Osvrt

"U traganju za izgubljenom adresom"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (7)

Književna tuga sa juga

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Generacija provincijalaca koja je pedesetih godina južnim vozom doputovala u Beograd imala je da se prilagodi zatečenom stanju stvari. U estetskom pogledu mogla je da bira između realista i modernista, u političkom pogledu imala je da prihvati komunizam kao jedinu ispravnu i naučnu ideologiju i da u njemu traži svoju adresu. Ko to nije mogao ili hteo, bolje rečeno kome to nije bilo dato, ostao je bez adrese. Ne treba da kažem Čitaocu da sam bio taj!

Da pogledamo putnike tog južnog voza...

Najjužnija stanica bila je Vranje, na kojoj je u voz ušao krajem devetnaestog veka gimnazijalac Borko iz Vranja, na putu za Beograd da na Velikoj školi studira pravo, jer se plašio da studira književnost. Kad se mladi Vranjanac usudio da nekim listovima šalje svoje prve književne radove, dobio je iz Bosanske vile ovakav odgovor: „...U književnosti je mnogo zvanih a malo odabranih, ali je sigurno da među njima nije Borko iz Vranja!" (Jednom mi je u hotelu u Mitrovom polju bard jugoslovenskog glumišta, glumac koji je na sahrani Radeta Drainca 3. maja 1943. godine recitovao čuvenu Drainčevu Nirvanu, Milivoje Živanović, pokazao prvu kritiku na svoj rad iz Požarevca, koju je stalno nosio u novčaniku, u kojoj jedan tamošnji kritičar kaže da je „Milivoje Živanović antitalenat za glumu"!)

Mislim da se u Vranju u taj voz ukačio Srba Mitrović, brigadir koji je ostao bez sluha na nekoj vojnoj vežbi, mažen i pažen u komunizmu, mnogo nagrađivan. Ne vidim da je ostavio neki veći pesnički trag.

U Leskovcu se u voz popeo jedan sjajan pesnik, avaj, danas gotovo nepoznat, Bora Zdravković. (E sad, nisam siguran da li je Bora putovao na sever ili na jug, jer Leskovčani su znali da studiraju u Skoplju.) Izvesno je da je u Skoplju diplomirao književnost pesnik Tomislav N. Cvetković, politički delatnik koji je preživeo sve komunističke čistke, poput Mikojana, uvek stajući na pravu stranu. Dok je Toma u Leskovcu pravio političku karijeru, Bora je nosio dnevnik gimnazijskog profesora i tavorio u anonimnosti. Ako tražimo pandan pesniku Bori Zdravkoviću naći ćemo ga u njegovom prezimenjaku, pevaču iz Pečenjevca Tomi Zdravkoviću.

Inače, u leskovački voz se ranije popeo i najveći srpski satiričar Radoje Domanović, ne kao student nego predavač u Leskovačkoj gimnaziji, kad su ga tadašnje prosvetne vlasti otpustile s posla jer je na jednom skupu kritikovao nekakav Vladin projekt. Bežao je u Beograd!

Niš, najvažnija stanica "južnog voza"

Od nas Topličana u južni voz smo se popeli Radosav Vojvodić i ja, nekakvi mladi pisci koji obećavaju. Rade, kao dete iz komunističke porodice, još je i mogao da zakuca na poneka vrata, iako Novo Momčilovo nije na magistralnom putu za Beograd. Ja, kao dete iz četničke porodice, nisam mogao ni to, ne što je Žitni Potok na tom putu još zatureniji, nego što nama nije bilo dato da kucamo. Ko ne zakuca neće mu se otvoriti.

Ne znam gde su se popeli u taj voz iz Istočne Srbije Tomislav Mijović i Živojin Pavlović, da li su išli preko Niša. Prvi je završio književnost i vratio se u rodni Zaječar da bude doživotni urednik više privrednog časopisa Razvitak. Lep ali beznačajan posao!

A obećavao je još malo pa kao Branko Miljković!

Živojin Pavlović je studirao Likovnu akademiju, ali se nije proslavio kao slikar nego kao filmski režiser. Najveći kog je Srbija dala! Držim da je njegov film „Zaseda" najradikalnija kritika partizanske revolucije. (Razume se da su komunisti to prepoznali, pa su Pavlovića proglasili tvorcem crnog talasa i stalno ga držali na oštrici brijača! Pogotovo su ga napadali borci u ulozi pasa čuvara revolucije.)

Živojin Pavlović je i veoma značajan pisac, ali mu se to ne priznaje. Njegove pripovedačke knjige „Krivudava reka" i „Cigansko groblje" imaju onaj značaj kakav su imale pripovetke Milovana Glišića i Laze Lazarevića! Do danas nije pročitano čak deset Pavlovićevih romana, komplet koji je finansirao Radoš Bajić!

Idući na sever u južni voz je mogao da se popne u Ćupriji Dragoslav Mihailović, prozni pisac za koga se s pravom kaže da je papa nove srpske proze, ali su ga komunisti pre maturiranja strpali u furgon i odvezli na čuveno kameno ostrvo, Goli otok, pa ne znam da li se je pisac vraćao u Ćupriju.

Svakako da se je u južni voz u Maloj Krsni popeo Žika Lazić, jedno vreme slavljen kao novinar, zatim pisac istorijskih romana, pogotovo TV serija „Muzikanti" i „Građani sela Luga". Iako je, bar po mom čitanju, Žika Lazić bolji pisac od Mome Kapora, u srpskoj kulturi su vrednovani dijametralno različito, iako su od istog materijala.

Razlika je samo u tome što je Žika Lazić više seljački pisac (ruralni!) a Momo Kapor (beo)gradski (urbani!). Žika je mnogo toga pokrenuo, ispisao srpsku istoriju, čak zašao u Hilandar, Momo stalno pisao dnevnik u ženskom rodu. Kad je došlo vreme da valja vojevati, da se uništi što su generacije ranije gradile, obojica su se stavili na stranu Slobodana Miloševića, postali njegovi ratni dobošari.

E, ali Žika se tu preigrao, pokušao je da kriminalca Arkana proizvede u petog srpskog vojvodu (roman „Vojvoda"), praktično poništio svog Pašića (roman „Pašić i četiri kralja").

Da stvar bude gora, novi srpski vojvoda je bio nezadovoljan kako ga je biograf prikazao (kao Buđoni u pogledu svog pisca Isaka Babelja, autora priča „Crvena konjica"), pa je organizovao njegovo premlaćivanje (bar tako je pričala beogradska čaršija!). Ipak, za razliku od Babelja, izneo je živu glavu. E sad, Momo Kapor se danas slavi kao veliki srpski pisac (i slikar), dobija spomenik, književnu nagradu, uskoro ulicu u Topčideru. Žika Lazić, ko to beše? Kad je pisac preminuo, na sahrani (u privatnoj grobnici), uspeo sam da izdvojim dva prisutna pisca: sebe i Marinka Arsića Ivkova.

Bili su tu novinari, glumci, filmadžije, televižmeni, još poneki, ali ne i pisci! Verovatno Mala Krsna nije bila dobra početna stanica za ovog pisca.

No najznačajnije stajalište južnog voza je istorijski grad Niš. Tu se popeo u voz mladić koji je u Nišku gimnaziju došao iz Gadžinog Hana (što znači da je bio starosedelac Srbije, kao Bora Stanković), da u Beogradu studira filozofiju i postane najmlađi priznati stvaralac iz južne srpske provincije: Branko Miljković. Kad je podignut spomenik pesniku na pozorišnom trgu u Nišu (Trg Stevana Sinđelića), tadašnji komunistički predsednik Opštine Niša Apostolović je rekao: „...Pesniku Branku Miljkoviću, dečaku i mladiću ovoga grada i ovoga trga, na kojem je čitao stihove, na kojem je iz večeri u večer s nestrpljenjem čekao početak pozorišnih predstava, danas odajemo duboko poštovanje, svesni značaja i univerzalnosti njegovog dela."

Ja sam se Brankom Miljkovićem bavio u romanu „Niški gambit", da se osvrnem na to što sam napisao 1988. godine.

Fizičko, pesničko i političko samoubistvo

Iz Južne Srbije retko dolaze značajni pesnici, a kad dođu nose u sebi istorijski fatum kraja iz kojeg su potekli. U poratnom periodu istakao bih dva pesnika sa juga Srbije, poreklom sa desne obale Južne Morave: jedan je Nišlija Branko Miljković a drugi Zaplanjac, Dragoljub Ignjatović.

Iako se u mnogo čemu razlikuju, sudbina im je u jednoj stvari slična, naime, obojica su u jednom trenutku naudili sebi. Branko Miljković je izvršio fizičko samoubistvo početkom 1961. godine, a Dragoljub Ignjatović političko samoubistvo početkom 1973. godine.

Posledice, naravno, nisu iste: Branko Miljković je fizički mrtav a pesnički živ, dok je Dragoljub Ignjatović fizički živ a pesnički mrtav, da budem precizniji, književna vlast mu uskraćuje prisustvo u književnosti kojoj pripada, ali je to isti istorijski fatum našeg južnjačkog prokletstva.

Zašto se ubio Branko Miljković ostaće, naravno, tajna koju je pesnik odneo sa sobom u grob, budući da nije ostavio oproštajno pismo. U studiji "Branko Miljković ili neukrotiva reč" Petar Džadžić ukazuje bar na dva razloga koji su mogli uticati na pesnika da neprirodno okonča svoj život u noći između 11. i 12. februara 1961. godine na periferiji Zagreba: jedan je što je misao o smrti bila duboko ukorenjena u Miljkovićevoj poeziji a drugi je žena. Odmah da kažem, nijedan mi nije preterano uverljiv: prvi je isuviše apstraktan a drugi neubedljiv.

Istina, Petar Džadžić je u analizi Brankove poezije ukazao na niz stihova u kojima dominira misao o smrti. Međutim, teško da ima pesnika za koga nije bilo isto „pevati i umirati", kao za Miljkovića, pa ipak oni nisu izvršili samoubistvo. Ostaje otvoreno pitanje da li je Miljković misao o smrti uneo u svoju poeziju spolja, iz filozofske i pesničke lektire, ili je ona bila imanentna njegovom biću? Južnjaci po pravilu nisu mistici i nisu skloni samouništenju. Odlika naroda iz koga je potekao Branko Miljković je trpljenje, trajanje, zadovoljavanje malim, ali ne samouništenje.

Što se tiče žene, Džadžić je objavljujući jedno Miljkovićevo pismo upućeno njemu pred smrt iz Zagreba pokazao da je ona postojala. No to za mene nije jak dokaz. Treba znati da se južnjaci ne ubijaju zbog žena! Žena nikad u našoj povesti nije igrala ulogu boginje zbog koje vredi prineti sebe na žrtvenik. Jug Srbije je dao realne ljude, privrednike, zanatlije, graditelje, a takvi se ne ubijaju zbog nesrećne ljubavi! Ma koliko uvažavali specifičnost Miljkovićevog poetskog bića, ne vidim što bi se ono bitno razlikovalo od narodnog bića kraja iz kojeg je potekao?

Pokušaću ovde da iznesem o Branku Miljkoviću jednu drugačiju hipotezu, makar rizikovao da to bude jeretičko mišljenje. Miljković je u srpsku poeziju ušao prečicom, iako je došao iz hendikepa niške nemuštosti. Nijedan veliki pesnik pre njega nije izišao iz niške sredine, pa možemo reći da je Miljković samonikao. Zato se više oslanjao na knjige nego na život. Prerano je presekao pupčanu vrpcu koja ga je vezivala za zavičaj i upustio se u avanturu svetske poezije. Poleteo je pravo prema suncu!

Za veoma kratko vreme, Branko Miljković je u srpskoj poeziji osvojio neslućene visine i dobio društvena priznanja o kojima drugi pisci nisu mogli ni da sanjaju. Tako je ovaj Nišlija osvojio Oktobarsku Nagradu grada Beograda sa samo 27 godina i bio njen najmlađi laureat. On nije išao trnovitim stazama anonimnosti, nepriznavanja i osporavanja kao drugi pesnici u nas. Bez obzira što je pripadao generaciji koja je došla na gotovo, kojoj je prethodna generacija Vaska Pope, Miodraga Pavlovića i Stevana Raičkovića podarila pravo na intimu i iskošen ugao gledanja, ipak tako nagli vertikalni uspon za jednog Nišliju nije bio prirodan. Biti proglašen „knezom pesnika" u jednoj sredini u kojoj se južnjak najčešće oseća strancem i gde bar tuce domorodaca pretenduje na tu titulu, mora da je Branka Miljkovića izbacilo iz urođene južnjačke uravnoteženosti i poremetilo mu centar za realnost. Nama nije dato da lako osvajamo vrhove i kad se to desi preti nam velika opasnost da se strmoglavimo.

Pošto se isuviše približio suncu, Branko Miljković je imao tu nesreću da mu se krila od voska otope. Zato je njegov pad bio neminovan.

Postoje, međutim, i druge pretpostavke šta se desilo sa Miljkovićem, a najčešća je ona da on nije izvršio samoubistvo, nego da su ga ubili. Poznato je da je Nišlija došao u sukob sa beogradskom čaršijom i da se preselio u Zagreb, navodno u jednu kulturniju sredinu nego što je beogradska.

Branko je u Beogradu dosta pio, kao ranije Drainac. Čak se i tukao, recimo sa Žikom Lazićem, u jednom incidentu koji je on skrivio, u Klubu književnika. Pre nego što će otići u Zagreb (dobio je posao u Radio Zagrebu), Branko Miljković se javno, u nedeljniku Duga, koji je uređivao Branko V. Radičević, takođe osobena ličnost, odrekao svoje poezije i svega što je napisao!

Neka vrsta samoubistva, u Japanu se to zove harakiri. Valjda je u Zagrebu nastavio da pije, tek pronađen je obešen o jednu vrbu na periferiji Zagreba. Gotovo da čovek ne poveruje, vrba je bila tanka i krta, kako da se nije polomila pod teškim Brankovim telom? (Branko je bio krupna figura, koliko se sećam, zvali su ga Balzak.) Ova verzija kaže da su Branka ubili Hrvati! Iz nacionalističkih razloga, Srbe na vrbe.

U ovoj teoriji je slaba motivacija. Miljković se nije zamerio Zagrebu nego Beogradu, čak je Zagrebu mogao da posluži kao antisrpska propaganda. Ako je tačno da je Branka Miljkovića ubila Udba, onda je logičnije da to bude srpska nego hrvatska! Ali sve su to pretpostavke, a ja sam samo slušač tih fama, koje ne prestaju da kolaju do današnjeg dana.

I Miljković pisao poemu o Titu!

Za mene je pravo iznenađenje, neverovatno saznanje, da je Branko Miljković napisao poemu o Titu! Naime, u knjizi Marinka Arsića Ivkova „Antologija srpske udvoričke poezije", objavljenoj 1988. godine u Beogradu, srećemo odlomak iz Miljkovićeve poeme „Tito".

Ne znam kad je Branko napisao ovu poemu, verovatno pre dobijanja Oktobarske nagrade, ali u njoj se za Tita kaže da je on naš veliki učitelj:

On nas uči kako da ne izgubimo sličnost / sa svojom nadom sa svojim lepim ljudskim licem / on nas uči kako da prepoznamo budućnost / u onome što radimo u onome što će doći / jer jao onome ko izgubi svaku sličnost sa ovim gradom / jao onome koji nema svoje mesto na ovom trgu / jao onom ko bude merio sebe sa svojom senkom / koji je dan u njegovoj neosvetljenoj krvi. / Budućnost je tu samo samo je treba prepoznati / izdvojiti.

Zanimljivo je iz današnjeg ugla sagledati tu budućnost koju nam je dao drug Tito prema pesniku Branku Miljkoviću. Ta budućnost jednostavno nije došla, Brankova žrtva bila je uzaludna. Spomenik na trgu u Nišu nije dovoljna kompenzacija za promašene nade i izgubljene iluzije. Što se mene tiče, preživeo sam Titovo vreme, ali sam ostao i bez grada i bez trga.

Sve do kraja 1972. godine, Dragoljub Ignjatović je važio za priznatog pesnika. Objavio je dve knjige ("Osvajači" 1968. g. i "Lađe i lomače" 1970. g.) a treća "Soneti i katreni" bila je u izdavačkom planu Prosvete za 1973/74. godinu.

Književni kritičar Predrag Palavestra svrstao ga je među priznate pesnike u knjizi "Posleratna srpska književnost": „...Dragoljub S. Ignjatović je liričar misaonog tipa i širokog humanističkog opredeljenja, u čijim pesmama se angažovana moralistička ideja ne saopštava na klasičan način, otvorenom slikom i direktnim obraćanjem, već imanentnom filozofijom aktivizma i pesničkog saučestvovanja u vremenu i istoriji. Bez patosa i naracije, služeći se osobenim pesničkim jezikom, konkretizacijom imaginativnog i lirskom transpozicijom realnog, Ignjatović prevodi stvarnost na govor pesme, dajući rečima i slikama simboličke vrednosti, brižljivo očišćene od proizvoljnosti, dvosmislenosti i hermetizma."

A onda, na jednom filozofskom skupu na Divčibarama, Ignjatović drži protestni govor protiv progona umetnika od strane vlasti. Ovaj govor nije objavljen pa nisam u mogućnosti da ga ovde komentarišem. Posledica je bila ta da su vlasti osudile pesnika na tri i po godine zatvora. Ignjatović je kraće vreme proveo u zatvoru, a onda je na zauzimanje domaće i svetske javnosti pomilovan i pušten kući. No, otada je politički i književno mrtav, a njegovo ime se pominje samo u spektru neprijatelja raznih boja. Tako je ovaj pesnik izvršio političko samoubistvo sa zasad nesagledivim posledicama.

Ipak, posle Divčibara, Ignjatović se javio knjigom "Soneti i katreni" koju je Prosveta odbila da mu štampa još jednom 1980. godine. Ovoga puta pesnik je sam izdao knjigu (Rukopisi, finansirali Marinko Arsić Ivkov i Ivan Ivanović, autori „Čitanke srpske političke poezije") na šapirografu, u više nego skromnom tiražu od 300 primeraka. Oficijelna kritika nije obratila pažnju na ovu knjigu, potvrđujući time da između političke i književne osude stoji znak jednakosti.

Hteo bih ovde da kažem da se radi o odličnoj knjizi u kojoj je zavičajna Južna Srbija označena kao Dardanija.

Interesantno je da je Dragoljub Ignjatović našao za shodno da politički istupi u najnepovoljnijem trenutku društvenih previranja i obračuna, kada su politički eksponiraniji pisci od njega nastojali da se sklone sa poprišta i nađu zavetrinu dok prođe bura. Je li to političko slepilo ili želja da se bude u prvim redovima po svaku cenu, makar na poraženoj strani? Ja bih rekao da se kod Dragoljuba Ignjatovića radi o samoubilačkom instinktu noćnog leptira da se strmoglavi na svetlo gde ga najčešće čeka smrt. U ovome su dva pesnika (Miljković i Ignjatović) pandani.