

Videvši da preko mesno nadležnih pravosudnih organa ništa ne može da učini, Mihajlović se iz KPZ Zabela kod Požarevca, gde služi zatvorsku kaznu, obraća Višem javnom tužiocu u Požarevcu, ali zamenici tužioca Dimitar Krstev i Dragana Jovanović-Gagović odbijaju da pokrenu postupak protiv nedodirljivih policijskih inspektora iz Negotina.