Natrag

Esej

Nacionalne manjine i Evropski savet

Emigranti nisu nacionalna manjina; jugoslovenske vlasti su i emigrante kvalifikovale kao nacionalnu manjinu. Emigrant je došljak, a pripadnik nacionalne manjine je meštanin. Pripadnik nacionalne manjine je na svome, a emigrant na tuđem. Ova razlika između njih povlači za sobom i neminovnu razliku u tretiranju, razliku u pravima koja im pripadaju i obavezama koje imaju. Ne može se tretirati emigrant kao pripadnik nacionalne manjine.

Piše: Prof. Dr Kaplan Burović, akademik

Imam u ruke albansko delo PAKICAT DHE MBROJTJA E TË DEJTAVE TË TYRE NË SHQIPËRI - konventa, legjislacione, raporte dhe materiale shpjeguese mbi pakicat kombëtare (Minoriteti i odbrana njihovih prava u Albaniji-koncije, zakoni, izvešatji i objašnjenja o nacionalnim manjinama), izdanje albanskog Centra za ljudska prava, koje ima adresu svog sedišta u Tirani, ali sama knjiga nema ni mesto niti godinu izdanja. Doduše, piše da je realizirana podrškom Evropskog Saveta.

Pretpostavljamo da je štampana negde sredinom prve decenije ovoga veka. Albanska štampa nije objavila o njenom izdanju ni najkraću belešku, ponajmanje kakav komentar. I sami pripadnici nacionalnih manjina u Albaniji ne znaju da ta knjiga postoji, izuzev onih koji su u službi vlasti, a koji je nisu ni prelistali, kamoli i da su je pročitali, bože sačuvaj da su se sa tom knjigom u ruci i pojavili na nekom javnom mestu, ponajmanje i da su potražili prava koja se međunarodnim konvencijama i zakonima garantiraju nacionalnim manjinama.

Na prvi izgled knjiga ima simpatičan tehnički izgled, ali - čim budete počeli da je prelistate - njeni će vam listovi poleteti kao leptirići i vama će ostati u ruke samo korice. Sigurno je za te korice i štampana, a ne za ono što se tamo piše.

Na drugoj stranici piše da je prevod sa engleskog realiziran od Albanaca Niazi Jaho i Ditmir Bushati. Ne sumnjamo ni najmanje u original imena prevodioca. Ali taj je prevod u većini slučajeva takav da ga malo ko može razumeti. Izgleda nam neverovatno da je tekst i u originalu tako spleten.

A da je ovaj tekst skraćen i uređen po potrebama Albanaca, vidite na str. 11, gde oni spominju da jedna ličnost ne može arbitrano da odredi sebi pripadnost jednoj nacionalnoj manjini. Oni kažu da " njegovo izjavljivanje treba da se zasniva na objektivne kriterijume, koji su vezani sa identitetom te ličnosti, kao što su jezik, vera i kultura".

Znači ne samo da rezervišu za sebe pravo da priznaju ili ne pravo manjincima da se izjave kao takvi, već - kako vidite, spominju samo tri elementa, dok Paragraf 1 Konvencije Kuadar za odbranu nacionalnih manjina, broji četiri osnovna elemenata identiteta jedne nacionalne manjine, koji nam se u ovom albanskom izdanju nigde ne navode. Koji je to četvrti elemenat, i zašto se krije ?!

Rekli bismo da je teritorija, jer se i nacionalna manjina, verujemo, kao i sama nacija, ne može zamisliti bez nacionalne teritorije.

Na pitanje: Što je nacionalna manjina, autori Konvencije pišu: "...Konvencija Kuadar ne sadrži definiciju koncepta "nacionalna manjina", jer ne postoji jedna opšta definicija, prihvaćena od svih država članica Evropskog Saveta. Svakoj strani Kovencije Kaudar i pored toga ostavlja prostor da proceni koje se grupe mogu prihvatiti od Konvencije unutar njihove teritorije. Ovo selekcionisanje pored toga treba da se učini sa dobrom namerom i u saglasnosti sa opštim principima međunarodnog prava kao i sa osnovnim principima određenim u članu 3 Konvencije Kuadar".

