Natrag

Kontranapad

Povodom najavljene manifestacije Sajam sporta u Beogradu

Tužna izložba sportskih velikana

Najavljujući održavanje Sajma sporta u Beogradu od 27 - 29 novembra, ministar sporta i omladine Vanja Udovičić je napravio sumarni osvrt na rezultate srpskih sportista u godini koju privodimo kraju. Izraženo u suvim brojkama zaista impresivno deluje podatak da je osvojeno 536 medalja na raznim međunarodnim takmičenjima, od kojih je 98 zlatnih! Na zvaničnim takmičenjima u olimpijskim disciplinama, paraolimpijskim i univerzitetskim prvenstvima, naši sportisti su doneli 29 medalja! Po tome, to je rekordna godina. Upoređujući predolimpijsku 2011 godinu u kojoj je osvojeno 12 medalja sa predolimpijskom 2015 i rekordnim bilansom, Udovičić je apostrofirao odgovornost države prema nastupima naših sportista na igrama u Rio de Žaneiru, očekivanja i važnost rezultata na najvećoj svetskoj smotri vrhunskih sportista.

Miroslav Vislavski

Kako ministar, tako i predsednik Vlade Srbije, sa neodmerenim optimizmom najavljuju da će Brazil biti stepenik na kome će se po broju medalja češće neko do sada vijoriti srpska zastava. Kao što je Tomislav Nikolić, verujući Vladi Divcu pre tri godine prognozirao deset medalja za Srbiju iz Londona 2012, tako i Aleksandar Vučić sa Vanjom Udovičićem najavljuje osvajanje dvostruko većeg broja medalja u odnosu na poslednju Olimpijadu. Dakle bar osam (!?) medalja čekamo iz zemlje sambe i fudbala.

Iznad svih očekivanja, ova godina je pokazala uspešnost jednog broja srpskih sportista i nacionalnih selekcija. Ako je to predznak olimpijskog potencijala, mogući su veliki uspesi. Ne treba smetnuti iz vida da su u istoriji olimpijskih igara, često ostajali kratkih rukava oni koje smo videli sa medaljom oko vrata. Zato je potreban mir, rad u optimalnim uslovima i zdravlje takmičara. Rezultat će doći ako se poklope sve kockice. I Vučiću i Udovičiću je pametnije da se okanu prognoza i očekivanja i bespotrebnog stvaranja pritiska na sportiste. Njihova želja nije veća od želje takmičara, njihovih trenera, drugih stručnjaka i timova koji rade sa njima.

Osvojene medalje o kojima govori Udovičić su proizvod rada samih sportista i onih koji ih pripremaju za velika ostvarenja.Nije to ni njegov, ni Vučićev rezultat. To nije rezultat države, Vlade i Ministarstva sporta. Njihova odgovornost je da stvaraju uslove za fizičku kulturu i sport od infrastrukturnih objekata, preko sistemskih rešenja u valjanim zakonima, do materijalne osnove fizičke kulture i sporta. O tome ni Vučić, ni Udovičić, niti institucije na čijem su čelu nemaju čime da se pohvale u protekle tri i po godine vladavine naprednjaka. Rekapitulacija ministra o godini na izmaku bi trebala da izbaci neke druge podatke koji pokazuju odgovoran odnos države u oblasti sporta.

Kada kaže da je „Država tu da bude baza i podrška za osvajanje medalja" više bi mu priličilo da odgovara na pitanja: koliko je i kakvih objekata sagrađeno za bavljenje fizičkom kulturom i sportom, šta je učinjeno na planu održavanja i koliko je osavremenjeno postojećih objekata, kakvi su rezultati u rešavanju problema koji se odnose na negativne pojave i njihove nosioce u sportu, kakva je situacija sa sportom u školama, da li je fizička kultura adekvatno rešena u programima prosvete, koliko i kakvih međunarodnih aktivnosti i rezultata je bilo kada se radi o domaćim klubovima, koliki i kakav novac je ulazio u sport iz sponzorstava i gde su plasirana sredstva, šta je činjeno za donatore i sponzore koji podržavaju sport...Takav osvrt ili rekapitulaciju Ministarstva sporta, javnost nije dobila.

Mnogo je pitanja na koja državni organi treba da odgovore, s obzirom da njeni zvaničnici, pa i sam ministar Udovičić često ističu da je naš sport najbolji brend, a sportisti, najbolji ambasadori Srbije. Dakle, raport naciji o osvojenim medaljama naših sportista je primereniji predsedniku Sportskog saveza Srbije u koji su udruženi granski savezi pod čijim okriljem deluju osvajači medalja, a ne ministru sporta i omladine.

Vanja Udovičić je velikan našeg sporta i takvim bi ga želeli uvek imati pred sobom.

Njegova karijera je impresivna i ne dovodim ni jednom rečju njegov sportski kredibilitet. Naprotiv. Biografija ovog velikana sporta uliva ogroman respekt kod ljudi koji poštuju vrednosti.

Ono što narušava njegovu sportsku harizmu je kolaboracija sa političkim prevarantima i manipulatorima koji su deo kabineta najvećeg među njima, Aleksandra Vučića. Slično, kao u slučaju njegovog saborca iz bazena, Aleksandra Šapića, partijskog vojnika formacije koja se rascepkala i marginalizovala na političkoj sceni sa koje je i on nestao, ali i ostao upamćen po glupostima na koje je pristajao, a da nije znao u ime čega. Tako i Vanja Udovičić, pristaje da radi u kabinetu u kome postoji samo jedan čovek, prepun kontraverzi, karakterističan po prostakluku i despotiji kojom vlada ovom državom.

Ako je Vanja Udovičić izbor Aleksandra Vučića, onda i Vanja ima problem sa sobom. Uostalom, kao ministar, on radi po diktatu Vučića, bez sopstvene inicijative i kreativnosti koje su ga krasile kao ličnost sportiste. Kada predsednik Vlade kaže da se klubovi moraju privatizovati, onda ministar navrat nanos hoda po Evropi da pokupi iskustva drugih i munjevito radi na izmenama Zakona. Kada Vučić iznebuha najavi gradnju nacionalnog stadiona, Udovičić taj zahtev brani svim mogućim obrazloženjima, najmanje argumentima...Umesto da razvija Ministarstvo sporta i omladine, pomerajući granice postignutog, ministar živi na dostignućima i rezultatima Ministarstva iz perioda do 2012.

Uz pohvalu za efikasnost da su prema svim sportistima koji su ostvarili rezultate za koje im pripadaju nagrade, izmirene obaveze od strane države, treba podsetiti da je sistem finansiranja granskih saveza i normativna akta o stimulaciji vrhunskih ostvarenja uspostavljen pre dolaska vladajuće garniture. Njemu na odgovornost idu popravke nedovršenog (nedorečenog) Zakona o sportu, sa kojim se nekadašnja ministarka hvalila kao podvigu tadašnjih vlasti, a koji zapravo nije pružio odgovor i rešenja na svojinski položaj sporta i njegovo finansiranje na drugim nivoima organizovanja. Znači, ne radi se o donošenju novog zakona o sportu, kako se u medijima operiše u intervjuima sa ministrom, već o izmenama postojećeg koji nije uredio na valjan način položaj i statusna pitanja sporta. Kako će to izgledati u praksi, uskoro bi trebalo da saznamo, imajući u vidu najave da će „novi" Zakon o sportu biti do kraja godine u skupštinskoj proceduri.

Mnogo je zanimljivije kakva rešenja donosi „novi" Zakon. Posebno kada je reč o privatizaciji klubova (čitaj Zvezde i Partizana i po neki drugi fudbalski i košarkaški klub). Učesnicima u sportu su mnogo značajnija pitanja hoće li Zakon imati i kakva rešenja koja se odnose na njegovo finansiranje, iz kojih izvora, kakav će tretman imati sponzorstva javnog sektora, hoće li biti namenjena samo klubovima kojima je spontano dodat pridev „nacionalnih institucija" ili će na njihovu pomoć i podršku moći da računaju i oni koji nisu Crvena Zvezda i Partizan. Konačno, da li će se u Srbiji učiniti pomak u stimulisanju privatnog sektora koji sponzoriše sport i drugi deo društvene nadgradnje. Mada je to pitanje koje zadire u sferu zakona o poreskoj politici, svakako je da se radi o izuzetno značajnoj temi o kojoj se mora govoriti i u kontekstu promena Zakona o sportu. Zbog toga što je neophodno stvarati uslove da se privatni sektor „otvori" prema sportu na suštinski način koji podrazumeva prevazilaženje prosjačenja kome je izložen sport u suočavanju sa privatnim kapitalom.

Umesto strateških pitanja koja treba da rešava država, minulih dana smo se „punili" informacijama o organizovanju i održavanju četvrtog Sajma sporta. Ovu akciju Sportskog saveza kao tehničkog organizatora podržava svojim pokroviteljstvom Ministarstvo sporta i omladine. Ministar Udovičić je o tome govorio kao o spektakularnom događaju od koga bezmalo možemo očekivati „revolucionarni" kurs u sportu. Nije baš razumljiv takmičarski cilj koji Udovičić postavlja, kada je reč o ovoj manifestaciji, a koji podrazumeva njegov stav: „da poseta na Sajmu nadmaši najposećeniji, nedavno održan Sajam knjige".

Organizatori i ministar nalaze objašnjenje za društvenu opravdanost u sadržajima koji se odnose na popularizaciju sporta kod najširih slojeva građana, mladih posebno, edukaciju ljubitelja sporta, druženje sa sportskim idolima. Udovičić poručuje i sledeće: "Pokažimo svima da smo sportska nacija, da volimo sport i uživamo u njemu. Ulaz je besplatan jer želimo da sport bude dostupan svima. Sajam sporta je jedinstvena manifestacija koja okuplja sve sportske saveze, sportiste, stručnjake, doktore i predavače u oblasti sporta na jednom mestu".

Tvrdnja da je Sajam sporta jedinstvena manifestacija te vrste jednostavno nije istinita. Na ovogodišnjem Sajmu će izostati neki važni činioci sporta koji nemaju sedište u Beogradu, jer im je to neisplativo. Moraju se izlagati troškovima, neće imati benefit niti bilo koju drugu korist od toga što će doprineti omasovljavanju "izlagača", neće imati ugovore o sponzorstvu...

Sledeća činjenica je da se u Novom Sadu bezmalo pola veka organizuje jesenji sajam LORIST (sajam lova, ribolova, sporta i turizma), na kome učestvuju sportske organizacije i klubovi, bez podrške države. Zašto država Srbija nema odnos prema poluvekovnoj tradiciji i iskustvima slične sajamske priredbe kakvu instalira, specijalizovano za sport u Beogradu? Zar sve mora da bude u prestonici?

Nije li racionalnije da novosadski sajam Lorist, koji primi preko 100.000 posetilaca u pet dana trajanja (Sajam sporta poseti 40.000 posetilaca za tri dana) bude pojačan programom sportskih sadržaja uz podršku države, već se u Beogradu uspostavlja manifestacija za koju je veliko pitanje njene održivosti? Konačno, hoće li Lorist gušiti sportski deo programa usled ulaganja u Sajam sporta u Beogradu?

Da li je opravdano da se sve što je događaj, gura u Beograd, a drugi centri provincijalizuju?

Šta se postiže sajamskom priredbom koja košta srpski sport 15 miliona dinara, i da li se može racionalnije trošiti SPORTSKI dinar? Razlozi koji opravdavaju organizaciju Sajma sporta koje navode zvaničnici su preskupi. Srpski sport najbolje promovišu vrhunska ostvarenja na međunarodnom planu, dobra organizacija sportskih događaja, masovnost na sportskim događajima koja se postiže vrhunskim kvalitetom i organizovanom propagandom, medijskim pozicioniranjem i prezentacijom sporta, poštovanjem i afirmacijom istorije sporta i legendarnih sportista...

Šta više, doprinosi popularizaciji sporta, nego pobede naših sportista i nacionalnih selekcija? Zar okupljanje desetina hiljada građana pred Balkonom na kome se dočekuju pobednici da bi se pozdravili i napravio neposredan kontakt mladih sa njima bez posebnih troškova, nije dokaz o "jeftinoj" popularizaciji sporta i njegovih najuspešnijih protagonista?

Sa druge strane, da li je moguće jeftinije približiti osećaj ulaska dece u sportski avion, udaranje golf loptice ili sedenje u profesionalnom kanuu čime opravdava ministar organizaciju Sajma sporta? Razume se da je to moguće organizovanim uključivanjem dece u sportske klubove, na čemu se nedovoljno radi u vreme "slobodnog", demokratskog društva.

Petnaest miliona dinara i jeste i nije veliki novac, ali ako se pametno utroši, efekti su mnogo veći nego što će se u Hali 1 Beogradskog sajma ukazati prilika da se vide veliki trofeji našeg sporta, neki od velikana ili poznatih sportista. Kada bi taj novac obezbeđivali potencijalni vlasnici sportskih klubova ili oni koji danas uživaju u kapitalu koji su stekli u pljačkaškoj privatizaciji, a ne poreski obveznici, ne bi se posezalo za pitanjem opravdanosti uloženog novca u organizaciju ove manifestacije koju nazivamo Sajam sporta.

Ovako, kada se sportski dinar troši za manifestovanje nečije mašte i hirova, ostaje rezerva velikog broja sportskih ljudi o načinu trošenja, inače nedovoljnih sredstava u sportu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane