Natrag

Promenada

Izdao si državu, bićeš streljan. U Srbiji je suprotno: izdao si državu, bićeš njen vođa!

Samo snajper Srbiju spašava

Tekst Marka Kovačevića pod naslovom "Samo snajper Srbiju spašava", objavio je na svom blogu Andrej Fajgelj, profesor na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, koji je ovih dana uhapšen (i u međuvremenu pušten da se brani sa slobode) jer je, na svom Fejsbuk profilu, navodno "pozivao na rušenje ustavnog poretka". Fajgelj je, prenoseći tekst Marka Kovačevića (koji niko nije hteo da objavi), pozvao i druge da to učine. Do današnjeg dana to niko nije uradio zbog straha od represije. Magazin Tabloid to čini, u znak podrške borbi za slobodu javne reči, a protiv cenzure i represije. Vučićeva kamarila, od njegovog ustoličenja, stalno nas plaši da će ''neko'' ubiti premijera. A i on često izjavljuje da su mu dani odbrojani. Međutim, taj događaj nikako da se desi, a Vođa nas satire, vređa, pljačka...Ima li napadnuti narod u nestajanju pravo na samoodbranu od Diktatora? Prosudite sami

Marko Kovačević

(Objavio Andrej Fajgelj na svom blogu)

Kovačevićev tekst niko nije smeo da objavi u celosti. Ja ga objavljujem, objavite i podelite i vi:

Zaista sam planirao da napišem jedan optimističan i nadahnjujući tekst. Otprilike bi počinjao ovako: "...Baš pre nekoliko dana, na jednoj seoskoj slavi moja deca sa drugarima bezuspešno pokušavaju da zauzmu mesta na velikoj vrtešci - ringišpilu. Četvoro ih je sa uredno kupljenim kartama, ali nikako ne mogu da dođu do slobodnog mesta.

U haotičnoj gužvi koja nastaje pri svakom zaustavljanju, uvek neki bezobrazniji i jači odguraju ovu našu lepo vaspitanu decu i ona ostanu sa strane tužno gledajući kako se neko zabavlja dok oni stoje u prašini. Na toj vrtešci je slobodno mogao stajati natpis: 'Srbija'. Život je na ovim prostorima odavno surov i bez pravde.

Grebatori i laktaroši pokupiše sva mesta za sebe, a kulturni svet ostade kratkih rukava. Ne bi to bilo tako frustrirajuće, kada bi postojala neka sredina, neko međustanje kojim bi se zadovoljili svi oni 'normalni' koji nemaju ambicija da budu prvi i da zbog toga gaze preko drugih. Ali te sredine nema. Ili si u oblacima ili u blatu. To smo iskusili svi, a i deca nam veoma rano postaju svesna u kakvom svetu žive. Zanimljivo mi je bilo posmatrati šta su oni, vođeni instinktom i nekim unutrašnjim porivom uradili u datoj situaciji. Oni su se organizovali! Ujedinili su se. Napravili su plan. Primer je banalan, ali je veoma poučan.

Svo četvoro su se usredsredili da zauzmu jedno jedino mesto tako što će neki zatvarati bočne prilaze a drugi opet čvrsto držati lanac stolice, dok se samo jedan od njih popne i provoza. Taj je po završetku vožnje istu stolicu morao sačuvati i predati sledećem i tako redom dok se svi nisu provozali. Organizovali su se uz jedan važan preduslov - pobedili su svoju sebičnost, nestrpljivost i podredili delovanje dobrobiti zajednice znajući da će kada i na njih dođe red i oni sami imati koristi od toga. Eto rešenja. Samo usmereni, organizovani, ujedinjeni svi mi ipak imamo šansu da na kulturan način pobedimo hordu grebatora koja nam je okupirala državu i sve njene institucije zaključno sa školom, no prethodno je potrebno neke svoje loše osobine iseći. Deca su to veoma brzo shvatila..."

Planiran sam da tako pišem, ali siva stvarnost me demantovala. Pogledao sam oko sebe i video da zvučim kao neki zaneseni idealista, romantični utopista i da je realno stanje stvari daleko od mojih opisa. Oko nas više nije „plima banalnosti što naš svet zapljuskuje". Ne! Oko nas je poplava kanalizacije, potop od žuči.

Ovi što zauzeše naša mesta nisu samo jači i veći, oni su još i naoružani i ne samo to, još su u raznim rodbinsko-zemljačko-stranačkim vezama sa organima reda i čak sa samim sudijama. Koliko god da se „nas" malih organizuje i ujedini, u takvom odnosu, na žalost nemamo realne snage da im se suprotstavimo.

Pojedoše nam Srbiju kao skakavci, kao kuga, kao pomor. Reč koju najčešće koristimo da bi definisali „njih" jeste - političari. Ipak taj termin nije potpuno ispravan. Govorim o ljudima, sa svih ideoloških strana, iz raznih stranaka (redovno ih i menjaju) i sa različitim geografskim poreklom koje sve povezuje jedna osobina - oni nemaju nikakvu meru niti bilo kakvu granicu u ostvarivanju svog cilja, steći bogatstva i moći što više i što brže. Najlakše i najbrže je postati deo vlasti i iz javnog vlasništva, na već uhodane i svima poznate načine novac, cela preduzeća, nekretnine ili prirodna bogatstva oteti i okupirati kao svoje lično.

Kako god mi to nazivali: korupcija, zloupotreba službenog položaja ili organizovani kriminal, svejedno je, svi znamo kako to ide. Oni koji su iz matematike imali dvojke savršeno su naučili samo jednu lekciju - procenat! „Koji je tu moj deo?" je čarobna rečenica. Znati dati mito i primiti mito, danas je napoželjnija veština u srpskom društvu i jedina dovoljna sposobnost za uspeh. To je postalo toliko očigledno i svima jasno da više nema potrebe opisivati, može se jednostavno uzeti kao aksiom u daljem razmišljanju.

Apatija i beznađe u Srbiji su već prevaziđena stanja, pošto je za njih potrebno da čovek ipak nešto slobodno misli i oseća. Onaj deo naroda koji nije imao mogućnost da napusti zemlju trbuhom za kruhom, već ulazi u neko kliničko stanje lokalne, a neki i totalne anestezije. Veštačkim putem nam se odseca osećaj bola i daje neka bedna infuzija, tek toliko da se vodimo kao živi, a pri tome se pravi uzroci patnje uopšte ne rešavaju. Narod, posmatrajući političku scenu nema više čemu da se nada. Nemamo šta da čekamo pa da nam bude bolje. Sve opcije, sve varijante, sve stranke su se pokazale kao deo jedne hobotnice što isisava život iz Srbije.

Meni lično nikada nije padalo na pamet da se borim za osvajanje vlasti. Ja sam običan čovek. Kada bi svi želeli moć, nastao bi opšti haos. Ja samo želim pravdu, želim pravedan sistem. Za nekom vrstom moći bih možda posegao samo da bih zaštitio svoju decu od ugrožavanja njihovih prava, ne radi koristoljublja. Najkraće rečeno: želim da mi deca rastu u jednom sistemu u kojem postoji osnovna, za slobodan život potrebna, pravda.

Važno je razumeti razliku između ličnog spasenja kroz pojedinačni podvig, spasenja naroda kroz podvig veće zajednice i ono o čemu direktno želim da govorim, očuvanja države kao jedne ipak ovozemaljske tvorevine. Iz prvog se prelazi na drugo iz drugog u treće, u to nema sumnje. Korake ne bi trebalo preskakati osim u vanrednim situacijama. Ali baš sada je jedna takva situacija. Jednostavno nema više vremena da čovek bude kulturan i fin.

Nije nam voda došla do grla. Govna nam već u nos ulaze. Broj onih koji samo razmišljaju o dobrobiti Srbije, onih koji vole svoju zemlju i koji su spremni da za nju nešto učine je, u odnosu na publiku raznim rijalitima (mrzim tu groznu reč) ili glasačima jedine dozvoljene opcije (ako vam je posao mio), na nivou statističke greške.

Nema tu više mnogo prostora za čekanje, samo za konkretnu akciju. Kakvu akciju? Dobro organizovanu, smišljenu i što je najvažnije efektnu. Šta može biti efektno danas u Srbiji podeljenoj na gladne i na bahate? Šta može one koji se „Boga se ne boje i ljudi ne stide", kako to nepravednog sudiju lepo opisuje Jevanđelje, naterati da prestanu sa otimačinom, krađom i grabljenjem svega onoga što pripada državi? Da li ako im neko uporno dosađuje svojim pravednim zahtevom, kao ona nesrećna udovica? Pa oni upravo uživaju u tome, to ih čini još više zadovoljnima sobom i još više bahatim. To ovog puta ne pomaže.