U nastavku autori Konvencije, naglašavaju da emigranti niti su nacionalna manjina i niti se mogu integrirati u nacionalne manjine, što je vrlo-vlo značajno za određivanje koncepta "nacionalna manjina". Mišljenja smo da sve dok se ne definiše koncept "nacionalna manjina" izlišno je govoriti o njoj, ponajmanje i istupiti u odbranu ljudi pod konceptom nacionalna manjina. Ako svakoj strani priznamo pravo - ostavimo prostor - da sama proceni koje se grupe ljudi mogu prihvatiti kao nacionalne manjine, a koje ne, desiće nam se kao u Albaniji, gde pretendiraju da nemaju nacionalnih manjina, iako je ta zemlja na sve strane ispunjena svakojakim nacionalnim manjinama, ili kao u Jugoslaviji, gde su i emigrante proklamirali za nacionalne manjine, pa ih digli i na stepen neke narodnosti.

Ako vidite taj čl. 3 (str. 15), videćete da tamo piše: "...1. svako lice, koje pripada jednoj nacionalnoj manjini imaće pravo da odabere slobodno tretiranje ili ne kao takav, i neće imati nikakav dis-avantaž od ovog biranja ili od upažnjavanja prava, koja se vezuju sa ovim biranjem. 2. Lica koja pripadaju manjinama, mogu da upražnjavaju prava i da uživaju slobode, koje izviru od principa pedviđenih u ovoj Konvenciji Kuadar, na individualan način, kao i u zajednici sa dugima."

Značajno je priznanje prava od Konvencije svakom licu da sâm odredi hoće li ili neće da bude član jedne nacionalne manjine, odnosno da se tretira kao takav. A u vezi sa ovim i: "Ovo ne znači da svako lice može da odluči na arbitraran način pripada li kojoj nacionalnoj manjini. Odluka individa treba da se bazira na objektivne kriterijume koji su u vezi sa identitetom lica, kako su jezik, vera i kultura". (Str. 11).

Opet se prećutkuje najvažniji elemenat - teritorija, dok se naglašavaju oni elementi koji su lako promenljivi i, neretko, istovetni sa elementima naroda u čijoj se sredini nalaze ovi ljudi.

Ne znajući za predmetnu Konvenciju, ja sam se zauzeo problemom nacionalnih manjina, pa sam i 2008. godine objavio na sajtu SRPSKA DIJASPORA studiju Narod, nacionalna manjina i emigracije, kojom sam nastojao da definišem koncept nacionalne manjine. Tako, tamo, između ostalog pišem:

U LAROUSSE za nacionalne manjine, ili - kako tamo piše - MINORITE - Minorité nationale, piše: " groupement de personnes qu'unit un lien de langue et du culture, qui est intégré a une population plus importante de langue ou culture différente ".

Znači, u LAROUSSE-u, delo poznatih francuskih naučnika i specijalista ne samo za filologiju, već i za međunarodno pravo, pod nacionalnom manjinom se podrazumeva grupa ljudi, koji imaju zajednički jezik i kulturu, a koji su integrirani u jednoj značajnijoj populaciji jednog drukčijeg jezika i kulture...

Na naše najveće iznenađenje, danas smo u jednoj studiji Srbina mr Miloša Jovanovića, a povodom tretiranja problema Albanaca u srpskim pokrajinama Kosovo i Metohija, pročitali i ovaj njegov stav prema konceptu nacionalna manjina: "činjenica (je) da javno pravo određenih država uopšte ne poznaje koncept "nacionalne manjine", kao što je slučaj Francuske, čije je javno pravo zasnovano (između ostalih principa) na principu nedeljivosti Republike i jednakosti svih građana. Kada se međutim pojam i definiše, kao što je to učinio F.Kapotorti (F.Capotorti) u okviru rada potkomisije UN za borbu protiv diskriminacije i zaštitu nacionalnih manjina, nismo sigurni u svrsishodnost poduhvata.

