Natrag

<

Postdemokratija

Ko još podržava Vučića

Rezultati istraživanja koji pokazuju da 90% građana Srbije ne podržava reforme aktuelne vlasti, izazvali su očaj premijera Vučića i paniku među njegovim najodanijim pristalicama. Narod, zbog kojeg Vučić živi i radi 26 sati dnevno, okrenuo mu je leđa. Zašto? Zato što mu je on zabio nož u leđa. Kako? Tako što ga je ponizio povećanjem plata i penzija za par stotina dinara. A upravo to je bio taj narod na koji je Vučić sigurno računao kad samo njima nije smanjivao primanja. To je glavnina tih 25 posto naroda, koji ga je bezrezervno podržavao jer nije mogao da veruje da ovaj veruje da može da ih kupi za šaku dinara. Sad kad su i to od njega doživeli, više ne znaju šta da misle, jer nije isto kad bedno živiš i kad se osećaš bedno. Beda je bila glavno Vučićevo oružje, od bede će i da strada, tvrdi Tabloidov koluminista Mile Isakov, novinar i potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador Srbije u Tel Avivu.

Mile Isakov

Jedan prijatelj, takođe penzioner, šeretski mi saopštava da što je stariji sve je moralniji. Naravno, kad više ne može ni da banči, ni da juri ženske. Kad ni fizički ni finansijski ne bi mogao to da izdrži čak i kad bi one njega jurile. Onemoćao je. Nema više argumenata. Tako vam je to u životu, vremenom se potroše mogućnosti, iscrpe i sve prevare, pa čovek može samo da se sprda na svoj račun ili da insistiranjem na svojoj nemoći izaziva samilost. Uvek sam prezirao muškarce koji su sve kukajući kako ne mogu, dobijali iz sažaljenja od dama mekog srca.

Tako se ponašaju i mnogi političari, koji kad više nikog ne mogu da zavedu i osvoje, ni snagom argumenata ni prevarama, pričaju o svom moralu i traže samilost kuknjavom. Narode moj, kao što znaš na osnovu mog ličnog priznanja, ja pošteno i danonoćno radim za tvoje dobro i kao što znaš iz mojih izjava, uradio sam mnogo, ali ne mogu više jer svi su baš zbog toga protiv mene. Svi mi rade o glavi, i oni spolja i ovi iznutra, ali ja sam spreman da svima izađem na crtu ako me ti podržiš, narode moj. Samo ako ti kažeš ja ću otići. Tako sad zbori Vučić, moleći za izbore sa kojima je do juče svima pretio. Nada se da bi na njima ipak mogao da se provuče, da će se njegov narod ipak sažaliti, kad čuje kako mu se sprema državni udar. Hoće li mu se narod smilovati i dati mu. Ima u narodu još duša mekog srca, ali kanda nedovoljno. I svakim danom bednog života sve manje.

Mesecima već, gotovo svakodnevno nam se nude neka istraživanja koja uporno ponavljaju sumnjiv podatak kako 50% birača podržava Aleksandra Vučića i njegov SNS. Po pravilu ta naručena istraživanja zaboravljaju da objasne da je reč o polovini samo od onih birača koji bi sutra izašli da glasaju, ako bi bili raspisani izbori, a da je ta polovina zapravo tek 25% od svih građana sa pravom glasa. Dakle, objektivno, Vučića bezrezervno podržava samo četvrtina birača, a to je negde oko milion i pet stotina hiljada, što je prilično ubedljiva, ali ne i apsolutna većina, kao što se to pokušava predstaviti insistiranjem na procentu od pedeset posto. Ako se setimo, na primer, da su i Tadić i Nikolić u svojim obračunima za predsednika osvajali i po dva miliona glasova, onda niko neće biti previše impresioniran sa podrškom od milion i po, sa kojom se Vučić toliko osilio. Ipak, to je respektabilna podrška pa vredi pokušati odgonetnuti, ko su ti ljudi, kakav im je profil i kako razmišljaju.

Nema sumnje da značajan deo čine penzioneri i to onaj siromašniji deo, sa penzijama manjim od 25 hiljada dinara, koje smišljeno nisu smanjivane. Oni čine preko šezdeset posto od svih penzionera, a to znači 900 hiljada birača, ako znamo da Srbija ima 1.736,154 umirovljenika. Nisu baš svi među njima toliko naivni da nasedaju na jeftine trikove, ali većina jeste u takvoj situaciji da im je svaki dinar važan za preživljavanje i spremni su da poveruju svakoj vlasti koja pokaže brigu za njih i obeća da će im biti bolje. Naravno, ima među njima dosta i onih koji su oduvek bili ljubomorni na one sa većim primanjima, pa su sa posebnim entuzijazmom podržali smanjenje većih penzija, pogotovo kada im je obećano da će od tih para njihove biti čak povećane.

Može se, dakle, sa velikom sigurnošću pretpostaviti da ti proleteri u penziji, njih bar 700 hiljada, čine polovinu od svih onih glasača koji podržavaju Vučića. Ali, isto tako se, sasvim izvesno može računati da su preostalih 40%, kojima su penzije smanjene od 10 pa do 25 procenata, žestoko protiv, a to je takođe negde oko 700 hiljada glasača. Pritom, njegov problem je što su mu protivnici sigurni, a podrška koju je tako stekao varijabilna veličina, jer to su navijači, a navijači hoće samo pobede i čim prime jedan gol skandiraju uprava napolje. A predsednik uprave je upravo zabio autogol, povećanjem penzija samo za mizernih 1,25 posto.

Saznanje da je to samo par stotina dinara izazvalo je razočarenje kod mnogih koji su računali bar na koju hiljadarku od onih koje su oduzete "bogatijim" penzionerima. Pokušao je da ih zavara pobedom protiv UNESKO-a, ali to im nije nikakva uteha jer ni ne znaju gde je taj Unesko i kakve to veze ima sa njihovim bednim životima.

Nije zanemarljiva ni ideološka konfuzija tog, po pravilu, najmanje obrazovanog sloja društva, koji mrzi komunizam, između ostalog i zbog toga što su bili najmanje plaćeni, pa zato sad imaju i najmanje penzije, ali podržavaju tipično komunističku uravnilovku kojom se ide u pravcu izjednačavanja svih penzija. Jer, pobogu, svi stariji ljudi imaju jednake potrebe za životarenje. Sve manje jedu, a neiznošena odeća koja im je davno postala mala, ponovo je taman. Ta vrsta ideološke zbrke vlada i u dobrom delu radno aktivnog stanovništva, pa nije slučajno da Vučić i na to računa kad podiže plate učiteljima i nastavnicima, ali ne i univerzitetskim profesorima, jer ovih prvih prosto ima mnogo više. A sindikalno su mnogo organizovaniji i povezani sa roditeljima čijoj deci daju diplome, pa se nije pametno sa njima kačiti. Po istom principu, činovnicima u državnoj službi ne mora da podilazi, jer oni su srećni već samim tim što imaju državni posao, ma koliko malo bio plaćen, pošto ništa drugo ne umeju i ne mogu da rade. A inače glasaju uglavnom za vlast u strahu da i to ne izgube.

Dakle, kad na onih 700 hiljada najbednijih penzionera, dodamo i par stotina hiljada jadnih učitelja, nastavnika i državnih činovnika, već je prebačen milion potencijalnih glasova. Onih dodatnih pet stotina hiljada svakako dolaze iz redova zaposlenih po partijskoj liniji i onih koji se nadaju kakvom zgodnom mestu u javnim preduzećima po istoj osnovi. Ali to je već neizvesna cifra jer jednostavno mnogo je više njih nego takvih radnih mesta.

Nešto glasova svakako se može računati od nacionalno zatucanih ljubitelja Vučićeve četničke prošlosti, koji veruju da je sve ovo samo lukava prevara svetske političke oligarhije i da će se pravi Vučić vratiti svojim korenima. Kad komunističkim kadrovima oduzme penzije i podeli sirotinji raji, pohapsi sve dosmanlijske izdajnike i lopove, a intelektualnu i kulturnu elitu dovede u njihovu ravan, njihova Srbijica će biti spremna za kralja i otadžbinu, a Vučić za prestolonaslednika. I to bi bilo to, tih 50, odnosno 25 odsto, do juče sigurnih Vučićevih glasova. Ali, kao što se vidi takvi su tu mahom samo dok očekuju neku konkretnu korist, a kad se osete izneverenim počinju da mrze i da se svete, žešće od bilo koje opozicije.

Tako treba razumeti alarmantan i poražavajući rezultat istraživanja, koje je utvrdilo da preko 90% građana Srbije ne podržava reforme. Polovina od njih i dalje kaže da podržava Vučića, ali ne i reforme koje on sprovodi. Nešto tu očigledno ne štima. Šta nije u redu? Koji od ta dva rezultata, nije tačan? Ili bolje, koji od ta dva odgovora nije iskren? To zavisi od toga koliko ljudi zaista zna ko je i kakav je Vučić, a koliko zna šta su reforme, odnosno šta se pod time podrazumeva. Biće da je debelo potcenio one koji ne znaju ni jedno ni drugo, jer i takvi imaju svoju računicu i znaju da saberu dva i dva. Potcenio je, svakako, i odlučnost i uticaj onih koji su pročitali i njega i njegove reforme.

Suština je u tome da u Srbiji generalno nema čvrstih ideoloških, pa ni političkih uverenja. O idealima da i ne govorimo. Ako postoje takve grupacije, to je više nalik zatucanim sektama nego političkim organizacijama. Tako Vučića još uvek bezuslovno podržava sada već sasvim mali broj okorelih radikala, koji veruju da ga znaju, da je on kao i oni dosledan nacionalista i rusofil, samo sada blefira čekajući, kao Draža, da kucne čas za konačni obračun. Svi ostali su uz njega samo iz interesa, poneseni njegovim obećanjima i dobro odglumljenom odlučnošću. Većinu čine oni koje je uspeo da pridobije još na početku, najavom beskompromisne borbe protiv korupcije, koji još očekuju rezultate. To su uglavnom gubitnici u tranziciji, koji su doživeli izvesnu satisfakciju nekolikim spektakularnim hapšenjima i zato mu još veruju, ali prave rezultate će priznati kad stignu do njih, kad i lično budu osetili boljitak.

Mada gube entuzijazam sa opadanjem inteziteta te borbe, još se nadaju i spremni su da u to ime progutaju razne izgovore jer hoće, moraju, da veruju u nekoga i nešto. Reforme ne razumeju, ali ih one ni ne interesuju pošto iz iskustva znaju da im reforme nikad nisu donele ništa dobro. Veruju samo u političku volju jakog vođe. Znaju da sve zavisi od njega, a ne od nekih tamo reformi.

Otud ti naizgled kontradiktorni, a zapravo tačni rezultati istraživanja, da se veruje vođi a ne reformama. Ako on bude pravi biće im dobro bez obzira na reforme. Ako on ne valja, ne pomažu ni najbolje reforme. Šta je tu sporno? Osim Vučića?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane