Rusija na Balkanu

Profesor Moskovskog univerziteta Elena Ponomarjova: dešavanja u Crnoj Gori nisu pod ruskim uticajem, upravo je suprotno

Političari obučeni da ubiju sopstvenu zemlju

Elena Ponomarjova, profesor Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose Ministarstva inostranih poslova Rusije, politikolog, istoričar i publicista, govorila je 3. novembra ove godine za web portal www.km.ru, o političkom, bezbednosnom i ekonomskom stanju u Srbiji i Crnoj Gori, ali i šire, o regionu nekadašnje Jugoslavije.

......

Zašto Evropa ne primećuje crnogorski „Majdan", a vlasti Crne Gore okrivljuju Rusiju za dešavanja u državi?

- Očekivali su revoluciju na bilo kom drugom mestu, samo ne u državi crnih gora i crvenih krovova, u kojoj žive maksimalno druželjubivi ljudi koji imaju, za današnje vreme, retko dostojanstvo - ljubav prema ruskom svetu. Pre oko 20 godina, sećam se, prišla su mi na jednoj međunarodnoj konferenciji dva muškarca, izgrlili, izljubili. Iznenađeno sam ih pitala ko su. A oni su se glasno radovali i odgovorili poslovicom: "...Nas i Rusa trista miliona, a bez Rusa, pola kamiona!" Ispostavilo se da je reč o Srbima iz Crne Gore...A sada, evo, kada je do stupanja Crne Gore u NATO ostao samo korak, odjednom su izašli na trg da bi zajedno rekli „ne" tom kursu kojim su ih ciljano vodili poslednjih godina. Od tog vremena, oni su prošli dug put, od raspada svoje zemlje do političkog preformatiranja, od ćirilice do latinice.

I sad na vestima gledamo „majdan" u crnogorskom glavnom gradu, sa transparentima, šatorima i sukobima.

- Ta dešavanja nisu nastala ni danas, ni juče. Okidač za sadašnje proteste bila je odluka koju je crnogorski parlament doneo 17. septembra, o mogućnosti stupanja u NATO. Ali, pravi uzroci za proteste su mnogo dublji: tamošnje društvo je podeljeno. I, taj latentni „čir", koji je neko vreme bio sakriven, je „pukao i izlio" se na trgove Podgorice i drugih gradova. Nezaposlenost u zemlji je oko 20 odsto. Nezadovoljstvo socijalno-ekonomskim nivoom razvoja, kao i načinom privatizacije, a faktičkim uništavanjem društvenih preduzeća, iz godine u godinu raste. Uz to dolazi i razočaranje - nije uspeo projekat pravljenja od Crne Gore ni „ekološke države", ni „balkanske Švajcarske".

Tu je i još jedan uzrok - premijer Crne Gore Milo Đukanović, koji se praktično od 1991. godine nalazi na čelu države, prvo u sastavu Jugoslavije, zatim u sastavu saveza Srbije i Crne Gore. Bio je premijer, predsednik, jedno vreme čak i ministar odbrane. Nezadovoljstvo načinom upravljanja Đukanovićevog klana ujedinilo je ljude. Tehnologije „obojenih" revolucija koje su testirane upravo na Balkanu početkom dvehiljaditih i koje su dovele do svrgavanja sa vlasti Slobodana Miloševića, a zatim se proširile po celom postsovjetskom prostranstvu, kao bumerang su se vratile njihovim kreatorima. Učesnici protesta su za sve ove godine mnogo naučili, između ostalog i metode koje je ponudio Džin Šarp i koje su oni razvijali.

Zašto Đukanović želi u NATO, a zašto narod tamo ne želi?

- Ako pogledamo rezultate ispitivanja javnog mnenja, broj Crnogoraca koji ne žele da glasaju za ulazak u NATO može da dostigne i 80 odsto Parlament Crne Gore je glasao za pristupanje u Alijansu. Od 81 čoveka, za rezoluciju je glasalo 50. Ispada da 50 ljudi odlučuje o sudbini 620 hiljada stanovnika Crne Gore. Eto zašto se pojavljuje potreba da se iskoriste „obojene" tehnologije, jer je nemoguće izraziti bilo kakav politički protest kroz institucije. To je prva stvar. Ima i druga, veoma važna: korupcija. Zašto Đukanović želi u NATO? Pre nekoliko godina, kada se još jednom razmatrala mogućnost njegovog postavljenja na mesto premijera, pozvali su ga u Vašington i rekli mu sledeće: „...Možemo da te podržimo, ali si obavezan da ispuniš nekoliko uslova. Prvo, postepeno uvlačenje zemlje u NATO. Drugo, smanjivanje ruskog prisustva u regionu i u zemlji, počevši od stvaranja nepodnošljivih uslova za ruski biznis i ruski turizam, iako od ruskih turista zemlja u velikoj meri živi! I treće, stvaranje, u medijima, negativne slike Rusije. To je ono što danas nazivamo „ratom informacijama" i što u Ukrajini vidimo u, do krajnjih granica, preuveličanoj varijanti.

S obzirom da je Crna Gora mala zemlja, sve je brzo postalo jasno. Zašto je Đukanović pristao na te uslove? Zato što u odgovarajućim američkim i evropskim strukturama postoje tone komopromitujućeg materijala o ovom čoveku koji je postao jedan od očeva duvanskog kriminalnog biznisa. Italijanska policija je nekoliko puta pokretala protiv njega krivični postupak, i svaki put bi im iz Vašingtona stigla naredba da prestanu sa istragom, a na jednog tužioca koji je vodio Đukanovićev slučaj čak su i pucali pod veoma čudnim okolnostima.

Balkanski „Rusi"

Zašto o najnovijim protestima u Podgorici ne izveštavaju evropski i svetski mediji?

- Svi drže usta zatvorena... Osim jednog hrvatskog izdanja za koje je intervju dao Đukanović i u kojem je okrivio Moskvu za to da raspiruje antivladine demonstracije u Crnoj Gori. Ali, brojeve ne pominje. Koliko u Podgorici živi ljudi? Oko 200 hiljada. Koliko ih je izašlo na proteste? Navešću najnižu procenu, 20 hiljada, iako se priča da je bilo i svih 30 hiljada. Zamislite šta bi Zapad rekao kada bi na proteste u Moskvi izašao svaki deseti stanovnik prestonice...Zašto Zapad sada ćuti? Zato što je ovaj revolucionarni bumerang okrenut protiv režima koji je Zapad stvarao tokom skoro 20 godina. Tehnologije su bezlične, njih mogu da primenjuju kako pristalice različitih režima, tako i njihovi protivnici.

A šta je to sanjao Đukanović o učešću Rusije u organizaciji protesta?

- Za zastave, vodu, šatore, toplu odeću, potreban je novac. A na koji način je novac stigao u Crnu Goru? Preko srpskih struktura, jer Srbi veoma aktivno pomažu svojoj crnogorskoj sabraći. Đukanović je pretpostavio da je taj novac iz Rusije. Ali, znate li šta mi je upravo palo na pamet? Da uticaj Moskve tamo zaista postoji. Istorijski je uslovljena ljubav Crnogoraca i Srba prema Rusiji, i to je taj „uticaj". Ljudi koji su izašli na trg, naravno, protestvuju protiv sopstvenog režima, ali se nadaju da će ih Rusija shvatiti i podržati. Zato nije slučajno što se na ulicama crnogorskih gradova mogu videti rukom pisane parole „Rusijo, pomozi!". Ljudi zaista veruju u Rusiju i čekaju pomoć - političku i u informacijama, pre svega. Narodni protest koji gledamo, umnogome je uslovljen ozbiljnim promenama koje sada pogađaju ceo svet i koje su u vezi sa promenom mesta Rusije u svetu. Ponovno sjedinjenje Krima i Rusije, pristupanje vojnoj operaciji protiv Islamske države, pokazali su značaj Rusije u savremenom svetu.

Da li biste mogli da nas podsetite sa čim je u vezi ta istorijska ljubav?

- Radi se o tome da je veliki broj srpskih kneževina svojevrmeno stvorilo dva glavna centra srpske državnosti, čiji naslednici i nastavljači su savremena Srbija i Crna Gora. U prošlosti su te dve kneževine u različita vremena bile u neprijateljskom okruženju: Turska, Austrougarska, plus ogroman uticaj Britanske imperije. U odolevanju spoljašnjim pritiscima i očuvanju svoje vere, kulture i teritorije, Srbima je uvek pomagala Rusija koja, iako nije vladala državama na Balkanu, u raznim periodima svoje istorije je imala ogroman uticaj kao kulturni i geopolitički centar. Kada nije mogla da pomogne država, dolazili su naši dobrovoljci - ta tradicija, koja postoji vekovima, sada se vidi u Lugansku i Donjecku. U velikom broju u srpskim zemljama stoje spomenici poginulim Rusima. Sećanje o jedinstvu, ne samo država, kao i tesne duhovne veze, su zalog te ljubavi. U odnosima između država bili su različiti periodi, setimo se npr. razdora između Jugoslavije i SSSR-a u periodu vladavine Tita i Staljina, ali odnosi među narodima nikad se nisu kvarili, a možda su čak postajali i bliskiji. Srbi prema Rusiji gaje metafizičku ljubav, na genetskom nivou, ne bez osnova, oni često sebe nazivaju „balkanskim Rusima".

Granice interesa jasno treba označiti

Ovih dana u trodnevnoj poseti Moskvi bio je srpski premijer Aleksandar Vučić. Priča se da je došao da bi zaključio, za rusko-srpske odnose, dogovor bez presedana, vojno-tehničkog karaktera. Dešavanja u Crnoj Gori i poseta srpskog premijera - da li su to figure sa iste šahovske table?

- Slučajnost. Vučićeva poseta odavno se priprema, rusko-srpski informativno-humanitarni centar u Nišu uspešno funkcioniše, ali to što je Srbija izrazila želju da osnaži sopstvenu armiju upravo ruskim naoružanjem, a ne naoružanjem NATO, dosta govori. Mislim da je situacija u Crnoj Gori podstakla rukovodstvo Srbije na takvu odluku, zato što Vučić ne želi da bude prognanik u sopstvenoj zemlji. A heroj može da bude samo u savezu sa Rusijom.

Koliko možemo da budemo mirni kada su rusko-srpski odnosi u pitanju? Kada Vučić ode sa vlasti, doći će drugi čovek koji će možda razmišljati isto kao Đukanović, i šta onda?

- Istorija je dokazala da od ličnosti u politici balkanskih zemalja zavisi mnogo toga. Odnosi sa Slobodanom Miloševićem, na primer, bili su veoma tesni i bliski, ali gde je sada Milošević? I nije li Ruska Federacija, putem Kozirjeva i Jeljcina, doprinela tome da njega više nema? Savremena Rusija, bez obzira na veliko protivljenje Zapada, ipak gradi prijateljske odnose sa srpskim političarima, što se dobro vidi na primeru srpskog predsednika. Tomislav Nikolić je bio u Moskvi 9. maja i pozvao je u goste našeg predsednika, i gotovo sa suzama u očima je toplim rečima govorio u vreme parade u Beogradu, kojoj je prisustvovao Putin. Ljudski faktor je veoma važan. Politička elita, koja se za poslednjih 20 godina formirala u balkanskim državama, bilo da je reč o Srbiji, Crnoj Gori ili Bosni i Hercegovini, prošla je obuku na Zapadu, faktički se nije formirala u svojim zemljama, već u EU ili u SAD.

To se posebno videlo na fudbalskoj utakmici u martu ove godine, kada su crnogorski navijači prekinuli meč Rusija-Crna Gora i skandirali: „NATO!"

- Među njima je, pre svega, bilo specijalaca koji je i trebalo to da skandiraju. Na ulicama to ne biste čuli. Dalje, to je učinjeno pred kamerama velikih tv stanica - trebalo je opravdati dobijeni novac. Što se tiče fudbalske utakmice, ja nemam nikakvih dilema: sve je to bilo režirano znalački, namerno i sa određenim ciljem.

A zašto Rusija ne radi onako kako to rade zapadne zemlje u privlačenju omladine putem stvaranja NVO ili putem medija, to je drugo pitanje. Lično, nije mi jasno zašto do danas u regionu nema nijednog ruskog kanala koji bi bio preveden na srpski jezik.

Zašto u vreme privatizacije nismo kupili značajne regionalne medije? Mi radimo na drugi način. Mi možemo da dovedemo film „Sunčanica" Nikite Mihalkova, ili da donesemo Bogorodičin pojas, da napravimo fantastičan trijumf i da izvedemo desetine hiljada ljudi na ulicu, ali... Drugim rečima, mi radimo u velikim potezima i neuobičajeno. Treba priznati da na informativnom planu nismo učinili dovoljno i iz toga treba izvući zaključke. Ne treba samo da krivimo naše zapadne „partnere" za pritisak na balkanske političare, već i sami treba aktivno da radimo sa javnim mnenjem, na informativnom polju. Posledice tog nedovoljnog rada od strane Rusije sve češće se javljaju. To, što se danas dešava u Crnoj Gori, ne dešava se zahvaljujući ruskom uticaju, upravo suprotno. Zato mi realno možemo nazvati tu revoluciju - narodnom.

U ovo vreme ne treba da se libimo da kažemo da i Rusija ima svoje interese. Pročitajte strategiju nacionalne bezbednosti SAD: tamo je sve jasno napisano. Hajde i mi da jasno kažemo: Balkan, to je istorijska zona geopolitičkih i humanitarnih interesa Rusije. To ne znači da Srbija i Crna Gora treba da stupaju u bilo kakve saveze koje predvodi naša država. Ali, te države i narodi nama nisu strani, a bezbednost Jadranskog mora, jedna je od važnih komponenti strateške ravnoteže celog sistema međunarodnih odnosa. Zato je savršeno jasno da razmeštanje vojnih baza NATO ili vezivanje američkih nosača aviona u jadranskim vodama, samo pogoršava i bez toga nestabilnu situaciju u savremenoj svetskoj politici. U takvim uslovima, granice svojih interesa treba jasno postaviti - stupanje Crne Gore u Severnoatlantsku alijansu poremetiće krhku regionalnu ravnotežu i zato ga naša država ocenjuje kao neprijateljski korak. Uverena sam da takav signal, ako prođe kroz zvanične političke i diplomatske kanale, neće samo biti pravilno protumačen od strane političkog rukovodstva Crne Gore i NATO, već i da će ga podržati većina stanovnika države. A zajedno sa narodom Crne Gore, mi smo, kako je ne jednom bilo dokazano u istoriji, sila.

Povodom jednog stava američkog ambasadora u Moskvi, očigledno namenjenog zapadnoj publici

Amerika se setila da je „mirotvorac"

Povodom jedne nedavne izjave američkog ambasadora u Ruskoj Federaciji, Džona Tefta, ruski analitičar Viktor Martinjuk piše u svom autorskom tekstu za web sajt www.km.ru, o dvoličnosti američke politike prema Bliskom istoku, sa posebnim osvrtom na činjenicu da Rusija danas spašava ovaj deo sveta od politike SAD, koja je radila na proizvodnji takozvanog militantnog islama

Viktor Martinjuk

„Ključni ciljevi SAD i Rusije u Siriji su - zajednički", izjavio je ambasador SAD u Rusiji Džon Teft i zapanjio publiku tokom on-lajn četa na jednoj od popularnih društvenih mreža. Ni manje ni više nego - otkriće godine! Zašto je on ispričao tu, očiglednu u svojoj apsurdnosti, anegdotu, i najvažnije, kome ju je namenio? U Rusiji postoji publika sposobna da se na ozbiljan način odnosi prema ovakvim mišljenjima

Ako se patriote i liberali u nečemu i slažu, onda je to u shvatanju da u spoljnoj politici mi i Amerikanci nismo prijatelji i saputnici. Zar ovu okolnost treba drugačije ocenjivati. Argumentujući svoju tezu, ispostavilo se da Teft nije tako jednostavan. „Opšti cilj" - to su mir i stabilnost u regionu. To želi Rusija, i mi to želimo, razmišlja gospodin ambasador. Samo što su „recepti za sreću" SAD i Ruske Federacije - različiti. Amerika, u ulozi Kaščeja koji donosi nevolje (lik iz ruske narodne bajke Žar-ptica), vidi Bašara Asada. A Rusija - Ameriku. Tačnije, stratege koji su imenovali „Kaščeja".

Ambasador nije glup, shvata on tu razliku. Nije glup, ali je tajnovit...

U razgovoru za sajt km.ru, politikolog i publicista Anatolij Vaserman skeptičan je prema neočekivanom „otkriću" američkog ambasadora u Rusiji:

"...Mislim da Teftova izjava nije pre svega na nas adresirana. Kod nas, među onima koji donose odluke, jedva da je ostao neko ko može da poveruje Amerikancima...".

Po mom mišljenju, ova izjava je pre svega namenjena javnom mnjenju EU, jer, sudeći po komentarima koje sam čitao na forumima tamošnjih medija, evropski građani su počeli jasno da vide šta se dešava.

Preovlađujuće raspoloženje u društvu država EU može se opisati na sledeći način: Amerikanci su u Iraku i Siriji izvršili pogrom, a upravo zbog toga se kod nas gomilaju izbeglice; Rusi sada tamo zavode red i, daće Bog, sve će se normalizovati i mi ćemo konačno mirno prodisati.

Amerikanci takođe vide tu promenu raspoloženja i moraju brzo da pokažu da oni takođe ratuju za uvođenje reda u Siriji, a to što odatle kontinuirano teče reka izbeglica, nije njihova krivica - to se nekako samo po sebi dogodilo.

A zašto je baš o tome progovorio američki ambasador u Ruskoj Federaciji, takođe je jasno. Predstavnici SAD u zemljama EU jednostavno nemaju ni povoda, ni interesa, da govore kako oni i Rusi imaju neke zajedničke ciljeve na Bliskom Istoku. Tako može da kaže samo američki ambasador u Ruskoj Federaciji, upravo zato je Amerikancima zgodnije da ovu lažnu tezu odatle plasiraju kao informaciju za sve Evropljane.

Verujem da oni odlično znaju kako se prema njima u Rusiji odnosi velika većina naroda, pa i politička vlast. Ali, pre svega, Rusija ima svoju veliku liberalnu manjinu. Ovo nije pogrešno rečeno - upravo tako, manjina, ali velika. Oni još uvek dominiraju u medijima i u ekonomskom bloku vlade. Upravo ta „velika manjina", ili iskreno veruje Amerikancima, ili smatra da im je u interesu da se predstave kao da im veruju.

Drugo, u samoj Evropi ima još dovoljno ljudi sa poprilično ispranim mozgovima, koji uzimaju zdravo za gotovo sve izjave koje stižu iz Vašingtona ili od njegovih predstavnika, ne znajući za poznatu američku šalu: „...Kako da procenite da li političar laže? Kada laže, usne mu se pomeraju!"

Na kraju, ne treba zaboraviti ni to da SAD imaju najkraći na svetu izborni ciklus. Svake dve godine tamo se ponovo bira ceo donji dom, odnosno Predstavnički dom Kongresa i trećina gornjeg (Senat). Odnosno, država je praktično stalno u stanju predizborne kampanje. Zbog toga je tamo intenzitet emocija takav da prema američkim zakonima nijedna izjava, data u vreme predizborne kampanje, ne podleže sudu. I zato praktično svaku američku spoljnopolitičku izjavu treba ocenjivati na osnovu ove činjenice. Pa je tako izjava da Amerikanci žele samo vladavinu reda i zakona, samo jedan od brojnih elemenata predizborne utakmice, ritual koji nikoga ne obavezuje, ali je neophodan. Uostalom, za običnog Amerikanca, red i zakon su praktično sinonimi.

Glosa

Balkan, to je istorijska zona geopolitičkih i humanitarnih interesa Rusije