Nacionalna manjina je po toj definiciji: "Jedna malobrojna grupa u odnosu na ostatak stanovništva države, koja nije u dominantnoj poziciji i čiji pripadnici, državljani te države, imaju etničke, verske i jezične karakteristike, koje se razlikuju od karakteristika ostatka stanovništva i pokazuju makar i implicitno osećaj solidarnosti, s ciljem održanja njihove kulture, tradicije, vere i jezika". Kada primenimo definiciju in concreto nailazimo na teško otklonjive nejasnoće. Da li su na primer Kurdi u Turskoj narod ili nacionalna manjina? Jedan od ključnih problema jeste što se suštinski ova dva pojma preklapaju, tj. nisu isključivi u međusobnom odnosu".

2) Ako su F.Kapotorti sa svojim kolegama prihvatili suštinski neispravni koncept francuskih larusista o nacionalnoj manjini, jer im je to moguće u datom momentu i konveniralo, ne možemo shvatiti prihvatanje tog koncepta i od našeg cenjenog naučnika mr Miloša Jovanovića, koji pretendira da se suštinski pojamovi narod i nacionalna manjina preklapaju. Možemo reći i treba da kažemo da ih praktično često preklapaju, a ne i da se preklapaju, jer ne samo što nije istina ono što kaže mr Jovanović (da nisu isključivi u međusobnom odnosu !), već naprotiv - sasvim su isključivi u međusobnom odnosu: narod je jedno, a nacionalna manjina je nešto sasvim drugo. Kao što je i nacionalna manjina jedno, a emigracija - isto tako - nešto sasvim drugo. Esencijalno drugo - i u prvom i u drugom slučaju!

Dodajući konceptu nacionalne manjine larusista i versku razliku, oni koji su ga tako definisali, ne samo što ga nisu približili istini, već su ga i iskomplicirali, udalili od istine, pošto istu veru sa nacionalnom manjinom može imati i većinsko stanovništvo, narod u čijem krilu živi nacionalna manjina. Koliko za primer uzmimo Vlase (pravoslavni) i pravoslavne narode Balkana, u čijem krilu žive. Verska pripadnost nije oznaka ni nacije, niti nacionalne manjine, jer se ona menjala i menja se svakodnevno. Implicirajući versku pripadnost, faktički se vraćamo koncepcijama srednjeg veka, tuđe i neprihvatljive za naše vreme, ne samo zato što vera više ne predstavlja ono što je nekada predstavljala za narode, već i zato što širom sveta, iz naroda u narod, broj ateista iz dana u dan raste i - sledstveno - narodi idu ka integriranju i slivanju, a pre njih - njihove nacionalne manjine...

Rekosmo da nacionalna manjina nije narod. To je deo jednog određenog naroda, koji je, prilikom razgraničenja, ostao van granica svoje matične države, obično u jednoj susednoj državi, u krilu jednog susednog naroda, ma da može biti i u jednoj sasvim udaljenoj državi. Za nacionalnu manjinu esencijalno je ono što se aktuelno - nolens-volens - prelazi u šutnji: teritorija. Kao što bez nacionalne teritorije nema naroda, isto tako - bez nacionalne teritorije - nema ni nacionalne manjine...

Koja je razlika između nacionalne manjine i dijaspore, emigracije ?

Rekosmo da nacionalna manjina ima svoju teritoriju, dok dijaspora, emigracija, nema svoju teritoriju. Ovo je suštinska razlika između nacionalne manjine i emigracije. Polazeći od ove razlike imamo (bar bi trebalo da imamo !) i suštinsku raziku u njihovom tretmanu, u njihova prava i dužnosti. Kao što se ne mogu istovetiti nacionalne manjine sa emigracijom, ne mogu se poistovetiti ni njihova prava, pa ni njihove dužnosti...

Znači, emigrant je došljak, a pripadnik nacionalne manjine je meštanin. Pripadnik nacionalne manjine je na svome, a emigrant na tuđem. Ova razlika između njih povlači za sobom i neminovnu razliku u tretiranju, razliku u pravima koja im pripadaju i obavezama koje imaju. Ne može se tretirati emigrant kao pripadnik nacionalne manjine. Ne mogu se emigrantu priznati ona prava, koja se priznaju jednom pripadniku nacionalne manjine. Oboje mogu imati državljanstvo, pa - sa državljanstvom - i ista građanska prava. Ponavljam: građanska prava! Ali, dok emigrant postiže građanska prava na bazi njegove molbe (znači ne nameću mu se !), pripadnik nacionalne manjine obično dobija državljanstvo i građanska prava ne na bazi svoje molbe, već međunarodnim konvencijama, kojima se teritorija, gde on živi, prisajedinjava ne njegovoj matičnoj zemlji, već jednoj drugoj zemlji i drugom narodu.

Obično, pripadnicima nacionalnih manjina, prilikom razgraničenja, dozvoljava se da napuste zemlju kojoj su prisajedinjeni i da pređu preko granice, u svoju matičnu zemlju. Onima, koji neće da je napuste, međunardonim zakonima se priznaju ova i ona prava, koja ne bi trebalo da se priznaju i emigrantima. Podvlačim ovo - koja ne bi trebalo da se priznaju emigrantima - jer oni nisu na svome i ne bi trebalo da im se dozvoli da tu, u zemlji koja im je ukazala gostoprimstvo, grade neku svoju nacionalnu manjinu, pa zatim, na bazi prava nacionalnih manjina da pretendiraju ovo i ono i da tako postanu problem za zemlju koja ih je primila. Znači - ne bi trebalo da im se priznaju - jer im se faktički priznaju (Bar u Jugoslaviji !), a polazeći od toga što se između emigranta i pripadnika nacionalne manjine ne pravi razlika.

O kojim je to pravima reč ?!

Reč je o nacionalnim pravima! Znači: treba da razlikujemo građanska prava od nacionalnih prava. Ako u jednoj zemlji i postoji nacionalna manjina, kao što konkretno postoji srpska nacionalna manjina u Albaniji, emigrantima, koji tu dolaze iz Srbije, ne bi trebalo da im se dozvoli da se integriraju u tu manjinu, kao što se to meni nije dozvolilo. Meni se u Albaniji dozvolilo da se integriram i slijem sa Albancima, da se nazivam Albancem, ali nikako i da se ujedinim sa srpsko-crnogorskim ili makedonskim manjincima. Dozvolilo mi se da napišem i roman na albanskom jeziku i o albanskim problemima, ali ne i jedan običan, najkraći i najbeznačajniji članak na srpskom jeziku i za probleme srpske nacionalne manjine u Albaniji. Mislim da su imali pravo. Emigrantima ne smemo dozvoliti množenje i jačanje nacionalnih manjina, ponajmanje negativno mešanje u unutrašnje poslove zemlje, kako je to činila Jugoslavija Josipa Broza Tita. Takvim emigrantima (koji traže nacionalna prava !) treba pokazati vrata. Emigrantima, koji preko jednakih građanskih prava neće da se integriraju i sliju sa narodom, koji im je ukazao gostoprimstvo, ne treba dati ni državljanstvo. Njima (u vezi svoje nacionalne manjine i svog porekla !) treba priznati pravo samo na neutralnost i - ako neće da budu neutralni, onda neka se sele i vrate odakle su došli.

Poželjno je da emigranti, u bilo kojoj zemlji bili oni i ma kakav karakter imali (ekonomski ili politički !) postanu konstruktivni građani te zemlje i pruže joj pomoć za integriranje i slivanje nacionalnih manjina. Tada će u toj zemlji biti i dobrodošli, pa će tim svojim stavom doprineti pozitivnom razvoju ne samo te zemlje, već i svoje domovine, pa i celoga sveta. Problem emigranata je - opšte uzev - unutrašnji problem svake zemlje, koja ih je primila, a koji se uređuje međunarodnim zakonima i konvencijama o emigraciji. Rekoh opšte uzev, jer treba da razlikujemo ekonomsku emigraciju od političke... Rekosmo da Srbija, Crna Gora i Makedonija imaju svoju nacionalnu manjinu u Albaniji. A Albanija, ima li svoju nacionalnu manjinu u Srbiji (Kosovo i Metohija), u Crnoj Gori i Makedoniji ? Albanci su stigli u Srbiju (Kosovo i Metohiju) posle Srba, pošto su Srbi te oblasti, opljačkane, opustošene i popaljene, porušene od Varvara, podigli iz praha i pepela, izgradili tu svoje kuće, svoju ekonomiju, kulturu, svoje državne tvorevine, pošto ih je ceo svet upoznao i priznao za gospodare i vlasnike tih predela, koje su kroz vekove posadili kostima svojih sinova i navodnjavali krvlju svojom, braneći ih od svakojakih okupatora i oslobađajući ih od ropstva.

Isto tako i u Makedoniju, pa i u Crnu Goru. I u samoj Albaniji Albanci su stigli posle Srba, Makedonaca i Crnogoraca 3) Prema tome, na teritoriji Srbije (Kosova i Metohije), Makedonije i Crne Gore, oni nisu na svome. Albanci su u tim predelima emigranti, a ne nacionalna manjina. Kao emigranti oni nemaju pravo ni na prava nacionalne manjine, kamoli na prava jedne nacije, jednog naroda. Ako se njima prizna pravo da otcepe i proglase Kosovo i Metohiju za nezavisnu državu, onda Švajcarska treba i meni da prizna pravo da ovaj moj stan, gde aktuelno živim sa mojom porodicom, proglasim za nezavisnu državu. Imali smisla ovo ?!

Toliko ima smisla i potražnja albanskih emigranata za nezavisno Kosovo i Metohiju. Kako vidite u ovom mom dugom citatu, osnovno za koncept nacionalne manjine je teritorija. Bez teritorije nema ni nacionalne manjine. U konceptu Konvencije se upravo ovo, teritorija, i ne spominje, ili su to albanski prevodioci izbacili.

Ali šta podrazumevamo pod konceptom teritorija? Na str. 37 (tačka 65.) piše: "Konventa - kuadar namerno izbegava određivanje "geografske zone nastanjene tradicionalno ili u osnovnom broju od lica koja pripadaju nacionalnim manjinama". Ovako se presuđuje više prihvatljivim da se izabere jedna elastična formulacija, koja će dozvoliti zainteresiranim stranama da imaju predvid posebne okolnosti.

Reči "nastanjene......tradicionalno" ne odnose se na istorijske manjine, već samo na one koje još žive u istoj geografskoj zoni (vidi isto tako član 11, paragraf 3 i član 14, paragraf 2)." Kako vidite, koncept teritorije nije određen.

Sa moje strane ja sam ga odredio ovako: teritorija se priznaje jednoj grupaciji, koja pretendira za status nacionalne manjine, ako se na toj teritoriji našla u dan formiranja države od strane naroda, u sastav čije države je aktuelno ta teritorija, i tradicionalno živi na njoj.

Nalaženje na toj teritoriji kad je po prvi put formirao jedan drugi narod svoju državu jeste osnova priznanja te teritorije kao teritorija te nacionalne manjine. Oni koji se na dan formiranja države nisu našli na toj teritoriji, već su došli kasnije, niti im pripada ta teritorija i niti imaju pravo na status nacionalne manjine, jer su emigracija, dijaspora. Pripadanje jedne teritorije nacionalnoj manjini, bila ona i u većini, ne znači da je ta teritorija i njihova privatna svojina, te da oni, sa njom, mogu činiti šta hoće. Sledstveno, nacionalna manjina je jedna etnička grupa, koja je stvaranjem države jedne druge, veće etničke grupe, otcepljena od svoje etničke celine, ali tradicionalno čuva svoju teritoriju, svoj jezik i svoju drukčiju duhovnu konstituciju. Preseljavanjem sa te teritorije u jednu drugu gubi se elemenat teritorije, pa i atribut nacionalne manjine.

Albanski emigranti u Švajcarskoj, na primer, tokom decenija i vekova mogu da se skoncentrišu u kanton Ženeve, da se tu tradicionalno nastane, pa - njihovim poznatim enormnim množenjem i asimilacijom drugih emigranata i samih Švajcaraca (Kao što su to činili na Kosmetu Albanci !) - jednog dana mogu postići i većinu stanovništva u tom od njih tradicionalno nastanjenom kantonu. Hoćemo li im priznati tu teritoriju za njihovu, pa ih na osnovu toga priznati i za nacionalnu manjinu ?!

Švajcarske vlasti su priznale Kosmet za teritoriju albanskih emigranata i, na bazi toga, priznale i nezavisno albansko Kosovo, što je u očitoj suprotnosti ne samo sa činjenicom da ti Albanci nisu ni nacionalna manjina, kamoli i nacija, već i u očitoj suprotnosti sa statusom neutraliteta same Švajcarske države, koja se u ovom sporu ni najmanje nije pokazala neutralna!

Bazirajući se na ovo, moguće će jednog dana i srpske vlasti priznati Kanton Ženeve za albansku teritoriju, pa i za nezavisnu albansku državu, ali se sa time srpski narod nikada neće složiti, ponajmanje mi - Srbi Švajcarske. Koristim priliku da zahvalim švajcarskom narodu što se i on nije složio sa svojim vlastima i što otvoreno govori da su švajcarske vlasti pogrešile.

Ali, pre njih, pogešile su same jugoslovenske vlasti, koje nisu iznele na videlo svojevremeno da Albanci u Jugoslaviji nisu na svome, da su emigracija, došli tu, pošto su Srbo-Crnogorci i Makedonci prokrčli šume i iz pepela varvaskih pustošenja ranog srednjeg veka podigli na tim teritorijama ne samo svoje kuće, već i gradove, pa i državna ustojstva, svoje svetski poznate i priznate državne tvorevine. Kad je Časlav vladao Srbijom (Kosmetom), Vladimirovići Crnom Gorom i Car Samoilo Makedonijom, na tim teritorijama nije bilo žive duše albanske. Svi su Albanci na teritorije današnje Crne Gore, Srbije i Makedonije stigli tamo kao emigranti, kao dijaspora, što su od vremena priznali i sami albanski istoričari: Vidite njihovo službeno izdanje HISTORIA E SHQIPËRISË, Tirana 1959. Naši akademici, ošamućeni falsifikovanom istorijom albanskog naroda, po kojoj su autohtoni i Iliri, kao i zasljepljeni titoizmom, nisu to videli ni tada, pa ne vide ni sada. Oni su albansku emigraciju podigli ne samo na stepen nacionalne manjine, već i na stepen neke narodnosti, huškajući tako protiv srpskog naroda ne samo Albance, već i ceo svet.

Evo, osma godina od kako je objavljena moja studija Narod, nacionalna manjina i emigracija, i problem u diskusiji se ne tretira od SANU, te se s pravom narod pita - čime se to bave srpski akademici? I ne samo srpski, već i makedonski, i crnogorski! Da ne čekaju da im Albanci proglase i Beograd za nezavisnu albansku državu, i Skoplje, i Podgoricu ?!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane