Bezakonje

Kad politika uđe u kuću: život u razrokom sistemu

Između istine i propagande

Jadna je pravda koja mora da se pravda. Tako je i sa sadašnjim režimom. Ukoliko režim batinama, bombama, pretnjama, ucenama, uskraćivanjem radnih mesta i na druge načine mora da se održava na sceni, a usput i prisiljava svoje članstvo da preti neistomišljenicima, nazivajući ih izdajnicima i raznim nedoličnim imenima, onda je to nije samo kraj demokratije i tog režima, već i zdrave pameti, zaključuje Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije

Piše: Josip Bogić

Pre tridesetak godina, nakon pada Berlinskog zida i dolaskom „demokratije" na prostore zemalja bivšeg istočnog bloka, kružio je jedan vic o dolasku demokratije u Čehoslovačku koji otprilike glasi: "...Izlazi pijani Čeh iz kafane i na ulici ugleda američkog vojnika. Onako sav srećan što je konačno došla sloboda, potrči mu u zagrljaj i vikne: ah sloboda! Nakon toga isti taj vojnik vadi palicu i udara ga u glavu i kaže: Njet sloboda, maskenbal!" Otprilike se Srbija i danas nalazi u stanju maskenbala o čemu govore i sledeći primeri...

Do skora sam se gadio i same pomisli na reč politika jer narod ne kaže džaba da je politika kurva. Ali što sam se više klonio politike i političara, ona je sve više počela da se bavi sa mnom, a kada mi je ušla i u kuću morao sam de je isteram iz kuće. Kao kap koja je prelila čašu bio je momenat kada je lopovska vlast posegnula za mojom penzijom, koju sam pošteno zaradio i krenula na jedan banditski način da mi svakog meseca uzima ono što sam zaradio. Ta ista politika se pri tome ne osvrće na Ustav koji garantuje mirno uživanje imovine.

Politika je učinila i da moje punoletno dete ne bude primljeno da radi u policiji iz meni nepoznatih razloga, već pune tri godine. Nedavno sam dobio odgovor od gradskog menadžera Beograda, Gorana Vesića, da je to zbog toga što sam se politički angažovao u stranci Nikole Sandulovića jer da nisam tamo oni bi je primili na posao! Kao da je to njihovo vlasništvo.

Zahvalio sam mu se na obaveštenju i odgovorio da moje dete čeka na posao skoro tri godine, a da sam ja politički aktivan svega mesec dana i da je to laž. Pri tom imam nepobitne dokaze da su mnogi kadrovi u MUP i BIA-u primljeni čak i sa krivičnim dosijeima iako je postojala zabrana zapošljavanja!

Ali, u toku početka moje borbe, desilo se nešto što nisam planirao...

Naime, pre par meseci meni nepoznat čovek, preko jednog mog prijatelja, zatražio je kontakt sa mnom. Nisam u tom momentu znao šta je tema razgovora. Kada smo seli da razgovaramo, video sam da mi je čovek odnekud poznat. Bio je to Nikola Sandulović. Kroz glavu mi je prostrujala misao: šta ću ja sa kriminalcem?

Predstavio se ko je i šta je i počeli smo razgovor. Kao što nalaže bon ton i ja sam se predstavio ko sam i šta sam i šta sam sve radio u životu i šta radim. Te večeri do kasno u noć smo razmenjivali informacije, iskustva i komentarisali sadašnje stanje u državi kao i sve ono što će eventualno da se desi. Tada mi je rekao da je on onaj čovek koji je u Londonu mahao CD-om kada je srpski premijer imao predavanje.

Pitao me je te večeri da li bi ja bio voljan da se priključim njegovoj partiji za čije osnivanje je postupak u toku te da u okviru onoga što sam radio pomognem da državu Srbiju izvlačimo iz blata u koju su je uvukli političari zadnjih 20-tak godina. Moj odgovor je bio da nemam ništa protiv toga ali samo pod jednim uslovom, da ukoliko nekada osvojimo vlast da mi se niko ne meša u posao koji ću da radim. Dobio sam uveravanja i potvrdan odgovor da se to neće nikada desiti. Te hladne februarske večeri smo se razišli i nismo se čuli nekoliko meseci.

U međuvremenu sam preko svojih policijskih kanala, prijatelja i poznanika kao i putem pisanih medija proveravao ko je čovek sa kim sam razgovarao. Moram reći da sam bio podeljen u svojim mislima kada sam sve te informacije čitao. A one su bar što se tiče pisanih medija bile nezamislive. Po tim informacijama radilo se o čoveku koji je maltene neprijatelj broj jedan ove države. Moram reći da sam, što bi običan narod rekao „povukao ručnu" i pitao se šta to meni treba.

Čovek sam koji je ceo radni vek radio u instituciji koja je branila državu i građane Srbije a da sada treba da pređem na drugu stranu. Istovremeno me je nešto kopkalo u mislima i teralo da vidim o čemu je reč jer mi se sve kockice od informacija nisu uklapale, pogotovo što sam lično bio od strane nekih pojedinaca etiketiran da branim kriminal. Prepoznao sam udbašku matricu.

Nakon par meseci sam proverio i ostale podatke koji su mi govorili da nije baš sve tako kao što piše u novinama. Znao sam odmah o čemu se radi. Znao sam da je u pitanju pokvarena politika i pokvareni političari.

Ono što mi je ukazivalo da je "nešto trulo u državi Danskoj" je činjenica da je dotični „neprijatelj broj 1" bio meta bombaša i da je pukim slučajem preživeo, a da je čuveni Eliot Nos dao saopštenje da je u pitanju obračun „golubarske mafije"!, za koju do tada nisam čuo iako sam se ceo radni vek borio protiv raznih vrsta mafija. Znao sam da nešto nije kako treba. Kakva je to golubarska mafija i kome je ona pretnja?!. Koliko poznajem istoriju čovečanstva golub je uvek bio vesnik mira od biblijskog potopa pa do današnjih dana. Skoro svaki mirotvorni skup se završava puštanjem golubova u znak mira. Moje dalje traganje i provere informacija su mi govorile da je u pitanju „progonjena zver" i rešio sam da stanem u odbranu te zveri od „krivolovaca". Rešio sam da se uverim o čemu je ovde reč...

Tokom juna meseca ponovo je usledio naš susret gde smo se složili oko bitnih stvari. Pre toga sam od njega zahtevao sve odgovore o onome što sam saznao i dobio odgovore koji su u to vreme po mom mišljenu, ako ništa drugo bili logični, ali i dalje nisam bio uveren da je baš sve tako. Krajem juna, nakoin nekoliko meseci odugovlačenja, pozvao me je dotični gospodin i rekao da će biti promocija Republikanske stranke u Medija centru i da sam predložen od strane Izvršnog odbora za člana predsedništva stranke kao i za budućeg ministra policije.

Malo sam bio zatečen ali sam prihvatio taj izazov. Među svim predloženim čelnicima stranke nisam video nijednog kriminalca. Pa kakav je to vođa jedne političke stranke koji je okupio poštene ljude? Došao je dan predstavljanja stranke gde sam očekivao jedno korektno medijsko predstavljanje, ali na moju veliku žalost niko od medija nije bio prisutan iako je preko 70 medija dobilo poziv. Tada mi je bilo jasno da od demokratije nema ništa te da je u pitanju „maskenbal".

Što je vreme više odmicalo i što sam se više posvetio političkom delovanju, shvatio sam koliki je mrak u Srbiji. Pošto je Republikanska stranka registrovana kao manjinska, postavio sam predsedniku pitanje zbog čega je to tako i dobio odgovor da po sadašnjem Zakonu je praktično nemoguće osnovati novu stranku, jer je prethodni režim stvorio a sadašnji prihvatio da je to nemoguće. Bilo je pokušaja da se to uradi ali opstrukcije državnih organa i pojedinaca su onemogućavali postupak registracije od overa potpisa do raznih pretnji i pritisaka.

U okviru postojećeg zakona o osnivanju političkih stranaka pronađena je mogućnost registracije manjinske stranke u koju su ušli svi pripadnici nacionalnih manjina kao i Srbi pripadnici većinskog naroda.

U međuvremenu dok nije registrovana stranka, vršen je takav pritisak na budućeg predsednika stranke Nikolu Sandulovića da mu je prećeno fizičkom likvidacijom od strane najviših predstavnika vlasti i pripadnika tajne policije da je to nezamislivo. Podneli smo krivičnu prijavu ali do danas policija nije pronašla krivca. To što krivac nije pronađen govori o tome da je krivac među njima. Istovremeno je naš novinar uhapšen zbog navodnog ugrožavanja života premijera i odmah je procesuiran i pritvoren iako je za isto delo advokat pušten da se brani sa slobode. Od kada se po ZKP-u pritvor određuje za osnov sumnje?

Dalji tok događaja, svakim danom mi je potvrđivao da je u pitanju odmazda za nešto što mi ni danas nije jasno zbog čega se to radi. Ali potezi vladajuće garniture su me uveravali da je u pitanju sprečavanje organizovanja bilo koje druge političke opcije koja nije po njihovoj volji pa su čak išli do toga da su počeli da nas prozivaju da smo izdajnici, špijuni i sve ono što sledi iz udbaške kuhinje.

Pri tome su pretili svima onima koji su hteli i koji su nam prilazili i učlanjivali se u stranku. Kao diplomirani pravnik i nekada pripadnik državnog organa nisam mogao da verujem šta se radi...

Svakodnevni izveštaji sa terena su me uveravali da je u pitanju jedan pokvareni odnos od strane aktuelne vlasti prema stranci. Pozabavio sam se malo i Krivičnim zakonikom republike Srbije i video da su takva ponašanja sankcionisna u glavi krivičnih dela protiv slobode i prava čoveka i građanina i to krivično delo Povrede ravnopravnosti iz člana 128, krivično delo prinude iz člana 135, krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138, povreda slobode govora i javnog istupanja iz člana 148, sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanje programa iz člana 149, Sprečavanje političkog, sindikalnog i drugog udruživanja i delovanja iz člana 152.

Sve su ovo teška krivična dela pogotovo ako se vrše od strane pripadnika države, a vrše se. U takvoj situaciji zasukali smo rukave i počeli da prikupljamo dokaze za ta krivična dela.

Na žalost i mediji i tužilaštva i sudovi su direktni saučesnici u ovoj „maskenbal" slobodi. Otvoreno nam je rečeno da je ime Republikanske stranke „zabranjena imenica". Zbog čega? Tražimo odgovor od aktuelnog režima.

Nedavno je bačena eksplozivna naprava na kuću predsednika stranke Nikole Sandulovića gde niko od medija o tome nije pomenuo ni jedno slovo. Samo je Kurir nakon par dana objavio netačnu vest da je bačen topovski udar iako policija nije dala nikakvo saopštenje jer izveštaj o tome šta je bačeno nije urađen! Kako je to novinar znao o čemu se radi, ako policija nije još saznala?! Pa film po tom scenariju smo već gledali!

Kako je vreme odmicalo, svakim danom sam se uveravao da Nikola Sandulović nije ovejani kriminalac već borac za pravdu i istinu, a da je aktuelni režim kriminalizovan i da ubija svaki pokušaj utvrđivanja istine. Iz tog razloga sam prišao Republikanskoj stranci da se borim za istinu. Prišao sam tom „prevejanom kriminalcu", a nisam prišao „poštenjačinama" iz aktuelne vlasti.

Oni, takvi „pošteni" Srbi po zanimanju, pokušali da ubiju svog sunarodnika u više navrata, zarad sulude ideje za apsolutnom vlašću, a ja, koji sam se gotovo ceo život izjašnjavao i osećao kao Jugosloven, što sam i sada, iako su me oni napravili svojim „Hrvatom", stao sam u odbranu Srbina i po njihovom mišljenju-kriminalca. Ubuduće ću se izjašnjavati, da budu svi zadovoljni, kao SRVAT. Jer, kako kaže Milorad Pupovac, od njega u Zagrebu prave HRBIN-a, pa mi se čini da neko od mene hoće da napravi SRVAT-a!?.

Konačno, i to da kažem- dva bivša pripadnika BIA-e, sada zaposlena u Kolubari izvesni Dilberović i Milojević, i to pred ljudima koji me dobro poznaju, iznosili su najgluplje laži da sam špijun i da sam ni manje ni više hrvatskim kriminalcima odavao nekakve podatke!?

Slučajno su ti razgovori snimljeni. Obezbedio sam svedoke pred kojima su to govorili, ali da bih kompletirao tužbu, čekam potvrdu od BIA-e da nisam špijun, a ideju da to tražim dao mi je lično sadašnji premijer koji je Prvi u istoriji Srbije koji je to tražio i dobio, a ja ću po svoj prilici biti drugi koji je to tražio i dobio. Nakon toga će morati ta dvojica stručnjaka da iznesu dokaze za to što su tvrdili ali na sudu. Ukoliko Republikanska stranka bude participirala u vlasti, a nadam se da hoće i to uskoro, lično ću insistitrati da se dotična dvojica procesuiraju zbog toga što nisu radila svoj posao i prevejanog špijuna uhapsila! Sa druge strane, naš ekspertski tim za finansijske istrage svakodnevno dobija podatke o krađi u Kolubari o čemu su pomenuta dvojica itekako upoznati.