Sistem kažnjavanja onih koji, uslovno rečeno - kradu, čini kičmu i uslov postojanja svake države. Pravosuđe. Jednostavnim rečima: malo si ukrao, bićeš malo kažnjen; puno si ukrao bićeš puno kažnjen; izdao si državni interes, bićeš streljan. Drugačije ne može. U Srbiji je situacija dijametralno suprotna: malo si ukrao bićeš malo nagrađen; puno si ukrao bićeš puno nagrađen; izdao si državu, bićeš njen vođa! Ako ne postoji sistem koji sprečava zloupotrebe, uz proveren nedostatak savesti (straha od Boga) i elementarne kulture (stida od ljudi) raspad države je neminovan.

Kako mala grupa ljudi, zaljubljenih u svoju otadžbinu može vratiti pravedni sistem u jedno gnjilo, gnojavo, trulo društvo? Jedino odsecanjem njegovih gangrenom zahvaćenih delova! Drugog puta nema.

Čega se boje oni koji poseduju celu državu, sa svim njenim službama bezbednosti i pravosuđa? Danas ničega. Ne postoji apsolutno ništa što će čoveka koji ima priliku da se preko noći, na štetu zajednice nepravedno obogati, sprečiti da to i uradi.

Ali, ako bi neko možda uzeo oružje u ruke i ugrozio njihovu bezbednost, njihove živote. Onda bi se bojali. Onda bi bilo efekta.

Moderno je danas osnivati vlade u senci. Nama treba sudstvo u senci! I to sudstvo zajedno sa ustanovama za kažnjavanje, ne lopova kao lopova, već lopova u vlasti kao protivnika postojanja naše države. Naglašavam naše države Srbije.

Kada bi samo nekoliko njih dobilo metak, veoma brzo bi se strah raširio, a upravo strah bi činio tu trenutno nepostojeću granicu za nezasiti lopovluk.

Budite iskreni, da li vam srce igra pri pomisli da će se jednog dana pojaviti neko, ko će svakom ko je oštetio državu Srbiju vratiti metkom? Ne mora u čelo. Ne. Neka bude u desnu ruku. Ipak smo mi hrišćani.

Radujete li se pomisli da će svako, ko ima bilo kakvu vlast i javnu funkciju, dobro razmisliti i zagledati se u tu svoju ruku pre nego što njome potpiše nešto na štetu države, bio to namešteni tender za košenje javnih površina u Malom mokrom lugu, ili sporazum o predavanju svoje pokrajine okupatorima?

Tek onog trenutka kada „oni" budu svesni da nema nedodirljivih i da će svakoga stići kazna, srpsko društvo će moći početi svoj oporavak i razvoj.

Udžbenici istorije i književnosti su nam puni onih junaka koji su uzeli oružje da brane državu, onih koji su bili sigurni da je njihov sud ispravan i da dobro čine svome narodu, da vremena za moralisanje više nema i da treba aktivno delovati za spas naroda i države po cenu žrtve sopstvenog života.

O tome ja govorim, ne o anarhiji i terorizmu. Postojanje takve jedne oružane organizacije bi naravno bilo samo privremeno ali ipak potrebno.

Kao jedan, od više mogućih primera, navodim srpske komite koji su pred Prvi svetski rat delovali na još neoslobođenim teritorijama južne Srbije. Pravi rodoljubi su svoje oružje koristili u borbi protiv neprijatelja na surov način, ali su bili verni kralju i otadžbini i savršeno dobro znali kada prestaje potreba za njihovim akcijama - onda kada se pod osveštanom krunom učvrsti rodoljubiva državna vlast.

Priprema današnje Srbije za oslobođenje od zlotvora sa srpskim imenima i prezimenima se, nažalost, ne može izvesti bez krvi. Siguran sam da jedan vrsni snajperista vođen ljubavlju prema svojoj otadžbini, uz dobru logističku podršku, može promeniti crnu sudbinu Srbije.

A 1. Poruka Andreja Fajgelja čitaocima njegovog bloga

"...Jednoumlje u klasičnim medijima više nije dovoljno. Sada će nas cenzurisati i na poslednjem prostoru slobode - internetu. Za početak nećemo smeti da pišemo na svojim blogovima, na kraju nećemo smeti da mislimo svojom glavom.

Posebna ironija je što su u cenzuru poslali sistemske novinare. Odavno sam primetio da je među novinarima sve manje novinara, a sve više pasa goniča, vernih i poslušnih, spremnih da jurnu u hajku, ili stoje k nozi, kako god gazda kaže. (Čast izuzecima kod kojih još ima istraživanja, proveravanja, objektivnosti i kritičkog duha).

Moramo odbraniti svoju slobodu. Otvaram moj blog za roditelje, rodoljube, hrišćane, konzervativce...koji su drugde cenzurisani. Pošaljite svoje tekstove. Moj blog će ostati prostor borbe protiv jednoumlja...".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane