Nismo mi od juče

Imam li pravo na nadu?

Radmilo V. Košutić

Potičem iz porodice Košutić koja je oduvek bila ugledna. Moj deda Radovan J. Košutić bio je čuveni slavista, ruski akademik, pisac čuvene ruske i poljske gramatike, jedan od osnivača Katedre za slavistiku na Beogradskom univerzitetu. Moj otac Vladeta R. Košutić bio je čuveni profesor svetske književnosti na Filološkom fakultetu, pisac udžbenika za studente i velikog broja antologija svetske lirike. Takođe, jedan moj predak bio je zamenik guvernera Bečke banke.

Oni su bili zapravo tihi poslenici koji su oplemenili srpski duhovni milje kao i srpsku kulturu i ostali zapamćeni kao ljudi koji su moralne norme sprovodili u život, što je u državi u kojoj su živeli bilo važno samo malom krugu ljudi. Moji preci su potisnuti i zaboravljeni samo zato što su branili istinu od režima, istinu koja im je bila draža i važnija od materijalnog kao i od priznanja pojedinaca koji su upravljali kulturnim institucijama.

Posle studija teologije na Beogradskom univerzitetu, magistrirao sam u Rimu na papskom univerzitetu Gregorijana na Institutu religije i kulture iz predmeta istorija religija.

Doktorirao sam na Filološkom fakultetu u Beogradu gde sam se jedva izborio za svoje pravo da doktoriram, a gde su administracija i pojedini profesori činili sve da me onemoguće.

Već pet godina pokušavam da se zaposlim. Pisao sam svim institucijama, ministrima, predsedniku Vlade, predsedniku Republike, kao i svim naučnim ustanovama, naivno očekujući da ću dobiti pozitivan odgovor, imajući na umu da mogu da budem koristan naučni radnik. Zarad svojih političkih bodova, jedan ministar se poigrao i poslao me u Narodnu biblioteku Srbije, kod svog stranačkog kolege, gde sam bio primljen na određeno vreme, ne znajući tada da je to mesto bilo već određeno za unuke „oslobodilaca". Naravno, kao prekobrojnom, posle nekoliko meseci, raskinut mi je ugovor. Na Teološkom fakultetu, kao i u Patrijaršiji nemam mogućnosti za profesuru a ni za portira, gde nepotizam i korupcija odavno odlučuju.

Očajanje zbog nemogućnosti zaposlenja, suzbijao sam nadom da ću pored naučnog rada moći da se bavim zemljoradnjom na obradivoj zemlji koju je država pod sloganom „Smrt fašizmu - sloboda narodu", 1946. godine, oduzela mojim precima, istovremeno kada je oduzela i penziju mom dedi Radovanu Košutiću, koji je tih godina umro u bedi u jednom selu pored Beograda.

Agencija za restituciju donela je rešenje (broj:46-002541/2012) kojim se utvrđuje pravo svojine nad imovinom oduzetom odlukom Mesnog Odbora od 29.1.1946. godine, bivšeg vlasnika Mile Košutić. Na istoj parceli, u iznosu od 40 hektara, Crkva je povratila svoju imovinu. Ostatak od 10 hektara (iako je po dokumentima oduzeto 11 hektara), koji po navedenom rešenju pripada meni kao zakonskom nasledniku Mile Košutić, Državno pravobranilaštvo opstruira izvršenje pomenutog rešenja, potvrđujući sve glasniju istinu da je državnim organima i njihovim zaposlenim moguće da sa tajkunima i dalje prave poluprivatne i privatne dogovore oko korišćenja otete zemlje, sa obrazloženjem da je uvek sve po zakonu...

Za postdiplomske studije u Rimu, moja majka je prodala stan u gradu pa tako danas živimo na periferiji sa porodičnom penzijom koja je znatno umanjena povodom vladinih mera štednje (250 evra)...

Pitam i sebe i vas: da li ima pravo na nadu čovek mojih godina i mog obrazovanja, mlad čovek, koji želi da stvara i da živi od svoga rada?