Bezakonje

Kako se zakonodavna, sudska i izvršna vlast u Srbiji pretvorila u oružje za odbranu Vođe

Rade u ime Vučića, a ne u ime naroda

Umesto da novi zakoni u borbi protiv kriminala i korupcije budu efikasni, a to se odnosi na tužilačku istragu, izvršna vlast (tačnije Vučićevi mehanizmi lične vladavine) ovu vrstu istrage obilato koristi za svoj opstanak na vlasti. Kroz odabir kadrova gde se na ključna mesta tužilačke i pravosudne organizacije dovode „dostojni" ljudi (a potvrdu o dostojnosti daju Služba koja odano služi Vučiću), stvorena je nova vrsta političke policije, koja štiti kriminal vladajuće garniture. Može li neka buduća vlast, kad se raziđe naprednjačka magla, privremeno objediniti dva ministarstva- pravde i policije, pod jedno ministarstvo, da bi se barem za dva mandata Srbija očistila od šljama, kriminala i korupcije?

Josip Bogić

Srbija je u totalnom pravnom mraku. Ako nešto građani Srbije traže, makar nekoliko minuta, to je pravda. Ali, kako kad pravdu dele lopovi, probisveti i neškolovani i mediokriteti? Naime, u Srbiji, prema važećem Ustavu, postoji sistem podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Međutim, u praksi postoji sistem jedinstva vlasti skoncentrisan u moći i volji jednog čoveka, predsednika najjače parlamentarne stranke. Kako se to ogleda u praksi? Pođimo najpre od izbornog zakona.

Izborni zakon je napravljen pre svega tako da građani na izborima za najviši predstavnički dom, Skupštinu, ne biraju izvorne narodne poslanike, već biraju listu političke stranke, koju opet sastavlja „gazda" ili ti Vožd. Predsednik najjače političke stranke ima direktnu kontrolu nad parlamentom, jer je iluzorno očekivati od „poslanika" koga je predložio „vožd" da glasa drugačije od predloga koji je lično aminovao. A upravo se u Skupštini pravi pravni okvir za sve oblasti društva.

Dokle se otišlo u „inovacijama" govori i činjenica da su i represivni zakoni stavljeni u funkciju izvršne vlasti, ne da bi se kriminal iskorenio već da bi se represivnim aparatom vršilo iznuđivanje ili narodski rečeno „reket" od onih koji imaju previše po mišljenju Njega. Isto tako se ovaj nevidljivi aparat koristi u suzbijanju svake slobodne misli i političkog delovanja, gde se oni koji drugačije misle „stavljaju" na mere kao potencijalna opasnost po bezbednost države iako je odavno ukinut pojam unutrašnjeg neprijatelja.

Kada je već tako onda ništa ne čudi kada se On sam stavi na čelo svih timova u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, da rukovodi i koordinira svim bezbednosnim službama, da rukovodi istragama, da određuje ko će biti hapšen a ko ne, ko će biti državni neprijatelj a ko patriota.

Šta znači koordinacija službi bezbednosti i zbog čega koordinaciju vrši Premijer a ne predsednik? Odgovor jednog nestručnog ali visoko pozicioniranog čoveka u Vučićevom režimu glasi: to je zbog toga da se ove službe „ne preklapaju" u svom poslu!?

To, naravno, nije tačno, jer ako ove službe rade po zakonu tada ne može i ne sme da dođe do "preklapanja posla". Svaka od službi bezbednosti ima zakonom propisan delokrug poslova i ne može da dođe do preklapanja posla. Verovatno je nešto drugo u pitanju. Uostalom, sve službe bezbednosti, građani i drugi državni organi, kada saznaju za krivično delo, dužni su da podatke dostave tužiocu koji je jedini koordinator u borbi protiv kriminala i korupcije, a ne premijer ili bilo koji pojedinac u državi.

U Srbiji je propala demokratija zbog toga što su demokratske tekovine tumačili i primenjivali lopovi, sve tobože pod formom prava i zakona koje su sami donosili, da bi sve bilo po zakonu. Zbog toga ne čudi činjenica da su oni retki političari koji su procesuirani (nekoliko biših ministara poput Jasne Matić ili Predraga Bubala), svoje odbrane gradili na tome da su sve radili po zakonu.

Represivni aparat je takođe prilagođen vladajućim garniturama, a to se ogleda i u izmenama Krivičnog zakonodavstva. Naime, uvođenjem tužilačke istrage, nivo sumnje je „spušten" sa osnovane na „osnovi" sumnje, tako da je dovoljno da neko i pomisli da ste izvršili ili pokušali krivično delo da budete predmet obrade pre svega tajnih službi, policije i tužilaštva. Umesto da ova vrsta istrage posluži što efikasnijoj borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, aktuelna vlast koristi ovakvu vrstu zakonodavstva za obračun sa političkim neistomišljenicima.

Nekada je policija radila svoj posao na osnovu Zakonika o krivičnom postupku i odredaba Krivičnog zakonodavstva i imala je „veliku slobodu" prilikom prikupljanja dokaza. Nakon izvršenih provera i prikupljenih dokaza, podnosila je krivične prijave nadležnim tužilaštvima, koja su davala predloge za pokretanje istraga.

Mana ovakve vrste „istraga" bila je u tome što sve one dokaze koje je policija prikupila nisu bili validni sve do momenta kada se oni „potvrde" u istrazi. Drugim rečima, država nije verovala svojim organima, pa je bilo apsurdnih situacija, da su nekada bili jači dokazi koje je građanin predočio tužilaštvu i sudovima od onih koje je policija prikupila. U istrazi se sve ponavljalo ono što je policija radila, a bilo je situacija da je tokom istrage dolazilo i do odbacivanja dokaza koje je policija prikupila. Iako formalno istraga, ona se svodila na to da se ona vodi samo o potvrđivanju ili odbacivanju policijskih dokaza, a suštinski to nije bila istraga.

Danas postoji apsurdna situacija da policija u okviru svojih ovlašćenja odradi svoj deo posla, podnese krivičnu prijavu tužilaštvu, sa dokazima, a da takvi dokazi završe u fiokama i po nekoliko godina, a sve po nalogu izvršne vlasti. Dešavale su se i obrnute situacije, da tužilaštvo naredi policiji da prikupljaju dokaze, a da policija „zadržava" u fiokama takve predmete. Ovakve situacije su bile isključivo proizvod podele ministarstava sile i pravde između koalicionih partnera, po principu „ne diraj ti mene, neću ni ja tebe".

Da bi se takve situacije u budućnosti predupredile, ukoliko bude postojala politička volja, mogla bi se ova dva ministarstva ujediniti pod jedno ministarstvo, da bi se barem za dva mandata država Srbija očistila od šljama, kriminala i korupcije. Na taj način bi se uspostavio kontinuitet od policije do izricanja presude. Ovakav model postoji u nekim uređenim državama, koje su kriminal svele na „razumnu" meru. Time bi se očistile fioke i u ministarstvu unutrašnjih poslova, tako i u tužilaštvima i sudovima. Nakon svođenja kriminala na razumnu meru, ova dva ministarstva bi se ponovo odvojila donošenjem zakona o vladi.

Za sada ne postoje ni politička volja ni drugi preduslovi za to. Da bi se ovakav sistem korigovao, uvedena je tužilačka istraga u kojoj već prilikom prikupljanja dokaza od strane policije u samoj istrazi učestvuje i tužilac, tako da sve one dokaze koje je policija prikupila u predistražnom postupku mogu da se koriste u samom postupku.

U zemljama koje se nalaze u postupcima tranzicije, gde su institucije veoma ranjive, na uticaj izvršne vlasti, teško je graditi jedan stabilan sistem, pogotovo što promenom svake naredne Vlade dolazi i do uticaja raznih političkih partija na ministarstva sile i pravde, kao i prekida kontinuiteta.

Da bi se sprečio uticaj politike na tužilaštvo i pravosuđe, potrebno je uvesti u pozitivno zakonodavstvo odredbe kojima bi tužioci i sudije, prilikom polaganja zakletve da će suditi u ime naroda, kako to piše u Ustavu, a ne u ime Vučića, potpišu i izjavu da će za štetu nanetu državi odgovarati svom svojom ličnom imovinom. To se može postići tako da potpišu ličnu menicu i da je prilože uz zakletvu. Na taj način bi se uvela samokontrola sudija i tužilaca kao što postoji kod novinara autocenzura. Ovakav vid preventivnog delovanja bi sigurno bio delotvorniji od zaprećenih kazni u krivičnom zakonodavstvu za krivično delo kršenje zakona od strane sudija i tužilaca, kao i za druga krivična dela.

Dok se to ne desi važiće ona narodna:"Kadija te tuži, kadija ti sudi!".

Glosa

Kakva je suštinska razlika između današnjeg višestranačja i nekadašnjeg "demokratskog centralizma" Saveza Komunista? Jedan ugledni srpski književnik, koji više nije među živima, još devedesetih godina je sve stranke nazvao "frakcijama nekadašnjeg SK"